Srpski film

[Ulis]

У корист своје штете или кратак путопис до филмске причеПрича је стизала причу, лаж је досољавала лаж, бес је преливао бес, и све је личило на неко велико зло, а непријатељ се већ видео голим оком... И кад је немир прерастао у отворену побуну, донета је одлука, коју нико није потписао, да се ?неспособни за рат? покупе и пошаљу ? по казни, у прве борбене линијеДушан КовачевићЗли језици. Пакосни језици. Отровни језици.Лајави језици. Лажљиви језици... Укратко, у казивању мога деде, Цветка, ?погани језици? су били повод да се мачвански инвалиди, ?људи обележени од рођења, и они осакаћени у два претходна балканска рата, по казни мобилишу и одведу на Цер у прве борбене линије, које су ? стратешки, биле отписане... И нико се није вратио, нити се зна шта је било са њима...1914, Цветко је имао непуних седамнаест година, и по ратним прописима није могао ?да задужи пушку?, па су га распоредили на место воловоца; превозио је рањенике са церског бојишта до мишарског поља и Обреновца, где су биле пољске болнице, за оне којима је још било помоћи.А уочи битке, док су се војници укопавали по падинама Цера, очекујући напад царевине од 55 милиона људи, пронели су се међу (махом млађим) војницима, гласови ? зли, отровни, погани, како, ?неспособни за рат?, шетају по њиховим авлијама, кућама, па и спаваћим собама... Прича је стизала причу, лаж је досољавала лаж, бес је преливао бес, и све је личило на неко велико зло, на нешто што би могло измаћи контроли, а непријатељ се већ видео голим оком...И кад је немир прерастао у отворену побуну, донета је одлука, коју нико није потписао, нико ?конкретно? наредио, нико стао иза команде да се ?неспособни за рат? покупе и пошаљу ? по казни, у прве борбене линије, које морају задржати први налет Поћорекове зликовачке армије да ?доручкује у Шапцу, а вечера у Нишу?, како је претио пре тешког пораза.Године 1984, Цветко је дошао у Београд, на рођендан праунука, Александра, да га види и донесе милоште.Причајући о Београду из времена пре Првог светског рата, када је коњском запрегом довозио робу ?на пијац, где је сад овај парк, преко пута Универзитета?, поменуо је свога брата од стрица, Јанка, ?сакатог у ногу, доброг ко леб, који је, сирома, нестао са осталим богаљима, кад су их по казни, онако, ко стоку, одвели на Цер, у прве борбене линије, где су их Швабе прегазиле у првом нападу...? Био је инвалид?? Да... Сакат у ногу, гегао се у ходу, па су газвали, Патак... А био је добар, баш добар. И миран, повучен младић, ваљда и због те мане...? Ти си видео ту ?мобилизацију??? Како не би? видео, кад су из нашег селаодведени једне ноћи. Због година нисам смео да носим пушку, па сам са нашим воловима превозио мртве и рањене до Думаче, Мишара...Коњи су били одузети за војску... Кад су их довели, горе на Цер, војска их је напала, мало је фалило да их побију, а све због прича, поганих језика... Мало нам је био непријатељ...? Колико их је из нашег села одведено?? Инвалида?... Седамнаест.? Да ли се неко вратио?? Не... Нико... Причало се да су виђали некоггрбавог Луку Бошковића у артиљеријској чети, међутим, он никад није дошао у село... То, ваљда, родбина од жеље причала... Нити су се вратили, нити се знало где су... Швапски зликовци су преорали прве линије тешком артиљеријом... За један њихов топ је, касније, требало пет пари волова да се извуче на друм... И први пут су употребили ?машингевер?... Ја, шта сам се навозио мртвих и рањених...После тог (првог) разговора, причали смо још неколико пута и све забележили касетофоном...Две године сам покушавао да напишем роман о страдању мачванских ?шкартова?, због ?поганих језика?, али сам, на крају, одустао, и причу преточио у драму, која је 1986. премијерно изведена у Атељеу 212, где је играна петнаест година, са новим извођењима од Бања Луке до Атине.Касније, од драме је настао сценарио, а још касније ? ?ових дана?, завршен је рад на филму ?Свети Георгије убива аждаху?, који ће се премијерно приказати 11. марта.Наравно, дедина прича о ?злим језицима? и несрећницима страдалим (због рекла-казала) у налету (будуће) нацистичке армије, само је била повод да се још једном ?позабавим? нашим наравима, менталитетом који је подарио велике људе ? научнике, лекаре, писце, песнике... и велике несреће кад се тај исти ?менталитет? окрене на зло, кад проради као ирационални инат, неконтролисана срџба, кад се стави у ?службу? ? у корист наше штете.

[Ulis]

На недавно завршеном ФЕСТ-у премијерно су приказана два домаћа филма за која се може рећи да баштине тековине жанровског филма: Зона мртвих Милана Тодоровића и Милана Коњевића је најављивана као акциони хорор, први српски зомби филм, док Живот и смрт порно банде Младена Ђорђевића такође додирује хорор, заједно са елементима ?road-movie-ја? и порнографије. Њихова истовремена појава оживљава једну стару дихотомију која је од скоро самих почетака опседала српски жанровски, а нарочито хорор филм. Ради се о односу страног (то јест увезеног) и домаћег (аутентичног).Ако прескочимо филмове Ђорђа Кадијевића и Бранка Плеше (иначе врло добре, али рађене за телевизију), први наши биоскопски филмови са јасним чиниоцима хорора били су Вариола Вера (1982) Горана Марковића и Давитељ против давитеља (1984) Слободана Шијана. Марковић је користио хорор атмосферу и хорор шокове у структури базираној на филму катастрофе како би се позабавио метафоричким разоткривање болести једног друштва, при чему болница на ивици распада, оптерећена нездравим људским односима, постаје микрокосмос у коме типски ликови представљају одређене друштвене слојеве, a више je него експлицитна паралела између бескрупулозних политичара и пошасти великих богиња. Док је Марковић хорору приступио као ангажовани редитељ, Шијан је своју ?комедију страве и ужаса? (како гласи поднаслов филма) снимио пре свега као филмофилмски омаж и доброћудну персифлажу једног од најфилмичнијих жанрова, истовремено бележећи ?пулс? Београда раних осамдесетих.И један и други филм наишли су на неразумевање код појединих тада утицајних критичара, а једна од чешћих замерки била је управо ? присуство жанр-филма у српским оквирима. У очима конзервативнијих критичара тадашњег Синеаста, Yu филма данас и других часописа, елементи хорора у поменутим насловима (а касније и у Марковићевом психо-трилер хорору Већ виђено из 1987) осуђивани су као туђински, вештачки унет елемент, страно ткиво које нема шта да тражи у домаћем филму. На сву срећу, делимична смена генерација и долазак млађих, жанровски свесних критичара донекле су поправили однос према жанру, али је дихотомија страно-домаће остала актуелна.Тако је, рецимо, филм Пун месец над Београдом Драгана Кресоје покушао да кроз хорор мотиве прозбори о ужасима присилних мобилизација с почетка ратних деведесетих, али је због непознавања жанровских матрица своју актуелну тему екранизовао на неубедљив, ненамерно трагикомичан начин. Кадијевићевфилм Свето место (1990) био би сјајан пример успешног баланса туђег и домаћег, али су га замели ветрови рата (негатив остао заробљен у ?Јадран филму? у Хрватској, премијеру имао на телевизији којом су већ дефиловали сировији хорори грађанског рата). Т. Т. Синдром (2001) Дејана Зечевића био је покушај да се заплет тзв. slasher хорора, карактеристичан за амерички нискобуџетни филм, пренесе у Београд. Иако је та трансплантација изведена помало механички, и без довољно локалних сокова, тај филм је барем демонстрирао ауторово познавање и пристојну примену жанровског писма.За њим је уследио Шејтанов ратник (2006) Стевана Филиповића, младалачки разбарушен омаж тинејџерским комедијама, те филмовима фантастике и хорора, који је уз много духа, штапа и канапа пленио својим ентузијазмом, ако већ не и кохерентним сценаријем или глумом. На ову струју чистог жанровског приступа надовезали су се и творци Зоне мртвих, чија окренутост страним узорима иде толико далеко да је њихов филм не само преписао читаве ликове и ситуације из страних узора, него је, у жељи да се у иностранству што боље прода, читав снимљен на енглеском језику.Истина, жеља да се добро продаш је легитимна, али проблем са Зоном је што она страном гледаоцу не нуди ништа што овај није већ видео урађено оригиналније и убедљивије на свом језику. Једини разлог да неко издржи јефтино, немаштовито рециклирање овешталих конвенција, па још на лошем енглеском, био би када би тај продукт имао бар неку дозу егзотике, локалне боје и аутентичног ?шмека?. Нажалост, Зона нуди само алузије на прву лопту (Панчево и загађење; НАТО војници и бивши ЦИА агенти), а оне немају ни конотативне ни жанровске димензије које би их учиниле свежим и занимљивим, и исцрпљују се у инфантилном, непромишљеном омажу другоразредним филмовима.С друге стране, филм Младена Ђорђевића Живот и смрт порно банде припада струји ангажованих, идејно самосвесних и зрелих уметничких филмова који жанру прилазе са истинском потребом за изразом нечег аутентичног, овдашњег, а што се нарочито успешно кроз хорор може. Другим речима, Порно банда је потпуни антипод Зони мртвих: ради се о модерном споју арт-филма и жанровског израза, односно делу које се надовезује на традицију нашег ?црног таласа? и прилагођава је тематици и сензибилитету XXI века. То је филм у коме жанр није крајња сврха, већ мудро употребљено средство за сликање мрачне одисеје у срце таме поратне, транзиционе Србије у којој сви идеали делују девалвирано и где се чак и Ерос налази у служби свеприсутног Танатоса.Ово је Србијау којој су једино отпадници и ?дегенерици? ? нормални; у којој су ?нормални? ? највећи следбеници Зла. Танатос као доминантна сила која испливава на најмању провокацију, па и без провокације; латентно насиље, иживљавање и мучење увек су иза угла; јаловост и безнађе да било шта засађено може да никне лепим и вредним плодом, да позитивна акција неће постати обесмишљена, затрта или ?бар? первертирана у нешто десето? Тај јад и чемер Србије огољени су заиста ингениозно, за неке можда шокантно, уз призоре који се не могу посматрати равнодушно чак ни у средини у којој су равнодушност и резигнација постали опште стање духа. Мудро и ефектно користећи естетику шока, Живот и смрт порно банде успева да буде тематски актуелан и естетски релевантан и у оквирима ширим од српских баш зато што његово бављене базичним силама дотиче универзалне оквире.То је прави пример како се може размишљати глобално делујући локално, и направити светски филм без икаквог додворавања некоме са стране.Дејан Огњановић

