Beograd Prajd

[Krampa]

Inače, ribe iz moje teretane išle na Prajd :)

 

boli te kurac. sada mozes to da stavis u bunt cv.

[Eraserhead]

Jebaste mu kevu gadjajuci se tim terminom "liberalno".

[harper lee]

Meni je baš Kaligulin stav ljigav (šta se dešava kad liberali hoće da budu buntovni - ostanu liberali, i dalje mrze navijače ali su sad i anti-Prajdovski raspoloženi sa malograđanskih pozicija). Dok mi je Emptijev stav potpuno ok, mislim susrećem se sa istim u većini situacija i ugl. objasnim ono što je objasnio i Turnbull.

 

 

Inače, ribe iz moje teretane išle na Prajd :)

 

Hvala sto si ovo podelio s nama. Mozda i da napravimo neku listu od deset stavova pa da glasamo koji nam onako najvise prija a koji nam je najljigaviji?

[steins]

:o Nemoguće! Na prajd idu samo lezbejke, a zna se da su sve lezbejke debele i kockaste.

 

meni sad nešto pade na pamet - ako sam ja trandža, jel mogu da (s)muvam lezbejke?

[harper lee]

meni sad nešto pade na pamet - ako sam ja trandža, jel mogu da (s)muvam lezbejke?

 

Volis debele i kockaste?

[malkin]

meni sad nešto pade na pamet - ako sam ja trandža, jel mogu da (s)muvam lezbejke?

zavisi od toga šta misliš pod tim "trandža" i dokle si dogurao sa promenom pola.

[steins]

Volis debele i kockaste?

 

  sram te bilo. sve su žene predivne na svoj način!!!

[Turnbull]

Зоран Ћирјаковић Место за столом

Насилно наметање параде неће допринети да Србија коначно почне хомосексуалце да доживљава као своје. После НАТО бомбардовања и подршке САД одвајању Косова, код нас није могуће поновити западну историју борбе за геј права

Ни ове јесени у Србији није било разговора о насиљу и проблемима којим су изложени геј људи. Углавном смо слушали дијагнозе, подметања и клевете.

Чули су се они који у неистомишљеницима виде сподобе које постоје с оне стране човечности – „звери српске” или „педерску гамад”. Редовно су се оглашавали и теоретичари завере, опседнути „професионалним фашистима” или „НАТО плаћеницима” под командом амбасадора који „садистички ужива да Србија заувек остане закржљала и заостала”.

Главну инспирацију као да налазе у уџбеницима психијатрије. Једна страна у рововском рату око Параде поноса истиче своју нормалност, а друга се, поред нормалности, дичи здрављем. Обе у противницима препознају изопаченост, гнусобу и пошаст, ненормалне људе с којима се не може разговарати.

Насупрот забринутима за крхко „биће српског народа” који тврде да се боре против „умоболника” и „дегенерисања народа”, ушанчили су се они који око себе виде „дегенерисани народ” и једну „јако болесну нацију” и тврде да је „болест у онима који немају слуха и толеранције за туђа права и туђе зеље”.

Из угла потоњих самоправедника, свако оспоравање оправданости појединих захтева геј активиста представља се као израз хомофобије. Ова реч је постала ућуткујућа етикета која се углавном користи на нелегитиман начин, као што је „раније хомосексуалност представљана као болест”, истичу професори Вилијам О’Донахју и Кристин Каселс.

Асошијетед прес је пре две године забранио новинарима да користе речи са суфиксом фобија, који сугерише постојање тешког менталног поремећаја, у било ком „политичком и друштвеном контексту”. Уредници највеће америчке новинске агенције реч „хомофобија” данас рутински замењују изразом „антигеј”.

У Србији је олако етикетирање наводних хомофоба допринело да јавна сфера остане препуштена екстремистима и скандалима склоним политичарима који се хране увредама и клеветама. Дошли смо дотле да када слушамо о хомосексуалности слушамо о патологији – било „српској” било „геј”.

Не чуди да многи једва чекају понедељак. „Дај да прође и тај дан, па да не чујем о томе ништа више бар годину дана”, написао је један читалац на сајту „Политике”.

Не доживљавају само „стрејт” Срби политизовану и наметнуту параду као несрећан спој страха и агресивности у коме нема много простор за понос и љубав. Чак и организатори Прајда признају да „парада није догађај који подржава већина ЛГБТ особа у Србији”.

Између „здравих” и „нормалних” ратника уклештена је тиха већина и здравих и нормалних геј људи. „Нас се геј парада апсолутно не тиче, јер она одавно није наша”, пише Предраг Аздејковић, маргинализовани активиста и, практично, неформални гласноговорник хомосексуалаца који верују да насилно наметање параде неће допринети да Србија коначно почне да их доживљава као своје.

Овде и даље постојимо само „ми” и „они”. У очима већине грађана, „они” су „повлашћена прозападна каста” која стално провоцира. Стереотип је толико снажан да је неопходно објашњавати да нису сви геј људи исти, да не деле фиксацију шачице професионалних активиста и не виде себе на ободу друштва, као неувиђавне бунтовнике или ексцентрике који воле да упадају у очи. То је важно истаћи зато што овде, после НАТО бомбардовања и подршке САД одвајању Косова, није могуће поновити западну историју борбе за геј права.

Живот просечног геј Србина није различит од живота просечног грађанина Србије. Многи су незапослени или једва састављају крај с крајем. Обележени су једном стигмом више – и пребијањима која је обично прате, али и закинутим радовањима. Маштају о томе да једног дана кажу родитељима и не буду одбачени. Волели би да могу да дођу на празнични ручак и изговоре: „Мама, ово је мој дечко”.

