Opšti topik o EU (ex kriza Evrozone)

[hazard]

To što ja pričam niti podrazumeva socijaldemokratiju niti socijaldemokratija podrazumeva to što pričam. Zapravo, ta dva mogu biti prilično međusobno isključiva, zavisno od toga na šta misliš kad kažeš ,,socijaldemokratija". Niti je ovo što ja navodim nužno u koliziji sa međunarodnim ugovorima o slobodnoj trgovini.

[MancMellow]

Ne znam sta znaci to da ,,kapitalizam postane drustveno odgovorniji". Znam doduse da postoje neke vrlo jednostavne (za implementaciju) mere koji bi dosta poboljsale te boljke modernih demokratija. Eno ga Robert Reich objasnjava na youtube-u, ne slazem se sa svim sto propagira ali u sustini to je to. Dve najbitnije stavke su

 

1) big money and politics - zabraniti korporativno finansiranje politike. Uvesti zakone, ustavne amandmane, sta god treba da, koji ce dozvoliti da politicke stranke, organizacije, kampanje itd. mogu finansirati samo i iskljucivo fizicka lica. I to u nekom ogranicenom godisnjem iznosu. U Kanadi je to pre par godina uvedeno, pojedinci mogu da doniraju $1500 godisnje. Bio skandal nedugo nakon toga kada je vlasnik neke firme naterao zaposlene da svako ,,donira" po $1500 od plate (pa im to kompenzovao povisicom ili na neki drugi nacin, valjda). Pa je stranka koja je to dobila morala te pare da vrati. Manjak korporativnih para se kompenzuje parama iz budzeta, opet primer Kanade, svaka stranka koja na izborima uzme preko ja mislim 2% glasova, do sledecih izbora dobija oko 2-3$ po glasu godisnje iz budzeta (bez obzira da li je parlamentarna ili vanparlamentarna, gleda se % glasova ukupno na nacionalnom nivou).

 

2) end corporate welfare - prekinuti sa praksom da drzava bilo kakav novac daje kao ispomoc privatnim firmama. ,,Socijala" je za ljude a ne za firme. Ako je ekonomska situacija losa, ako se desi neki krah, ako skoci siromastvo, drzava treba da pomaze direktno - pojedincima.

 

Kao sto smo zakljucili da je pozeljna separacija drzave i crkve, i tako resili dilemu treba li crkva da vlada drzavom ili drzava crkvom, tj. izmedju papocezarizma i cezaropapizma smo na kraju izabrali - ni jedno ni drugo, vec da je svako car u svom domenu - tako nam treba separacija drzave i privrede. Ne dilema oko toga treba li drzava da gospodari privredom (socijalizam) ili treba li privreda da gospodari drzavom (korporativni tajkunski kapitalizam), vec razdvajanje sfera. Naravno to ne znaci da se drzava uopste na bilo koji nacin ne uplice u privredu - to znaci da drzava ne privredjuje. Drzava uredjuje. Kao sto je i nakon razdvajanja drzave i crkve drzava garant verskih sloboda, tako i nakon razdvajana drzave i privrede drzave treba da bude garant da neces umreti od gladi i bez krova nad glavom ako si ostao bez posla. Ali kao sto drzava ne odredjuje dogmu crkve, tako ne treba ni da odredjuje poslovnu politiku preduzeca niti da se mesa u njihove svakodnevne mikro-odluke.

 

Ne mislim dakle da mora prosecni direktor velike korporacije da postane ,,drustveno svesniji" i da vise razmislja o socijalnim posledicama a manje o profitu, ali mora da se ogranici njegov uticaj na one ciji posao jeste da razmisljaju o socijalnim posledicama.

 

čaršav™

 

 

 

 

To je samo jedan deo problema i recimo da se može ići ka rešenju na način na koji predlažeš i Kanada je, očigledno, jedna od zemalja koja baš i nije prva "na liniji fronta". Elem, kudos to them/you guys. Drugi deo problema je proces koji se dešava u samim korporacijama i koji se bez problema može nazvati internom ideologizacijom poslovanja, uglavnom preko HR službi. Sad naravno, prvo logično pitanje je - kakve dođavola to ima veze sa izborima u Poljskoj. 