[shinobi]

pisao je ognjanovic i lep clanak o porno bandi:žIVOT I SMRT PORNO BANDEžIVOT I SMRT PORNO BANDE je najbolji i najznačajniji srpski film nastao još od LEPIH SELA (1996), a možda i duže.Njegova pojava sada i ovde i baš u ovom obliku je vanredno značajna, iz više razloga.Prvi i najvažniji je, svakako, to da se radi o odličnom filmu.Da, dobro ste pročitali: radi se o ODLIČNOM srpskom filmu. Znam da to zvuči neverovatno. Potpuno smo se odvikli od fraze "odličan SRPSKI film" kada govorimo o novim naslovima. Možda kada govorimo o ponekom od onog tuceta davno-prošlih filmova, pravljenih pre našeg rođenja, ili dok smo još bili u štramplicama. Za novije srpske filmove navikli smo da (eventualno, u retkim, izuzetnim slučajevima) koristimo epitete kao što su "značajan", "vredan", "koristan", "hrabar", "neobičan" itsl. Njima smo prikrivali to da se radi o filmovima u kojima nismo baš iskreno i do kraja uživali, ali ih iz ovog ili onog razloga poštujemo i raduje nas što su nastali makar i takvi, sa nezanemarljivim problemima. Ali, ako ćemo iskreno, u poslednjih 12-ak godina ja zaista ne znam ni jedan domaći film na koji bih bez ostatka nalepio etiketu ODLIČAN.Sve do nedelje 1. marta, kada -poslednjeg dana FEST-a!- pogledah žIVOT I SMRT PORNO BANDE Mladena Đorđevića.žIVOT I SMRT PORNO BANDE je ODLIČAN film.To, pre svega, znači da ga je uživanje gledati. To znači da ne moram, ako neću, da ga po svaku cenu intelektualizujem ili istorizujem ili sociologizujem ili filozofizujem kako bih ga "opravdao". Niti da ga pravdam kontekstom. Znate već ono: "sniman sa X budžetom"; "napravljen za samo Y nedelja snimanja"; "imao XYZ probleme u produkciji, post-produkciji" itsl. Iako, konkretno, PORNO BANDA jeste imala grdne probleme od svog nastanka do danas, ono što je kod nje posebno slatko jeste to što sada, kad je pred nama, uopšte nema potrebe da se vadi na njih i koristi ih kao izgovore. Za razliku od većine srpskih filmova koji sjebanom produkcionom pričom na kraju ispadnu kao polu-abortirani, blago-retardirani proizvodi sa ozbiljnim poremećajima koji ometaju puno uživanje u njima - PORNO BANDA je iz svih gnjavaža kroz koje je prošla izašla jača, i SKORO neokrnjena. Ima tu poneki ožiljak, da se razumemo, ali zaista, ovo je redak primer domaćeg filma koji ima sve udove na broju, koji ima glavu, oba oka, usta, ima muda, ima netaknut mozak? i zdravo srce na pravom mestu.žIVOT I SMRT PORNO BANDE je autentičan film. On je hiper-realističan. On je ISTINIT. Nema laži, nema prevare, nema kalkulacije. On samim svojim postojanjem, u ovom obliku, svojom istinitošću, predstavlja ne šamar nego udarac maljem u potiljak retardiranih abominacija novijeg srpskog filma i njihovih jalovih, kalkulantskih, polovičnih, kukavičkih, praznjikavih pokušaja da se bave (po)ratnom, tranzicijskom Srbijom na prelomu milenijuma i mrakovima koji je opsedaju. Iako smo to i do sada slutili, tek PORNO BANDA nam direktno, neopozivo razotkriva koliko su svi ostali skorašnji srpski filmovi ? FEJK!žIVOT I SMRT PORNO BANDE na sto iznosi GOLI RUČAK. Ne, ne mislim na onu hit TV seriju kulinarskih recepata. Mislim na jednu od kapitalnih knjiga XX veka, by William Burroughs. Goli ručak ? onaj trenutak kada shvatiš šTA ti je na vrhu viljuške, kada se život oko tebe OGOLI u potpunosti. Mladen Đorđević čini baš to. Ide do kraja, ogoljava lice Srbije danas - i to lice nije lepo. O, ne, daleko je od lepog. On ulazi u SRCE TAME ? kako beogradske, tako i Srbije u unutrašnjosti ? i vraća se sa rentgenskim snimkom koji, možda, nije baš najoptimističniji po pacijenta, ali je barem ? za razliku od ostalih fejk i polu-fejk retuširanih i zaslađivanih i doktorovanih "snimaka" Stanja Stvari u Srbiji ? ISTINIT. To je kao da se mesecima i godinama majete kod kojekakvih baba-vračara i gatara, vidovnjaka, astrologa, "tarota", nadrilekara, nadrikuraca i nadripalaca ? a onda na kraju odete na VMA. Na žalost, 95,6% trenutno aktivnih srpskih reditelja su nekakvi nadri-reditelji koji prave nadri-filmove bez prave, dubinske relevantnosti. A onda dođe ovaj rentgenski snimak.OVO je Srbija, hteli mi to ili ne.Srbija u kojoj su jedino otpadnici i "degenerici" ? normalni; u kojoj su "normalni" - najveći akoliti ZLA.Simpatija za slikovite autsajdere je definitivno žilnikovski momenat kod Mladena, kao i taj motiv "road-movieja" po iznutricama Srbije, ali ?srećom!- umesto nekih levičarskih palamuđenja Porno Banda srpskom seljaku i domaćinu nudi bazične sile: Eros i Tanatos. Kako se ispostavlja, Naš čovek je skloniji Tanatosu. To ne treba da čudi u narodu gde je jedna od glavnih psovki - pretnja: JEBAĆU TE LOšE! U narodu u kome sex nije nešto pozitivno, lepo, što služi za uživanje i opuštanje, nego ? za kažnjavanje, za ispoljavanje dominacije, za dokazivanje "ko je ovde glavni"; u narodu u kome domaćini, ako i jebu svoje žene, ne čine to toliko zato što im je to lepo, koliko da ih podsete ko je Dole a ko je Gore; ko je Gazda; ko koga JEBE. Znači - JEBAĆU TE LOšE! Jebem li ti majku, sestru, oca ? jebem li ti žive i mrtve, bez razlike ? jebem li ti decu krvavu, itd. To su "normalne" psovke u Srbiji. Penis kao ultimativni malj i pištolj. Ne kao izvor zadovoljstva, nego pre svega ? patnje.Ovo je sjajno prikazano u sceni u kojoj besni seljaci iz osvete siluju vezanu Porno Bandu (uz "Dodirni mi kolena" by ZANA, sa kasetofona). Ovo, prepričano, možda zvuči kao vic ? u narodu u kome je najveća kletva: dabogda tebi radili ono što ti radiš drugima. Ali sjajno je što ta scena u filmu uopšte nije komična, to nije weird crni humor ili geg za dodvoravanje publici i kasnije prepričavanje: zapravo je vrlo potresna (a Zanina pesma na neverovatan način doprinosi skoro elegično-mučnom ugođaju)! Mladen ide IZA vica, i pokazuje crni mrak IZA našeg smeha. Zapravo, balans između komedije i tragedije ? tako karakterističan za ovo podneblje ? izveden je maestralno! Moje ? i ne samo moje ? davnašnje ubeđenje je da se o Srbiji zaista ozbiljno i potpuno može govoriti samo kroz tragikomediju: gola komedija ili gola tragedija bi, svaka za sebe, bile nedovoljne, polovične. Ovaj narod je najsmešniji kad mu je najgore; zapravo, u svoja govna redovno upada iz najsmešnijih razloga. Najsigurniji način da ovde ispadneš smešan jeste da se prčiš da budeš ozbiljan.Mladen kamerom ne beleži onaj uobičajeni Beograd koji beogradski reditelji (kao i "poturice" među njima) obično beleže: on slika mesta kojima pre svega gravitiraju marginalci i dođoši iz te famozne "unutrašnjosti" (tj. sve što nije Beograd). Tu je železnička stanica, tu je bioskop Partizan, tu je podzemni prolaz kod Zelenog venca? slikovita i značajna mesta za pipanje pulsa Srbije (i Beograda!) koja na filmu retko, if ever, viđamo. Takođe, u njegovom filmu ne oseća se ona ogavna beogradocentrična vizura koju tako često, implicitnu ili explicitnu, osećam u skoro svim novijim Bg filmovima, kojom se Bg vidi kao bastion "normalnog života", dok su horde varvarskih giliptera i ljudoždera odmah izvan njegovih granica. Mladenovi austajderi dok cunjaju Srbijom jednako su zgađeni Beogradom, i pomišlju na povratak u njega. Mladen, prosto, apstrahuje tu podelu: autsajdera ima SVUDA, i u najzabačenijim selima, i on ih zaista i nalazi tamo, i iznosi njihove priče.To me dovodi do glumaca: GLUMCI (mnogi od njih naturščici, ili porno-glumci) jedno su od primarnih blaga PORNO BANDE. Imao sam veliku strepnju