Igre

[urkozamanje]

Hm.. naravno da sam glup. Ja verovatno nisam nikad ni platio samu igru, evo sad kupio i instaliram modern warfare 2. Taj warzone dolazi uz igru koliko sam shvatio. No mi i dalje nije jasno kako sam sinoc igrao.. 

[omiljeni]

On 28.10.2022. at 0:30, urkozamanje said:

Hm.. naravno da sam glup. Ja verovatno nisam nikad ni platio samu igru, evo sad kupio i instaliram modern warfare 2. Taj warzone dolazi uz igru koliko sam shvatio. No mi i dalje nije jasno kako sam sinoc igrao.. 

 

tebi se battle royal ne dopada, ali to što ti se dopada je možda bio mode unutar warzone (besplatan deo igre).

proveri da li je to nešto sa velikim timovima tipa 50v50 ili 100v100. i vidi da li taj mode možda limited time, pa da je sklonjen u međuvremenu i zbog toga više ne možeš da ga pronađeš

 

 

[*edited by mod]

U duhu Halloween-a sam prešao dve horor igre naravno obe sa PS plus kataloga koji još uvek jašem. Od zajedničkih stvari obe se mogu svrstati pod walking simulator ali su obe vredne igranja na svoj način + za svaku treba cca 7-9 sati igranja

 

Prvo Medium na PS5. Glavni argument igre je to da protagonistkinja u isto vreme postoji i u stvarnom svetu i u nekom onom svetu i da se to ogleda kroz Split screen. To je definitivno gimmick za prodaju i prvih par sat igre jer generalno ne postoji mesto kada su potrebna oba ekrana tj uvek se gleda samo u jedan. Srećom su to i u igri skapirali pa se dosta brzo desi ta tranzicija da si full screen u jednom ili u drugom svetu. 

Priča je većinom smeštena u napušteno radničko odmaralište u Poljskoj pa je verovatno zato bliža nama iz regiona + neumitno uplitanje SSSR, Partije i Nacista. Ništa preterano važno za priču ali čisto da se da ton i ideja gde autori stoje po tom pitanju. Sem samog kraja gde se pravi prostor za nastavak rekao bi da je priča prilično dobro zaokružen i objašnjena. Kako glavna tako i par sporednih. Sve u svemu vredno preporuke posebno ovako iz kataloga. Voice acting otužan ali sve pohvale za dokumentaciju i informacije koje se nalaze kroz igru. Najveća pohvala što su u potpunosti implementirali haptic touch pa se oseća i kiša i šuma, udarci, trčanje, glas iz džojstika i praktično sve. Osećaj mi je da su do sada developeri uglavnom bili lenji po tom pitanju.

 

Druga je sa PS4 i sa njom malo kasnim, Call of Cuthulu. Verovatno treba da kažem da sam u startu blagonaklon prema Lavkraft igrama pa mi je i ova fino legla iako je bila odmah nakon Mediuma. Oseća se da grafika kaska, posebno na modelima likova u igri koji nekako svi liče jedni na druge. Mada pošto je u pitanju izolovano ostrvo to donekle i ima smisla. Ovde je malo manje walking simulator nego Medium, jer ima taj neki krnji RPG sistem, koji ne utiče na mnogo toga sem na konverzaciju. Borbe gotovo da nema pa nije baš najjasnije zašto bi neko budzio strength. Ima malo više puzzles ali em nisu teške em skoro svaka ima neki način da se zaobidje. Npr možeš da mozgaš koordinate na globusu i okreces ga na sve strane a ako si dovoljno pažljiv možeš i da nađeš pajser i razvalis mehanizam. Priča je dosta dobra i ima nekoliko finih twistova. Naravno tu su i neke prilično nedorečenii likovi i delovi priče ali šta da se radi. Generalno je i završnica dobra. Ja sam dobio 2 od 4 kraja i jedan je onako vrlo epski a drugo je standardno "Jel on sve ovo sanjao?" ending. Ima još dva ali iskreno ne vidim zašto bi se bilo koja od ove dve igre igrala opet nakon što se predje.