 

Well, ima. Korporativna kultura, kao dominantan deo izraza ekonomski najaktivnijeg dela društva je prosto čistom simbiozom malo po malo usvojena kao poželjan oblik svakojake kulture. Iz intervju i izjava običnih građana Poljske je vidljiv prezir ne prema konkretnim pojavama tipa korupcije, mita itd, u šta oni direktno ni ne mogu imati direktnog uvida, nego prosto izbija potpuno nepoverenje prema komplet društvenim elitama, koji su za njih "svi isti". Recimo da je Poljska sledeća zemlja, posle, naravno, Mađarske, u kojoj je na neki način uništen jedan opštedruštveni konsenzus bez kojeg je demokratija, posebno liberalna, teško moguća. Radi se o tome da se osim obrasca ponašanja simbiotski takav način razmišljanja prenosi i na najvišu državnu politku, kao i na njen "izgled", pojavu. A i na realne političke odluke.

 

Stalno obećavam, pa nikako, da ću da okačim jedno relevantno, naučno, istraživanje (doktorat, rađen za jedan američki univerzitet) o tome kakav se sentiment i obrazac promoviše u domaćim većim kompanijama. Pročitao sam ga i malo je reći da sam zgrožen. Promovisanje krajnje kompetitivnosti između pravnih lica je all good and well (sort of), ali kada je reč o razvijanju istog takvog odnosa između fizičkih lica, gde se čak i zajedničke vanposlovne aktivnosti stavljaju skoro isključivo u funkciju lične afirmacije i mogućnosti boljeg obavljanja posla "u timu" onda je stvar drugačija. Verujem da su i drugde po istočnoj Evropi stvari slične, a obzirom na razvijeniju korporativnu aktivnost u tim zemljama - i raširenije. Koji je osnov našeg osećanja zajedništva u jednom milionskom društvu, ako je bazični odnos koji imamo sa onima sa kojima smo svaki dan - ultrakompetitivnost?

 

Tačer je to mogla da ponudi, a da (se bar pravi da) ne razbija osnove društvene solidarnosti, jer, ako si čitao njenje govore, oni se žestoko naslanjaju na jednu u osnovi religijsku, hrišćansku poruku. To je danas out of question i šta, uslučaju nekog novog winter of discontent može da ponudi neki ateistični Tačer (koji već postoji, naravno i ne, nije Cameron)? Ali ne radi se tu samo cepanju minimalnog potrebnog nivoa kohezije, već i tome da su društva, države i inače nastale (ne ugovorom, već) na jedan polumafijaški način gde, da, ratnička ili bilo koja druga elita ti uzima određeni deo i slobode i onoga što poseduješ, ali zauzvrat ti nudi pre svega nekakvu zaštitu i bezbednosni okvir za napredovanje, razmnožavanje, itd. Naravno, jedno je značenje napretka pre 3000 godina, a drugo danas, ali u suštini se svodi na isto - materijalni i bezbednosni uslovi za reprodukciju. Mislim, ako powers to be ne mogu da to, ne garantuju - to ne može niko, nego većini učine verovatnim, onda - what's the fuckin' point? Koja je bazična osnova našeg pristajanja na život u jednoj zajednici koji ima i svoju cenu? Ostaje samo nacionalizam, a u slučaju Istočne i Centralne Evrope, to je etnički nacionalizam. 

 

Dakle, da - država uređuje. I dok samo uređuje - no probs. Ali svaka država ne samo da "uređuje", ona i "određuje". Ona vodi monetarnu, fiskalnu politiku, politiku rada (zakoni o radu), koji direktno utiču na kompetattivnost kako pojedinih kompanija, tako i konkretnih ljudi/zaposlenih. Taj segment je prosto nemoguće isključiti, inače ne pričamo o državi. Pa tako kada Merkel kaže "mi moramo da vodimo ovakvu monetarnu politiku (naglašavam - POLITIKU) jer samo takva ekonomska politika nam konkurentnost na svetskom tržištu" to nije "uređivanje", to je "određivanje". I to je politika. Ona time direktno utiče na konkurentnost pojedinih firmi, ne samo u Nemačkoj (za šta bar ima jasan demokratski mandat), nego mnogo šire, jer - neko ima odličnu, recimo, poslovnu ideju, ali ne može da je realizuje usled restriktivne kreditne politike. A nekome to odgovara jer će biti uskraćen za, možda, opasnog konkurenta. Tako da moderna, milionska, indistrijska i postindustrijska društva prosto ne mogu da zadovolje taj ideal o kome pišeš. Meni je zbog toga žao, jer kad zamislim jednu takvu scenu, meni čično se ona sviđa i bliska mi je srcu, ali je objektivno - nemoguća Države, svake, a moderne, današnje, apsolutno definitivno, prosto po definiciji vode politiku, a ta politika u svom totalitetu iato tako definitivno debelo, i svakodnevno, utiče na poslovanje miliona i domaćih (a ako je u pitanju velika sila onda i velikog broja stranih) firmi i pojedinaca. 

