Polemike

[kim_philby]

zapravo je i biki napisala dosta dobar tekst. mislim u odnosu na ocekivanja. smireno i bez padanja u vatru. sve je ovde na svom mestu.

[gagorder]

odlican dinic. nekako mi je promicao do sada.

[kim_philby]

odlican dinic. nekako mi je promicao do sada.

cao orderka. srecan sam kao narkoman kada se neko ponovo navuce na iglu.

[gagorder]

cao kime. sad sam malo citala tog dinica. mnogo vere polaze u obrazovanje.a sad cu da odem samo da bih te za koji mesec opet obradovala

[kim_philby]

cao kime. sad sam malo citala tog dinica. mnogo vere polaze u obrazovanje.a sad cu da odem samo da bih te za koji mesec opet obradovala

:(

[Turnbull]

Kad će Krstić već jednom da shvati da treba da ućuti?Bas:

11/03/2013 15:18

Tanak utisak

Namestim se, cenjeni publikume, preksinoć pred televizor da gledam Utisak nedelje. I to maltene po službenoj dužnosti. Jer jedan od gostiju beše i Panović. I sad, šta? Ne napišem li nešto - eto meni dvesta minusa ispod kolumne, a ionako sam, ocena što se tiče, na dobrom putu da ponavljam godinu.

Osim, dakle, Panovića gosti su bili sevastokrator Vučić i bivši prezidencijalni sovjetnik, koleški asesor Nebojša Krstić. Odmah idemo u središte stvari: kakav mi je utisak? Tanko, dame i gospodo. Vrlo tanko. Počelo je kurtoazno, po protokolu, sa mitološkim Kosovom i već pomalo mitološkim mlekom, a onda se sve sunovratilo u klasične dubine srpskog političkog trangefrangeraja. Smućkaj pa prospi. I pročaja.Neću da ipak kažem da nema i nekih promena. Pre dvadeset godina isti akteri bi (ne nužno i iste ličnosti, ego „političke opcije“) siktali jedan na drugoga, čupali se za kose, padale bi uvrede, a sada, sada je - izuzimajući neizbežne povremene dubare - sve umiveno, sve civilizovano, sve na note, sve na „gospodine“, tako da bi nepristrasni posmatrač (onaj naš, s Marsa) morao doneti zaključak da je Srbija jedna vrlo civilizovana i uspešna propala država. Meni recimo Vučić sve više liči na budističkog monaha koga je samo loša karma iz prethodnog života nagnala da se bavi politikom, dočim je, s druge strane, Krle zadržao isti onaj uvek-biti-iznad situacije cool imidž zbog koga je DS ograisala. Da, da, mi smo neistomišljenici, ali podržavam neke poteze. Panović, opet, taman nešto da zausti, Olja mu uskače u reč. Šta da se radi? Panović je čovek nepartijac. Ionako je pozvan u emisiju u svojstvu peacekeeping force-a. Ako stvar, daleko bilo, krene po zlu.Na kraju, usledila je uobičajena revija bolida koji se javljaju da bi nama (a i sebi preko televizora) uživo saopštili svoja sumanuta smatranja. Sve u svemu, idilično, mirno nedeljno veče u Budalistanu. Ratne sekite su zakopane. Ideologije (ako ih je ikada i bilo) zaboravljene, Koštunica bi trebalo da bude zadovoljan - nacionalno jedinstvo je konačno postignuto. Oko čega, dame i gospodo? Oko onoga čemu se pokojni Đinđić izrugivao u svojim tekstovima iz devedesetih: Za Srbiju i srpski narod je najvažnije to da postoje. A kako, e - to je već filozofsko pitanje na koje omiljeni Vučićev sociolog, Maks Veber, nije u stanju da odgovori.

Basarin pogrešan utisak

REAGOVANJE

AUTOR: NEBOJŠA KRSTIĆ

Posle odgledanog „Utiska nedelje“ (Vučić, Panović i moja malenkost) Basara zaključuje (Danas, 12. mart) kako je emisija poslala poruku „idilične večeri u Budalistanu“. Danasov kolumnista još dodaje: „Ratne sekire su zakopane. Ideologije (ako ih je ikada i bilo) zaboravljene, Koštunica bi trebalo da bude zadovoljan - nacionalno jedinstvo je konačno postignuto. Oko čega, dame i gospodo?“ Na svoje pitanje netom i odgovora: „Oko onoga čemu se pokojni Đinđić izrugivao u svojim tekstovima iz devedesetih: Za Srbiju i srpski narod je najvažnije to da postoje...“ Imam par primedbi na ove Basarine konstatacije, no, pre toga kraći uvod.

