hazard Posted January 4, 2016 Posted January 4, 2016 čaršav To je samo jedan deo problema i recimo da se može ići ka rešenju na način na koji predlažeš i Kanada je, očigledno, jedna od zemalja koja baš i nije prva "na liniji fronta". Elem, kudos to them/you guys. Drugi deo problema je proces koji se dešava u samim korporacijama i koji se bez problema može nazvati internom ideologizacijom poslovanja, uglavnom preko HR službi. Sad naravno, prvo logično pitanje je - kakve dođavola to ima veze sa izborima u Poljskoj. Well, ima. Korporativna kultura, kao dominantan deo izraza ekonomski najaktivnijeg dela društva je prosto čistom simbiozom malo po malo usvojena kao poželjan oblik svakojake kulture. Iz intervju i izjava običnih građana Poljske je vidljiv prezir ne prema konkretnim pojavama tipa korupcije, mita itd, u šta oni direktno ni ne mogu imati direktnog uvida, nego prosto izbija potpuno nepoverenje prema komplet društvenim elitama, koji su za njih "svi isti". Recimo da je Poljska sledeća zemlja, posle, naravno, Mađarske, u kojoj je na neki način uništen jedan opštedruštveni konsenzus bez kojeg je demokratija, posebno liberalna, teško moguća. Radi se o tome da se osim obrasca ponašanja simbiotski takav način razmišljanja prenosi i na najvišu državnu politku, kao i na njen "izgled", pojavu. A i na realne političke odluke. Stalno obećavam, pa nikako, da ću da okačim jedno relevantno, naučno, istraživanje (doktorat, rađen za jedan američki univerzitet) o tome kakav se sentiment i obrazac promoviše u domaćim većim kompanijama. Pročitao sam ga i malo je reći da sam zgrožen. Promovisanje krajnje kompetitivnosti između pravnih lica je all good and well (sort of), ali kada je reč o razvijanju istog takvog odnosa između fizičkih lica, gde se čak i zajedničke vanposlovne aktivnosti stavljaju skoro isključivo u funkciju lične afirmacije i mogućnosti boljeg obavljanja posla "u timu" onda je stvar drugačija. Verujem da su i drugde po istočnoj Evropi stvari slične, a obzirom na razvijeniju korporativnu aktivnost u tim zemljama - i raširenije. Koji je osnov našeg osećanja zajedništva u jednom milionskom društvu, ako je bazični odnos koji imamo sa onima sa kojima smo svaki dan - ultrakompetitivnost? Tačer je to mogla da ponudi, a da (se bar pravi da) ne razbija osnove društvene solidarnosti, jer, ako si čitao njenje govore, oni se žestoko naslanjaju na jednu u osnovi religijsku, hrišćansku poruku. To je danas out of question i šta, uslučaju nekog novog winter of discontent može da ponudi neki ateistični Tačer (koji već postoji, naravno i ne, nije Cameron)? Ali ne radi se tu samo cepanju minimalnog potrebnog nivoa kohezije, već i tome da su društva, države i inače nastale (ne ugovorom, već) na jedan polumafijaški način gde, da, ratnička ili bilo koja druga elita ti uzima određeni deo i slobode i onoga što poseduješ, ali zauzvrat ti nudi pre svega nekakvu zaštitu i bezbednosni okvir za napredovanje, razmnožavanje, itd. Naravno, jedno je značenje napretka pre 3000 godina, a drugo danas, ali u suštini se svodi na isto - materijalni i bezbednosni uslovi za reprodukciju. Mislim, ako powers to be ne mogu da to, ne garantuju - to ne može niko, nego većini učine verovatnim, onda - what's the fuckin' point? Koja je bazična osnova našeg pristajanja na život u jednoj zajednici koji ima i svoju cenu? Ostaje samo nacionalizam, a u slučaju Istočne i Centralne Evrope, to je etnički nacionalizam. Dakle, da - država uređuje. I dok samo uređuje - no probs. Ali svaka država ne samo da "uređuje", ona i "određuje". Ona vodi monetarnu, fiskalnu politiku, politiku rada (zakoni o radu), koji direktno utiču na kompetattivnost kako pojedinih kompanija, tako i konkretnih ljudi/zaposlenih. Taj segment je prosto nemoguće isključiti, inače ne pričamo o državi. Pa tako kada Merkel kaže "mi moramo da vodimo ovakvu monetarnu politiku (naglašavam - POLITIKU) jer samo takva ekonomska politika nam konkurentnost na svetskom tržištu" to nije "uređivanje", to je "određivanje". I to je politika. Ona time direktno utiče na konkurentnost pojedinih firmi, ne samo u Nemačkoj (za šta bar ima jasan demokratski mandat), nego mnogo šire, jer - neko ima odličnu, recimo, poslovnu ideju, ali ne može da je realizuje usled restriktivne kreditne politike. A nekome to odgovara jer će biti uskraćen za, možda, opasnog konkurenta. Tako da moderna, milionska, indistrijska i postindustrijska društva prosto ne mogu da zadovolje taj ideal o kome pišeš. Meni je zbog toga žao, jer kad zamislim jednu takvu scenu, meni čično se ona sviđa i bliska mi je srcu, ali je objektivno - nemoguća Države, svake, a moderne, današnje, apsolutno definitivno, prosto po definiciji vode politiku, a ta politika u svom totalitetu iato tako definitivno debelo, i svakodnevno, utiče na poslovanje miliona i domaćih (a ako je u pitanju velika sila onda i velikog broja stranih) firmi i pojedinaca. Dalje, izvini, ali sama ideja da je društveno poželjno da je solidarnost sa najneuspešnijima u jednom društvu skoro sasvim stvar države, a ne kompanija ili drugih pojedinaca (koji kad plate porez sa tim više nemaju ništa) je upravo - socijalistička. Porez (iz koga se plaća ta solidarnost tj socijala) nije rešenje za sve jer - ti realno nikad ne znaš ni koliko ćeš ga naplatiti, ni koliko će ti biti potrebno. Šta ako je upravo iz razloga kompetitivnosti potrebno smanjiti ga? Ideologizacija poslovanja je proces koji je već u toku, sad već decenijama. Možda nije rešenje, ali je put ka rešenju - i za ekonomiju daleko jeftinije od podizanja poreza - jednostavno stavljanje drugog tasa na tu vagu ideologizacije. To što si ti napisao o najurivanju direktnog upliva korporacija na politku i političare je conditio sine qua non. To je pod mus. Jer je to