 

Dalje, izvini, ali sama ideja da je društveno poželjno da je solidarnost sa najneuspešnijima u jednom društvu skoro sasvim stvar države, a ne kompanija ili drugih pojedinaca (koji kad plate porez sa tim više nemaju ništa) je upravo - socijalistička. Porez (iz koga se plaća ta solidarnost tj socijala) nije rešenje za sve jer - ti realno nikad ne znaš ni koliko ćeš ga naplatiti, ni koliko će ti biti potrebno. Šta ako je upravo iz razloga kompetitivnosti potrebno smanjiti ga? Ideologizacija poslovanja je proces koji je već u toku, sad već decenijama. Možda nije rešenje, ali je put ka rešenju - i za ekonomiju daleko jeftinije od podizanja poreza - jednostavno stavljanje drugog tasa na tu vagu ideologizacije. To što si ti napisao o najurivanju direktnog upliva korporacija na politku i političare je conditio sine qua non. To je pod mus. Jer je to preduslov, (mada je to već skoro pa nedostižno, znam) za ono što vidim kao minimum minimuma. A to je državno promovisanje odgovornog odnosa kompanija pre svega prema ljudima. Država ne može, niti treba da može, da nekog vrati na posao. Ali može da mu da prostor u medijima ako postoje jasne indicije da je prema njemu postupano u suprotnosti sa tako postavljenim vrednostima. Nemojte mi reći da je to nemoguće, jer promena odnosa prema npr gej populaciji, ili prema rasnim pitanjima, je itekako state sponsored. Ne uvek jednako snažno i ne uvek na isti način, ali jeste. Za mnoge primere "političke nekorektnosti" se ne ide u zatvor, ali se dobija javna osuda. 

 

Ne postoji, tj ne postoji jasna zakonodavna alternativa ovom "shift"-u koji mora da se desi. Propise ponegde treba menjati, ali, da se vratim na, uslovno rečeno, temu - ono što treba imati na umu je da je liberalna demokratija u Poljsku došla ne u odelu od 500 dolara i tašnom, nego, i to bukvalno, pod firmom "Solidarnost". 

 

 

 

[MancMellow]

Ovo ne razumem, a bio sam jasan: zapadna drustva, velika vecina, uljuljkana su, anestezirana delegiranjem sve vece i vece moci na modernu i nikad mocniju drzavu koja je - kao nikad pre - prodrla svuda, od spasavanja velikih korporacija, do brige za dete koje je dobilo batine. 

Nasuprot odgovornosti koju ocekujemo od elita, imamo veliku vecinu koja bezi od odgovornosti, odrice je se u korist drzave i njenih mehanizama od kojih ocekuje zastitu; bojim se da ipak pricamo o istoj stvari, a odricanje od odgovornosti je gubljenje politickih i svih drugih sloboda, dok je najbolnija lakoca kojom se danas to dogadja na nase oci.

 

ono što ja kažem je da su mnogo manje uljuljkana od recimo istočnoevropskih demokratija i "demokratija". gde je sve ok što nije "komunizam". a debelo ima stvari koje nisu komunizam, a isto tako debelo nisu ok.

[Desmond Bojčinski]

Nasuprot odgovornosti koju ocekujemo od elita, imamo veliku vecinu koja bezi od odgovornosti, odrice je se u korist drzave i njenih mehanizama od kojih ocekuje zastitu; bojim se da ipak pricamo o istoj stvari, a odricanje od odgovornosti je gubljenje politickih i svih drugih sloboda, dok je najbolnija lakoca kojom se danas to dogadja na nase oci.

 

u sridu

[namenski]

ono što ja kažem je da su mnogo manje uljuljkana od recimo istočnoevropskih demokratija i "demokratija". gde je sve ok što nije "komunizam". a debelo ima stvari koje nisu komunizam, a isto tako debelo nisu ok.