od njih; bojao sam se da će njihov amaterizam možda da pokvari eventualno dobre dijaloge ili scenario koji od njih traži stvari za koje oni nisu sposobni. Bojao sam se, pre gledanja, da će film na tom polju da "prokliza". Ne samo što se to nije desilo, nego su oni zaista ZVEZDE filma. Pri tom mislim podjednako na glavne junake, članove Porno Bande (koji su skoro bez izuzetka odlični), kao i na ljude koje oni sreću po selima ? sa naročitim naglaskom na "žrtvama" njihovih snuff filmova.Ja sam zadivljen ? ne: impresioniran tim facama, prirodnošću i ubedljivošću tih likova, njihovih životnih priča ? (nepatetičnom) potresnošću koju oni bez problema oživljavaju i prenose. Ja im verujem. To moram da naglasim, jer inače, kod 94,7% današnjih srpskih glumaca i dijaloga ja ne verujem ni reči tim facama i njihovim beživotnim recitovanjima. A ovde: KASTING je potpuno GENIJALAN. što je posebno važno, Mladen te naturščike nije uzeo da bi im se, bar u nekom momentu, podsmevao, da bi od njih pravio karikature, tj. koristio ih kao ready-made karikature (poput, npr, one babe sa piskutavim glasićem u VRANAMA i drugim crnotalasovskim filmovima; ili onog čičice iz KO TO TAMO PEVA i MARATONACA). Lako je izrugivati se; teško je razumeti i poštovati. Mladen to čini.Ove "žrtve" su ravnopravni likovi sa junacima filma, i zapravo ? njihove priče, njihove POJAVE, njihovi razlozi zbog koga su rešili da dobrovoljno budu ubijeni pred kamerama sjajno su i zamišljeni, i napisani, i odglumljeni, i režirani ? toliko, da sam na ivici da poverujem da ti ljudi ništa nisu odglumili, da su stvarno ispričali SVOJE prave priče, jedino što nisu (bar se nadam) stvarno i ubijeni pred Mladenovom kamerom. Taj mladić u nekom vukojebinskom selu koji za sebe ne vidi izlaza nego da se seče britvom po stomaku i grudima, i koji ne želi da ostavi ni dinara majci, "toj kučki"; taj snajperista, "terijer", obezljuđen na hrvatskom ratištu, koji želi da bar svojom smrću svojoj deci ostavi nešto, i koji sa jezivim mirom i tihom patnjom čeka na to oslobađajuće "udri!" po sebi; pa čak i ti seljaci koji se nadaju parama za operaciju svoje devojčice mutirane od NATO uranijuma bačenog na obližnje njive? to je potpuno genijalno!To je istinito! To su ljudi koji do sada nisu imali svoj glas, čije priče do sada nisu zabeležene, koji od urbanih, beogradskih problema nisu stigli na red: to su ubedljivi, upečatljivi glumci koji nisu mogli da dođu na red od raznih Vukova Kostića, Nebojša Glogovaca, Dragana Jovanovića i Nikola Đuričaka. Mladen je OSVEžIO srpski film nekim novim facama pored kojih se napred-navedeni, i brojni drugi, pokazuju kao nadri-glumci; pored kojih se vidi ko su tu pravi amateri! Istovremeno je OSVEžIO srpski film temama vrednim istraživanja. To znači da nam Mladen ne prodaje priču o kriminalskoj sponzoruši i kriminalskom henčmenu kao tragičnu ljubavnu priču sa beogradskog asfalta. Ne, ništa tako besmisleno i fejk. On proniče u srž.Tanatos kao dominantna sila koja isplivava na najmanju provokaciju, pa i bez provokacije; latentno nasilje, iživljavanje i mučenje koje je uvek iza ugla; jalovost i beznađe da bilo šta što zasadiš može da nikne nekim lepim i vrednim plodom ? da bilo kakva akcija neće smesta ili vrlo brzo postati obesmišljena, zatrta ili "bar" pervertirana u nešto sasvim deseto od prvobitnog plana? Taj jad i čemer Srbije ? ogoljeni su zaista ingeniozno! Prepoznavanje koje nudi žIVOT I SMRT PORNO BANDE je bolno koliko i okrepljujuće: gledajući taj film imao sam stalni osećaj: "Da! To je to! Tako je! Jeste! Tačno je to ? to!" Evo, najzad, filma koji je priključen na puls naroda o kome govori; koji ga ne opisuje iz neke zaštićene (novo)beogradske plastične opne, već koji ga oseća, poznaje, razume ? i koji ga ne mrzi. Kritikuje ? da. Ali nije mizantrop. Ovaj narod je teško ne mrzeti, naročito ako si stalno uronjen u njega, ali Mladenu nekako to polazi za rukom. On uspeva da bude objektivan.Jedan od mogućih korena srpske tanatofilije i nekrofilije nagovešten je u ovdašnjem obliku zadrtog patrijarhata. Neopisivo ikonoklastična je Mladenova genijalno dosledna dekonstrukcija roditeljskog (a pre svega očinskog, kao dominantnog) autoriteta ? kako kroz prikaz očeva u filmu, tako i kroz indirektnu njihovu transpoziciju kroz prikaz predstavnika autoriteta (policija) i moći (porno-producent, snuff-naručilac). Začudo, prikaz religioznog autoriteta je neočekivano blag, čak pozitivan: taj momenat u kome, u jednom trenu filma jedan lik, niotkuda, reši da ode u manastir, nije adekvatno pripremljen niti obrazložen. Možda to ima više smisla u verziji filma od 8 sati (kažu da je toliko trajala prva verzija u montaži!), ali u ovoj od 110 to i dramaturški i idejno dolazi niotkuda i stoga ? "štrči". Taj ključni sukob roditelji-deca, svakako, nije ni lokal-specifičan (tj. srpski) ni nov u srpskom filmu (viđen je u mali milion filmova sa Batom Stojkovićem kao ovdašnjim arhi-pater familijasom: krupnim, debelim, brkatim, glasnim, naizgled opasnim ? a zapravo, čim malo zagrebeš, patetičnim, ograničenim, slabim, čak smešnim). Ali taj sukob otelotvoren je u filmu sa retko viđenom snagom i doslednošću ? ne kao usputna fora ili fazon, ili plot device, nego kao jedna od implicitnih tematskih i idejnih okosnica. Svi junaci ovog filma su begunci od Zakona Oca, ali ih on ipak sa asfalta pronalazi i sustiže u šljivarima i šumarcima.U tom smislu je, rekao bih, za srpske okvire (o-queere) revolucionaran i tretman homosexualnosti, koja se ovde niti problematizuje, niti karikira, niti napada, niti brani. Ona je prosto ? tu: matter of fact. Ne zbog šoka, ne zbog provokacije, ne zbog jeftinog efekta, nego zbog neumoljive logike priče. Za razliku od stidljivog, epizodnog, često i ne-expliciranog prisustva u filmovima Crnog talasa (videti esej o ovome u NOVIM KADROVIMA!), u PORNO BANDI se to opredeljenje prihvata kao jedan od fakata (kao i, recimo, narkomanska zavisnost nekih drugih likova), maltene kao sastavni deo autsajderstva nekih članova te ekipe. Tim je duhovitija i subverzivnija parafraza u jednom momentu filma (ne znam da li je bila svesna i namerna, ali je u svakom slučaju genijalna) ? kada jedan gay kaže svom ljubavniku da neće moći da vode ljubav pošto ima sidu, a ovaj uzima refren koji je desničarski (pa time i homofobni) reditelj Džon Milijus ponavljao kroz svog pravoslavnog KONANA: "Ma nema veze, ja neću da živim večno." Istovremeno dirljiva, i moćno subverzivna replika!što se tiče "šokantnih" scena, kojih ovde ima mnogo, i o kojima će vam senzacionalistički i površni mediji najviše i trubiti, ja se nad njima neću zadržavati, sem jednog aspekta koji je meni bio najšokantniji, i koji sam retko viđao i u svetskom filmu. Naime, Lakobrijini set-pisovi sa krvoliptanjima, glavosečenjima, vratorezanjima i sl. ovde - nisu "cool"! To nisu slešer scene kojima se aplaudira (kao u ZONI MRTVIH, npr.), koje su spektakl i senzacija za uzburkivanje krvi i za zabavu "otkačenih" koji uživaju u takvim prizorima. Teško da ćete uživati u ovim scenama. One su mučne. Zato što se dešavaju likovima do kojih vam je stalo, ili barem koji su predstavljeni dovoljno zaokruženo da ih vidite kao žive ljude, a ne kao pione u rukama papet-master-reditelja. te scene imaju impakt. One bole. Isto važi i za rekonstrukciju ratnog snuffa, skoro negledljivo ubedljivu: svi smo videli bar poneki od njih, ako ne od domaćih, a ono od ruskih, avganistanskih, iračkih. Ili bar bili na ivici da pogledamo. Ti filmovi su tu. Svako ko poželi može lako da ih nađe i pogleda. Na internetu, ili na kompjuteru kod vašeg prijatelja ili komšije. Te grozote su deo naše stvarnosti, deo našeg bekgraunda, čak i ako za njih znamo samo iz priča onih koji su ih gledali. To je svet u kome živimo. I Mladen se njime bavi. Još malo pa NAžIVO.