[urkozamanje]

On 29.10.2022. at 16:42, omiljeni said:

 

tebi se battle royal ne dopada, ali to što ti se dopada je možda bio mode unutar warzone (besplatan deo igre).

proveri da li je to nešto sa velikim timovima tipa 50v50 ili 100v100. i vidi da li taj mode možda limited time, pa da je sklonjen u međuvremenu i zbog toga više ne možeš da ga pronađeš

 

 

 

Vise nije ni bitno MW2 ima Invasion mode za multiplayer. Koja klanica. Ima sveeeee! 

[Dsnake]

Glupo pitanje, jel neko koristi (uspešno) game pass za PC (i kako)?

[Calavera]

igrao sam vampire survivors, ovogodišnji early access hit koji je pre nekoliko nedelja i zvanično zagazio u 1.0 verziju. kao i kod većine naslova koji postanu hit u early accessu, i kod vampire survivorsa je 1.0 verzija bila neka vrsta formalnosti, te sam ipak propustio onaj praaavi hajp koji je nastupio tamo pred kraj januara. u međuvremenu je, dabome, igra postala toliko popularna da je odmah stvorila sopstveni žanr, a neki njeni klonovi su i sami postali mini-hitovi, što ukazuje da koncept ima prođu. doduše, i sam vampire survivors je navodno kopija neke ranije mobilne igre, no i da je to istina, ko je tim ljudima kriv što numeju da se reklamiraju i što im se likovi ne zovu lama ladonna, pugnala provola ili o'sole meeo  enivej, iako me je najveći deo hajpa zaobišao, ipak je teško požaliti se na ovakvo stanje stvari u poljoprivredi jer sam iz dosta izvora™ čuo da je igra sad dosta bogatija i sadržajem i igrivošću. ako već moram birati između fomo efekta i kompletnijeg iskustva (ne može i jedno i drugo, ZNAM da bih se preigrao u early accessu i ignorisao 1.0 verziju), ja uvek uzimam ovo drugo.

 

ako kojim slučajem niste čuli za vampire survivorse, radi se o VRLO minimalističkom roguelike 2d top-down naslovu gde lik kojeg kontrolišete puca sam, a na vama je jedino da se šetate okolo i izbegavate horde neprijatelja koje vam stalno prilaze. neprijatelji koje uspete da sredite za sobom ostavljaju xp gemove koje možete da pokupite i tako zaradite level upove koji nude izbor između raznih oružja/pasivnih itema ili apgrejdovanja onih koje već posedujete. glavni cilj u svakom prelasku vam je da preživite pola sata (ili, na nekim kasnijim mapama, petnaest minuta), nakon čega će smrt doći po vas da vas odstrani iz igre. dakle, jasno je zašto je ova igra inicirala ratove klonova, radi se o zaista izvrsnoj ideji koja uzima najbitnije elemente video igara i destiluje ih u najminimalističkiju moguću skinerovu kutiju koja je funkcionalna taman dovoljno da stvori adiktivni fidbek. štaviše, vampire survivors je toliko posvećen zaluđivanju igrača da u te svrhe koristi i neke pomalo nepoštene trikove, poput napadnih džinglova i blještavih efekata koji vas zaslepe svaki put kad gledate koji ste apgrejd izvukli na level upu. po principu adiktivnosti, cela stvar dosta podseća na slot mašine, što nije neko iznenađenje s obzirom da autor ima solidno developersko iskustvo u kockarskoj industriji.

 

drugi razlog što je vampire survivors toliko adiktivan je to što pored standardnog gejmpleja nudi i gomilu stvari za otključati, a to znači grind, a to znači... da, metaprogresija je i ovde umešala svoje prljave šape  između prelazaka možete uložiti zlato koje ste zaradili u prethodnim prelascima da pojačate gomilu atributa za kasnije prelaske, uključujući i dodatni health, damage, brzinu projektila, itd. no, u poređenju s recimo rogue legacyjem 2, ovde ipak imamo dve olakšavajuće okolnosti. prva je ta što sam PRILIČNO siguran da vam metaprogresija nije neophodna da pređete igru. teoretski, ako instalirate vampire survivorse i prvi put startujete prvi nivo, postoje izvesne šanse da ćete uspešno preživeti tih pola sata potrebnih za uspešan prelazak. jasno, za to će vam verovatno biti potrebno neko znanje o buildovima koje možete proširiti samo igrajući ovo, no nećemo sad sitničariti, rekli smo da se radi o teoriji  drugi razlog što metaprogresija ovde nije toliki bauk je prosto to što nije toliko napadna, svaki atribut možete unaprediti za maksimalno 50%. to je, da se razumemo, ozbiljna startna prednost, no ne prilazi ni blizu rogue legacyju i njegovim naizgled beskonačnim apgrejdima. plus, i ovde imate curse mehaniku a la hades gde možete da načinite igru težom, pa se to sve zajedno da iznivelisati.