preduslov, (mada je to već skoro pa nedostižno, znam) za ono što vidim kao minimum minimuma. A to je državno promovisanje odgovornog odnosa kompanija pre svega prema ljudima. Država ne može, niti treba da može, da nekog vrati na posao. Ali može da mu da prostor u medijima ako postoje jasne indicije da je prema njemu postupano u suprotnosti sa tako postavljenim vrednostima. Nemojte mi reći da je to nemoguće, jer promena odnosa prema npr gej populaciji, ili prema rasnim pitanjima, je itekako state sponsored. Ne uvek jednako snažno i ne uvek na isti način, ali jeste. Za mnoge primere "političke nekorektnosti" se ne ide u zatvor, ali se dobija javna osuda. Ne postoji, tj ne postoji jasna zakonodavna alternativa ovom "shift"-u koji mora da se desi. Propise ponegde treba menjati, ali, da se vratim na, uslovno rečeno, temu - ono što treba imati na umu je da je liberalna demokratija u Poljsku došla ne u odelu od 500 dolara i tašnom, nego, i to bukvalno, pod firmom "Solidarnost". Kanadu sam spomenuo samo kao ilustraciju da se u jednom segmentu moze, daleko od toga da je Kanada savrsena po tom pitanju. SAD su usvojile nesto slicno, pa je Vrhovni sud to oborio (ono Citizens United itd.). Ono sto sam naveo je islo u pravcu onoga sto je ranije konkretno navodjeno na topiku, a to je da postoji disconnect izmedju onoga sto glasaci hoce (i za sta misle da glasaju) i onoga sto izabrani predstavnici rade. Ovo o cemu pricas je svakako bitno, a da se vidi taj doktorat bi bilo interesantno :) odgovaram konkretno kasnije, a sada cu da ostavim jedan tekst Slavise Tasica koji se ja mislim lepo slaze uz ovo sto si napisao: http://trzisnoresenje.blogspot.ca/2015/12/zuckerbergov-poklon.html Zuckerbergov poklon Mark Zuckerberg je obećao da će pokloniti 99% svojih akcija Facebooka, što je u ovom trenutku više od 40 milijardi USD. Prva vrsta reakcija je došla od strane konspirativne levice kojoj i većinsko javno mnjenje u Srbiji pripada: nemoguće je da se kapitalista odrekne tolikog novca, to je sigurno uradio da bi izbegao porez. Neverovatno je da to treba posebno objašnjavati, ali ne može se obogatiti poklanjanjem novca. Bogatstvo se nikako ne može uvećati poklanjanjem. Ako država nešto radi dobro, to je prikupljanje poreza, ne može se to tek tako izbeći. Nekome je već palo na pamet. Mnogo je interesantnije protivljenje protržišnih ljudi ovakvom poklonu. Tržišni argument protiv ovakve donacije je da je, ako želite da pomognete i doprinesete dobru u svetu, poklanjanje novca inferiorno u odnosu na profitnu poslovnu aktivnost. Poslovni ljudi (na slobodnom tržištu, ne na nameštenom) doprinose čovečanstvu usmeravanjem resursa u ono što je stvarno potrebno. Test da li je svetu nešto potrebno je profit. Pozitivan profit je znak da su resursi upotrebljeni dobro: da ljudi kupovinom odobravaju vaš proizvod i da su ukupne koristi od tog proizvoda manji od troška njegove proizvodnje. To je suština čuvene nevidljive ruke Adama Smitha. Profit je možda sebičan kao motiv, ali je nezamenjiv kao signal kolektivne opravdanosti ulaganja. Nevidljiva ruka slobodnog tržišta odnosi se na ovu čudnu i malo shvaćenu povezanost individualnog interesa sa nenameravanom kolektivnom dobrobiti. Suština primedbe protržišnih ljudi je, prema tome, da bi Zuckerberg više doprineo svetu ako bi nastavio da investira sa profitnim motivom nego što će doprineti proizvoljnim podelom novca bez profit testa. To je ekonomski pismen argument, ali moj problem sa njim je što je i blago autističan. Adam Smith jeste u "Bogatstvu naroda" (1776) slavio profitni motiv i nevidljivu ruku koja njegovo blagotvorno dejstvo prenosi na kolektiv. Ali u svojoj ranijoj knjizi, Teoriji moralnih osećeanja iz 1759, Smith ima drugačije viđenje čoveka i njegovih motiva, uključujući i odobravajući pogled na nesebičnost, dobročinstvo i empatiju. Razlika između tretmana čoveka i njegovih motiva u dve knjige je toliko izražena da su je nemački ekonomisti kasnije nazvali "Das Adam Smith problem". Smith je prvi objasnio nevidljivu ruku i ulogu profitnog motiva, ali viđenje tržišta kao pre svega efikasnog alokativnog mehanizma ustoličilo se nešto kasnije, sa pojavom doktrine utilitarianizma i njenim uticajem na formiranje moderne ekonomske nauke krajem 19. veka. U ovom, do današnjeg dana dominantnom gledanju na tržište kroz njegovu alokativnu efikasnost, Zuckerbergov, kao i prethodni Buffetov i Gatesov i na kraju krajeva svi drugi pokloni, su rasipanje resursa. Ako se stave drugačije naočare i na sve to osmotri manje racionalistički a više politčko-ekonomski, vrednosno ili možda samo zdravorazumski -- onako kako bi gledao Adam Smith iz 1759. -- onda se na poklon gleda mnogo blagonaklonije. Kao poklanjanje ikada može biti loše? Kako se dobročinstvo o sopstvenom trošku može osporavati? Ja mislim da je viđenje tržišta kao striktno alokativnog mehanizma pogrešno, neinformativno i na kraju krajeva štetno za tržišni liberalizam. Znatno drugačiji pogled na tržište dolazi ne iz prosvetiteljstva i utilitarizma kao njegovog produkta nego iz kritike prosvetiteljstva koja uključuje škotske prosvetitelje i ide sve do nemačkih romantičara. Prosvetiteljski pogled je usko racionalistički, sklon dizajnu i nesvestan sopstvenih ograničenja. Njemu pripadaju francuski racionalisti od Dekarta do ideologa revolucije, preko engleskih utilitarijanaca, do kasnije čikaških ekonomista (Stigler više nego Friedman) do karikatura kao što je Ayn Rand. Alternativni pogled ide od Smitha i Humea, preko nemačkih romantičara do austrijskih ekonomista, pre svega Hayeka. (Današnji viđeniji austrijski ekonomisti su odavno izgubili ovu nit i najbolji savremeni predstavnik tradicije je ustvari Deirdre McCloskey). Taj pogeld na svet je skromniji, ne pokušava da objasni