Oglasite se na www.danas.rs

Posle pomenute emisije dobio sam SMS od svog prijatelja koga znam jedno četrdesetak godina. U poruci je pisalo: „Da li je moguće da ti sad podržavaš Vučića?“ Inače, taj moj prijatelj, znam pouzdano, proevropski je i demokratski orijentisan čovek. Odakle li mu ovakav zaključak, pomislio sam. Moguće da nije gledao emisiju, moguće da nije ni čitao moj tekst u Politici, možda mu je pogrešno interpretirao neko ko se nije udubljivao u sadržaj izrečenog. Pitam ga to. On mi odgovori da je čitao i da je pažljivo gledao. Ja onda progutam svoju iznenađenost i zaključak o površnosti prijateljevog zaključka i napišem mu SMS: „Grešiš. Ne podržavam Vučića nego dobijanje Datuma.“ A ne napišem mu: „U prethodnim godinama prilično sam se trudio da Vučić i ne dođe u situaciju da bude faktor odlučivanja u Srbiji. Avaj, on to postade. Da li sada, zato što Vučić radi na integracijama Srbije, ja treba da postanem protivnik EU?“A sad, vraćam se na Basaru. Kad bih mu odgovarao SMS-om, napisao bih: „Da li bi ti bio zadovoljniji kad bi veče u Budalistanu bilo manje idilično, jer se budale dohvatiše za guše i povadiše noževe?“ Kad me ne bi mrzelo da još kuckam na telefonskoj tastaturi, dalje bih elaborirao ovo: Tvoja primedba, dragi Basara, nije samo tvoja, ona reprezentuje jedan način kolektivnog mišljenja kakvo danas postoji u delovima onog što se nekad zvalo demokratskom opozicijom. Taj način mišljenja, po mom sudu, ostao je u nekadašnjoj crno-beloj tehnici i danas bezidejno tumara šitokom prostranstvom „Budalistana“, ne uspevajući da povrati dah, ne toliko zbog gubitka izbora koliko zbog činjenice da aktuelna vlast preuzima politiku prethodne vlasti i povlači poteze koje bi povlačili i lideri današnje demokratske opozicije da su u situaciji. Taj način mišljenja, dalje bih napisao Basari, posledica je svesti koja, danas, nije u stanju da sa crno bele slike pređa na onu sa više valera i kolora, te nije u stanju da pronađe sebi novo mesto na političkoj mapi i da ponudi građanima valjanu političku alternativu.Vraćam se na „Utisak“: Da li je aktuelna vlada dobra, za razliku od prethodne koja nije valjala ništa, kao što je tvrdio Vučić u emisiji? Ja ovo mišljenje, ali dibidus, ne delim, tako da sam, dok je prvi potpredsednik svoju misao elaborirao, poželeo da mu iznesem čitav niz zamerki i primedbi na rad Vlade, ali onda pomislih da je možda bolje da to ostavim nekom od nadležnih stranačkih funkcionera, ipak, sam ja samo običan redov, pa pokušah, verovatno nevešto i neuspešno, nešto sasvim drugo: da iznesem svoju ličnu i privatnu ideju oko toga šta nam je činiti u narednom periodu i da ukažem na onu meru minimalnog opšteg interesa oko koga se svi relevantni činioci političkog života verbalno slažu, a u praksi ne rade ono što je neophodno da bi do ostvarenja zajedničkog cilja na koncu i stigli. A to je sve loše i samo po sebi, a kamoli u ovoj atmosferi narastajućih tenzija, pretnji, čak i otvorenog nasilja, u kojoj živimo svakodnevno.Kada bi Basara pažljivije promislio, shvatio bi da prekidom međustranačkih ratova i usaglašavanjem napora za koji se zalažem, Koštunica i nosioci njegove misli bili bi sve samo ne zadovoljni, a upravo takva aktivnost bila bi ono čega se Đinđić ne bi libio ni pet sekundi, ako bi ona Srbiji donela opipljivu korist - cementiranje evropskog puta i održivo skidanje kosovskog problema sa liste tereta koji pritiskaju čitavo društvo.Nije li paradoks da Basara, koji se svakoga dana zalaže za napuštanje kosovske mitologije i mitomanije, sad ironično pita: „Oko čega je to, u Utisku nedelje, postignuto nacionalno jedinstvo?“ Pa, upravo oko onoga što ti, prijatelju, neprestano zagovaraš. U današnjim uslovima nije više „preokret“ kada se udruže Čeda Jovanović i Vuk Drašković. Nije ni kada se na Terazijama rukuju Dragan Đilas i Boris Tadić. To su, bar bi trebalo da budu, uobičajene i normalne stvari.Preokret danas, nešto je sasvim drugo. Danas bi trebalo da potisnemo larmu stranačkih predrasuda u sopstvenim glavama, jer istorijski je trenutak da izađemo iz mitomanije, sopstvenih egoizama i manija veličine i da Srbiju postavimo na čvrsto tlo.Srbiji je neophodan datum za početak pregovora o članstvu u EU. Uporedo s tim, Srbiji su potrebne i nova energija i nove ideje. Situacija u kojoj se na spiskove „antisrba“ pomoćnika ministra za kulturu odgovara spiskom građana koji nisu podobni da dođu na „Šetnju za Zorana“, nije nešto što ukazuje na postojanje alternative, nade, novih ideja i nove energije. A samo ideje, nove, hrabre, kreativne, demokratske i evropske, mogu nas spasiti. Problem je što ovoga puta tapiju na takve ideje i takvu politiku nema samo jedna strana.

Pa opet Bas:

14/03/2013 17:42

Jutro u Budalistanu

Odavno se nisam dopisivao s Nebojšom Krstićem, a znamo da volim novinska dopisivanja, pa mi je Krletova reakcija na moju kolumnu došla ko kec na deset. Pažljivo sam, dakle, pročitao njegov tekst i nisam siguran da me je dobro razumeo. Prvo! Daleko od toga da žalim za danima kada su se politički protivnici tukli i pljuvali po TV duelima. Drugo! Dragi Krle, ja nisam izgubio nikakve izbore, sledstveno čemu nema potrebe da povraćam dah, a činjenicu da je narodnjačka vlada preuzela neke ideje prethodne, u više navrata sam podržao na ovoj stranici.