Paradoksalno je da su - sva je prilika istocnoevropske demokratije politizovanije, doduse - priznajem - na ponekad cudne nacine, od starih i u salo zaraslih, skoro pa skleroticnih i samozadovoljnih zapadnih, zrelih demokratija.

Ljudi su, jednostavno, osetljiviji na politiku, taze su, jos uvek veruju - za razliku od na Zapadu poprilicno rasirenog skepticizma - u neke osnovne premise klasicne parlamentarne demokratije: mnogo manje su, na primer,  podlozni poprilicnim dozama licemerja i zabijanja glave u pesak kojima u poslednje vreme Zapad sve vise podleze, spremniji su da stvari nazovu pravim imenom...

Konacno, ako se hoce, mnogo su zavisniji od politike, mnogo vise od prosecnog gradjanina Zapada kome dostignut stepen stabilnosti sopstvene drzave garantuje mir i tisinu ko god da je na vlasti, izasao na izbore ili ne.

Ako bas hoces - ima vise politickog iskustva: ako nista drugo, zna, i to iz prve ruke - sta je to komunizam, moze da uporedi, sto ni u kom slucaju ne znaci da ce - i to iz sopstvenog iskustva - da prenebregne i odrekne se nekih nespornih prednosti istog.

Mane mu i onako zna do savrsenstva

[MancMellow]

Paradoksalno je da su - sva je prilika istocnoevropske demokratije politizovanije, doduse - priznajem - na ponekad cudne nacine, od starih i u salo zaraslih, skoro pa skleroticnih i samozadovoljnih zapadnih, zrelih demokratija.

Ljudi su, jednostavno, osetljiviji na politiku, taze su, jos uvek veruju - za razliku od na Zapadu poprilicno rasirenog skepticizma - u neke osnovne premise klasicne parlamentarne demokratije: mnogo manje su, na primer,  podlozni poprilicnim dozama licemerja i zabijanja glave u pesak kojima u poslednje vreme Zapad sve vise podleze, spremniji su da stvari nazovu pravim imenom...

Konacno, ako se hoce, mnogo su zavisniji od politike, mnogo vise od prosecnog gradjanina Zapada kome dostignut stepen stabilnosti sopstvene drzave garantuje mir i tisinu ko god da je na vlasti, izasao na izbore ili ne.

Ako bas hoces - ima vise politickog iskustva: ako nista drugo, zna, i to iz prve ruke - sta je to komunizam, moze da uporedi, sto ni u kom slucaju ne znaci da ce - i to iz sopstvenog iskustva - da prenebregne i odrekne se nekih nespornih prednosti istog.

Mane mu i onako zna do savrsenstva

 

Mislim da zamenjuješ cinizam za promišljanje. Ljudi na Zapadu (bar Zapadnoj Evropi)  su daleko spremniji od istočnoevropljana da izađu na ulicu kad misle da je demokratija u nekoj velikoj opasnosti, ili su neka prava ugrožena, makar ne i direktno njihova. Sorry, ali nisi u pravu zaista. Ne govorim o svima naravno, ali prosto stepen (i demokratske i slobodarske) drustvene svesti je visi kod veceg broja ljudi. 

[namenski]

Mislim da zamenjuješ cinizam za promišljanje. Ljudi na Zapadu (bar Zapadnoj Evropi)  su daleko spremniji od istočnoevropljana da izađu na ulicu kad misle da je demokratija u nekoj velikoj opasnosti, ili su neka prava ugrožena, makar ne i direktno njihova. Sorry, ali nisi u pravu zaista. Ne govorim o svima naravno, ali prosto stepen (i demokratske i slobodarske) drustvene svesti je visi kod veceg broja ljudi. 

Mozda i nisam, uostalom izneo sam gornje vise kao paradoks, ipak vredi razmisliti o tome.

Mislim da precenjujes spremnost zapadnoevropljana^tm: ona postoji, ali su ulozi i rizici mnogo manji, a sam protest - za sada - bezbolniji.

Hajde da - ne daj boze - sacekamo izistinsku frku pa da vidimo: eno se onomad Grci provukose ko pas kroz rosu, da nisu videli bismo ko bi i po koju cenu bio zaista spreman da brani demokratiju: znas, protestne setnje sa sve drzanjem za ruke i nisu neki protest. Zapadnoevropljanin je uljuljkan cinjenicom da je njegova sopstvena drzava (za sada i jos uvek) na njegovoj strani: koliko sutra to moze da se promeni i da se ispostavi da vrednosti drzave nisu i vrednosti ugrozenog pojedinca ili vecine, a tesko moze da se spori da vec sada nemamo na delu neke elemente upravo takvog razvoja dogadjaja.