sve, ponekad se uzda u zdrav razum više nego u jedinstvenu Teoriju, uzda se u vanekonomske koncepte, vrednosti i vrline. Donacija 40 milijardi USD se, prema ovom pogledju, ne mora provući kroz alokativnu cost-benefit analizu jer mi relevantne troškove i koristi na individualnom nivou i ne znamo. Možda u analizu odlluke treba da uđe i odnos javnog mnjenja i budućih glasača prema kapitalizmu, a to u profitni test ne ulazi. Sve što znamo je da je odluku bolje ostaviti pojedincu. Ili je možda posredi nešto drugo. Zuckerberg je pametan i preduzimljiv čovek ali je nesporno profitirao i od "efekta mreže" -- u novim internet biznisima kao što su društvene mreže vlada pravilo "pobednik uzima sve", jer kad se uspostavi jedna mreža nema više mnogo mesta za drugu. zbog čega su profiti pobednika nesrazmerno veliki u odnosu na uloženi napor, rizik, inovativnost i preduzimljivost. Možda Zuckerberg ima to u vidu i oseća dužnost da novac podeli? Na kraju, ovakav pogled je u mnogo čemu bolji od racionalističkog i na samom njegovom terenu. Efekat mreže po sebi spada u alokativnu "neefikasnost" tržišta pa Zuckerberg sasvim spontano i nenamerno to ovim gestom ispravlja. Takođe, koncept javnih dobara za koje tržište navodno nije zainteresovano pa ih mora proizvoditi država je još jedan proizvod racionalističkog pogleda; ali milijarderi koji novac poklanjaju ne rade ništa drugo nego proizvode ono što oni, umesto političara, smatraju javnim dobrima. Donacije tako spontano rešavaju problem javnih dobara. Opet, ne može se ovde efikasnost pouzdano dokazati jer govorimo o znatno skromnijem analitičkom okviru. U formiranju pogleda na donaciju ovaj okvir više računa na zdravorazumsko i vrednosno odobravanje dobročinstva nego na egzaktnu analizu efekata, jer u to ionako slabo veruje. Moj je stidljivi utisak da se trend polako okreće: da su utilitarianizam, nekritički racionalizam i modernizam kao srodne doktrine dostigli svoj zenit i da polako počinju da opadaju. Ovde govorimo o vekovima, ne o godinama ali prvi znaci su tu: glasači širom Evrope i Amerike polako počinju da sumnjaju u tehnokratski mejnstrim i traže opcije sa više sluha levo i desno. Libertarijanci su poslednji koji bi trebalo da moderni racionalizam i utilitarijanizam brane. Treba nam manje isfabrikovanih univerzalnih principa i uzvišene teorije, a više zdravorazumskih i vrednosnih argumenta. Liberali i libertarijanci utilitarističkog tipa broje poklonjenom konju zube. Bolja vrsta odbrane kapitalizma, odbrana na liniji Smith-Hayek-McCloskey je: poklonjenom konju se u zube ne gleda.
condor Posted January 4, 2016 Posted January 4, 2016 Izvin'te što upadam, ali čovek je načelno u pravu pa da pojasnim. Welfare state koncept direktno zavisi od demografije jer je baziran na međugeneracijskoj solidarnosti, tako što radno aktivna populacija iz svog dohotka (polu)dobrovoljno izdvaja za opskrbu sirotih, ubogih, iznemoglih i starih. To je perfektno šljakalo dok su dominirali baby boomers etc. Međutim, sexual revolution, free love, birth control etc. dovode do negativnih demografskih trendova, smanjuje se broj radno aktivnog stanovništva a povećava broj welfare korisnika (baby boomers uveliko krckaju penziju) i sistem je pred pucanjem. To je obrnuta piramida. TT tj. CZ M57 Два су проблема са овим што си написао: причали смо о времену Регана и Тачерке, дакле 80-тим. Тада су још увек бумерси представљали једно 99% радне популације. Друго, овде се проблем негативне демографије решава увозом, за сада врло успешно. Треба се вратити у Чиле и 70-те ако заиста хоћемо да причамо о "увођењу" неолиберализма. Ту се тестирала теорија, и врло се добро зна ко је спроводио и како, а ко је спонзорисао. После се ширило по региону, по мање-више истом моделу, а када се видело да "ради", Реган и Тачерка су увели и код куће, истина без масовних убистава. Довољно је било сломити пар синдиката.
hazard Posted January 5, 2016 Posted January 5, 2016 Što se onda buniš kada predlažem društveno uređenje koje neutralizuje te loše pojave? :) Jer bi ti vlado s kukoljem izbacio i žito ;)
MancMellow Posted January 5, 2016 Posted January 5, 2016 (edited) Kanadu sam spomenuo samo kao ilustraciju da se u jednom segmentu moze, daleko od toga da je Kanada savrsena po tom pitanju. SAD su usvojile nesto slicno, pa je Vrhovni sud to oborio (ono Citizens United itd.). Ono sto sam naveo je islo u pravcu onoga sto je ranije konkretno navodjeno na topiku, a to je da postoji disconnect izmedju onoga sto glasaci hoce (i za sta misle da glasaju) i onoga sto izabrani predstavnici rade. Ovo o cemu pricas je svakako bitno, a da se vidi taj doktorat bi bilo interesantno :) odgovaram konkretno kasnije, a sada cu da ostavim jedan tekst Slavise Tasica koji se ja mislim lepo slaze uz ovo sto si napisao: http://trzisnoresenje.blogspot.ca/2015/12/zuckerbergov-poklon.html Zuckerbergov poklon Mark Zuckerberg je obećao da će pokloniti 99% svojih akcija Facebooka, što je u ovom trenutku više od 40 milijardi USD. Prva vrsta reakcija je došla od strane konspirativne levice kojoj i većinsko javno mnjenje u Srbiji pripada: nemoguće je da se kapitalista odrekne tolikog novca, to je sigurno uradio da bi izbegao porez. Neverovatno je da to treba posebno objašnjavati, ali ne može se obogatiti poklanjanjem novca. Bogatstvo se nikako ne može uvećati poklanjanjem. Ako država nešto radi dobro, to je prikupljanje poreza, ne može se to tek tako izbeći. Nekome je već palo na pamet. Mnogo je interesantnije protivljenje protržišnih ljudi ovakvom poklonu. Tržišni argument protiv ovakve donacije je da je, ako želite da pomognete i doprinesete dobru u svetu, poklanjanje novca inferiorno u odnosu na profitnu poslovnu aktivnost. Poslovni ljudi (na slobodnom tržištu, ne na nameštenom) doprinose