Zašto sam onda zakerao? Zato, cenjeni publikume, što je razgovor Vučića i Krstića bio interesantan isključivo za rukovodstva i zagrižene simpatizere njihovih stranaka. Mi smo učinili ovo, a vi niste ono, to je, Krle, potpuno prazna priča, a to što je ispričana u civilizovanom dijalogu ni za dlaku ne podiže rejting njene zanimljivosti.Dobro je, znači, što su ratne sekire zakopane, ali ništa ne valja što je DS (okanimo se SNS-a) potpuno zanemarila ideologiju koja nije - kako se to ovde inače uobičajilo smatrati - mastan papir od bureka ispunjen opštim socijalističkim, socijaldemokratskim ili desničarskim mestima, ideologija je uobličena strategija temeljnog preobražaja društva. A naše društvo, u kome treba obnoviti praktično sve, toliko je ogrezlo u inerciju da je za promenu banalne stvari poput registarskih tablica bilo potrebno dvadeset i više godina. Krle, druže, ako misliš da se taj (sve bezizgledniji) posao može završiti ugodnim razgovorima sa takozvanim političkim protivnicima, moram te razuveriti: neće moći! To što više nema tuče u studijima nije posledica nagle kultivisanosti nego stravičnog porasta entropije. Za tuču prosto više niko nema snage. A, bogme, ni muda.Kako drugačije objasniti da Srbija, u momentu kada je čitava njena politička scena (izuzimajući opskurne sekte) prihvatila ideje Zorana Đinđića i DS-a, tone sve dublje u ksenofobiju, korupciju i varvarstvo? Takozvane srpske stranke više nisu u stanju ništa ni za koga da učine, osim - još izvesno vreme - za svoje istaknute članove, ali i to vreme polako ističe. Ti, vidim, i dalje smatraš da je DS iznad svega toga i da je „motor promena“. Odmah da ti kažem: jeste Crven Ban. A moglo je biti sasvim drugačije. Zašto nije, e, o tome, bato, popričajte malo u Glavnom čardaku. Ni na nebu ni na zemlji.

Edited March 14, 2013 by Syme

[Indy]

Kad će Krstić već jednom da shvati da treba da ućuti?

[Turnbull]

"...jer nisam hteo da im kažem.... da sam gladan!"

[3opge]

какво кафанско пресеравање Великог Реформатора српског језика и правописа, Басарино трабуњање звучи попут пијане бабе која протестује против ТВ програма.edit:

A, bogme, ni muda.Kako drugačije objasniti da Srbija, u momentu kada je čitava njena politička scena (izuzimajući opskurne sekte) prihvatila ideje Zorana Đinđića i DS-a, tone sve dublje u ksenofobiju, korupciju i varvarstvo?

много је, куме. Edited March 17, 2013 by 3opge

[Turnbull]

Vaistinu Sofronije.

Brate Basara, u čemu se tačno (ne) slažemo?AUTOR: NEBOJŠA KRSTIĆNe razumemo se fakat. Prebacim Basari da je pogrešno razumeo „Utisak nedelje“, on mi odgovori da ja nisam razumeo njega. U redu, u jednom se očito slažemo: ne razumemo se. To je dobro znati za početak. I naslanja se na ono što sam pokušao da kažem u diskusiji, ne razumemo jedni druge, mnogo smo uobraženi, mnogo smo se uzvisili, mnogo smo gordi, mnogo smo puni sebe, mnogo nam u glavi jako trešti stranačka pleh muzika... pa iz toga sledi: mnogo se ne poznajemo, mnogo se mrzimo, mnogo jedni drugima želimo zlo, pa ćemo ovako, bojim se, mnogo brzo svi skupa i da propadnemo.Mi, brate Basara, od sve te agresije i ne znamo više u čemu se tačno ne slažemo.Zato sam predložio da besmislenu buku ugasimo. Ili barem utišamo. Pa onda da pokušamo da poređamo sve ono u čemu se ne slažemo.Tokom ređanja, naišli bi na barem dve tačke oko kojih se, da vidiš, i slažemo.Jedna je održivo i mirno rešenje kosovskog problema. Druga, članstvo Srbije u EU.Ovde čujem Basaru koji kaže: „Ako misliš da se taj posao može završiti ugodnim razgovorima sa takozvanim političkim protivnicima, moram te razuveriti: neće moći!“Čujem i sebe kako mu odgovaram: „Ne može da neće, dragi Bas, i mora da može jer ne može nikako drugačije! Ne može se taj posao završiti tako što će jedna strana da uništi drugu. Ne može da bude dobar Partizan ako nema dobru Zvezdu. Ne može Srbija ako vlast nema jaku opoziciju. To, jednostavno, nema da može.“A ako bi samo na trenutak prestali da jedni druge vređamo i omalovažavamo, možda bi shvatili i kako to može.Može ako se oslobodimo svojih stranačkih predrasuda, a to znači da moja strana treba da prestane da misli da smo mi ovamo svi lepi, pametni i urbani, a oni ružni, prljavi, zli i s masnim bradama.Njihova strana treba da prestane da misli da su oni samo novi, pošteni i vredni... a mi svi lopovi, izdajnici i hulje... itd, itd.Moramo da pokušamo da u komunikaciju vratimo elementarnu pristojnost i trezvenost. Moramo da se dogovorimo da se slažemo oko onog oko čega se slažemo, a možemo da se ne slažemo oko svega ostalog, ali ne moramo da se zbog toga istrebljujemo.Kaže mi Basara na kraju svog obraćanja: „Ti, vidim, i dalje smatraš da je DS iznad svega toga i da je ‘motor promena’. Odmah da ti kažem: jeste Crven Ban. A moglo je biti sasvim drugačije.“Ne smatram, ali da je samo to problem, problema ne bi bilo. Nevolja je mnogo veća. Imamo jednu nekoherentnu vlast u kojoj dva isturena čoveka vode politiku koja prema istraživanjima uživa široku podršku javnosti, ali imamo i stranke te iste vlasti koje po dubini uopšte ne razumeju ideje za koje se zalažu njihovi lideri. Samo one za to trenutno ne mare jer im se ukazala prilika da njihovi ljudi postanu kalifi umesto kalifa, pa su time zabavljeni i biće još neko vreme.I imamo onaj demokratski, veći deo opozicije kojoj su dvojica lidera vlasti eksproprisala politiku, i koja u vezi s tim ne zna kako da se postavi, i trenutno, tako zbunjena, tumara tražeći sebe i svoje mesto pod suncem.I imamo građane koji žele da im se nešto, napokon, lepo desi.Naravno, imaš i tog Crvenog Bana, koji nam kao Damaklov mač visi nad glavama i kog ćemo svi zajedno sigurno dobiti ako se pod hitno ne uzmemo u pamet.