[MancMellow]

Pa ako se neko bije sa policijom - Grci se biju :D I ne, naravno, njih ne računam u istočnoevropljane. 

 

 

 

Zapadnoevropljanin je uljuljkan cinjenicom da je njegova sopstvena drzava (za sada i jos uvek) na njegovoj strani: koliko sutra to moze da se promeni i da se ispostavi da vrednosti drzave nisu i vrednosti ugrozenog pojedinca ili vecine, a tesko moze da se spori da vec sada nemamo na delu neke elemente upravo takvog razvoja dogadjaja.

 

ok, to ostaje da se vidi

[condor]

To što ja pričam niti podrazumeva socijaldemokratiju niti socijaldemokratija podrazumeva to što pričam. Zapravo, ta dva mogu biti prilično međusobno isključiva, zavisno od toga na šta misliš kad kažeš ,,socijaldemokratija". Niti je ovo što ja navodim nužno u koliziji sa međunarodnim ugovorima o slobodnoj trgovini.

Социјалдемократија је по дефиницији брак између тржишне економије ("где држава не прописује капиталисти како ће да води посао") и државе благостања ("где се најслабији штите од суровости којима су изложени у тржишној утакмици"). Сваки брак је компромис, а овај још и мало више - а неолиберализам је измислио начин како да више не плаћа за дотични компромис.

 

Иначе јесу, међународни трговински уговори су директно на путу тога што ти причаш, чак ако пристанемо да га не зовемо социјалдемократијом (та ти реч изазива реакцију?): у тим споразумима се државе обавезују да испоштују одређени режим/ квоте/ стандарде за увоз и извоз робе и услуга, што све одреда најдиректније фаворизују јефтину прекоморску производњу и интересе мултинационалки.

Edited January 4, 2016 by condor

[hazard]

Социјалдемократија је по дефиницији брак између тржишне економије ("где држава не прописује капиталисти како ће да води посао") и државе благостања ("где се најслабији штите од суровости којима су изложени у тржишној утакмици"). Сваки брак је компромис, а овај још и мало више - а неолиберализам је измислио начин како да више не плаћа за дотични компромис.

 

Иначе јесу, међународни трговински уговори су директно на путу тога што ти причаш, чак ако пристанемо да га не зовемо социјалдемократијом (та ти реч изазива реакцију?): у тим споразумима се државе обавезују да испоштују одређени режим/ квоте/ стандарде за увоз и извоз робе и услуга, што све одреда најдиректније фаворизују јефтину прекоморску производњу и интересе мултинационалки.

Ne izaziva meni reč socijaldemokratija reakciju nego je to prilično rastegljiv pojam. Soc.-dem. može da bude etatistička u privrednom smislu (veliki javni sektor velika javna preduzeća) i da naginje više ka nekakvom demokratskom socijalizmu, a i može da bude skroz tržišno orijentisana gde država samo finansira ,,safety net" ali se inače ne meša direktno u privredu. Zato sam i napisao ono što sam napisao u odgovoru tebi, mislim da je prilično jasno.

 

Države blagostanja zapale su u problem zbog demografije, uostalom nije neoliberalizam ili tačerizam ili reganizam pao s Marsa i vešto nametnut od strane zlih čika već se pojavio kao najbolje/najlakše rešenje određenih problema u datom trenutku (i na početku je bio prilično uspešan, sad našta se izrodio danas druga je priča). Zapadne države blagostanja bile su, a neke i još jesu, suviše ,,široke": odmakle su daleko od davanja minimuma. Pošto je država blagostanja u suštini piramidalna šema, to je funkcionisalo ok dok su demografski trendovi pravili ,,uspravnu" piramidu. Kada je piramida postala pravougaonik sa tendencijom pretvaranja u ,,obrnutu" piramidu stvar je počela da škripi.

[condor]

Ништа не разумем те твоје "демографске пирамиде", ако ти не би било тешко да мало разјасниш...? Чика-Милтон им је продао теорију по којој ће њих мање правити више пара, то је отприлике суштина "кризе" о којој говориш. Потрефило се да су на власти у две кључне земље Запада били Тачерка и Реган, the rest is history.