čovečanstvu usmeravanjem resursa u ono što je stvarno potrebno. Test da li je svetu nešto potrebno je profit. Pozitivan profit je znak da su resursi upotrebljeni dobro: da ljudi kupovinom odobravaju vaš proizvod i da su ukupne koristi od tog proizvoda manji od troška njegove proizvodnje. To je suština čuvene nevidljive ruke Adama Smitha. Profit je možda sebičan kao motiv, ali je nezamenjiv kao signal kolektivne opravdanosti ulaganja. Nevidljiva ruka slobodnog tržišta odnosi se na ovu čudnu i malo shvaćenu povezanost individualnog interesa sa nenameravanom kolektivnom dobrobiti. Suština primedbe protržišnih ljudi je, prema tome, da bi Zuckerberg više doprineo svetu ako bi nastavio da investira sa profitnim motivom nego što će doprineti proizvoljnim podelom novca bez profit testa. To je ekonomski pismen argument, ali moj problem sa njim je što je i blago autističan. Adam Smith jeste u "Bogatstvu naroda" (1776) slavio profitni motiv i nevidljivu ruku koja njegovo blagotvorno dejstvo prenosi na kolektiv. Ali u svojoj ranijoj knjizi, Teoriji moralnih osećeanja iz 1759, Smith ima drugačije viđenje čoveka i njegovih motiva, uključujući i odobravajući pogled na nesebičnost, dobročinstvo i empatiju. Razlika između tretmana čoveka i njegovih motiva u dve knjige je toliko izražena da su je nemački ekonomisti kasnije nazvali "Das Adam Smith problem". Smith je prvi objasnio nevidljivu ruku i ulogu profitnog motiva, ali viđenje tržišta kao pre svega efikasnog alokativnog mehanizma ustoličilo se nešto kasnije, sa pojavom doktrine utilitarianizma i njenim uticajem na formiranje moderne ekonomske nauke krajem 19. veka. U ovom, do današnjeg dana dominantnom gledanju na tržište kroz njegovu alokativnu efikasnost, Zuckerbergov, kao i prethodni Buffetov i Gatesov i na kraju krajeva svi drugi pokloni, su rasipanje resursa. Ako se stave drugačije naočare i na sve to osmotri manje racionalistički a više politčko-ekonomski, vrednosno ili možda samo zdravorazumski -- onako kako bi gledao Adam Smith iz 1759. -- onda se na poklon gleda mnogo blagonaklonije. Kao poklanjanje ikada može biti loše? Kako se dobročinstvo o sopstvenom trošku može osporavati? Ja mislim da je viđenje tržišta kao striktno alokativnog mehanizma pogrešno, neinformativno i na kraju krajeva štetno za tržišni liberalizam. Znatno drugačiji pogled na tržište dolazi ne iz prosvetiteljstva i utilitarizma kao njegovog produkta nego iz kritike prosvetiteljstva koja uključuje škotske prosvetitelje i ide sve do nemačkih romantičara. Prosvetiteljski pogled je usko racionalistički, sklon dizajnu i nesvestan sopstvenih ograničenja. Njemu pripadaju francuski racionalisti od Dekarta do ideologa revolucije, preko engleskih utilitarijanaca, do kasnije čikaških ekonomista (Stigler više nego Friedman) do karikatura kao što je Ayn Rand. Alternativni pogled ide od Smitha i Humea, preko nemačkih romantičara do austrijskih ekonomista, pre svega Hayeka. (Današnji viđeniji austrijski ekonomisti su odavno izgubili ovu nit i najbolji savremeni predstavnik tradicije je ustvari Deirdre McCloskey). Taj pogeld na svet je skromniji, ne pokušava da objasni sve, ponekad se uzda u zdrav razum više nego u jedinstvenu Teoriju, uzda se u vanekonomske koncepte, vrednosti i vrline. Donacija 40 milijardi USD se, prema ovom pogledju, ne mora provući kroz alokativnu cost-benefit analizu jer mi relevantne troškove i koristi na individualnom nivou i ne znamo. Možda u analizu odlluke treba da uđe i odnos javnog mnjenja i budućih glasača prema kapitalizmu, a to u profitni test ne ulazi. Sve što znamo je da je odluku bolje ostaviti pojedincu. Ili je možda posredi nešto drugo. Zuckerberg je pametan i preduzimljiv čovek ali je nesporno profitirao i od "efekta mreže" -- u novim internet biznisima kao što su društvene mreže vlada pravilo "pobednik uzima sve", jer kad se uspostavi jedna mreža nema više mnogo mesta za drugu. zbog čega su profiti pobednika nesrazmerno veliki u odnosu na uloženi napor, rizik, inovativnost i preduzimljivost. Možda Zuckerberg ima to u vidu i oseća dužnost da novac podeli? Na kraju, ovakav pogled je u mnogo čemu bolji od racionalističkog i na samom njegovom terenu. Efekat mreže po sebi spada u alokativnu "neefikasnost" tržišta pa Zuckerberg sasvim spontano i nenamerno to ovim gestom ispravlja. Takođe, koncept javnih dobara za koje tržište navodno nije zainteresovano pa ih mora proizvoditi država je još jedan proizvod racionalističkog pogleda; ali milijarderi koji novac poklanjaju ne rade ništa drugo nego proizvode ono što oni, umesto političara, smatraju javnim dobrima. Donacije tako spontano rešavaju problem javnih dobara. Opet, ne može se ovde efikasnost pouzdano dokazati jer govorimo o znatno skromnijem analitičkom okviru. U formiranju pogleda na donaciju ovaj okvir više računa na zdravorazumsko i vrednosno odobravanje dobročinstva nego na egzaktnu analizu efekata, jer u to ionako slabo veruje. Moj je stidljivi utisak da se trend polako okreće: da su utilitarianizam, nekritički racionalizam i modernizam kao srodne doktrine dostigli svoj zenit i da polako počinju da opadaju. Ovde govorimo o vekovima, ne o godinama ali prvi znaci su tu: glasači širom Evrope i Amerike polako počinju da sumnjaju u tehnokratski mejnstrim i traže opcije sa više sluha levo i desno. Libertarijanci su poslednji koji bi trebalo da moderni racionalizam i utilitarijanizam brane. Treba nam manje isfabrikovanih univerzalnih principa i uzvišene teorije, a više zdravorazumskih i vrednosnih argumenta. Liberali i libertarijanci utilitarističkog tipa broje poklonjenom konju zube. Bolja vrsta odbrane kapitalizma, odbrana na liniji Smith-Hayek-McCloskey je: poklonjenom konju se u zube ne gleda. č2 Dobro, ok, ja fakat nisam pričao o tome, tj