Edited March 19, 2013 by Syme

[bergasa19]

Борис Беговић ПреокретСрбија би требало да предложи алтернативну концепцију придруживања Европи. Таква концепција, сматрам, треба да се заснива на пуној економској, а не политичкој интеграцијиЈош једно ведро ледене воде за евроентузијасте. Проноси се вест, како сазнајe један дневни лист, да Србија у јуну неће добити датум почетка преговора, него ће европски лидери одобрити израду „преговарачке платформе”, о датуму ће се расправљати касније, после немачких избора. Неко ће рећи, то још није званично, односно бар није извесно. Па добро, да верујемо да то није тако. Исто као што неки верују да чињеница да ЕУ није званично затражила признање независности Косова доказује да то никада неће ни доћи на дневни ред.Веровали или не у све те ствари, неспорно је да је српска позиција према ЕУ и евроинтеграцијама изразито дефанзивна. Нема никакве иницијативе с наше стране, већ се само послушно, мање или више на време, испуњава оно што нам је речено да испунимо. И то је политика која има и те какав континуитет. Да не идемо дубоко у историју, довољно је у време непосредно после проглашења независности Косова, фебруара 2008. Ту независност је одмах признала велика већина чланица ЕУ и све велике земље чланице. То је био оправдан разлог да Србија редефинише односе са ЕУ, односно да се редефинише циљ и процес наших евроинтеграција. Заговорници независног Косова из ЕУ и њихови амерички истомишљеници, трудећи се да оправдају кршење међународног права, стално су наводили да је косовска независност случај sui generis. Одлично, уколико је то тако, онда је и Србијa, од које је то Косово одузето, такође случај sui generis. Наравно, сила бога не моли, тако да би њихов одговор могао да буде: не, нисте случај сам за себе, и то зато што ја тако кажем! То, ипак, не значи да Србија то питање није могла да постави.А шта је урадила тадашња српска власт? Уместо да преокрене ситуацију у своју корист, уместо да јасно стави до знања да је Србија озбиљно забринута што је ЕУ активно учествовала у пројекту отимања српске територије и стварања независне државе на њој и да, стога, односи уније и Србије треба да буду sui generis, српске власти су, уз много помпе, априла 2008. потписале Споразум о стабилизацији и придруживању. Тиме су унији послале јасан сигнал: све је у најбољем реду; и даље остајемо чврсто на зацртаном путу, можда су плануле неке амбасаде, али рачунајте на нас као да смо у пуном саставу. Штавише, тиме је јасно речено и следеће: ми прихватамо редовну процедуру приступања унији, ону коју сте осмислили за све оне земље којима нисте отимали територију.И, наравно, ЕУ је примила овај сигнал, добро га протумачила и наставила да ради оно што је наумила: да обнавља старе и поставља нове услове. А услови који се данас постављају, бар у званичним документима, толико су небулозни („видљиво и трајно побољшање односа са Приштином”) да свако може да их интерпретира на начин на који је политички згодно. И да пушта пробне балоне, попут немачког захтева за столицом Косова у УН. Не само да данашња српска власт не зна шта то заиста треба да испуни да би добила макар тај датум почетка преговора, још мање зна шта следи после тог датума. Неко може то да наслути: признавање независног Косова у овој или оној форми. Мени то изгледа веродостојно, али се не треба зауставити на Косову. Љутити коментар америчког амбасадора на тему Републике Српске показује да трансатлантски партнери имају и друге тачке дневног реда.Шта Србија може да уради, имајући све то у виду? Може да начини – преокрет, јасно стављајући на знање да Србија јесте специјални случај. Како то може да уради? Тако што ће предложити алтернативну концепцију придруживања Европи. Таква концепција, сматрам, треба да се заснива на пуној економској, а не политичкој интеграцији, односно на приступању Европском економском простору.Да ли је овакво решење пречица или линија мањег отпора? Није ни једно друго, будући да би се око оваквог решења преговарало са земљама ЕУ и то најјачим и најбитнијим чланицама. Да ли би чланство у ЕЕП било политички условљено? Према самој природи ЕЕП-а као економског аранжмана, окупљеног око царинске уније и јединственог тржишта, политичком условљавању, уколико има здравог разума, овде нема места. Уколико се ипак с њим настави, попут захтева за признавање косовске независности у једној или другој форми, онда ће Србија бар бити начисто о томе колико је добродошла у Европу и шта су заиста основни мотиви главних чланица ЕУ на овом плану.Да ли ће се овакав преокрет догодити? Не знам, али мислим да знам шта ће се догодити у супротном. Независно да ли ће икада Србија остварити чланство у ЕУ, изгубиће оно мало самопоштовања које нам је још увек остало.Борис Беговићобјављено: 13.03.2013.

[bergasa19]