[hazard]

Ништа не разумем те твоје "демографске пирамиде", ако ти не би било тешко да мало разјасниш...? Чика-Милтон им је продао теорију по којој ће њих мање правити више пара, то је отприлике суштина "кризе" о којој говориш. Потрефило се да су на власти у две кључне земље Запада били Тачерка и Реган, the rest is history.

 

Vidim  <_<

 

Znači do zlog čika Miltona je? On izmislio krizu, je l'? Stagflacije 70ih nije bilo, ekonomske krize u Britaniji nije bilo, winter of discontent (pod laburističkim premijerom) se nikada nije desila, sve ih je dakle omađijao Milton Fridman...ništa onda, ne b' te dalje zadržav'o.

[condor]

Мислио сам да иза оних пирамида има какве приче? Криза је било и биће, и за сада углавном важи правило да што је капитализам неспутанији - то су му и кризе дубље.

 

Опусти се, разговарамо. Аргументи, ако их имаш, ће сигурно бити уважени.

[bigvlada]

Ne znam sta znaci to da ,,kapitalizam postane drustveno odgovorniji". Znam doduse da postoje neke vrlo jednostavne (za implementaciju) mere koji bi dosta poboljsale te boljke modernih demokratija. Eno ga Robert Reich objasnjava na youtube-u, ne slazem se sa svim sto propagira ali u sustini to je to. Dve najbitnije stavke su

 

1) big money and politics - zabraniti korporativno finansiranje politike. Uvesti zakone, ustavne amandmane, sta god treba da, koji ce dozvoliti da politicke stranke, organizacije, kampanje itd. mogu finansirati samo i iskljucivo fizicka lica. I to u nekom ogranicenom godisnjem iznosu. U Kanadi je to pre par godina uvedeno, pojedinci mogu da doniraju $1500 godisnje. Bio skandal nedugo nakon toga kada je vlasnik neke firme naterao zaposlene da svako ,,donira" po $1500 od plate (pa im to kompenzovao povisicom ili na neki drugi nacin, valjda). Pa je stranka koja je to dobila morala te pare da vrati. Manjak korporativnih para se kompenzuje parama iz budzeta, opet primer Kanade, svaka stranka koja na izborima uzme preko ja mislim 2% glasova, do sledecih izbora dobija oko 2-3$ po glasu godisnje iz budzeta (bez obzira da li je parlamentarna ili vanparlamentarna, gleda se % glasova ukupno na nacionalnom nivou).

 

2) end corporate welfare - prekinuti sa praksom da drzava bilo kakav novac daje kao ispomoc privatnim firmama. ,,Socijala" je za ljude a ne za firme. Ako je ekonomska situacija losa, ako se desi neki krah, ako skoci siromastvo, drzava treba da pomaze direktno - pojedincima.

 

Kao sto smo zakljucili da je pozeljna separacija drzave i crkve, i tako resili dilemu treba li crkva da vlada drzavom ili drzava crkvom, tj. izmedju papocezarizma i cezaropapizma smo na kraju izabrali - ni jedno ni drugo, vec da je svako car u svom domenu - tako nam treba separacija drzave i privrede. Ne dilema oko toga treba li drzava da gospodari privredom (socijalizam) ili treba li privreda da gospodari drzavom (korporativni tajkunski kapitalizam), vec razdvajanje sfera. Naravno to ne znaci da se drzava uopste na bilo koji nacin ne uplice u privredu - to znaci da drzava ne privredjuje. Drzava uredjuje. Kao sto je i nakon razdvajanja drzave i crkve drzava garant verskih sloboda, tako i nakon razdvajana drzave i privrede drzave treba da bude garant da neces umreti od gladi i bez krova nad glavom ako si ostao bez posla. Ali kao sto drzava ne odredjuje dogmu crkve, tako ne treba ni da odredjuje poslovnu politiku preduzeca niti da se mesa u njihove svakodnevne mikro-odluke.

 

Ne mislim dakle da mora prosecni direktor velike korporacije da postane ,,drustveno svesniji" i da vise razmislja o socijalnim posledicama a manje o profitu, ali mora da se ogranici njegov uticaj na one ciji posao jeste da razmisljaju o socijalnim posledicama.

