Igre

[Clem Fandango]

Ne igram baš nešto puno igre, ali sam se zaljubio u ovo, ne znam koliko je igrivo ovako u odnosu na standardan mod, ali izgleda  

 

 

[Calavera]

54 minutes ago, napadaj said:

Igrao sam Mad Max pre nekoliko meseci. Jeste neverovatno repetitivna igra, ali nije mi bila dosadna. Prvi deo sveta sam u potpunosti očistio, posle me je već mrzelo. Deo u zgradi aerodroma je fantastičan i generalno su lokacije zanimljive, ali je trebalo bar nešto da se uradi na raznolikosti neprijatelja i borbi, posebno protiv lokalnih gospodara. Jedino što me je baš razočaralo je poslednja borba, pošto sam očekivao teži kraj. Gastown je odlično dizajniran i jako mi se dopalo to što se u svakom trenutku vidi iz svakog dela ostatka mape.

 

I ja sam na auto stavio istu tu šaru.

 

 

raznolikost mi nije bila problem, ima tu gomila različitih vrsta neprijatelja i vozila, ono što ne valja je što se svi mogu rešiti™ na isti način. u borbi će ti svaki protivnik sem bosova bar jednom pružiti šansu za counter, a dovoljno apgrejdovani magnum opus je sam po sebi dovoljan da sa bilo kojim vozilom izađeš na kraj na par različitih načina. u batmanu imaš one likove što te drmnu strujom ako ih nehotice odvališ pesnicom i još par problematičnih protivnika, ali mad max je siromašniji kao brawler.

 

i meni je zadnji fajt bio bezveze u mehaničkom smislu, ono bacanje koplja tamo gde bi auto trebalo da bude je skroz neintuitivno, tu sam prvi put i video tu mehaniku. opet, svidelo mi se kako je cela stvar rešena u narativnom smislu, nema previše aaa naslova koji bi išli na takav kraj. malo je blesavo što je nakon kredita sve vraćeno na status kvo, ali nekako sumnjam da je to deo zvaničnog kanona 

Edited July 26, 2020 by Calavera

[napadaj]

Na način borbe sam i mislio, pošto je za sve identičan. Arkham serijal je neuporedivo bolji u tom smislu, ali to je i logično, kako si i sam rekao. Kod zadnjeg fajta mi nije toliko mehanika problematična, koliko to što je kratko trajao i bio manje-više lak, ali jeste baš dobar iz ugla priče.

 

Sroz korektna igra, između sedmice i osmice.

[*edited by mod]

+1 na repetativni Mad Max. 

 

Naravno odigrao sam ga ali ponajvise zbog atmosfere i bosova. Borba i budzenje kola brzo postane dosadno ili nepotrebno.

 

Inace posto je izasla i PC verzija stvarno nema razloga da svi ne odigraju Death Stranding. Nisam preterani Kojima fanboy ali je DS ipak potpuno drugacije igracko iskustvo.

Naravno spremite se za sate i sate cinematicsa doduse sa odlicnom ekipom, suludom ali ipak zaokruzenom pricom, dosta side questova koji upotpunjuju pricu ali pre svega budite spremni da igri date for bar do treceg chaptera jer u samom start moze delovati kao Donesi.com simulacija a zapravo je dosta slozenije od toga. Ne znam sta i drugo jos dodao sem da nisam siguran kako ce u izdanjima sa trafike izgledati gameplay jer je ta vrsta pasivnog multiplayer iskustva bar meni bila jako bitna u igri iako se u svakom trenutku moze ugasiti.

[Miljenko]

Ja uzeo da probam Storm of Zehir ekspanziju za NWN 2. Formiras ceo party kao u Icewind Dale. Ubacen je skill check za ceo party, lepo.

Ne lezi vraze, izadjem na svetsku mapu i ne mogu uci na neku od dve trenutno poznate lokacije (na stranu random encounteri kojih ima previse). Ovakav bag na startu oficijelne kampanje je neverovatna stvar. 