 

što se grinda tiče, ovo je ona vrsta grinda koji više služi kao dodatna motivacija za igranje nego nešto što će vas eventualno smoriti. cela stvar se sastoji iz liste dodatnih zadataka koje treba odraditi tokom igre, tipa dolaženje do tog i tog nivoa s tim i tim likom, evoluiranje tog i tog oružja ili nalaženje te i te relikvije. ja sam se, ko i svaki pošteni min/maxer, pred svaki prelazak konsultovao s tom listom u potrazi za sekundarnim ciljevima koje treba odraditi, s obzirom da glavni cilj, dakle puko preživljavanje, brzo postaje dosadan. pomaže što su nagrade za odrađivanje ovih zadataka zaista brojne, od novih likova i itema, preko novih mehanika (tarot karte s raznim efektima koje nalazite na nivoima pošto ih otključate), do novih modova igranja (endless, hurry, inverse, itd.). ima tu i raznih dodatnih fora koje vam omogućavaju da krojite svaki prelazak po svom ukusu, tipa preskakanje nagrada na level upu ako vam se ne sviđa ponuđeni izbor, što dodatno olakšava ispunjavanje tih sekundarnih ciljeva. sviđa mi se što skoro ništa od ovoga nije jasno kad prvi put upalite igru, na početku imate samo menije za start, opcije i izlazak, tek docnije postaje jasno koliko sadržaja igra skriva ispod haube.

 

ukratko, vampire survivors je 1 krajnje doterana mišolovka igra. sve i da sama ideja nije originalna (mada možda i jeste, nisam upoznat s tom igrom koju su navodno pokrali), teško je ne odati autorima priznanje za količinu i kvalitet sadržaja kojim su je nadogradili. a s obzirom da sve to možete imati za svega 4 dolara (3 u early accessu, zajebali ste se što niste tad uzeli ), nema razloga da ga bar ne overite. gejmplej:

 

 

 

excavation of hob's barrow je point n click avantura smeštena u viktorijansku englesku gde igrate kao istražiteljka thomasina bateman koja dolazi u zabačeno seoce radi iskopavanja lokalnog kurioziteta koji bismo mi verovatno zvali... mogilom? po priči, setingu i atmosferi, ali i kvalitetu prikazanom u prve dve trećine igre, hob's barrow neodoljivo podseća na stanoviti britanski filmski folk horor klasik iz ranih sedamdesetih  ovaj deo igre se pre svega odlikuje izvrsnim pacingom i dijalozima, te istraživanje sela brzo poprima onu kripi notu koju očekujete od ovakvog settinga. avaj, tamo gde je wicker man od početka do kraja bio tematski skladna celina, hob's barrow u poslednjoj fazi igre izvodi baš onako 1 klasičan videoigrački twist. nećemo sad spojlerisati ovde, ali ako ste od onih kojima loš kraj skroz satre dobrovolju™ ka ostatku igre (ili filma!), hob's barrow bi vas mogao solidno iznervirati. ja sam malo popustljiviji i taj blesavi twist mi nije toliko smetao pa sam mogao i da uživam u prilično efektnom kraju, koji bi verovatno bio i efektniji da ga igra nije minirala čestim flešbekovima. mislim, apsolutno svaki narativni detalj koji igrač saznaje iz flešbekova je mogao biti objašnjen u glavnoj igri ili ostavljen u magli radi produbljavanja misterije, te flešbekovi, koliko god kratki bili, uvek izazivaju osećaj enuija.