(BTW: Moguće je da je Mladen bio delimično inspirisan romanom NAžIVO za ovaj film, budući da postoje neke paralele između njegovog sinopsisa, a naročito scena koje je hteo da ubaci u svoju adaptaciju a koje nisu bile u mom romanu, i nekih scena u PORNO BANDI; ali ako i jeste tako, inspiracija je bila idejno-tematska, kroz identično korišćenje pornografije, snuffa i horrora za bavljenje užasima Srbije koje je tim romanom na ovim prostorima inicirano, an e kroz reciklažu zapleta. Na žalost, kasnije je ta NAžIVO tematika masovno raširena u svom zaglupljenom, ništanerazumevajućem obliku, u SRPSKOM PSIHU, ali evo, hvala Azatotu, ako sam kroz srpske psihiće stvorio monstrume, Mladen je ? u pravom času na pravi način nadahnut adekvatno-inspirativnim štivom- stvorio nešto dostojno uzora, iako sasvim drukčije od njega.)Toliko, za sada, o kvalitetima. Mada mnoge od njih nisam ni pobrojao, kao npr. neke odlične lokacije (razdrkani vagoni na skrajnutom koloseku; seoske udžerice; napuštene zgradurine, itd.) ili sjajnu kameru, ili upotrebu postojećih pesama (pored pomenute odlične Zane, tu je i "Uzeću veliki ekser" by Kolibri, npr. ili onaj neki domaći death metal koji slušaju porno-producent i policijski inspektor dok guziče uMETnika).Dakle, da kažem i par stvari o problemima koje sam imao sa nekim aspektima filma. Moje zamerke mogu se svesti na dve glavne: 1) ritam, i 2) glavni junak.1) Ritam: skoro sve ključne scene u kojima emocionalna involviranost dostiže krešendo kao da su kraće za 5-10 sekundi, za po kadar ili dva da bi imale PUNI impakt. Prosto, fejd-aut dođe prebrzo, bez pravog i punog panča. Mislim, OK, ima udara i ovako kako sada jeste, ali? nisam neki muzički expert, pa ipak to je kao da u ključnom momentu omašiš takt, ili oktavu, ili šta li. Rezultat nije falš, nije tragičan, ne umanjuje tu scenu mnogo, ali? čini je donekle krnjom. Ponekad se bukvalno radi o samo još jednom nedostajućem kadru, samo o još jednom izrazu lica, još jednoj reakciji, ili još jednom totalu koji bi vezao mašnicu na scenu i dao joj onu završnu jagodu na šlagu. Ta jagoda mi je, u 3-4 navrata, zafalila. Scena se završila prebrzo.U manjoj meri, moglo bi se reći da i naglašena fragmentarnost filma povremeno smeta; ona se može braniti obiljem snimljenog materijala koji je posle bilo teško izmontirati, ali to nije neki izgovor. Možda je epizodičnost mogla biti malkice manja, a veze između epizoda jače. Ali, da ne tupim previše, ovo je za srpske standarde zaista cepidlačenje. Film ipak teče prilično glatko i pregledno, za ovu vrstu (road movie).2) Glavni junak: ovaj baja zaslužuje sve aplauze za hrabrost, i svakako je sveže novo lice koje vredi pozdraviti. Ipak, u ovom ansamblu glumaca on mi je bio najmanje ubedljiv. Krivica je samo delom do njegove glume, a delom je, reklo bi se, kriv i scenario koji nije baš najubedljivije (bar ne u ovoj verziji od 110\') definisao ni njega, ni njegovu motivaciju. Prelaz od trash-hororčića na porno-teatar dešava se maltene kao nešto samopodrazumevajuće, a jednako glatko i bez mnogo premišljanja on čini i taj korak od porno-teatra u snuff-teatar. Njegova evolucija, a naročito ta 2 ključna koraka koja načini, nisu mi baš bili ubedljivo pokazani. Njegove fraze o Erosu i Tanatosu iz off-a su verbalne deklaracije, ali ja bih voleo da mi je film zapravo pokazao KO je taj lik zapravo, šTA on hoće, i ZAšTO bi se neko poput njega bavio time čime se bavi?Od sirotog studenta režije koji bi samo da snima beokonske filmove (dakle, normalni momak sa normalnom snob-devojkom-kokoškom, s kakvim svako može da se identifikuje) on previše lako i brzo prelazi u svet narkomana, kvirova, trandži, pornićara? Za jednog filmadžiju previše olako prelazi u TEATAR, tj. nekakav maltene akcionizam. OK; pojedini akcionisti su snimali i filmiće, ali naš Marko jednom kad osnuje Porno Bandu potpuno ostavi kameru, i njoj se vraća tek kada ga angažuju da snima snafove ? što je takođe krupna odluka koju on donese tek tako, preko noći. KAKO je jedan prosečni mladi beokonac postao psiho-ubica, ili bar saučesnik u ubijanju ? to za moj groš nije dovoljno ubedljivo pokazano. Slično važi i za sam kraj filma, ali da ne bih spojlovao, neću o tome. Samo ovo: zbog određene zbrzanosti i neopravdanosti, taj kraj ima manji impakt nego mnoge scene u sredini filma, a to svakako nije dobro. Valjda bi za glavnog junaka trebalo da me je mnogo više briga nego za nekog ko se pojavio niotkuda i nestao 5 minuta potom, ali u PORNO BANDI biva obrnuto. O tom reditelju najmanje saznamo, tokom većeg dela filma zasenjen je većim "zvezdama", a on bi zapravo trebalo da bude kičma ovog filma.Sa svim ovim na umu, zaključujem da navedeni nedostaci nisu toliko veliki da bi bitno umanjili neosporne, zaista ogromne i ?zašto ne reći- revolucionarne kvalitete filma, te stoga mogu samo da izrazim svoje veliko poštovanje, divljenje i uživanje u ovom filmu.E, TAKO se to pravi!Samo još par usputnih opaski:-Zaista je sramotno da film koji je koštao bar 3 puta više (ZONA MRTVIH) izgleda bar 3 puta jeftinije, ružnije, mračnije, amaterskije u skoro svakom departmanu nego što izgleda jedan dokumentaristički film kao žIVOT I SMRT PORNO BANDE! Prosto me je sramota što će beli svet da gleda onu orgiju amaterštine (ZONA MRTVIH), dok je takva sudbina neizvesna za istinski vredan i dobar film! :(-Biće zanimljivo videti šta će SRPSKI FILM imati da ponudi u svojoj varijanti ispipavanja pulsa Srbije kroz motive pornografije i snafa, i da li će moći da postigne ovaj nivo ISTINITOSTI i EMOCIONALNOG IMPAKTA. Naravno, ta 2 filma su nebo i zemlja, drugačiji stilovi, pristupi itd. Ostaje da se vidi da li je za pravu rentgensku sliku Srbije prikladniji sirovi, direktni, dokumentaristički pristup PORNO BANDE, ili uglađeni, minuciozni, elaborirani movie-making SRPSKOG FILMA. Nadajmo se da to uopšte nije ili/ili situacija, i da će se oba ova filma lepo uklopiti i nadopuniti jedan drugoga kako bi zajedno ? slutim- pružili jednu do sada zaista neviđenu sliku srca tame koje se Srbijom danas zove.-Kako čujem, žIVOT I SMRT PORNO BANDE neće u srpske bioskope bar još dva meseca. Koliko god mi bilo drago što sam ga video ovako rano iz sebičnih razloga (nestrpljivost!), objektivno gledano možda nije bilo mudro praviti zbrzanu, neadekvatno najavljenu premijeru na FEST-u, pa još sa DVD-a (pošto prebacivanje na traku još nije urađeno). Ovaj film je trebalo da bude sa trake prikazan u Sava Centru, i da odmah potom zajaše talas word of moutha kroz to malo preostalih srpskih bioskopa. Hajp koji je film zasluženo stekao od skoro svih koji su ga pogledali a imaju nekog pojma o filmu malo će da splasne dok ne dočekamo bioskopsku distribuciju.šteta, ali u svakom slučaju PORNO BANDI kultni status ne gine, kao ni podrška sa najrelevantnijih mesta.Narode ? srpski film, a ODLIČAN! Ko bi se pa tome nadao? Eto, kad se već i taj redak zver pojavio, treba ga "ispoštovati"!žIVOT I SMRT PORNO BANDE je film kakav je nama ovde preko potreban.Dejan Ognjanović