samo tangentno. Što se tiče ovog teksta...opet je u pitanju nesporazum. Tekst je, tako, teorijska rasprava o tome da li je "vraćanje duga društvu" (na stranu što ja ne mislim da je to to što Zuck. radi, al nebitno) da kažem "pametno" sa libertarijanskog stanovišta. Mislim, naravno, simpatičniji mi je Hayek od Friedmana, ali to nije ovde bitno. Nisam ubeđeni libertarijanac te bih taj deo preskočio, a koncentrisao bih se na to da objasnim kako je to prilično različito od onoga o čemu sam pisao. Poslužiću se čovekom koji je pomenut u rasravi u komentarima ispod teksta - Tokvil. On je predvideo mogućnost nastanka "industrijske aristokratije". Naravno, drugačije nego što je bila ona ancien regime-a po Evropi, no, aristokratije svejedno. Oh, kako je bio u pravu. Ovoj bi se svakako mogle dodati finansijska (by Marks, ali nebitno), a u postindustrijskom svetu i bezbednosno-. A dodao bih joj i ono što se, i pored drugačijeg politićkog sistema, u Kini naziva “crvenom aristokratijom”. Reč je o elitnim tj vodećim slojevima društva kod kojeg je skoncentrisana ne samo finansijska moć, nego i moć da kulturno determinira poželjne kulturne obrasce I, naravno, bliskost političkoj i (pa i bezbednosnoj) eliti uz neizbežan upliv uticaja u skladu sa svojim interesima. Može o tome i na primeru Srbije, ali o tom potom. Ono što veliki broj Poljaka koji su glasali za ove populiste u stvari kaže je: obećali ste nam kapitalizam, pa maker i sa “kapitalističkim” (dakle materijalnom moći određenim) klasama, a dobili smo – staleže! Suštinski, to je poruka. Radi se o podsvesnom razumevanju (slično i u slučaju Trumpa) onoga što je u političkoj teoriji potpuno jasno, a to je da je “staležacija” sa nacijom – nespojiva. Radi se o jednoj vrsti neofeudalizacije (ili neostaležizacije). Činjenica da na to najviše skreće pažnju levica (pa i populistička nacionalistička desnica), uopšte ne bi trebalo da sprečava liberale da takođe dižu svoj glas protiv tih procesa (što neki i čine), jer je to podjednako, kako težak atak na socijalnu pravdu, tako isto i na političke, ekonomske i sve druge slobode (putem monopolizacije, ekskluzivnosti vlasništva nad znanjem, itd). Uostalom, ti procesi, pošto e sprovode pod “liberalnim” imenom, upravo ako za nekoga predstavljaju smrtnu opasnost – to je liberalizam, čije će ime biti za vekove kompromitovano. Posmatrano na taj način, a meni se čini jedino moguć, Zuckenbergov potez ne dopire kvalitetom čak ni do filantropije nekog uspešnog industrijalca iz XIX ili XX veka. Najbliže poređenje bi bilo davanje dela bogatstva u manastir nekog crkveonog reda koji pomaže uboge ujedno ostvarujući tj stvarajući osnovu za širi društveni, pa i politički uticaj preko veza sa onim delovima crkve koji se (“)brinu(”) o siromašnima. To nema apsolutno nikakve veze sa vrednosnim “shift”-om o kome sam govorio u prethodnom postu. Pre nego što počnem da privodim kraju da razjasnim nešto. Ja sam čovek koji se zalaže za zakonodavstvo koje bi omogućilo vlasniku svog doma da ga bezuslovno brani, do prava na lišavanje života nekog ko na primer, nepozvan upadne u nečiji dom. Takođe se zalažem i za slobodu i pravo na posedovanje ličnog naoružanja u zemljama u kojima ne postoji obaveza služenja vojnog roka. Zalažem se i za neprikosnovenost lične i private svojine (s tim što za mene znanje nije i ne može da bude privatna svojina po sebi). Takođe za neprikosnovenot prava na nasledstvo. Sad kad sam to razjasnio, da se vratim na Tokvila, a u vezi onoga o čemu sam već pričao – hiperkompetitivnost. Šta je sa njom problem, a povezano je sa ovim antidemokratskim tendencijama, na koje je - pogrešan – odgovor dat u Poljskoj, Mađarskoj, itd, uz Trumpa kao jednog od izraza takvog (pogrešnog) odgovora. Problem je što je ona, kada se ideološki izvede na pijedestal, jedan od izraza hiperindividualizma. Individualnost, kao i na primer, nacionalno osećanje (nacionalnost) je sasvim u redu. Problem je u ideologizaciji koje je jedan od izraza upravo predstavljanje kompetitivnsti svih sa svima kao vrhunskog dobra. Po Tokvilu, takva situacija (on konretno koristi termin “individualizam”, kao ideološku nadgradnju individualnosti) – a o hiperkompetitivnosti da ne pričamo (prim. MM) – kida veze između sugrađana na takav način da ih čini nesposobnim i za opiranje posezanju nedemokratskih i antidemokratskih elemenata za vrhovnom vlašću (Tokvil konkretno navodi “tiraniju”, ali može biti i oligarhija: aristokratija, onakva kakvu je znamo iz vekovne političke prakse, nije ništa drugo do legitimizovana i nasledna oligarhija). Drugim rečima, raspolaganje stvarima u posedu je slobodno. Raspolaganje idejama nije, niti je danas - promovisanje fašizma i nacizma je recimo zabranjeno u dobrom broju liberalnih demokratija. S tim što nešto ne mora biti zabranjeno da bi bilo izloženo javnoj osudi, varijanti ima dosta, postoje stvari koje mogu biti ne stavljene van zakona, nego jasno politički "obeshrabrivane". Side note: u takvom ideološkom okruženju, libertarijanci, hteli ne hteli, na kraju će, u realnoj politićkoj borbi, morati da posegnu za nacionalizmom, ponegde čak i rasizmom ili dubokom religioznošću. Ne zato što su ubeđeni nacionalisti ili rasisti ili verski fanatici, nego zato što se u realnoj politici u okviru jedne realne/postojeće političke zajednice, prosto mora dati neka baza postojanja zajednice koja je šira od porodice, a ponekad čak se mora dati razlog i za samu porodicu. Edited January 5, 2016 by MancMellow
bigvlada Posted January 6, 2016 Posted January 6, 2016 Jer bi ti vlado s kukoljem izbacio i žito ;) Možda u prvoj verziji, zato će se i raditi takvi eksperimenti, da vidimo može li se postići samo izbacivanje kukolja. :)