 

što se gejmpleja tiče, ovo je standardna moderna point n click avantura na koje nas je wadjet eye navikao, mada su oni ovde samo izdavač. sve vreme dok igrate imate pred sobom jasnu listu stvari koju treba odraditi, što zna i da izgleda blesavo ako vam igra pokaže lanac od 5-6 jasno povezanih stvari za odraditi a vama fali ključni predmet za PRVU stvar. zagonetke su pak vrlo smislene (ja sam samo jednom pogledao u rešenje, skandalozno), a pixel hunting je nepostojeći jer imate posebnu komandu da označite sve bitne detalje na ekranu. ta lakoća je već standardna osobina novijih avantura čiji su autori očito preplašeni reputacijom koju je žanr uživao u prošlosti, no loša strana toga je da igra ne nudi nikakve prave a-ha momente kad rešite neku glavolomku. no dobro, ovde je ionako narativ glavna atrakcija, a hob's barrow svakako nudi dovoljno pravih zagonetki da ne bude baš vizuelna novela. vredi pomenuti i da igra često koristi close-upove da naglasi kako je nešto EKSTRA kripi, tipa sveštenika koji povraća u šumi ili ovog sumnjivog starca, i svaki od njih je apsolutni spektakl. ti close-upovi su valjda jedini novitet koji hob's barrow ima da ponudi žanru, ali neću vas slagati ako kažem da ovo skoro da vredi igrati samo zbog njih.

 

sve u svemu, hob's barrow je neosporno kvalitetna i atmosferična p&c avantura, mada taj twist u drugom delu igre ipak ostavlja pomalo gorak utisak. ako kanite zaigrati ovo, preporučujem da ne istražujete po netu, ja sam realno ovde rekao sve što treba da znate. no dobro, možete overiti i trejler:

 

 

[Weenie Pooh]

Humka meni zvuči jasnije, manje egzotično; mogila deluje kao pozajmljenica iako su obe reči iz staroslovenskog. 

[Tpojka]

Filament i Rising Storm 2: Vietnam free na epicgames.

[Tpojka]

Shadow Tactics: Blades of the Shogun & Alba: A Wildlife Adventure

[189-]

jel probao neko viktoriju 3

[189-]

6. decembra izlazi knights of honor 2.

[goofs]

Krenula je all-over rasprodaja na Steamu povodom crnoga petka.

[Tpojka]

Evil Dead: The Game free na Epic.

[Calavera]

kad čovek provereno istančanog ukusa poput lucasa popea nešto preporuči, na to se automatski valja obratiti pažnja, naročito kad to što preporučuje neodoljivo podseća na obra dinna. eto, nakon odigrane igre, mogu samo da potvrdim da the case of the golden idol zaslužuje da se nađe u istoj rečenici s obradinom, što po konceptu što po kvalitetu. radi se o kolekciji dvanaest zamrznutih™ scenarija koji prikazuju nečiju smrt, a na vama je da 1) sve detaljno pretražite u potrazi za ključnim rečima, 2) tim rečima kompletirate rezime scene tako da pravilno objašnjava šta se tu zapravo desilo. na početku igre možete birati između toga da ključne reči budu vidljive na ekranu ili ih pak možete tražiti sami, a autori pametno preporučuju prvu opciju. glavna razlika u odnosu na obradina (pored, je li, vizuelnog stila) je to što u zlatnom idolu nemate ulogu u priči, već samo rešavate te scenarije koje igra stavi pred vas. ovo je u početku malo razočaranje, no u isto vreme dosta ubrzava proces istraživanja jer ne morate non-stop da listate dnevnik i bauljate brodom u potrazi za ostacima mornara čija vas smrt trenutno zanima. meni je, moram priznati, ovo izbacivanje praznog hoda dosta prijalo, to je realno poštena zamena za onaj osećaj nespokoja koji vas spopada dok šetate ukletim brodom 