Pre toga sam odigrao sjajnu 16 Cygni kampanju, koja je neoficijelna i tu nije bilo stucanja. 

Zato uopste menjati sistem prelaska na novu lokaciju. Onaj standarni iz BG 1 i 2, odnosno iz Pillars of Eternity, mi je najbolje moguce resenje u tom sektoru.

[Miljenko]

Na kraju ipak uzeh Mysteries of Westgate ekspanziju. Mozda Storm of Zehir zahteva malo bolju graficku, od ove moje trenutne, integrisane.

 

[panta rhei]

gde najbolje naruciti ps4 za srbiju i ako moze neki savet po tom pitanju, ja sam laik, poslednjeg sam keca imao hocu bratancu 12 godina da narucim.

[James Marshall]

 

Evo i ja razmišljam nešto slično, pogotovo otkako je ovaj Ghost of Tsushima izašao

 

Da, za bratića takođe

[Calavera]

ja sam onomad pazario na kupujem prodajem, mislim da je i dalje tamo najpovoljnije. ako nekog zanima piraterija, napomenuću da je pre neku nedelju izašao novi 6.72 džejlbrejk, podržava sve igre koje su izašle do novembra prošle godine zaključno s death strandingom.

[cartman]

1 hour ago, Calavera said:

ja sam onomad pazario na kupujem prodajem, mislim da je i dalje tamo najpovoljnije. ako nekog zanima piraterija, napomenuću da je pre neku nedelju izašao novi 6.72 džejlbrejk, podržava sve igre koje su izašle do novembra prošle godine zaključno s death strandingom.

jel to moze i u kucnoj radinosti da se odradi?

 

[James Marshall]

Ja sam se jedno vrijeme zajebavao sa JTAG-ovanjem xboxa 360, iskreno, ne vrijedi vremena i para. Daj profesionalcima. 

[goofs]

Ja sam pre jedno 7-8 godina jailbreakovao svoju jedinu konzolu u zivotu - Wii. Bilo je akanja jedno 2 sata, ali nije strasno uz detaljno uputstvo na netu, sve se radilo preko SD kartice, usnimi, instaliraj, izvadi, usnimi drugi itd. 

Imao sam portabl HDD za igre, 90% igara skinutih sa neta je ferceralo odlicno, bio sasvim solidan setup. Mislim da sam celom zajebancijom ustedeo 50ak evrica koliko bi majstori zanata trazili za proces.

 

Ne znam kakav je status danas i sa PS4, ali cini mi se da uz hrpu materijala online moze biti samo lakse. 

[Calavera]

19 minutes ago, cartman said:

jel to moze i u kucnoj radinosti da se odradi?

 

 

teško da može biti lakše, bukvalno sve što treba da se uradi je da podesiš 2 custom dnsa prilikom nameštanja interneta i da se skloniš sa sonijevih servera isključivanjem automatskog apdejta. fora je u tome što ovo nije "pravi" džejbrejk nego običan web exploit, ali rezultat je isti.

Edited July 29, 2020 by Calavera

[James Marshall]

E onda je to nešto sasvim drugo, ja pričam o onim vremenima kad sam i sam morao da pažljivo režem diskove, brišem direktorijum update sistema da mi ne bi razjebao taj jtag dashboard, a samo razbijanje je bilo kao hod po minskom polju. Pričam o staaaaaaaaaaaaarim vremenima xboxa. Ako je sad laganica, bujrum.

 

Nedostaje mi stari Xbox sa iščupanim čitačem i eksternim HDD. Najviše mi se igra Prototype 2. 

