Igre

[Calavera]

ja cu ga probati kad-tad, ali mislim da svi ti ff naslovi nakon ps1 ere imaju prilicno kilavu reputaciju

[*edited by mod]

Ovaj su nesto posebno nahvalili. Pre toga sam igao na PCu neki sa macevima od 2m koji su ujedno i puske i slicnim nekim stvarima ali mi je potpuno iscezao iz mozga. Ovaj XV mi na oko deluje kud i kamo utemeljeniji u stvarnom svetu a i zanimaju me te big bss fights.

 

 

U ostalim vestima, skoro nisam igrao zabavniju i duhovitiju platformu od Rachet & Clank, jedino je steta sto je igra stvarno prelaka.

[Ayatollah]

Sinoć sam napokon završio White March ekspanzije u PoE. Nažalost, zbog ranijih odluka nisam uspeo da ubedim Eyeless-e da temperuju Abydona, ali šta je tu je. Sada idem da završim Cragholdt, pa onda da prejurim kroz glavnu priču do kraja. Već sada sam prejak za većinu protivnika i u ekspanziji, obzirom da mi je većina ekipe lvl 15 i imaju fully developed soulbound oružja, glavna priča će verovatno da bude walk in the park. Iskreno, jedva čekam da završim, i razvuklo se pomalo.

[Miljenko]

Evo jos jednog naslova koji moze proci ispod radara, Star Traders:Frontiers.

Sjajan miks strategije, mikromenadzmenta, odnosno RPG elemanata, a sve to uklopljeno u ogroman univerzum, u kome vladaju slozeni politicki odnosi. Dizajn likova me je kupio na prvu loptu. Za razliku od standardnih svemirskih igara, poput Elite ili Freelancer, gde se razvijaju karakteristike jednog lika, ovde je posada u startu prilicno velika i osim kapetana, svi sticu iskustvene poene, napreduju u nivoima i uce nove skilove, koji mogu biti odlucujuci u nekoj kriznoj situaciji.

[Miljenko]

Pomenuti Star Traders je izuzetno zarazan. I na normal nivou sam uspeo da se ukanalim dva puta, te je juce bio treci start iz pocetka. Prvi put su mi utepali princezu, a nesto kasnije i princa, koji su bili inkognito u mojoj posadi. Drugi put sam zato uzeo veci brod na startu i po cenu loseg seta atributa. Veci brod, brojnija posada i na kraju zavrsih u nekim pizdicima bez para, do vidjence. Upgrade komponenti, kupovina brodova uz licencu, odnosno neophodnost licenci za trgovinu isplatljivijim proizvodima. Relativno brzo se podize sopstveni, odnosno nivo clanova posade, pri cemu je izbor poslova i talenata cesto presudan za uspeh pojedinih misija (na startu obavezno stiklirati rucno biranje talenata; jeste da nekad zahteva vremena, kada imas 40 clanova posade, no vredi). Moral je bitna stavka i ono malo clanova posade koje sam izgubio, napustili su me zbog niskog morala (u tu svrhu treba omoguciti/platiti posadi razbibrigu, kada smo na planeti). 

Sjajna igra.

 

Isprobah zanimljivu metroidvaniu Bad Pad. Prica se kazuje kroz pesme, a muzika je skroz u hard rok/metal fazonu.

[Calavera]

s obzirom da se branching narrative naslovi s pravim izborima i konsekvencama (gde u prvom prelasku igrac vidi mozda ~5% ukupnog sadrzaja) nece pojaviti u bliskoj buducnosti, igre poput spec ops: the line su mozda i najbolja alternativa. ovde imamo 1 linearno iskustvo u kojem se igracu odmah na pocetku stavlja do znanja da nece uticati na glavni narativ, ali u odredjenim trenucima mu se ipak dopusta da pravi odredjene izbore po licnom nahodjenju. naravno, pomaze ako je taj narativ zapravo vredan pracenja, a ovde to svakako jeste slucaj. stavise, ja sam bio svestan poruke igre i pre nego sto sam je prvi put upalio (to i jeste glavni selling point ) ali sam ipak zdusno uzivao u istoj.