 

druga stvar koja razdvaja zlatnog idola i obradina je to što vam ovde cilj nije samo da identificirate ubicu, poginulog i način smrti, već i da upišete MOTIV ubistva, imena prisutnih, kao i razne druge detalje bitne za slučaj. igra vam u svakom scenariju pomaže u dedukciji ubacivanjem dodatnih zadataka koje nije neophodno popuniti, ali se to apsolutno preporučuje jer su velika pomoć u rasvetljavanju slučaja. recimo, u jednoj notabilnoj sceni s ubistvom pod maskama pored standardnog rezimea slučaja (ko, šta, gde, kako) imate dodatni zadatak u kojima treba povezati tip maske i odežde™ s odgovarajućim tajnim društvom, čime dalje možete da identifujete ljude pod maskama i odatle rešite celu scenu. uz pomoć ovog "rešavanje s razumevanjem" pristupa, zlatni idol je JAKO uspešan u teranju igrača da se oseća kao praaavi detektiv  pomaže što su skoro svi scenariji zanimljivo dizajnirani i nude gomilu lažnih hintova koji bi vas mogli odvesti na krivi trag. jasno, s obzirom da je ovde svaki scenario priča za sebe, zlatni idol je ipak dosta lakši od obradina, jer nećete morati da identifikujete ljude koji se pojavljuju kroz celu igru po papučama koje nose dok spavaju u jednoj jedinoj sceni. molim? ne, nisam zlopamtilo, ne znam odakle vam to...

 

naravno, to što su scenariji odvojeni u mehaničkom pogledu ne znači da nisu povezani narativno. štaviše, ta priča koji otkrivate malo-pomalo je verovatno i najbolji deo igre! cela stvar se vrti oko titularnog zlatnog idola koji u prvoj sceni biva pronađen bogu iza nogu, i onda kasnije gledamo kako na neki način pomaže svojim vlasnicima da se domognu bogatstva i slave. igra ostavlja igraču da sam zaključi kako je svaka nova scena povezana s dotadašnjom pričom, a hintovi su dovoljno diskretni da otkrivanje istih konstantno proizvodi nove a-ha efekte. scene su inače poređane hronološki, ali opet imamo onu foru iz obradina gde se postepeno zainteresujete za ključne ličnosti koje stalno izniču na čudnim mestima i zauzimaju neočekivane uloge u radnji. neću reći da je igra u ovom pogledu ravna obradinu jer smo tamo često mogli nešto da zaključimo o nekome čisto po POZI koju zauzimaju u nekoj sceni, mada je zlatni idol velikim delom i komedija pa karakterizacija likova i nije toliko bitna. jedino što mi se nije svidelo kod narativa je poslednji scenario, koji vam odmah na startu daje sve ključne reči te više deluje kao neki kontrolni kojim dokazujete da ste razumeli gradivo. meni je ovo bilo nepotrebno jer samo potvrđuje ono što ste i sami trebali da prokljuvite do tad, ali valjda su autori hteli da se uvere da će i oni s jeftinijim ulaznicama skapirati sve.

 

pored bezveznog epiloga nemam mnogo šta prigovoriti zlatnom idolu, jedino ću primetiti da je i ovde donekle moguće varati sistem. za svaki zadatak koji popunite do kraja možete dobiti dve ocene, netačno i delimično netačno, s tim što je ovo drugo implicira da su samo dve ključne reči pogrešne, što je samo po sebi već ozbiljan hint. ako dođe do toga, uz malo eksperimentisanja s rečima je moguće kompletirati zadatak pa makar vi nemali ni najmanju ideju kako je logički trebalo doći do tog zadnjeg delića slagalice. a da, tu je i taj neki hint sistem kao moguće opcija, mada sam stekao utisak da je on više tu da zajebava igrače s obzirom da za svaki hint prvo morate da potvrdite da ga STVARNO želite, a onda i da rešite smaračku kvazi-zagonetku da ga otključate  plus, i ti hintovi vam često samo ponavljaju stvari koje već znate, te će vas cela uzaludnost procesa verovatnije iznervirati nego što će pomoći.

 

uglavnom, uz elden ring, sifu (i into the breach dlc, DAKAKO), the case of the golden idol je nešto najbolje što sam zaigrao a da je izašlo ove godine. ne znam kakvi su dalji planovi letonskog dvojca iza ove igre, no nadam se da će nastaviti da rade na naslovima u ovom fazonu, koncept očito pršti potencijalom.