[kobni zelaya]

Nisam znao gde da stavim, pa evo ovde:Slobodan Sijan - Oko filma Otvaranje izlozbe: Cetvrtak, 16. april 2009. u 20:00 casova, Salon MSUIzlozba "Oko filma" reprezentuje vizuelnu produkciju Slobodana Sijana iz perioda preulaska u profesionalnu kinematografiju (1968-1979) i "u pauzi" bavljenja igranim filmom(1998-1999) i obuhvata slike, akvarele, eksperimentalne filmove, filmske letke, storibordove, foto-kolaze,fotogafiju i video-radove.

[Sludge Factory]

hmm, ovo je polu-srpski film :D

Premijera Srpskih ožiljakaU Sava centru 14. maja će premijerno biti prikazan srpsko-američki film Brenta Huffa Srpski ožiljci (Serbian Scars).Film je sniman u Srbiji i SAD, a glavne uloge tumače čuveni Michael Madsen, Vladimir Rajčić, Sergej Trifunović, Marc Da Cascos i Jana Milić.Centralna tema je ljubavna priča između dvoje mladih različite vere, koja se pretvara u akcioni triler u radnji koja se odigrava na prostorima Srbije i SAD.Zaplet nastaje kada teroristi vrše otmicu poznatog naučnika kako bi došli do hemijske formule i postali pretnja bezbednosti u svetu.Ne znajući u šta su upleteni, dva brata, pokušavajući da pomognu ocu bivaju uvučeni u klupko zavere, nesvesno se obračunavajući sa teroristima.U sukob se uključuju i američke službe, a rasplet se dešava na Kosovu gde uspevaju da oslobode taoce i sakriju formulu neophodnu teroristima.