Rubrika | Marko Vujačić Mit o Evropskom ekonomskom prostoru kao alternativi putu u EUpiše: Marko Vujačić - Bauk alternativnog puta hara Srbijom. Gde dr. Vojislav Koštunica stade, prof. dr Boris Begović produži. Iz nedelje u nedelju, stvara se još jedan mit o alternativnom putu Srbije, a to je onaj o uključivanju Srbije u Evropski ekonomski prostor, a zaobilaženje članstva u Evropskoj uniji, radi gadljivosti prema istoj koju u dubini našeg bića osećamo. S razlogom, imajući u vidu duhovno stanje našeg bića. Takvu briljantnu zamisao ponudio je uz nekoliko argumenata kolumnista “Politike” i profesor Boris Begović, u tekstu „Preokret“[1], pridruživši se na svojstven način Koštuničinom Titaniku i posadi vojno i politički neutralnih.Dakle, zašto Evropski ekonomski prostor, a ne Evropska unija, prema prof. Begoviću? On najpre argumentuje da je naša pozicija prema EU izrazito defanzivna. Kao pripadniku armije „evroentuzijasta“ Srbije (stići će prof. Begović i do pojma „evroslinavaca“ ovim putem, nesumnjivo), a osvestivši se od hladne vode koja mu je prosuta po licu nakon fatalnog saznanja da nema ništa od datuma, autoru ovih redaka nije preostalo ništa drugo nego da se složi sa ovom konstatacijom. Međutim, mi „evroentuzijasti” verujemo da je ta defanzivnost odraz tumaranja Srbije u spoljnoj politici koje je lansirao predsednik sveta i vatreni fan prof. Begovića, otaljavanju reformi, izigravanja dogovora, te ekonomskog kolapsa. Konsekventno, mi verujemo da se defanzivnost može preokrenuti ukoliko bi se počelo raditi na sprovođenju evropskih reformi i doslednim usmerenjem Srbije ka članstvu u EU.Međutim, prof. Begovića druge brige more. Zabrinut za stanje našeg nacionalnog bića, on konstatuje da je ta defanizivnost datost nastala u vreme proglašenja nezavisnosti Kosova. Veli da je to bio istorijski trenutak u kome smo mogli da redefinišemo odnose sa EU. Avaj, pravdoljubivi narod sa sve kosovskom ranom ogromnom je većinom podržao prokleti Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, i poverovao da će Demokratska stranka i G17 da nas vode u Evropu poklonivši im gotovo 40% glasova. Time smo, prema prof. Begoviću, poslali poruku Uniji kako je sve u redu, da “i dalje ostajemo čvrsto na zacrtanom putu, možda su planule neke ambasade, ali računajte na nas kao da smo u punom sastavu”. Profesor kao da želi da poruči da je bilo bolje da smo zapalili još koju ambasadu, da možda žrtvujemo još koga i redukujemo sastav, ali da zato ne ostanemo na zacrtanom putu. Ali moguće je da je to samo iskrivljeno čitanje teksta ovog autora.Prema prof. Begoviću, dakle, ovo je ključni razlog što nam danas isporučuje uslove ko kako hoće, od toga da EU traži da „vidljivo i trajno” poboljšamo odnose sa Prištinom, do Nemačke koja traži stolicu za Kosovo u UN. Dodaje da srpska vlast na osnovu toga ne može da zna šta treba da uradi kako bi dobila taj datum, i da to verovatno znači priznanje Kosova na ovaj ili onaj način. Nasuprot tome, čini se da vlast ne samo da vrlo dobro razume sve te poruke, već i da zna šta treba da uradi. Nije se nemački “probni balon” oko članstva Kosova u UN još izduvao, a sam naš premijer rekao je da nije problem da se i o tome razgovara, iako (inter nos) članstvo u UN od stava Srbije zavisi koliko i od stava Madagaskara.