 

Što se onda buniš kada predlažem društveno uređenje koje neutralizuje te loše pojave? :) 

 

čaršav™

 

 

 

 

To je samo jedan deo problema i recimo da se može ići ka rešenju na način na koji predlažeš i Kanada je, očigledno, jedna od zemalja koja baš i nije prva "na liniji fronta". Elem, kudos to them/you guys. Drugi deo problema je proces koji se dešava u samim korporacijama i koji se bez problema može nazvati internom ideologizacijom poslovanja, uglavnom preko HR službi. Sad naravno, prvo logično pitanje je - kakve dođavola to ima veze sa izborima u Poljskoj. 

 

Well, ima. Korporativna kultura, kao dominantan deo izraza ekonomski najaktivnijeg dela društva je prosto čistom simbiozom malo po malo usvojena kao poželjan oblik svakojake kulture. Iz intervju i izjava običnih građana Poljske je vidljiv prezir ne prema konkretnim pojavama tipa korupcije, mita itd, u šta oni direktno ni ne mogu imati direktnog uvida, nego prosto izbija potpuno nepoverenje prema komplet društvenim elitama, koji su za njih "svi isti". Recimo da je Poljska sledeća zemlja, posle, naravno, Mađarske, u kojoj je na neki način uništen jedan opštedruštveni konsenzus bez kojeg je demokratija, posebno liberalna, teško moguća. Radi se o tome da se osim obrasca ponašanja simbiotski takav način razmišljanja prenosi i na najvišu državnu politku, kao i na njen "izgled", pojavu. A i na realne političke odluke.

 

Stalno obećavam, pa nikako, da ću da okačim jedno relevantno, naučno, istraživanje (doktorat, rađen za jedan američki univerzitet) o tome kakav se sentiment i obrazac promoviše u domaćim većim kompanijama. Pročitao sam ga i malo je reći da sam zgrožen. Promovisanje krajnje kompetitivnosti između pravnih lica je all good and well (sort of), ali kada je reč o razvijanju istog takvog odnosa između fizičkih lica, gde se čak i zajedničke vanposlovne aktivnosti stavljaju skoro isključivo u funkciju lične afirmacije i mogućnosti boljeg obavljanja posla "u timu" onda je stvar drugačija. Verujem da su i drugde po istočnoj Evropi stvari slične, a obzirom na razvijeniju korporativnu aktivnost u tim zemljama - i raširenije. Koji je osnov našeg osećanja zajedništva u jednom milionskom društvu, ako je bazični odnos koji imamo sa onima sa kojima smo svaki dan - ultrakompetitivnost?

 

Tačer je to mogla da ponudi, a da (se bar pravi da) ne razbija osnove društvene solidarnosti, jer, ako si čitao njenje govore, oni se žestoko naslanjaju na jednu u osnovi religijsku, hrišćansku poruku. To je danas out of question i šta, uslučaju nekog novog winter of discontent može da ponudi neki ateistični Tačer (koji već postoji, naravno i ne, nije Cameron)? Ali ne radi se tu samo cepanju minimalnog potrebnog nivoa kohezije, već i tome da su društva, države i inače nastale (ne ugovorom, već) na jedan polumafijaški način gde, da, ratnička ili bilo koja druga elita ti uzima određeni deo i slobode i onoga što poseduješ, ali zauzvrat ti nudi pre svega nekakvu zaštitu i bezbednosni okvir za napredovanje, razmnožavanje, itd. Naravno, jedno je značenje napretka pre 3000 godina, a drugo danas, ali u suštini se svodi na isto - materijalni i bezbednosni uslovi za reprodukciju. Mislim, ako powers to be ne mogu da to, ne garantuju - to ne može niko, nego većini učine verovatnim, onda - what's the fuckin' point? Koja je bazična osnova našeg pristajanja na život u jednoj zajednici koji ima i svoju cenu? Ostaje samo nacionalizam, a u slučaju Istočne i Centralne Evrope, to je etnički nacionalizam. 