 

razlog je prost: za razliku od necega poput doki doki literature club, spec ops uopste ne zavisi od (verovatno neizbeznog) twista na kraju. stavise, ovde je kompletno putovanje glavnih junaka vrlo uspesno predstavljeno, od walkerovih sve razularenijih calloutova kako se igra blizi kraju do njihovog samog fizickog izgleda. loading screenovi se takodje menjaju u zavisnosti od vasih izbora, i drago mi je sto vidim da jos igara pored niera koriste ovu efektnu tehniku pripovedanja. kasting nolana northa u ulozi walkera je cista genijalnost, nateraju vas da pomislite da je po stoti put u ulozi macho mana, kad ono... karakterizacija luga i adamsa je isto pun pogodak, njih dvojica pocinju kao dva klisea (wisecracker i token black guy) i postepeno prerastaju u nesto jace™.

 

sto se samog napucavanja tice, spec ops je dovoljno kompetentan cover shooter da ne smeta u pracenju price. ovde se nema toliko toga za pomenuti, ali mogucnost koordinacije saboraca je dobrodosla i malo podseca na vecno potcenjeni freedom fighters. razruseni dubai je pristojan setting, ai je solidan, izbor oruzja dovoljno raznovrstan. mislim da bi ova igra dosta lakse nasla publiku sad u 2018. godini, s obzirom da trziste vise nije preplavljeno slicnim naslovima.

 

kad se sve sabere, spec ops je zaista vredno iskustvo. ne uspeva bas u svemu sto zamisli (za pocetak, malo se previse oslanja na heart of darkness  ), ali i sama cinjenica da je pokusala ovako nesto je vise nego dovoljna.

 

 

uncharted 3 je jos uvek dobra zabava, ali meni se ovo ipak cini kao najslabiji izdanak u serijalu. u odnosu na keca nema dovoljno elene, a u isto vreme ne moze da isporuci nista sto kvalitetom nadmasuje sekciju u nepalu iz dvojke. cini mi se da i formula pocinje da se izlizuje™, pentranje po raspalim stepenicima/liticama/drvecu koje se istog trenutka rusi pod pritiskom posle pedesetog puta ipak krece malcice da smara  verovatno nisam trebao da igram ovo u isto vreme kad i spec ops, mis je ipak podobniji od kontrolera za nisanjenje, a northov nathan drake je ipak dosta manje zanimljiv lik od walkera. no, dijalozi su i dalje britki, grafika seksi, kontrole valjane, pa je ukupan utisak ipak pozitivan.

[renne]

 

Insurgency free na steamu narednih 48 sati, posle ostaje na vašem nalogu

[renne]

 

For Honor™ trenutno free na Steamu

[Calavera]

za naslov koji je onoliko vremena proveo u early accessu, dead cells je iznenadjujuce neizbalansiran. neki itemi (tureti) i mutacije (automatska resurekcija) su prosto prejaki, dok bar 50% drugih ima toliko usku primenu da ih nema smisla uzimati osim ako ne zelite (jos veci) izazov. zadnji boss je ogroman difficulty spike u odnosu na ostatak igre, a na pocetku vam treba dobrih sat vremena da uopste stignete do njega. na kraju, meni je uspeh u vecini partija bukvalno zavisio od toga da li cu naleteti na dobar legendarni item ili ne. s pravim setupom se moze daleko dogurati i bez obracanja paznje na trivijalnosti poput ucenja protivnickih poteza, sto ipak ne bi smelo da se desava. u vece zamerke ubrajam i to sto je za otkljucavanje svih itema potreban mali milion sati, kao i cinjenicu da posle odredjene tacke skupljanje skrolova vise steti nego sto koristi, sto igra nigde ne komunicira igracu.