Što se tiče “vidljivog i trajnog poboljšanja odnosa sa Prištinom”, upravo je Nemačka konkretizovala stvar za one slične prof. Begoviću kojima nije jasno šta „vidljivo i trajno poboljšanje“ znači. Očekuje se: 1. demontaža „paralelnih struktura” kako ih u EU krste, odnosno organa vlasti koji se organizuju i finansiraju iz Srbije. Svih, bez izuzetka, uključujući i bezbednosne strukture; 2. da se utiče na Srbe da sarađuju (da se ne sukobljavaju) sa Euleksom i KFOR-om, što uključuje zabranu piromanije na prelazima i uopšte jedan pristup koji bi podrazumevao bazični nivo kulture i civilizovanosti; 3. primena svih dogovora, uključujući i onaj o uspostavljanju granice i carine sa Kosovom (odn. IBM – Integrisano upravljanje granicom (da, “granicom”)); 4. postizanje dogovora po drugim pitanjima (telekomunikacije, energetika); 5. da se svi dogovori na neki način pravno uobliče, tj. da se strane na pravni način obavežu (npr. putem međunarodnog ugovora).Dakle, umesto tog nerazumljivog uslovljavanja, prof. Begović je nedavno u maniru Proke Pronalazača uskliknuo Eureka!, i ponudio alternativu. Ona se može sažeti u sledećem: nećemo u tu Evropsku uniju, već u Evropski ekonomski prostor. Ovo bi bilo obistinjenje vekovnog srpskog sna da Srbija bude kao Norveška i Švajcarska, i da može da Evropskoj uniji kaže istorijsko “Ne!” kad god joj duša ište. I taman kada smo se ponadali da ćemo čuti seriju argumenata zašto je to izuzetno dobra opcija, kolumnista je morao da skrati kolumnu usled nedostatka prostora, i ponudio jedan ključni: u pristupanju EEA (Euroepan Economic Area) Srbija će pregovarati sa najmoćnijima u EU i tu neće biti političkog uslovljavanja „ukoliko ima zdravog razuma”, jer se radi o ekonomskom aranžmanu – carinskoj uniji i jedinstvenom tržištu (?!).Najpre, na osnovu čega profesor misli da neće biti političkih uslovljavanja? Razmišljajući o zaključivanju mnogih ekonomskih ugovora ili aranžmana, jasno je da je većinu pratilo i određeno političko uslovljavanje. Na primer, prisetimo se koliko je godina političkog uslovljavanja prošla Rusija pre nego što je stupila u Svetsku trgovinsku organizaciju, sa koliko se uslovljavanja suočavaju afričke zemlje kada zaključuju sporazume o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom, sa koliko se političkih uslovljavanja suočila sama Srbija kada je trebalo da počne primena samo trgovinskog dela Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Prisetimo se i da je najbenigniji kredit, onaj EBRD-a Beogradu za izgradnju mosta, bio uslovljen poštovanjem ljudskih prava Roma.Zaista, razum nam govori suprotno: u današnjem globalizovanom svetu postoji prožimanje sfera političkog i ekonomskog i praksa govori da ne postoji način da se pregovori o zaključivanju ekonomskih aranžamana oslobode politike. Stoga je pozivanje na zdrav razum prof. Begovića u najmanju ruku naivno. Da ne govorimo o drugim uslovljenostima eventualnog ulaska u Evropski ekonomski prostor, da navedemo neke: 1. svejedno bismo morali da ispunimo sve uslove iz Procesa stabilizacije i pridruživanja, tj. uskladimo sve propise što bi trajalo godinama; 2. morali bismo da plaćamo ne malu članarinu u EEA bez uticaja na politiku; 3. imali bismo obavezu sprovođenja svih zakona EU bez uticaja na njihov sadržaj; i još mnogo toga.Iz svega gore navedenog, razumno je očekivati da bi sva uslovljavanja ostala, pa se može zaključiti da je zalaganje za Evropski ekonomski prostor, makar prema objašnjenju prof. Begovića, zapravo samo još jedan izgovor za odustajanje od puta ka EU. Da je to tako, jasno je iz završnog pasusa prof. Begovića. On tu dolazi do klimaksa svoje argumentacije i nudi ultimativno rešenje svih srpskih scili i haribdi. Na kraju krajeva, veli prof. Begović, ukoliko nas odbiju i za Evropski ekonomski prostor, Srbija će konačno saznati na čemu je, te koliko je (ne) žele u toj Evropi. Sve će konačno postati jasno, zbog čega pritisci, čemu nejasna uslovljavanja. Tako Srbiji ništa drugo neće preostati nego da se tradicionalno okrene čuvanju minimuma dostojanstva, te busanju u grudi junačke. Od toga će se dostojanstveno i hleba najesti. Mašala. Preokret prof. Begovića zaista će biti potpun.