Lord Protector Posted January 6, 2016 Posted January 6, 2016 č2 Dobro, ok, ja fakat nisam pričao o tome, tj samo tangentno. Što se tiče ovog teksta...opet je u pitanju nesporazum. Tekst je, tako, teorijska rasprava o tome da li je "vraćanje duga društvu" (na stranu što ja ne mislim da je to to što Zuck. radi, al nebitno) da kažem "pametno" sa libertarijanskog stanovišta. Mislim, naravno, simpatičniji mi je Hayek od Friedmana, ali to nije ovde bitno. Nisam ubeđeni libertarijanac te bih taj deo preskočio, a koncentrisao bih se na to da objasnim kako je to prilično različito od onoga o čemu sam pisao. Poslužiću se čovekom koji je pomenut u rasravi u komentarima ispod teksta - Tokvil. On je predvideo mogućnost nastanka "industrijske aristokratije". Naravno, drugačije nego što je bila ona ancien regime-a po Evropi, no, aristokratije svejedno. Oh, kako je bio u pravu. Ovoj bi se svakako mogle dodati finansijska (by Marks, ali nebitno), a u postindustrijskom svetu i bezbednosno-. A dodao bih joj i ono što se, i pored drugačijeg politićkog sistema, u Kini naziva “crvenom aristokratijom”. Reč je o elitnim tj vodećim slojevima društva kod kojeg je skoncentrisana ne samo finansijska moć, nego i moć da kulturno determinira poželjne kulturne obrasce I, naravno, bliskost političkoj i (pa i bezbednosnoj) eliti uz neizbežan upliv uticaja u skladu sa svojim interesima. Može o tome i na primeru Srbije, ali o tom potom. Ono što veliki broj Poljaka koji su glasali za ove populiste u stvari kaže je: obećali ste nam kapitalizam, pa maker i sa “kapitalističkim” (dakle materijalnom moći određenim) klasama, a dobili smo – staleže! Suštinski, to je poruka. Radi se o podsvesnom razumevanju (slično i u slučaju Trumpa) onoga što je u političkoj teoriji potpuno jasno, a to je da je “staležacija” sa nacijom – nespojiva. Radi se o jednoj vrsti neofeudalizacije (ili neostaležizacije). Činjenica da na to najviše skreće pažnju levica (pa i populistička nacionalistička desnica), uopšte ne bi trebalo da sprečava liberale da takođe dižu svoj glas protiv tih procesa (što neki i čine), jer je to podjednako, kako težak atak na socijalnu pravdu, tako isto i na političke, ekonomske i sve druge slobode (putem monopolizacije, ekskluzivnosti vlasništva nad znanjem, itd). Uostalom, ti procesi, pošto e sprovode pod “liberalnim” imenom, upravo ako za nekoga predstavljaju smrtnu opasnost – to je liberalizam, čije će ime biti za vekove kompromitovano. Posmatrano na taj način, a meni se čini jedino moguć, Zuckenbergov potez ne dopire kvalitetom čak ni do filantropije nekog uspešnog industrijalca iz XIX ili XX veka. Najbliže poređenje bi bilo davanje dela bogatstva u manastir nekog crkveonog reda koji pomaže uboge ujedno ostvarujući tj stvarajući osnovu za širi društveni, pa i politički uticaj preko veza sa onim delovima crkve koji se (“)brinu(”) o siromašnima. To nema apsolutno nikakve veze sa vrednosnim “shift”-om o kome sam govorio u prethodnom postu. Pre nego što počnem da privodim kraju da razjasnim nešto. Ja sam čovek koji se zalaže za zakonodavstvo koje bi omogućilo vlasniku svog doma da ga bezuslovno brani, do prava na lišavanje života nekog ko na primer, nepozvan upadne u nečiji dom. Takođe se zalažem i za slobodu i pravo na posedovanje ličnog naoružanja u zemljama u kojima ne postoji obaveza služenja vojnog roka. Zalažem se i za neprikosnovenost lične i private svojine (s tim što za mene znanje nije i ne može da bude privatna svojina po sebi). Takođe za neprikosnovenot prava na nasledstvo. Sad kad sam to razjasnio, da se vratim na Tokvila, a u vezi onoga o čemu sam već pričao – hiperkompetitivnost. Šta je sa njom problem, a povezano je sa ovim antidemokratskim tendencijama, na koje je - pogrešan – odgovor dat u Poljskoj, Mađarskoj, itd, uz Trumpa kao jednog od izraza takvog (pogrešnog) odgovora. Problem je što je ona, kada se ideološki izvede na pijedestal, jedan od izraza hiperindividualizma. Individualnost, kao i na primer, nacionalno osećanje (nacionalnost) je sasvim u redu. Problem je u ideologizaciji koje je jedan od izraza upravo predstavljanje kompetitivnsti svih sa svima kao vrhunskog dobra. Po Tokvilu, takva situacija (on konretno koristi termin “individualizam”, kao ideološku nadgradnju individualnosti) – a o hiperkompetitivnosti da ne pričamo (prim. MM) – kida veze između sugrađana na takav način da ih čini nesposobnim i za opiranje posezanju nedemokratskih i antidemokratskih elemenata za vrhovnom vlašću (Tokvil konkretno navodi “tiraniju”, ali može biti i oligarhija: aristokratija, onakva kakvu je znamo iz vekovne političke prakse, nije ništa drugo do legitimizovana i nasledna oligarhija). Drugim rečima, raspolaganje stvarima u posedu je slobodno. Raspolaganje idejama nije, niti je danas - promovisanje fašizma i nacizma je recimo zabranjeno u dobrom broju liberalnih demokratija. S tim što nešto ne mora biti zabranjeno da bi bilo izloženo javnoj osudi, varijanti ima dosta, postoje stvari koje mogu biti ne stavljene van zakona, nego jasno politički "obeshrabrivane". Side note: u takvom ideološkom okruženju, libertarijanci, hteli ne hteli, na kraju će, u realnoj politićkoj borbi, morati da posegnu za nacionalizmom, ponegde čak i rasizmom ili dubokom religioznošću. Ne zato što su ubeđeni nacionalisti ili rasisti ili verski fanatici, nego zato što se u realnoj politici u okviru jedne realne/postojeće političke zajednice, prosto mora dati neka baza postojanja zajednice koja je šira od porodice, a ponekad čak se mora dati razlog i za samu porodicu. Manc, dobar ti ovaj članak u spojleru, ko je autor?
MancMellow Posted January 6, 2016 Posted January 6, 2016 Manc, dobar ti ovaj članak u spojleru, ko je autor? hvala
Lord Protector Posted January 6, 2016 Posted January 6, 2016 nisi trebao da ga stavljaš u spoiler, treba da se vidi. Bravo!