 

ovako kad se sve stavi na gomilu, tesko je reci zasto bi neko uopste igrao dead cells  zapravo, stvar je vrlo prosta: kontrole su apsolutno izvanredne. svaki pokret je savrseni spoj fluidnosti, brzine i funkcionalnosti, od obicnog hvatanja za litice do razvaljivanja vrata. kad se covek malo izvesti (i otkljuca mogucnost pentranja po zidovima), kontrolisanje lika postaje cista pesma. sem toga, svidja mi se i kako su u motion twinu resili klasican roguelike problem pocetnih nivoa koji od izazova brzo prelaze u dosadu. naime, svaki nivo krije "vremenska vrata" koja se mogu otkljucati samo ako se do njih stigne dovoljno brzo, a kriju dovoljno drangulija da se taj brzinski pristup igri isplati. arsenal oruzja je takodje impozantan, i iako su neka kvalitetom osetno slabija od drugih, svako od njih nudi jedinstven ugodjaj. sve u svemu, dead cells nije potpuni klasik kako je najavljivano, ali vise je nego vredan igranja.

 

 

a kad smo kod igara u kojima su kontrole u prvom, drugom, a zasto ne i trecem planu, vanquish je valjan primerak. mada se moze igrati i kao klasican cover shooter, vanquish zablista tek kad igrac prihvati da je robote najbolje ubijati vratolomnim uklizavanjem na kolenima i headshotom u sloumousnu. dizajn nivoa i kapacitet ar moda (za usporavanje vremena) u potpunosti podrzavaju ovaj brzinski pristup, pa je svako skrivanje iza zidova greh u malom. kao i u dead cells, i ovde je taj osnovni gameplay loop toliko dobar da prikrije druge mane, u ovom slucaju jednolicno okruzenje i dosadnjikave bosove. prica tesko da moze biti veci klise, ali ima tu dovoljno japanske ekscentrike da vas spreci u preskakanju sinematika. ukratko: mikami je car, vanquish je super, a prosle godine je izasao i za pc, tako da nemate izgovora 

 

Edited August 24, 2018 by Calavera

[Calavera]

resistance resonance of fate se svojevremeno pojavio svega mesec dana nakon ffxiii, ali po kolicini novih ideja i sarma koji poseduje bi se pre reklo da se radi o godinama  kljuc svega je u borbenom sistemu, koji je u isto vreme frapantno™ detaljan i totalno inovativan. u borbama je najveci fokus na pravilnom pozicioniranju, ali treba obracati paznju i na pravovremeno koriscenje oruzja, stitove i slabosti protivnika, broj akcionih poena (ako ih uludo potrosite, likovi upadaju u berserk mod) i mogucnost razvijanja komboa. ukupno gledano, smt/persona igre imaju bolje dizajniran kombat (tamo ipak mora da se pazi na svaku borbu), ali ja ne znam za drugi jrpg koji nudi ovakvo bogatstvo opcija. van borbenog sistema vredi izdvojiti level-up sistem (leveluju se oruzja, a ne likovi), kao i samu kustomizaciju oruzja (koja se neminovno otrgne kontroli).

 

post-apoc/steampunk setting je simpatican, a i samo mesto desavanja (kula dvanaestospratnica, poslednje utociste ljudske rase) je intrigantno. pored tih dvanaest spratova, kompletna kula je podeljena na bezbroj heksagonalnih povrsina koje je prethodno potrebno otkljucati da biste mogli da prelazite preko njih. na odredjenim mestima ima i terminala koji donose razne bonuse, ali za aktivaciju istih su potrebni obojeni hexovi kojih nema na svakom koraku, te je preporucljivo razraditi plan za optimalno koriscenje resursa koje imate na raspolaganju. i ovaj deo igre je superkul, cisto da ne bude da ovo valja igrati samo zbog fajta 

 

avaj, uprkos svim tim dobrim idejama, resist resonance of fate ne uspeva da se resi nekih losih postulata jrpg zanra. side questovi su izrazito dosadni, grindovanje surova realnost, a citava igra prosto kipti od materijala koji se mirne duse mogao iseci i tako duzinu igre spustiti na razumnih 30-40 sati umesto ovih preteranih 60-80. prica nekako funkcionise na krilima zabavnih glavnih likova i zanimljivog nacina pripovedanja (flesbekovi ahoj), ali sama radnja je standardni jrpg tres.