 

Dakle, da - država uređuje. I dok samo uređuje - no probs. Ali svaka država ne samo da "uređuje", ona i "određuje". Ona vodi monetarnu, fiskalnu politiku, politiku rada (zakoni o radu), koji direktno utiču na kompetattivnost kako pojedinih kompanija, tako i konkretnih ljudi/zaposlenih. Taj segment je prosto nemoguće isključiti, inače ne pričamo o državi. Pa tako kada Merkel kaže "mi moramo da vodimo ovakvu monetarnu politiku (naglašavam - POLITIKU) jer samo takva ekonomska politika nam konkurentnost na svetskom tržištu" to nije "uređivanje", to je "određivanje". I to je politika. Ona time direktno utiče na konkurentnost pojedinih firmi, ne samo u Nemačkoj (za šta bar ima jasan demokratski mandat), nego mnogo šire, jer - neko ima odličnu, recimo, poslovnu ideju, ali ne može da je realizuje usled restriktivne kreditne politike. A nekome to odgovara jer će biti uskraćen za, možda, opasnog konkurenta. Tako da moderna, milionska, indistrijska i postindustrijska društva prosto ne mogu da zadovolje taj ideal o kome pišeš. Meni je zbog toga žao, jer kad zamislim jednu takvu scenu, meni čično se ona sviđa i bliska mi je srcu, ali je objektivno - nemoguća Države, svake, a moderne, današnje, apsolutno definitivno, prosto po definiciji vode politiku, a ta politika u svom totalitetu iato tako definitivno debelo, i svakodnevno, utiče na poslovanje miliona i domaćih (a ako je u pitanju velika sila onda i velikog broja stranih) firmi i pojedinaca. 

 

Dalje, izvini, ali sama ideja da je društveno poželjno da je solidarnost sa najneuspešnijima u jednom društvu skoro sasvim stvar države, a ne kompanija ili drugih pojedinaca (koji kad plate porez sa tim više nemaju ništa) je upravo - socijalistička. Porez (iz koga se plaća ta solidarnost tj socijala) nije rešenje za sve jer - ti realno nikad ne znaš ni koliko ćeš ga naplatiti, ni koliko će ti biti potrebno. Šta ako je upravo iz razloga kompetitivnosti potrebno smanjiti ga? Ideologizacija poslovanja je proces koji je već u toku, sad već decenijama. Možda nije rešenje, ali je put ka rešenju - i za ekonomiju daleko jeftinije od podizanja poreza - jednostavno stavljanje drugog tasa na tu vagu ideologizacije. To što si ti napisao o najurivanju direktnog upliva korporacija na politku i političare je conditio sine qua non. To je pod mus. Jer je to preduslov, (mada je to već skoro pa nedostižno, znam) za ono što vidim kao minimum minimuma. A to je državno promovisanje odgovornog odnosa kompanija pre svega prema ljudima. Država ne može, niti treba da može, da nekog vrati na posao. Ali može da mu da prostor u medijima ako postoje jasne indicije da je prema njemu postupano u suprotnosti sa tako postavljenim vrednostima. Nemojte mi reći da je to nemoguće, jer promena odnosa prema npr gej populaciji, ili prema rasnim pitanjima, je itekako state sponsored. Ne uvek jednako snažno i ne uvek na isti način, ali jeste. Za mnoge primere "političke nekorektnosti" se ne ide u zatvor, ali se dobija javna osuda. 

 

Ne postoji, tj ne postoji jasna zakonodavna alternativa ovom "shift"-u koji mora da se desi. Propise ponegde treba menjati, ali, da se vratim na, uslovno rečeno, temu - ono što treba imati na umu je da je liberalna demokratija u Poljsku došla ne u odelu od 500 dolara i tašnom, nego, i to bukvalno, pod firmom "Solidarnost". 

 

 

 

 

Kapitaljism(TM by Ivan Danko). Ako je društvo postavljeno tako da je čovek čoveku vuk, kako možeš da očekuješ drugačiji međuljudski odnos? 

[Tribun_Populi]

Мислио сам да иза оних пирамида има какве приче? Криза је било и биће, и за сада углавном важи правило да што је капитализам неспутанији - то су му и кризе дубље.

Izvin'te što upadam, ali čovek je načelno u pravu pa da pojasnim. Welfare state koncept direktno zavisi od demografije jer je baziran na međugeneracijskoj solidarnosti, tako što radno aktivna populacija iz svog dohotka (polu)dobrovoljno izdvaja za opskrbu sirotih, ubogih, iznemoglih i starih™. To je perfektno šljakalo dok su dominirali baby boomers etc. Međutim, sexual revolution, free love, birth control etc. dovode do negativnih demografskih trendova, smanjuje se broj radno aktivnog stanovništva a povećava broj welfare korisnika (baby boomers uveliko krckaju penziju) i sistem je pred pucanjem.

 

To je obrnuta piramida.

 

TT tj. CZ M57