Anduril Posted January 6, 2016 Posted January 6, 2016 Poenta sa liberalnom demokratijom je što ona nikad nije "izgrađena". To je "revolucija koja teče" :D To je, da tako kažem, 1 "naporan" sistem u kome postoji nepisana obaveza, ako ne baš svih, a ono širokog spektra društvenih aktera da se neprekidno na razne načine angažuju u njenom očuvanju. Potrebno je njeno stalno praktikovanje, a za to je potrebna decentralizacija. Koja može da bude federativnog tipa, ali ako ne onda mora da bude tipa širokih ovlašćenja za lokalne samouprave, gde se ljudi prosto češće "vežbaju" slobodi i demokratiji. Naravno, ni to nije nikakva garancija, ali prosto stvara bolje uslove. Kako stoji sa decentralizacijom recimo u Engleskoj? Pa tamo i local councils zavise od mrvica koje im da kancelar. Ma to je jasno. Jedino sto ako fo tog raspada jednom dodje, za to nece biti krive Grcke, Srbije, pa cak ni Italije i Spanije. Mada, iskreno, naravno da bi se u Nemackoj i Holandiji i posle toga zivelo relativno dobro, ali ipak gore nego sada. Plus bi im geopoliticka pozicija bila bitno izmenjena, pa ne bi vise bilo pumpanja budzeta sumanutimi spoljnotrgovinskim suficitima i enormnim ustedama na bezbednosnim izdacima. Takav razvoj situacije tesko da bi za ikog bio bas dobar Znaci, krivci ne mogu biti na raznim stranama, nego, ocekivano - Grcka, Italija ili Spanija bi mogle da procerdaju jos onoliko para ali tebi bi opet bili krivi iskljucivo i uvek drugi. Radi se o podsvesnom razumevanju (slično i u slučaju Trumpa) onoga što je u političkoj teoriji potpuno jasno, a to je da je “staležacija” sa nacijom – nespojiva. I opet - kako se ovo uklapa engleski nacionalizam? Ako postoji drustvo gde postoje stalezi od srednjeg veka do danas to je englesko a opet i tamo je nacionalizam bio i ostao ziv i zdrav.
MancMellow Posted January 6, 2016 Posted January 6, 2016 Kako stoji sa decentralizacijom recimo u Engleskoj? Pa tamo i local councils zavise od mrvica koje im da kancelar. Znaci, krivci ne mogu biti na raznim stranama, nego, ocekivano - Grcka, Italija ili Spanija bi mogle da procerdaju jos onoliko para ali tebi bi opet bili krivi iskljucivo i uvek drugi. I opet - kako se ovo uklapa engleski nacionalizam? Ako postoji drustvo gde postoje stalezi od srednjeg veka do danas to je englesko a opet i tamo je nacionalizam bio i ostao ziv i zdrav. engleski nacionalizam? to je pojava sasvim novijeg datuma. i drugo, nisam rekao da je "staleško" društvo nespojivo sa nacionalizmom, nego sa "nacijom". Drugo, ako misliš na Britaniju - ona je potpuno jedinstvena zemlja, ogromna razlika čak i u odnosu na Skandinaviju. U Engleskoj nisu postojali kontinentalni staleži usled primogeniture i ranog mešanja viših slojeva društva, u kombinaciji sa ogromnim iseljavanjem i veoma postepenim prelaskom društvenog uticaja u vlasti u ruke krupnih i srednjih, da kažem, buržoaskih/građanskih, krugova. Nisam siguran da je ovo mesto za dekonstrukciju britanske nacije. Britanija je, bar do početka druge četvrtine XX veka zapravo imperija (tj pre svega metropola jedne imperije) pa onda sve drugo. Ono što je bilo ispod toga zahteva dobranu raspravu šta je tačno. No, zapravo je, možda, Britanija dobar primer kako staleško društvo ne može uspešno da bude nacija, pored sve svetko-istorijske uloge u WW2 i na drugi način. Od momenta Balfurovih deklaracija i početaka efektivnog gašenja imperije, odvojila se Irska, a moguće je tj zamalo da se desi i Škotska i ako si pratio, a znam da jesi, video si da je veliki broj Škota iskazivao ne želju da se odvoji od, da tako kažem "naroda Engleske", nego od tzv. Vestminsterskog sistema, pod kojim se, naravno, podrazumeva ceo taj mehanizam privilegija koje nemaju veze, ili imaju samo polovično, sa jednom modernom nacijom. Što se tiče decentralizacije u Engleskoj stoji loše, ali opet - Engleska nije država. UK se, kao što znaš - decentralizuje. Engleska (GB) je liberalna parlamentarna demokratija je jedna od najstarijih na svetu i normalno je da sa takvom tradicijom, demokratske institucije budu među najžilavijima. NO - sama činjenica da ova vlada razmišlja (iz sopstvenih razloga, ali svejedno) o stvaranju znatno višeg stepena autonomije i samoodlučivanja u većim gradovima govori o tome da neko i u UK razmišlja o tome da je to dobar put. Izlaznost na izbore u recimo Manchesteru je bila 52% i jasno je da se čak i u Engleskoj veliki deo stanovništva oseća izopštenim iz procesa odlučivanja. Što se tiče krivaca - uvek je veća odgovornost na onima koji imaju veću moć i uticaj. To je prosto tako.
Prospero Posted January 6, 2016 Posted January 6, 2016 Poland’s Plans to Stick Washington With a Bigger NATO Bill Doug Bandow[/size] January 5, 2016 Poland’s new nationalist government wants to make a deal with Great Britain: Help us get a NATO—meaning American—garrison, and we’ll agree to limit European migrant flows to Britain. British prime minister David Cameron visited Warsaw in December seeking support for his European Union reform plan, but returned only with a Polish statement that more talks were required. However, over the holidays Foreign Minister Witold Waszczykowski said, “Of course, Britain could offer something to Poland in terms of international security.” He went on to complain that “there aren’t, aside from a token presence, any significant allied forces or defense installations, which gives the Russians an excuse to play this region.” Indeed, as host of the July NATO Summit, Poland made clear that squeezing alliance members for military support would be its primary objective. World leaders would be gathering, announced Poland’s government, to “more effectively fight against threats” lead by an “assertive Russia.” ... No one seriously expects the Dutch, Italians or Spanish to provide permanent garrisons for Poland. The Germans, who publicly oppose the idea, won’t be coming. Nor the Greeks and Croats. No one would even notice if Luxembourg sent soldiers. Only Britain and France are realistic candidates, and both only reluctantly halted further cuts in their military budget. They aren’t likely to tie up significant combat units in Poland. Which leaves America. In fact, Stoltenberg mentioned the critical factor ever so discreetly when he stated of the Warsaw Summit: “we will further strengthen the bond between Europe and North America on which our Alliance is founded.” ...