 

najgore od svega je ipak to sto mnogi verovatno nisu ni stigli da proniknu u detalje borbenog sistema usled skandalozno loseg tutorijala. em ce vecina igraca upasti u par borbi pre nego sto uopste stigne do tutorijala, em igra isti isporucuje u vidu zida teksta, em je dosta onoga sto pise u njemu napisano na totalno nerazumljiv nacin  reson resist resonance of fate je ionako tezak za shvatanje, pa se stice utisak da su se u tri-aceu svojski trudili da odvrate ljude od igranja. borbeni sistem je dovoljno dobar da opravda ignorisanje vecine ovih mana, ali ulaganje tolike kolicine vremena sa svezim ps4 koji me gleda s police se ipak pokazalo kao prevelika zrtva, pa sam batalio negde na pola.

 

 

guacamelee 2 je klasican primer nastavka koji gubi na originalnosti, ali unapredjuje sve ostalo. u prvom redu, bosovi vise nisu onako brutalno teski, sto je meni mozda i najveci plus u odnosu na keca. mislim, ja sebe smatram kompetentnim igracem platformi, ali jaguara javiera sam onomad presao na foru, a sa zadnjim bosom nisam hteo ni da se bakcem  kombat nije bas na nivou dead cellsa (sta jeste?), ali juanova kolekcija lucha libre poteza i dalje plijeni™ jednostavnoscu izvedbe i mogucnoscu vezivanja skaredno dugackih komboa na vrlo jednostavan nacin. u dvojci je i pile dobilo sopstvenu kolekciju borilackih poteza, sto dodaje na raznovrsnosti borbi i zagonetki. da su guacamelee i chew smesteni u isti univerzum, ne bi bilo sumnje sta ce pile biti kad poraste.

 

humor je i dalje hit or miss, mada vredi primetiti da ovaj put naginje na ovu prvu stranu. plus, igra se toliko zdusno predaje luchadorskoj temi, da je nemoguce makar se ne nasmesiti s vremena na vreme. glupavih mimova™ ovaj put skoro da nema, mada su developeri ipak nasli za shodno da se na detinjast nacin posprdaju s kriticarima istih u kratkoj bonus sekciji simpaticnog™ imena: dank cave  uz to, dosta referenci se i dalje svodi na "secate se ovoga? i mi smo to igrali!", no ne moze sve biti savrseno. uglavnom, ako vam se svideo prvi guacamelee, dvojka ce vam se po svoj prilici svideti jos vise.

 

 

Edited September 12, 2018 by Calavera

[Ayatollah]

Gotov prvi Pillars of Eternity, napokon. Thaosovu dušu sam smestio u adra prison, a ostale duše sam vratio onima kojima su bile namenjene, tj. priklonio sam se Hylea-i. Slično prvom Divinity-ju, pred kraj sam postao apsolutno prejak za sve protivnike i više nisam ni vodio računa šta radim u borbama ili sam se pak zajebavao, pa slao Devil of Caroc da se sama bori sa 7 protivnika i sve ih pobije.