[Calavera]

da, ps4 je više izuzetak koji potvrđuje pravilo. hakovanje switcha je malo zahtevnije, mada svakako ima gomila vodiča na netu. mislim da je trenutno najzajebanije hakovanje novijih modela switcha, tu je već potrebno i malo lemljenja 

nego, da prozborimo o onome što sam proteklih nedelja igrao na kompu. početkom jula se pojavio ribut trackmanije, serijala s kojim sam zadnji kontakt imao kad sam pre sto godina u igraonici gledao kako se to igra. do tog trenutka mi je jedina trkačina s kojom sam imao nekog iskustva bio need for speed, pa mi je trackmania (moguće da je to baš bio prvi deo) delovala nepristupačno brzo. no, evo nas u 2020. godini, ja sam otvoreniji za nova iskustva, pa reko da probam. ironično, mislim da sam ja neka vrsta idealne mušterije za ovu igru, jer fanovi serijala nisu baš najbolje primili ovaj ribut. koliko sam ispratio, najviše zamerki je upućeno na račun ubacivanje nove podloge (led), koja jeste najteža za upravljanje, ali nije da je nemoguće navići se na nju. deluje mi da se tu radi o kiselom grožđu što nakon skoro dvadeset godina treba da se uči nešto novo, no to sam samo ja  priča se i da je igra sporija i tehnički zahtevnija od prethodnika, što meni takođe apsolutno odgovara.

 

drugi bitan razlog za slabiji prijem je to što igra ima pretplatnički model, ali na to se ionako uglavnom kuka po defaultu bez da se gleda kako je isti implementiran. jasno, ja ovako produhovljen na svaku igru gledam kao individualni slučaj, a trackmania apsolutno ne zaslužuje takvo tovarenje po njoj. prvo, osnovna igra je džabe na epicu i uplayu (dobro, nije baš džabe, cena je da morate da instalirate uplay klijent) i nudi 25 trening stazica i kompletnu summer 2020 plejlistu od 25 staza. meni je trebalo nekih 17-18 sati da se na svakoj od tih staza priskrbim zlatnom medaljom, što je prilično dobar dil za nula potrošenih dinara. drugo, sledeći tier pretplate košta samo $10 i daje vam pristup skoro svemu što igra ima da ponudi u sledećih godinu dana, uključujući staze dana, turnire, pristup custom stazama, itd. ja sam se neko vreme dvoumio da li da se isprsim za tih $10 i na kraju ipak odustao, što zbog zamora materijala to zbog toga što se custom staze za moj ukus obično previše oslanjaju na razne gimmicke tipa vožnja pod vodom. treći tier košta $30, i to je možda malo preterano za pristup klubovima i kustomizaciju bolida, no ko ima...

 

što se same igre tiče, ja sam zadovoljen™  jedna stvar za koju znam da se nije promenila je da je trackmania serijal koji se vrti skoro isključivo oko time trial mehanike umesto standardnih trka. imate stazu, tri medalje koje treba pokupiti (i skrivenu četvrtu za koju je potrebno preći stazu brže nego autor iste), i na vama je samo da što brže stignete do cilja. kad jednom stignete do kraja, u narednim pokušajima vidite i svog duha, tj. krug koji ste prethodno izvozali. možete namestiti i da vidite druge duhove (ja sam, recimo, uvek imao opciju da se trkam sa sugrađanima iz beograda), što je korisno za učenje staze, no pravi gušt je ipak u trkanju protiv bivšeg sebe. kad nakon 10-15 minuta odvezete krug za vreme kojim ste relativno zadovoljni, svaki sledeći krug se svodi na OPTIMIZACIJU: bolji ulazak u zavoj, ranije kočenje na zajebanoj sekciji, biranje optimalnije putanje, itd. prednost koju u svakoj od tih pojedinačnih situacija ostvarite se uglavnom meri desetinama sekunde, i upravo je ta konstantna težnja za savršenstvom ono što trackmaniji daje taj opojni "još 1 krug" sindrom.