[Sludge Factory]

Hmm, da li ovo, uopste, potpada pod srpski film?

popboks Vesti | 11:39 | 11.06.2009.Gerard Butler kod Uroša StojanovićaReditelj Uroš Stojanović će uskoro u Holivudu početi snimanje filma Hanging Tale s Gerardom Butlerom u glavnoj ulozi, a producent će biti James Cameron."To je potpuno lud film, savršen za mene - kao Don Kihote i 1.001 noć na Divljem zapadu", rekao je Stojanović za Blic. "Scenario je pisao Danny Rubin, koji je radio Dan mrmota."škotski glumac Gerard Butler je najpoznatiji po ulozi Leonide u filmu 300, a igrao je i u Fantomu iz opere i Rocknrolli Guya Ritchieja.Stojanović priprema i fim o Emiliju "El Indio" Fernandezu, meksičkom glumcu i reditelju, ali je projekat obustavljen zbog pregovora o autorskim pravima na scenario o Fernandezovom životu.

[mustang]

ako srpski film znaci pogled u proslost, u doba tite, i posle njega, neka bude. ako srpski film znaci mali budzet i skromnost u kadrovima, ali sa interesantnom radnjom i/ili naracijom ...neka bude.sta god da je....SRPSKI film sve manje i manje boluje od korumpiranosti. autori su jaci i sigurniji nego pre 10 godina..... price postaju originalnije, i manje preteciozne. SO BE IT :)

[Ulis]

Национална класа између наде и безнађаОбележје читаве једне генерације тридесетогодишњака и четрдесетогодишњака који боје наш савремени филм јесте чекање, неизвесност, генерацијски ангст, који аутори покушавају да разреше или упорном реактуализацијом траума ратова деведесетих и санкција, или пак бекством у условно мале приче, условно мале (мело)драме.Од укупно десет домаћих филмова (пет премијерних и пет већ виђених дугометражних играних) који су се на фестивалу Синема сити такмичили у селекцији убојито сликовитог назива – Национална класа (махом исти наслови видеће се и на предстојећем фестивалу у Сопоту), поново су се позиционирала два тематска правца – један, који се бави прошлошћу која и даље има одјека на нашу садашњост (а тај правац обухвата и филмове који садашњост третирају из визуре бремена прошлости) и други, који тематски покушава да се извуче из оквира социополитичког и идеолошког контекста. Можда бисмо актуелну српску кинематографију могли дијагностификовати као неуротско лутање између наде и безнађа, метафором сажетом управо у два наслова – „Неко ме ипак чека“ и „Чекај ме, ја сигурно нећу доћи“. Обележје читаве једне генерације тридесетогодишњака и четрдесетогодишњака који боје наш савремени филм јесте чекање, неизвесност, генерацијски ангст, стрепња коју аутори покушавају да разреше или упорном реактуализацијом траума ратова деведесетих и санкција, или пак бекством у условно мале приче, условно мале (мело)драме.Од ратне мелодраме, епског спектакла Драгојевићеве „Аждахе“ која инсистира на освешћивању српског национа везујући се за епоху страдалништва у Великом рату, до поклича протагонисте из Марковићеве „Турнеје“ из рата у Босни – „Ја нисам Србин, ја сам глумац“, простире се дугачак лук идеолошких ауторских премиса. Драгојевић је свакако значајан „линк“ између генерације и даље активних „прашких ђака“ ка оној која је стасавала крајем деведесетих и његов је опус можда најбољи показатељ свих амбиваленција и искушенија које су наметале деведесете. И даље, у овој групи остварења која чине осврт на прошлост или пак њене последице, од носталгичне Тодоровићеве урбане митологије београдског Фантома брзином „поршеа“ закуцавамо се, у неверици и јези, у приколицу суицидно храбре Ђорђевићеве трупе проклетих порнобандита, изопштених проносилаца страшне истине о декаденцији света презрелог за пургаторијум. Такође у жељи да нас провезе кроз распад друштвених вредности који утиче на појединца (што је легитиман и најчешће и примењиван наративни модел у савременом филму који почива на стварносном), и то возилом „хитне“, Горан Радовановић у „Хитној помоћи“, пак, експлицитно премешта кривицу и одговорност у лица двојице политичара који су обележили, сваки на свој начин, епоху за нама – Милошевића и Ђинђића, аболирајући на тај начин од било какве одговорности како оне који су „само“ читали вести (лик Наташе Нинковић) набијене ратнохушкачком реториком тако и оне који су збуњено стајали по страни док је крај њих протицала историја (лик лекарке, Весне Тривалић). Христолики Радовановићев јунак, јуродиви дечак који вида чудесним сузама, додаје један онирични квалитет као неопходни контрапункт сувише наметљивој контекстуализацији.Коначно, након ових како жустрих тако и медитативних вожњи, заједно са јунацима остварења Владимира Перишића, младим регрутима неименоване војске и неименоване епохе, седамо у војни аутобус на контраиницијацијском путу ка егзекуцији. Из свог некадашњег получасовног играног филма, „Дремано око“, Перишић доноси оптику дванаестогодишњег дечака, јединца успешних родитеља, који за време чувених шетњи и демонстрација постаје мета презира својих вршњака (то је и један од мотива Радовановићеве „Хитне помоћи“), и наставља ту исту несигурност дечака, његову интровертност и пасивност и у филму „Ordinary People“. Не само стилски, уз малобројне дијалоге, крупни план и експресивност лица протагониста, већ и глумачки, „Дремано око“ се бешавно наставља на „Ordinary People “ – Реља Поповић (иначе натуршчик) од дечака постаје младић, млади регрут а Борис Исаковић од лика оца постаје поново очинска, и даље нимало топла, дистантна фигура команданта чете младих војника. У маниру повратка неореализму као стилском и тематском правцу који је обележио италијанску кинематографију након Дугог светског рата, као што то данас чини, рецимо, Матео Гароне, са шокантном „Гомором“, и Перишић, са великом редитељском дистанцом пушта ледени објектив камере да испитује унутрашња стања свог младог протагонисте, невољно баченог у један систем насиља и опресије. Остајемо запитани да ли један сунчан, исувише сунчан, дан у руралном екстеријеру, тај егзистенцијалистички мотив иритирајућег сунца које окида бес у контексту спољашњег притиска, погледа и очекивања других (као у Камијевом „Странцу“), као и психолошка структура карактера, могу од сваког начинити злочинца и хладног убицу.У корпусу оних филмова који вапе за одмаком од политичких и идеолошких оквира, позиционира се „Тамо и овде“ Дарка Лунгулова, који l’amour третира кроз препознатљив француски touch, и у којем и сам Београд афродизијачки побуђује средовечног Американца (Дејвид Торнтон) да ипак дочека свог љубавног Годоа на једној љупкој дорћолској тераси уз суптилну Београђанку (Мира Карановић).У својој чисто љубавној мелодрами „Чекај ме, ја сигурно нећу доћи“ (парафраза стихова Константина Симонова „Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи, само ме чекај дуго“) Мирослав Момчиловић сценаристички истрајава на трагикомици, аутоиронији својих протагониста, смејући се са њима а не њима. У љубавном колоплету тридесетогодишњака (Гордана Кичића, Милице Михајловић, Банета Трифуновића, Вање Ејдус и Милоша Самолова) као и снажној мелодрамској позадинској меланхоличној дерт причи педесетогодишњака (Мирјана Карановић и Петар Божовић), аутор инсистира на крајњем натурализму, на студији карактера у покушају вивисекције миленијумски опсесивне и неухватљиве теме љубави, проналазећи ипак њену формулу у интроспекцији и смањењу нарцизма. Као по правилу (што већ постаје Момчиловићев потпис) разрешење натуралистичких сторија добија један наднаравни квалитет – метафора из животињског света о радио-рибама које, заувек моногамне, сретно почивају на дну океана, говори о тежњи да у овим кратким животима сусретнемо ону платоновску другу половину због које ће нам, уз извесност свеприсутне смрти којом се аутор поиграва дуплирањем покушаја суицида, живот бити не само подношљивији већ и дужи.За разлику од ове љубавне сторије, „Неко ме ипак чека“ Марка Новаковића тематски се фокусира на изузетно деликатну тему која има психосоцијалне, етичке и антрополошке инстанце, на абортус, као могућност избора жене, потом, као, са једне стране хумани, етички или пак религијски прекршај, а са друге стране једини могући акт у конзервативним заједницама које осуђују ванбрачну трудноћу. Кроз овај филмски триптих, аутор доноси портрете надасве различитих жена, што је заиста реткост у нашем филму – оне се разликују по пореклу, социјалном статусу, годинама, самосвести, принципима, идеалима. Новаковић различито боји и саме приче – од камерне дијалошке дуодраме, преко руралног натурализма, до ониричних и кошмарних инцидената у реалистичком контексту. Уз одличну глумачку поделу (Аница Добра, Душанка Стојановић, Нада Шаргин, Мира Карановић, Марија Вицковић, Љиљана Степановић) мелодрама „Неко ме ипак чека“, за разлику од чистог натурализма румунског остварења исте тематике, „4 месеца, 3 недеље, 2 дана“ редитеља Кристијана Мунђијуа, представља вешту жанровску лепезу и истраживање и самим тим и већи изазов за филмског гледаоца.Весна Перић