hazard Posted January 6, 2016 Posted January 6, 2016 neko bi pomislio da je poljacima, s obzirom na istoriju, dosta stranih vojski na njihovoj teritoriji, ili pak ne
Anduril Posted January 7, 2016 Posted January 7, 2016 (edited) engleski nacionalizam? to je pojava sasvim novijeg datuma. i drugo, nisam rekao da je "staleško" društvo nespojivo sa nacionalizmom, nego sa "nacijom". Drugo, ako misliš na Britaniju - ona je potpuno jedinstvena zemlja, ogromna razlika čak i u odnosu na Skandinaviju. U Engleskoj nisu postojali kontinentalni staleži usled primogeniture i ranog mešanja viših slojeva društva, u kombinaciji sa ogromnim iseljavanjem i veoma postepenim prelaskom društvenog uticaja u vlasti u ruke krupnih i srednjih, da kažem, buržoaskih/građanskih, krugova. Nisam siguran da je ovo mesto za dekonstrukciju britanske nacije. Britanija je, bar do početka druge četvrtine XX veka zapravo imperija (tj pre svega metropola jedne imperije) pa onda sve drugo. Ono što je bilo ispod toga zahteva dobranu raspravu šta je tačno. No, zapravo je, možda, Britanija dobar primer kako staleško društvo ne može uspešno da bude nacija, pored sve svetko-istorijske uloge u WW2 i na drugi način. Od momenta Balfurovih deklaracija i početaka efektivnog gašenja imperije, odvojila se Irska, a moguće je tj zamalo da se desi i Škotska i ako si pratio, a znam da jesi, video si da je veliki broj Škota iskazivao ne želju da se odvoji od, da tako kažem "naroda Engleske", nego od tzv. Vestminsterskog sistema, pod kojim se, naravno, podrazumeva ceo taj mehanizam privilegija koje nemaju veze, ili imaju samo polovično, sa jednom modernom nacijom. Što se tiče decentralizacije u Engleskoj stoji loše, ali opet - Engleska nije država. UK se, kao što znaš - decentralizuje. Engleska (GB) je liberalna parlamentarna demokratija je jedna od najstarijih na svetu i normalno je da sa takvom tradicijom, demokratske institucije budu među najžilavijima. NO - sama činjenica da ova vlada razmišlja (iz sopstvenih razloga, ali svejedno) o stvaranju znatno višeg stepena autonomije i samoodlučivanja u većim gradovima govori o tome da neko i u UK razmišlja o tome da je to dobar put. Izlaznost na izbore u recimo Manchesteru je bila 52% i jasno je da se čak i u Engleskoj veliki deo stanovništva oseća izopštenim iz procesa odlučivanja. Što se tiče krivaca - uvek je veća odgovornost na onima koji imaju veću moć i uticaj. To je prosto tako. Ovaj, koliko mi je poznato, o formiranju engleske nacije se govori jos od Edvarda 3. i stogodisnjeg rata.Drugo, kako to mislis da tamo nisu postojali stalezi, tj. klasno drustvo kad se Engleska i Britanija uzimaju kao klasican primer? Trece, devolucija pocinje tek u poslednjih 15 godina tako da nisam siguran da mozes na osnovu toga da zakljucujes o nacijama koje postoje vekovima. I posljednje, najveca odgovornost je na Nemackoj ako vidis samo drzave/nacije kao pojedinacne politicke igrace. Za liberala je to neocekivano. Sa druge strane, ako gledas iz perspektive svih evropskih ekonomskih i politickih grupacija (drzave su tu samo jedan faktor) onda situacija i odgovornost nisu tako prosti jer zavise od konteksta. Edited January 7, 2016 by Anduril
MancMellow Posted January 7, 2016 Posted January 7, 2016 Ovaj, koliko mi je poznato, o formiranju engleske nacije se govori jos od Edvarda 3. i stogodisnjeg rata. Drugo, kako to mislis da tamo nisu postojali stalezi, tj. klasno drustvo kad se Engleska i Britanija uzimaju kao klasican primer? Trece, devolucija pocinje tek u poslednjih 15 godina tako da nisam siguran da mozes na osnovu toga da zakljucujes o nacijama koje postoje vekovima. I posljednje, najveca odgovornost je na Nemackoj ako vidis samo drzave/nacije kao pojedinacne politicke igrace. Za liberala je to neocekivano. Sa druge strane, ako gledas iz perspektive svih evropskih ekonomskih i politickih grupacija (drzave su tu samo jedan faktor) onda situacija i odgovornost nisu tako prosti jer zavise od konteksta. Naravno. Govori konkretno Treveljan u uvodu u "Drustvenoj istoriji Engleske", gde kaže da proces formiranja "Engleske nacije" nije ni započeo ni završio se u XIV veku. Ja lično nemam nikakav problem sa tim (što si video kad smo pričai o Srbima) da se koreni nastanka većine modernih evropskih nacija ne nalaze samo u XVIII i XIX veku. Ali to je jedno, a konstituisana nacija je nešto prilično drugo. "Engleska" nikada nije do kraja konstituisana kao "nacija". Realno, rat za tako nešto je izgubio Kromvel. Ali već u XIV veku postoji, naravno da postoji, "Engleski narod" i mislim da je to ono što te buni i kad je pitanju Edvard III. Nacija je moderna pojava, a drugo je pitanje što se elementi modernosti u Engleskoj javljaju ranije nego drugde. Ali nesumnjivo postoje dva paralelna procesa: kako je Engleska (a od XVII veka Unija, tj Britanija) sve više "nacija", tako je uloga staleža u društveno-političkom živoru sve manja. I ta jobrnuto proporcionalan odnos dva procesa postoji uvek i svuda. Čak i u Srbiji XV veka (čega je razvoj, naravno, naglo prekinut) - samo su brzine procesa različite u različitim zemljama. Tako ja i nisam napisao da su staleži nespojivi sa nacijom, nego "staležizacija", dakle - jačanje staleških odnosa. Devolucija je bila i proces koji je prethodio otcepljenju Irske. ali nije to, nego sam napisao koje je to osećanje u Škotskoj koje je u dobroj meri odgovorno za jačanje separatizma. Nisam napisao da bi bile krive države nacije - upravo obrnuto, napisao sam da (konkretne države nacije) ne bi bile krive. Pročitaj molim te još jednom. Nemaju najveću moć i uticaj samo neke nacionalne države,, nego i nadnacionalne institucije, kao i one nepolitičke, tj recimo, finansijske.
Recommended Posts