[bergasa19]

Rubrika | Vesna Pešić Ekonomske ili političke integracije kao pitanje samopoštovanjapiše: Vesna Pešić -Poslednjih dana se na svim TV stanicama, novinama i portalima primećuje velika aktivnost, pa i maštovitost, kako da Srbija nekako odustane od dogovora oko Kosova, prekine dijalog i odbije dogovor „koji priprema Zapad“. Argumenti se kreću od toga da ne treba hitati ka EU, jer je već uveliko na delu propast Zapada, preko isticanja da su pregovori neravnopravni jer ih vode članice EU koje su priznale Kosovo i rade u njegovu korist, da naši pregovarači ne valjaju, jer su spremni za krupne i “ponižavajuće” ustupke zarad dobijanja datuma, pa sve do predloga da zauzmemo poziciju Turske: zadovoljimo se statusom kandidata i usporimo kretanje ka EU radi očuvanja Kosova. Kreščendo se po običaju čuje u Koštuničinom vapaju da Srbija mora “odlučno, hrabro i mudro da odbaci ovaj zapadni plan i da ni po koju cenu ne bude saučesnik u otimanju Kosova. Moramo se konačno suočiti sa istinom da Evropska unija nije prijatelj Srbije kada je u pitanju Kosovo, i da svaka država, pa tako i Srbija, mora da odbrani svoje dostojanstvo, svoju državnost u svoj narod“.Marko Vujačić je u svom poslednjem tekstu pokazao da argumenti profesora ekonomije Borisa Begovića, o tome da Srbija treba da prihvati samo ekonomsku integraciju sa EU a ne i političku, nisu ubedljivi. Nema nikakvih razloga da verujemo da ne bi bilo političkih pritisaka oko Kosova, ukoliko bi se prihvatila samo ekonomska integracija bez političke. Zaista, dosadašnje bogato iskustvo koje sama Srbija ima još od vremena Miloševića, pokazuje da se za postizanje političkih ciljeva koriste ekonomski pritisci (primer su ekonomske sankcije UN protiv Srbije zbog njene umešanosti u rat u BiH), ali i obrnuto, da ekonomski ciljevi mogu biti uslovljeni političkim ustupcima. Boris Begović smatra da je za Srbiju najbolje da krene alternativnim putem – ekonomskim integracijima sa EU bez političkih, jer taj put više odgovara Srbiji zbog Kosova, odnosno odbrane i „ovo malo samopoštovanja koje nam je još ostalo“. To je i glavna poenta njegovog teksta (Politika, 13. mart, 2013).Pitanje je kako može ekonomska integracija sa EU da nas spase od gubitka samopoštovanja a politička obavezno pada na ispitu dostojanstva? Može tako što na tom putu nije razumno tražiti od Srbije da prizna nezavisnost Kosova, jer zašto bi se oko ekonomskog aranžmana koji se odnosi na stvaranje carinske unije i jedinstvenog tržišta uopšte pominjali nekakvi politički uslovi kao što je priznavanje nezavisnosti Kosova. Ekonomske integracije su poželjnije: ostvarujemo ono što je za nas najkorisnije, a nema gubtika samopoštovanja. Ako ostavimo po strani problem ostvarivosti ove koncepcije, ona zvuči gotovo idealno: i samopoštovanje, i Kosovo, i korist. Ako bismo nastavili sa političkom integracijom tako entuzijastično kako se to sada čini, i na oltar integracije sa EU morali da prinesemo kosovsku žrtvu, možda u EU nikada ne bismo ušli, ali bismo sigurno samopoštovanje izgubili.Iza ove teorije o spašavanju samopoštovanja izborom samo ekonomskih integracija stoji jedno shvatanje društva, po kome ekonomski procesi predstavljaju čisto racionalni fenomen, i zato nam se pričinjavaju kao datost i nešto toliko objektivno, da se tu nikakvi drugi elementi svesti, kao što su politički ciljevi, vrednosti ili moral ne podrazumevaju. Marksističko svhatanje društva, baš kao i liberalno koje izbacuje volju u ekonomskim procesima preko mehanizma nevidljive ruke tržišta, to takođe čini tako što ekonomiju smatra „materijalnom bazom“, pa različitim proizvodnim odnosima odgovaraju odgovarajući oblici svesti. I ovde nema mesta nekoj nezavisnoj intencionalnoj, ili moralnoj svesti. Ako bi se cela stvar sa odnosima Srbije sa EU svela na ekonomski aranžman, ubacivanje političkih i vrednosnih sudova bi bilo izlišno.Ali, to nije naš slučaj. Nas gledaju ukupno, a ne samo kroz ekonomske naočare. Ako EU ne može da razdvoji ekonomske integracije od politike tj. političkih pritisaka, to bi po Begoviću značilo da EU ne želi da ima bilo kakve integrativne odnose sa Srbijom, pa ni ekonomske. Da EU Srbiju ne želi samu po sebi. Za takvu mogućnost se ne traži objašnjenje, ali Begović smatra da bismo u tom slučaju barem bili načisto da Srbija nije dobrodošla u Evropu i koji su pravi motivi glavnih članica EU. Koji bi to motivi mogli biti, odgovora nema. Profesoru Begoviću kao da ništa ne pada na pamet šta bi to moglo biti, izuzev možda nekakve iskonske netrpeljivosti.Ono što čudi u ovom razmišljanju je to da se Begović uopšte ne doseća da je Srbija izgubila ugled i kredibilitet tokom ratova devedestih godina, i da o našoj zemlji postoji veoma loša slika u svetu, naročito kod vodećih zapadnih zemalja. Prema Srbiji zaista postoje rezerve zbog toga što je kršila međunarodne principe, pravo i uobičajene moralne norme. Smatrala je da ratom može stvarati srpske države na teritoriji Hrvatske i BiH, tako što će počiniti etničko čišćenje, s ciljem da se napravi srpska država koja bi bila etnički očišćena od drugih naroda. Isticala je etnički princip po kome bi teritorije u drugim republikama, dakle, van njenih granica, bile srpske, ali takav isti princip ne sme nikako važiti za Kosovo, iako je tamo albanska etnička većina više nego očigledna. A pri tom, ako mi zaboravljamo kakva je bila srpska uprava na Kosovu, i ako zaboravljamo da smo, nakon “sanacije terena na Kosovu”, vozali stotine albanskih leševa, bacali ih u reke i jezera i zakopavali oko Beograda, ne znači da su i te glavne članice EU to zaboravile. Srbija je zbog svog ponašanja, velikih zločina počinjenih na Kosvu, doživela vojni i politički poraz od vodećih zapadnih zemalja, pa ako tako hoće, ona može glupo da potroši još hiljadu godina ne priznajući taj poraz. Zato se od nje traži da promeni politiku prema Kosovu, jer ona o toj teritoriji i ljudima koji tamo žive više ne odlučuje. Ponekad se mogu odvojiti ekonomski odnosi od političkih, ali se u nekim situacijama to ne može očekivati zbog velikog nepoverenja i odlučnosti da se obezbedi mir i stabilnost u regionu u kome se vođeni ratovi. A to je naš slučaj, pa bi političko uslovljavanje postojalo kako god da okrenemo: bilo da spustimo durbin i tražimo samo ekonomske integracije, bilo da hoćemo članstvo u EU.Zato je za Srbiju sada povoljno to što sadašnja vlada namerava da reši problem Kosova kao problem sui generis, kao kada hočeš da skineš kamen sa noge, da bi se osposobio za život. I kako Srbija više ne bi bila poseban slučaj. Ako za to dobijemo priznanje, to bi bila dobra vest, a ako ga ne bismo odmah dobili, opet smo na dobitku, jer bismo tako vratili samopoštovanje – da smo u stanju da rešavamo svoje probleme kako bi nam bilo bolje.