[Ulis]

Нежни осећај за послератне апсурдеНедавни успеси српских филмова на престижним фестивалима широм САД, подстакли су тамошње критичаре на низ афирмативних приказа у угледним новинама и магазинима.Критичар Мишел Вилијамс из угледног америчког филмског магазина „Варајети” одаје признање српским режисерима на упорности да задрже креативан инстинкт упркос свим тешкоћама и међународним препрекама. Овакви коментари утицали су на брисање баријера и добијање улазнице чак и за највеће филмско тржиште – Америку. Навешћемо само неколико скорашњих примера са филмских фестивала Трибека, Индијанаполис и Холивуд. Горан Марковић је за филм „Турнеја” добио награду жирија на филмском фестивалу Cinequest, у Сан Хоcеy у Калифорнији, где је био приказан и филм Дарка Бајића „На лепом плавом Дунаву” који је такође покупио све симпатије америчке публике, а ових дана и неколико награда (за најбољи филм, режију и сценографију – Миленко Јеремић и камеру – Борис Гортински) на недавно одржаном западно-холивудском Међународном филмском фестивалу у Лос Анђелесу.Други пример је сјајан успех првог играног филма Дарка Лунгулова „Тамо и овде” који је добио награду за најбољу аутентичну причу о Њујорку на Трибека филм фестивалу у Њујорку и са великим успехом био приказан на фестивалу у Индијанаполису.„Био сам веома задовољан реаговањем америчке публике. Мислим да су схватили основну поруку филма на свој начин, што је мени јако важно, јер нису били под утицајем телевизије или Интернета него су једноставно дошли у биоскоп и имали уметнички доживљај”, каже Дарко Бајић, истичући задовољство што је публика имала многобројна питања после пројекције.„Желео сам да им приближим идеју да „На плавом лепом Дунаву” говори о традицији и променама које се дешавају у политици и да људи једноставно не решавају све кад се изађе на изборе и кад се изаберу људи који ће их представљати у следеће четири године. Има ствари које се дешавају на другачији начин и промене се рефлектују у нама, у нашим главама, нашим душама и тек онда долази до највеће промене”, каже Дарко Бајић истичући да је било симпатично видети реакцију публике на неке универзалне теме.„Вероватно су Румуни заменили Мексиканце, Чехе Порториканцима, Србе Кубанцима…На питање какву је дистрибуцију и рекламу понудио амерички фестивал у Сан Хосеу, Бајић каже да је излазак на светско тржиште немогућ без подршке код куће, односно Филмског центра у Србији.„Сви ми идемо на неку малу екскурзију по свету на филмске фестивале, упознајемо се са сјајним глумцима, камерманима, продуцентима, дистрибутерима са којима ћемо можда сарађивати, међутим Српски филмски центар је тај који треба да успостави дуготрајнији однос са свим тим људима и да направи рекламу за наш филм на иностраном тржишту”.Након великог успеха на Трибека филм фестивалу (први пут да је у историји фестивала био приказан српски филм) и доброг пријема на недавно одржаном америчком фестивалу у Индијанаполису, неколико америчких филмских критичара упоредило је Лунгулова по креативности са Џимом Џармушом.Критичар Петер Гутиерез (Firefox News)одушевљен је режисеровим интелигентним вођењем ликова у филму, оригиналним сценаријем о паралелним причама у Београду и Њујорку које су у исто време и сатиричне и топле и публику остављају испуњеном. КритичарHoward Feinstein (Indiewire)одушевљен је режисеровим причом да претопи искуство и проблеме Њујорка у београдску атмосферу и обратно.„Српски режисер Дарко Лунгулов живео је у оба града и без романтизирања и улепшавања врло аутентично приказује карактер и једног и другог града.” Критичар Роџер Фридман из Showbiz 411 објашњава да Срби воле да се нашале и кад им је најтеже и хвали режисера Лунгулова да је то одлично пренео на велики екран уз помоћ сјајно изабране глумачке екипе. Ronnie Scheib из легендарног часописа Варајети описује „Тамо и овде” као карактерни филм који стрпљиво ниже мала откровења, ублажујући свој источноевропски црни хумор нежнијим осећајем за послератне апсурде, коме искусна глумица Мира Карановић даје суву достојанственост.„Провео сам неколико година на уметничким школама у Њујорку где се нисам снебивао да радим сличне послове као и мој главни лик Роберт. Возећи комби за селидбе сазнао сам пуно о проблемима Њујорчана и свих оних који долазе у Америку да остваре своје снове. Мој први филм „Бекство”, документарац о жени са децом која бежи из Србије од бомбардовања, да би се нашла у светском трговинском центру 11. септембра, дао ми је могућност да анализирам људе у два велика града притиснуте тегобом трагедије изазване политичким неразумевањем, каже Лунгулов.Филм нашег редитеља је, између осталог, изазвао чуђење америчке публике и због чињенице да је реч о нискобуџетном остварењу сниманом на два континента са Дејвидом Торнтоном и Синди Лопер.„Били су изненађени кад сам им рекао да је филм коштао само двеста хиљада евра и да сам имао завршну реч у филму иако сам добио новац од београдског и српског Министарства за културу. То је у Америци незамисливо, јер онај ко даје новац доноси одлуку како ће се филм завршити”.Јасмина Бојић

[Aleksija]

gledala tamo i ovde (u bioskopu). prijatno iskustvo. uglavnom nezno, pametno i odmereno vodjena prica. bez pretenzija da se da konacan sud o tome sta je duh beograda, a u cemu je magija njujorka, lepo fotografisane i toplo naslikane (narocito u slucaju beograda) sporedne ulice oba grada. cak i one scene koje pobegnu u patetiku (a ima ih) budu lepo prigusene blagom ironijom narednih desavanja. david thornton veoma dobar kao depresivni njujorcanin u beogradu.nije za previse cinicne i mizantrope, mada moze da pomogne.