 

uglavnom, trackmania neće svrgnuti wipeout s trona moje omiljene trkačine, ali ljubitelji žanra bi je svakako morali probati po gorepomenutoj ceni. evo kako optimizacija izgleda u praksi, a i sama staza je 1 spektakl:

 

 

igrao sam i superhot: mind control delete, igru koja je prvobitno bila planirana kao dlc za originalni (i, sećamo se, odlični) superhot, pa se otrgla kontroli i prerasla u punokrvni nastavak. ako ništa drugo, developerima treba čestitati što su igru odveli u drastično drugom pravcu od onoga što bi se obično očekivalo od nastavka 1 popularne igre. za razliku od svedenog prvog dela, ovde imate overworld koji je podeljen na nekoliko spratova, od kojih svaki sprat sadrži svoju kolekciju igrivih deonica, lore dumpova i prilika da otključate nove abilitije. igrive deonice se sastoje od određenog broja nivoa (na početku ih je pet, kasnije više), a nivoe prelazite tako što pobijete dovoljan broj neprijatelja. nivoa ima ukupno 32 i možete da dobijete bilo kakvu kombinaciju istih, a i svi ostali elementi nivoa su randomizovani: vaš položaj na početku, vrste neprijatelja, vrste predmeta razbacanih po nivou, itd. dakle, umesto pažljivo sklepanih situacija iz prvog dela ovde imamo 1 suštu suprotnost, improvizacioni raj u kojem je najbitnija sposobnost prilagođavanja rngu.

 

nije teško zaključiti da je ovde glavna ideja bila da se masi podari još superhota, što ja u načelu u potpunosti razumem i podržavam. osnovni gameplay loop je i dalje superkul, teško je naći igru u kojoj se više osećate kao dasa nego kad ovde izvedete neku bullet time vratolomiju koja bi u realnom vremenu delovala potpuno nemoguće. avaj, superhot: mcd takođe potvrđuje i onu staru da je moguće imati previše dobre stvari. koliko god se igra trudila da malo začini stvari nuđenjem abilitija između nivoa i uvođenjem drugačijih neprijatelja (od kojih su neki i neranjivi), osnovni utisak je da ipak predugo traje za ono što nudi. ne pomaže što se u slučaju smrti (što je doduše ovde lakše sprečiti jer ne ginete od 1 metka) vraćate na početak deonice, od kojih su one u kasnijoj fazi igre em zajebane em podugačke.

 

priča je opet neka bezvezna i apsurdno prenaglašena metafora o zavisnosti, s tim što ovaj put bar ne moramo prolaziti kroz višeminutne narativne deonice da stignemo do igrivog dela. većina narativa se sastoji iz onih loredumpova u overworldu, a oni su prijatno sažeti i uglavnom se sastoje iz par rečenica. doduše, na kraju sprata igrate i 1 ponavljajući nivo u kojem stalno ubijate sami sebe, ali ni to ne traje duže od minuta, sem u zadnjem prelasku kad vas igra uspori do granice nepokretnosti da bi prenela tu neku poentu. naravno, vrhunac pretencioznosti stiže ne samom kraju, kad ste prvo prinuđeni da nekih 3-4 minuta pritiskate enter, a onda jurite kroz 2d lavirint u kojem se ništa ne vidi da biste umakli nevaljaloj zavisnosti  tu onda dolazi onaj deo za koji ste možda već čuli na nekom gaming sajtu, kad vas igra prisili da je ne gasite dva i po sata (pre neki dan u patchu smanjeno s prvobitnih 8) da biste videli kredite i otključali new game+. da se razumemo, ja nemam ništa protiv autorske slobode, ali ovakve stvari u igri koja je ovoliko lišena suptilnosti i bitnih poruka mogu samo da iznerviraju.

 

to je otprilike i neki zaključak za superhot: mcd, zanimljiva ideja s žalosnim nedostatkom kvalitetne realizacije, no svejedno može da posluži za par sati razonode. ako niste igrali prvi superhot, ne znam šta još čekate, a ako nakon toga želite još, možete probati i ovo.

 

 

Edited July 29, 2020 by Calavera