 

U svakom slučaju, utisak je da je na odlično koncipiran lore sveta - fenomenalnu mešavinu renesanse, religijskog fanatizma i mistike, ipak implementirana tek osrednja priča - zanatski odlično napisana, na momente zanimljiva, ali ipak mlaka, neuverljiva, bez nekih posebnih twistova i bez iznenađenja. Od pola igre je jasno šta će biti kraj, a lični problemi protagoniste, koji bi trebali da su glavni drajv priče, niti su prikazani uverljivo, niti to deluje naročito bitno. Štaviše, pojedini henchmeni imaju zanimljivije priče od samog junaka. Sve u svemu, PoE nema ni delić one epske dubine i širine BG 2, gde je sudbina protagoniste visila nad vratom od bukvalno prvog do bukvalno poslednjeg sekunda igre. Ne znam da li je drugi deo nešto popravio u tome (čuo sam da jeste), a sva je prilika da to i neću uskoro saznati. tj. ko zna kad će PoE 2 doći na red.

 

Elem, izluftiraću mozak igrajući Elitu par nedelja, a onda mi valja izabrati šta ću novo da igram, i taj izbor nije lak, imajući u vidu ekstremno malu količnu vremena koju imam za igranje. Inicijalno sam mislio da odigram sva tri Witchera (paradoks je da imam kupljene sve originalne Witchere, a da sam samo jednom odigrao prvi deo, i to pre desetak godina sigurno), ali sumnjam da bih mogao da to završim pre 2022. godine i verovatno bih odustao mnogo pre. Posle sam mislio da igram odmah Witcher 3, podsećajući se usput priče sa strigom iz prvog dela i kupeći detalje usput, ali to mi em nije lepo, em bi takođe dugo trajalo - ne baš do 2022. ali godinu dana najmanje.

 

Alternativno, mogao bih da odigram Tyranny i Torment: Tides of Numenera, koje imam kupljene na Steamu, i bliži sam tome da igram ovaj prvi, jer nije dugačak, a lepo sam čuo o njemu. Takođe, mogao bih kupiti D:OS 2 ili PoE 2, ali mi je glupo da gomilam neodigrane igre, kao neke bizarne ukrase. Videću... 

[Calavera]

jasno mi je zasto se shenmue i yakuza cesto stavljaju u isti kos (sega, mini-igre, open-world, naglasak na sinematskom storytellingu), ali mislim da se ipak radi o fundamentalno razlicitim iskustvima. yakuza igre su poput finog bifea: red glavnih misija, pa malo na karaoke/mahjong/pecanje, usput poneki sporedni quest, ali glavna poenta je da igracu nikad ne sme biti dosadno. s druge strane, shenmue kec je u potpunosti zasnovan oko svog internog sata koji se nikako ne moze ubrzati, sto rezultira prilicno jedinstvenom dinamikom. ovde se mini-igre igraju jer prosto morate nesto da radite da vam prodje dan, osim igranja s mackom i kupovine gacha figurica. pred kraj igre cete naci i posao u luci, gde cete od 9 do 5 voziti viljuskar i prebacivati sanduke iz 1 skladista u drugo. dakle, shenmue vise funkionise kao simulacija stvarnog zivota nego kao akciona igra na tragu yakuze. ima necega iskonski kul u cinjenici da ova igra nudi ovako detaljan (ne i zabavan) borbeni sistem, a onda ga koristi manje nego trening za isti 

 

ukratko, radi se o fascinantnom naslovu, ali kolje ga kljucan detalj: nedostatak imerzije. ne radi se samo o zastareloj grafici (mada vredi primetiti da se graficka poboljsanja u remasteru maltene svode na jace rezolucije), vec o kompletnom paketu. uzasni dijalozi, nezgrapne animacije, neshvatljiv interfejs, sinematici koji se ne daju prekinuti, a tu su i neverovatno iritirajuce qte sekvence koje je ova igra prakticno izmislila. sve u svemu, citava igra je vrlo ocigledno produkt iz y2k ere  da bi formula koju shenmue pokusava da progura bila uspesna i u 2018. godini, imerzija bi morala biti na neslucenim visinama (stavise, cenim da tehnologija za tako nesto jos ne postoji), a ovo je pak susta suprotnost. opsti utisak je da je ovo danas tesko preporuciti nekome ko igre igra radi zabave, ali kao istorijski artefakt i dalje ima veliku vrednost.