[Sludge Factory]

popboks Vesti | 16:18 | 18.09.2009.Dejan Zečević snima novi filmPočetkom oktobra, Dejan Zečević bi trebalo da počne sa snimanjem svog novog filma, Neprijatelj, prenose Večernje novosti.U pitanju je akcioni triler, prema scenariju Đorđa Milosavljevića, Vladimira Kecmanovića i Dejana Zečevića.Trenutno je u toku izgradnja scenografije na Goloj planini na Kozari, gde će, prema rečima Tihomira Stanića, čija producentska kuća Balkan film će producirati film, biti snimljeno 95 odsto filma.„Snimaćemo i nekoliko dana u fabrikama - banjalučkom Incelu, prijedorskom Celpaku i na staroj železničkoj stanici u Mrkonjić Gradu”, potvrdio je Stanić za Večernje novosti.Glavne uloge tumačiće Aleksandar Stojković, Marija Pikić, Slavko Štimac, Gordan Kičić, Dragan Marinković, Duško Mazalica, Stefan Bundalo, Ljubomir Bandović, Goran Jokić, Vladimir Đorđević i Tihomir Stanić.Film su podržali Filmski centar Srbije, Ministarstvo za kulturu Srbije i Ministarstvo prosvete i kulture RS, a predviđen je budžet u iznosu od 900.000 evra.

Akcioni triler, Djordje Milosavljevic i Vladimir Kecmanovic. Ovo obecava <_<

[Lord_Byron]

Akcioni triler, Djordje Milosavljevic i Vladimir Kecmanovic. Ovo obecava <_<

barem zbog ovog potonjeg!

[mojo]

Ovo me podseća na vremena kad se dva dana glasalo za Ustav, da bi ovaj prošao..komedija.

linkSrpski kandidat za Oskara, ipak, "Sveti Georgije..."Autor: Tanjug, Blic online | 22.09.2009. - 17:11Srpski kandidat za Oskara za najbolji strani film biće "Sveti Georgije ubiva aždahu", a ne "Tamo i ovde” i to iz proceduralnih razloga, zaključio je danas Stručni odbor Akademije filmske umetnosti i nauke (AFUN) iz Beograda.Predsednik Predsedništva AFUN-a Mirko Beoković izjavio je da je Stručni odbor održao sastanak da bi razmotrio pismo izvršnog direktora Američke filmske akademije Brusa Dejvisa sa pojašnjenjima procedure.Beoković je rekao da je AFUN tražio to pojašnjenje nakon što su se u našoj javnosti pojavile primedbe da se u prvobitnom izabranom filmu “Tamo i ovde” dobrim delom govori na engleskom jeziku.Stručni odbor je prošle nedelje objavio da je taj film izabran za srpskog kandidata za nagradu Oskar pošto se za njega od 11 članova Odbora tajnim glasanjem opredelilo šest, dok je pet glasova pripalo filmu “Sveti Georgije ubiva aždahu”."Sada je suština da prvoplasirani film, na osnovu dopunskog tumačenja Američke akademije, ne ispunjava formalni uslov. To dakle diskvalifikuje njegovu kandidaturu. Mi ne osporavamo kvalitet, ali zbog procedure, drugoplasirani film postaje naš kandidat za Oskara", precizirao je Beoković.On je dodao da su članovi AFUN-a smatrali da poreklo filma više određuju autorska i producentska ekipa, a ne jezik na kojem se u filmu govori, ali da su ipak zatražili tumačenje od Američke akademije kao organizatora dodele Oskara za više kategorija, pa i za strani film.U Dejvisovom pismu, kako je rekao Beoković, stoji da filmovi u kojima je više od polovine dijaloga na engleskom jeziku ne mogu da konkurišu za nagradu u toj kategoriji. Dejvis je precizirao da je naziv te kategorije "film na stranom jeziku".On je dodao da, ukoliko "Tamo i ovde" bude imao bioskopsko prikazivanje u Americi, njegovi autori i glumci mogu konkurisati za Oskara u svojim kategorijama."Na osnovu detalja iz pisma AFUN-a, nama izgleda da bi samo film koji ste opisali kao drugoplasirani mogao da se kandiduje za Oskara u kategoriji stranog filma", napisao je Dejvis.Beoković je dodao da AFUN uvažava autorske ekipe oba filma i da nikome ne bi korisitlo da se diže tenzija u vezi sa ovakvim razvojem situacije.Lungulov: Žao mi je što Akademija nije pogledala filmReditelj filma "Tamo i ovde" Darko Lungulov istakao je za "Blic online" da mu je krivo što Američka filmska akademija nije bila u prilici da pogleda film već je Akademija filmske umetnosti i nauke iz Beograda odluku donela na osnovu dopisa institucije iz SAD."Žao mi je što zvaničnici Američke filmske akademije nisu mogli da vide naš film, jer bi tek tada mogli da kažu da li film ispunjava kriterijume koji predviđaju da se ostvarenje može naći u konkurenciji za Oskara ukoliko u njemu ima više od 50 odsto dijaloga na engleskom jeziku. Bez obzira na sve, želim puno sreće drugom srpskom kandidatu za Oskara", izjavio je Lungulov.Dragojević: Propisi služe da se poštujuReditelj Srđan Dragojević, čiji će film "Sveti Georigije ubiva aždahu" biti srpski kandidat za Oskara, izjavio je da je tu vest primio sa zadovoljstvom, a i kao potvrdu da propise treba poštovati."Od početka sam smatrao da arbitraža i sučeljavanje dve ekipe, dva filma, nije prijatna stvar. Predložio sam da se traži procena Američke akademije i videli ste kako ona glasi. To je potvrda našem upozorenju da film za stranog Oskara ne može biti na dominantno engleskom jeziku. Naša je želja bila da sprečimo da zbog proceduralne greške srpska kinematografija ostane bez kandidata", objasnio je on i naglasio da je ovo "na neki način i pouka svima nama da propisi služe da bi se poštovali, a ne da bi se, kako mi radimo već dve decenije, kreativno zaobilazili".On je dodao da mu je drago što je i sama Američka akademija u svom pismu istakla da oni favorizuju da nacionalne kinematografije šalju filmove na svom, maternjem jeziku."Ako mi ne umemo da štitimo svoj srpski jezik, meni je drago da Amerikanci to umeju", rekao je Dragojević.

[Sludge Factory]

Ovo mora van spojlera:

Dragojević: Propisi služe da se poštujuReditelj Srđan Dragojević, čiji će film "Sveti Georigije ubiva aždahu" biti srpski kandidat za Oskara, izjavio je da je tu vest primio sa zadovoljstvom, a i kao potvrdu da propise treba poštovati."Od početka sam smatrao da arbitraža i sučeljavanje dve ekipe, dva filma, nije prijatna stvar. Predložio sam da se traži procena Američke akademije i videli ste kako ona glasi. To je potvrda našem upozorenju da film za stranog Oskara ne može biti na dominantno engleskom jeziku. Naša je želja bila da sprečimo da zbog proceduralne greške srpska kinematografija ostane bez kandidata", objasnio je on i naglasio da je ovo "na neki način i pouka svima nama da propisi služe da bi se poštovali, a ne da bi se, kako mi radimo već dve decenije, kreativno zaobilazili".On je dodao da mu je drago što je i sama Američka akademija u svom pismu istakla da oni favorizuju da nacionalne kinematografije šalju filmove na svom, maternjem jeziku."Ako mi ne umemo da štitimo svoj srpski jezik, meni je drago da Amerikanci to umeju", rekao je Dragojević.

[gospa buba]

i ovo da podvuchemo, za sluchaj da je nekom promaklo.

"Ako mi ne umemo da štitimo svoj srpski jezik, meni je drago da Amerikanci to umeju", rekao je Dragojević.

siroma jezik, npr onoliko sachuvan u andjelima 2 :ph34r:i opet, da ne bude zabune. tj chiji je.

svoj srpski jezik

leleee :( Edited September 22, 2009 by thermal bug