[Budja]

I Vujacicev i Pesickin tekst su losi.Vesnin zakljucak: "da smo u stanju da rešavamo svoje probleme kako bi nam bilo bolje" je komican jer je potpuno jasno da u pitanju nisu bilaterlani pregovori vec pregovori u kojima ucestvuje EU. Gde je tu slobodno iskazana volja i sposobnost samostalnog resenja?I dok je kritika Begovica da bi i EEA trazila politicke ustupke sasvim na mestu, opet se, u oba teksta (osim zakljucka Vesne koji je pogresan) kao datost uzima da politicki ustupci donose mesto u EU.To, naravno, nije tacno jer je glavno da li EU u odredjenom trenutku postoji kapacitet da se prime novi clanovi. Ako on, kako se u ovom trenutku cini, ne postoji tu nikakvi ustupci ne pomazu.E, sada, s obzirom da to Vesna razume zakljucuje da treba samostalno da resimo problem Kosova. OK, ali to onda logicki znaci da EU nije medijator i da se vode ili bilateralni pregovori direktno sa Kosovom, ili pod okriljem druge ad hoc medjunarodne organizacije. E, ali to je onda "samoizolacija", "zamrzavanje" i vrtimo se u krug..

[bergasa19]

Danas

Šta rade mladi pravnici? LIČNI STAVAutor: Dragoljub TodorovićVispreni srpski kolumnist Teofil Pančić, posle majskih izbora u Srbiji, napisao je ironično, moglo bi se reći i cinično: „Važno je da smo preživeli tiraniju Borisa Tadića“. To novo vreme posle „tiranije“ Borisa Tadića u Srbiji je specifično i karakteristično, i nimalo ne liči ni na Titovo, ni na Rankovićevo, ni na 1968. i Praksis, niti na posttitovski period (1980 - 1990) i devedesete i Slobodana Miloševića, pa ni na postpetooktobarski period i Zorana Đinđića. Svaki od ovih perioda karakterisao je izvesni više ili manje izražen entuzijazam, bilo je otpora prema vlastima, bilo je opozicije, kako neformalne, tako i legalne, antiratni pokret je delovao vrlo efikasno, kampanja poziva na dezerterstvo dala je impresivne rezultate. Bilo je nevladinih organizacija koje su vrlo otvoreno, oštro i bez ikakvog ograničenja kritikovale vlast i njihove projekte.Koliko se toga promenilo u lošem smislu, vidimo na primeru nekih novoformiranih nevladinih organizacija, koje su više vladine od svake njene agencije ili kancelarije. Jedna od tih organizuje skupove na kojima su glavni uvodničari, panelisti i diskutanti, aktuelni ministri, između ostalih i tadašnji ministar inostranih poslova Vuk Jeremić i činovnik zadužen za evroatlantske integracije. Diskusija povodom njihovih izlaganja nije bila dozvoljena. Ista organizacija poziva na raspravu o Sandžaku, u kojoj učestvuju ministri i drugi vladini funkcioneri iz Sandžaka koji su najviše doprineli da Bošnjaci iz Sandžaka sada imaju manja prava nego u bilo kom periodu posle 1945. godine.Druga nevladina organizacija poziva na svoje panele poslanike iz Skupštine Srbije i ambasadore stranih država u Beogradu. Oni se trude da ništa konkretno ne kažu, zbog svojih stranačkih interesa, a diplomate koriste svoj suvoparni diplomatski rečnik, tako da se na tim panelima sem fraza i opštih mesta ne čuje ništa - nijedna kritička reč.Najvažnija karakteristika perioda posle majskih izbora je glorifikacija, obožavanje i divinizovanje trojke koja predstavlja državni vrh. Iako se jasno vidi da se radi o ličnostima sa izrazitim autoritarnim karakteristikama, koje, pritom, podsećaju na likove iz Gogoljevih, Orvelovih i Žarijevih dela, one uživaju poverenje ogromnog broja građana Srbije. Posebno zabrinjava što mladi ljudi u Srbiji bezrezervno podržavaju novu vlast. Ako je vitalnost u otporu, mladi pravnici, istoričari, politikolozi, književnici, danas i ovde ne poseduju vitalnost neophodnu svakoj mladosti.Poznajem mnogo mladih ljudi rođenih oko 1980, koji su radili u autentičnim i relevantnim nevladinim organizacijama, koje su vodili Nataša Kandić , Sonja Biserko, Vojin Dimitrijević, onda u Inicijativi mladih za ljudska prava JUKOM-u i sličnim. Nataša Kandić me je čak bila ovlastila da odlučujem o prijemu u Fond za humanitarno pravo (FHP) mladih fakultetskih obrazovanih ljudi. Radeći to tri godine, bio sam apsolutno nepristrasan. Primao sam najbolje i najinteligentnije mladiće i devojke, s najviše životne logike. Sa njima sam kasnije bio u stalnom kontaktu, sa većinom u vrlo prisnim prijateljskim odnosima. Sve su to bili vrlo pristojni, vaspitani, obrazovani i intelektualno radoznali mladi ljudi, prijemčivi za ono što sam im pričao, ili pisao, o Đilasu i Nikeziću, o Branku Miljkoviću, Ljubi Simoviću, Brani Petroviću, Miši Stanisavljeviću, Kišu, Kovaču, Filipu Davidu, Pavlu Ugrinovu, Zbignjevu Herbertu, Brodskom, Gombroviču. Poklanjao sam im njihove knjige. Upućivao ih da gledaju Felinijevu Ulicu i Papićeve Lisice, objašnjavao im suštinu Juna 1968. i Praksisa, pričao o predstavi Kada su cvetale tikve, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 1969. godine.Ta generacija sada je u velikoj većini protiv Haškog tribunala, protiv Zorana Đinđića, Borisa Tadića, Čede Jovanovića, Vuka Draškovića. Za Čerčila i De Gola kažu da su pijanci i budale, da nisu ništa uradili u životu. Uglavnom su svi za aktuelni vladarski trijumvirat u Srbiji.Posebno je za mene, kao pravnika, interesantna pozicija mladih pravnika, budućih tužilaca i sudija. Sećam se svojih pravnih početaka, sa fakulteta u Sarajevu, kao pripravnika i stručnog saradnika u okružnim sudovima u Užicu i Beogradu od pre 40 godina. Nikada u svom životu nisam upoznao takvu gospodu kakvi su bili moji profesori iz Sarajeva: Kamarić, Kamhi, Nedo Zec, Stajić, Spajić, Ilić, Slavica Krneta, Čemerlić, Silajdžić, Sućeska, Samardžić i drugi.U Užicu sam bio pripravnik kod sudije Mladenovića, koji je bio odličan pravnik, vrlo lako sudio, bio logičan, pismen, inteligentan. Međutim, u vreme svakog suđenja imao je tenziju, prosto opsednutost strahom da ne osudi nekog nevinog. Više puta je odlagao pretres, iscrpno i dugo raspravljao sa policajcima podnosiocima prijave, sa tužiocem, i u razgovoru proveravao svoje mišljenje. Mi pripravnici i stručni saradnici iz tog vremena bili smo za strogo poštovanje tada izvanrednog Zakona o krivičnom postupku (ZKP). Stalno smo raspravljali ima li elemenata krivičnog dela, šta je radnja izvršenja, postoji li nevinost i posebno se držali principa in dubio pro reo (u sumnji povoljnije za okrivljenog).Sada je kolegijum Vrhovnog kasacionog suda usvojio zaključak da se zakon tumači restriktivno na štetu okrivljenog. Sadašnji mladi pravnici su listom za ovaj stav, a ni mladi, ni iskusni pravnici nisu u stanju da objasne koji su elementi krivičnog dela i koje radnje izvršenja, i u čemu se ogleda slučaj Miroslava Miškovića. Bez pravog obrazovanja, bez poznavanja vrednosti koje su obeležile našu epohu, bez pravog interesa za svet oko nas, nema pravog kritičkog duha, a bez kritičkog duha, posebno mladih ljudi, nema poboljšanja i društvenog napretka. Otuda i ovaj moj setni pogled na profesiju kojoj pripadam.Autor je advokat iz Beograda