 

 

pre određenog vremena sam dokrajčio i dying light 2, no eto, ostavio je toliki utisak na mene da se tek sad nakanjujem da nešto prozborim o njemu  mislim, da ne bude ko s death strandingom za koji sam planirao 1 VELIKI tekst koji će objasniti zašto je cela stvar genijalna i onda ga toliko odlagao da na kraju nije bilo smisla pisati ga jer sam već sve bio pozaboravljao. u pravu ste, strašan gubitak za čovečanstvo... uglavnom, s dl2 je ova opasnost još i veća, s obzirom da se ovde radi baš o onoj klasičnoj aaa igri koja čili iz sećanja još dok je igrate. deo problema je što su u techlandu ovaj put hteli da eksperimentišu, što se videlo po besomučnom reklamiranju "emergentnog narativa" prepunog "kompleksnih etičkih dilema" koje "određuju sudbinu individualaca i fakcija". ono što smo dobili je, naravno, standardna količina "a ili b" izbora koji su mahom nebitni dok ne dođete do onih par bitnih izbora na kraju igre. jedina prava promena koju je ovaj pristup doneo je što se u dvojci priča više ne da ignorisati, a ista uopšte ne zavređuje pažnju jer je totalno generički aaa bućkuriš. cela stvar pada u vodu već na prvom koraku jer niti jedna fakcija od dve koje žele vaše usluge ne zavređuje ni minimum dobre volje, jedni su klasični fašisti a u drugoj ključnu ulogu igra najgori čovek na svetu.

 

u pogledu gejmpleja, kroz celu igru sam imao neki loš utisak da se sad više bijete protiv ljudi nego protiv zombija. sećam se da je u kecu bilo nekih sekcija (veliki most, recimo) gde ste apsolutno morali da se probijete kroz armiju zombija, dok su ovde zombiji više kao neka turistička atrakcija pored koje možete da prođete kad oćete, ni jednog trenutka ne deluje kao da ste u opasnosti. stvari se menjaju kad padne noć i počnete da viđate howlere koji uzbune ceo kvart ako vas omirišu, ali njih je bar lako izbeći tako što prosto ne izlazite noću. mislim, nije da mnogo propuštate time, jedino ne možete da opljačkate one radnje i ostale mračne zone, za čim svakako nema potrebe jer ćete loota imati preko glave. ako ipak budete primorani da se upustite u borbu, ona je zahvaljujući održanom fokusu na hladnom oružju i dalje onako prijatno visceralna™ kao u kecu. doduše, bilo bi lepo videti malo varijacija u vrstama zombija na koje možete naleteti danju, tu praktično imate samo ove standardne sporaće i povremene mini-bosove.

 

ono što me je zaista nerviralo u igri su promene u parkuru. da se ne lažemo, meni je parkur sinonim za dying light, te mi stvarno nije jasno zašto je toliko standardnih abilitija kojima ste u kecu od starta imali pristup (tipa klizanje ili trčanje po zidovima) u dvojci na početku zaključano. da, svi ti abilitiji su i dalje u igri, i da, neki od njih su dodatno unapređeni i sad se elegantnije izvode, ali zašto moram da čekam deset sati da otključam potez koji je u kecu bio prirodan koliko i disanje? još veći problem je što je parkur obogaljen činjenicom da je druga velika oblast u igri, u koju inače stižete prilično rano, skroz prebacuje fokus s parkura na paraglajding. znači, cela oblast se sastoji od gomile nebodera i nekih kao vazdušnih kanala koje treba da uhvatite™ paraglajderom da biste se vinuli u visine, dok klasični parkur pada u zapećak  ajde, kad se malo upoznate s gradom, možete da nabubate najbolje rute za pravljenje komboa s parkurom + glajdingom, no to je još 1 primer da u igru treba uložiti gomilu vremena pre nego što počnete da se zabavljate. moguće je i apgrejdovati glajder da ne bude toliko neudoban za korišćenje, no za to je potreban neki materijal koji ja VIDEO NISAM od početka do kraja igre, tako da sam ostao na tom škrbavom početnom glajderu.

 

dobro, dosta je i ovo, skapirali ste poentu. dying light 2 je fina igra ovako u vakuumu, i razumem zašto su techlandu hteli da malo unaprede osnovnu formulu, ali jebiga, meni je jednostavniji pristup u kecu dosta bolje legao. evo malo mog gejmpleja u vidu 1 prilično linearne sekcije u kojoj jurim misterioznog snajpera, slobodno ignorišite ovaj trenutak kad se zaglavim u cevima:

 

 

[renne]

STAR WARS™: Squadrons free na Epicu