То неће ићи лако. Антигеј ставови и страхови се овде углавном везују за слабије образоване грађане, навијаче и љубитеље турбо-фолка. Често је претходних дана цитирана изјава Аце Лукаса да, када је реч о потомству, сви знају „шта је најгоре” и закључак: „Само да ми деца не буде хомосексуалци”.

Али, и они који воле да кажу „само да ми дете не буде Аца Лукас” обично не мисле баш тако. Многи су само „гурнули у орман” своје страхове и згађеност. „Сви знамо да је педерчина геј господин који је управо изашао из просторије”, написао је велики амерички писац Труман Капоте.

У српској верзији, један од најгласнијих (хетеросексуалних) „бораца за геј права” употребљавао је ову погрду за блиског сарадника, хомосексуалца коме је дао отказ. Дечко успешног сина грађанских активиста, великих бораца за људска права, испричао ми је недавно да је морао да се сакрије у орман када су се (турбо)либерални родитељи ненадано појавили на вратима. И у самопроглашеној „другој Србији” пречесто важи – „геј је ОК, али не у мојој кући”.

За разлику од гласне и упадљиве мањине, активиста који воле да говоре о „слободи избора” и „конструкцији идентитета”, међу ћутљивом већином доминирају људи који нису имали о чему да размишљају, који ништа нису бирали и за које сексуалност није ствар опредељења. „Не, ја никада нисам мислио да сам геј. То није нешто о чему размишљате. То је нешто што знате”, написао је један амерички активиста.

Млади хомосексуалци сазревају изложени огромном притиску да буду оно што нису, да „скривају тајне, говоре лажи и поричу оно што јесу”. Ту помажу слике с мора с пријатељицама, помињања давних, збрканих хетеросексуалних веза и неискрени одговори мајци која чека снаху.

Потресно је слушати исповести оних који су дуго жалили што су рођени другачији или су се годинама упињали да буду оно што никада не могу постати. Неке од тужних прича везане су и за животе супруга и деце хомосексуалаца који су се – разапети између огромне стигме, амбиције и очајничке жеље да не буду одбачени – определили да воде мучне, двоструке животе.

Да парафразирам несрећну изјаву, најгора ствар која може да се деси и Аци Лукасу и сваком другом родитељу коме је добробит деце на првом месту јесте да му син или ћерка буду геј и да не могу да живе оно што јесу.

Ни „излазак” из четири зида родитељског дома неће бити много лакши. У данашњој Србији, чији је усуд имао бројне домаће и западне бабице, Парада поноса је могућа само између два кордона полиције – и уз мање или веће локве крви.

Као таква, она није савезник геј популације која себе не види у плишаном урбаном гету. Отуд и комбинација псовки и равнодушности којом већина гејева дочекује помињање овакве параде и њених организатора, људи које редовно описују као самопромотере жељне славе, сасвим незаинтересоване за то како је бити ЛГБТ особа у Неготину или Лесковцу.

Велике идеје имају смисла само ако можемо да их осетимо у малим, свакодневним стварима. За бројне лезбијке и гејеве мамина сарма, сервирана на столу за којим седе родитељи и једина особа која се воли поредивом љубављу, представљала би највећу срећу. Канонада увреда и дијагноза којој смо били изложени претходне недеље учинила је да она постане још мање достижна.

Зоран Ћирјаковић

објављено: 28/09/2014

[steins]

zavisi od toga šta misliš pod tim "trandža" i dokle si dogurao sa promenom pola.

 

pa skoro do kraja,......

[ljakse]

Sad mi se opet jebu trandže.

[frit]

pa skoro do kraja,......

tranzicione muke

[sailorman]

 

 

Pa da, dve strane iste medalje, dva ekstrema, to je to, podjednako su organizatori prajda loši za prosečnog geja kao i fašisti koji hoće da ga mlate. Fuj, podmuklo smeće.

[Verterdegete]

Зоран Ћирјаковић Место за столом

Насилно наметање параде неће допринети да Србија коначно почне хомосексуалце да доживљава као своје. После НАТО бомбардовања и подршке САД одвајању Косова, код нас није могуће поновити западну историју борбе за геј права

Овде и даље постојимо само „ми” и „они”. У очима већине грађана, „они” су „повлашћена прозападна каста” која стално провоцира. Стереотип је толико снажан да је неопходно објашњавати да нису сви геј људи исти, да не деле фиксацију шачице професионалних активиста и не виде себе на ободу друштва, као неувиђавне бунтовнике или ексцентрике који воле да упадају у очи. То је важно истаћи зато што овде, после НАТО бомбардовања и подршке САД одвајању Косова, није могуће поновити западну историју борбе за геј права.

 

 

 

Moras da razumes da se u Srbiji homoeksualci percipiraju kao deo povlascene prozapadne kaste. Sad ti mozes da prokomentarises kako je takva percepcija krajnje glupa i odvojena od realnosti, ali ona postoji i ona je cinjenica koja utice na realnost. Bilo kakvo povlascivanje homoseksuala po pitanju kaznene politike bi samo pojacalo takvu percepciju, a samim tim i homofobiju u Srbiji. I naravnom, imala bi buljuk ludih klinaca koji bi se dokazivali krseci zakon.

 

 

 

Fino je sto me citirate gospodine Cirjakovicu. Mogli biste ipak i fusnotu sa izvorom da stavite. 

[Singer]

Wau

[ToniAdams]

eto, ipak nisi najgluplji :)