 

 

infamous 2 je klasican primer nastavka koji gubi na originalnosti, a ne donosi gotovo nikakve novosti  new marais je pristojan sandbox, ali se s izuzetkom onog potopljenog kvarta jedva razlikuje od empire cityja. traversal je i dalje najbolja strana igre (pogotovo kad se otkljuca lash conduit, koji je totalni rip-off spajdijeve mreze), no borba je iznenadjujuce kilava. nisam siguran da li je problem u sturim animacijama, nedovoljnoj raznovrsnosti moci ili prosto tome da neprijateljima treba vecnost da padnu, ali ja ovde nisam primetio napredak u odnosu na keca. ne svidja mi se sto cole odjednom moze da nauci i ledene/vatrene moci u zavisnosti od toga kojem se carstvu prikloni, kec je fin primer da za tim nije bilo potrebe. plus, uprkos svim tim bljestavim eksplozijama i nabudzenim setpisovima, meni je najupecatljiviji trenutak u igri bilo ovo:

 

 

Edited September 19, 2018 by Calavera

[renne]

 

[Svarog]

trivia dana.

 

The number of key clicks while playing Overwatch per 6 minutes

 

 

[Calavera]

kao i svaki drugi kvalitetan survival horor, siren: blood curse razume znacenje kvalitetne tame. u zatvorenom prostoru svaki tracak svetla donosi olaksanje, a svetiljka (jedino sto ce vam uvek biti u inventaru) deluje kao dar s neba. cak i kad se nadjete na dnevnom svetlu, od silne magle necete znati kuda da se okrenete. naravno, zlokobnoj atomosferi doprinosi i cinjenica sto je ovo ipak pravi horor, a ne nesto poput dead spacea gde u prvih pet minuta nadjete pusku koja jednim hicem otkida delove tela  jedini razlog zasto siren ipak nije toliko strasna igra (mada priznajem da ga nisam igrao u idealnim uslovima, tj. mrklom mraku i sa slusalicama) lezi u tehnickim limitima. ovaj naslov je skoro napunio desetogodisnjicu postojanja i to se vidi svuda, od nezgrapnih kontrola do ai-ja zombija (ili shibitoa, kako se ovde zovu). recimo, fly shibito je sjajno dizajniran, ali vecina susreta s njima ce manje rezultirati strahom, a vise nerviranjem sto im treba pet sekundi da slete. zvucni efekti i muzika su sjajni, ali tu se vec primecuje dosta ponavljanja.

 

na srecu, tehnicki problemi ne uticu na drugu najbolju odliku sirena, a to je tehnika pripovedanja. igra je podeljena na 12 epizoda, od kojih se (skoro) svaka sastoji iz dva kratka nivoa, i u svakom od tih nivoa upravljate drugim likom. cela stvar je predstavljena u dopadljivo stilizovanom fazonu tv serije, sve sa pregledima prosle epizode i najavama za sledecu. nacin na koji siren sve te mini-sekvence iz razlicitih perspektiva plete u glavni narativ je maestralan, i igra je u ovom pogledu kudikamo zanimljivija nego neki drugi izdanci zanra. uz to, niko iz te glavne ekipe kojom upravljate nije bezbedan, sto siren u vise navrata znalacki demonstrira  samom radnjom pak nisam toliko zadovoljan, pogotovo kad narativ pocinje da skace kroz vreme i unosi rupe u pricu (mada se u sustini radi samo o dva tajmlajna). primeticu i da je neke bitne detalje radnje moguce doznati samo iz predmeta/dokumenata razbacanim po nivoima, a njih je izuzetno lako propustiti, te sam po zavrsetku igre ipak bio prinudjen da proveravam sinopsis.

 

no, ono sto siren ipak najvise odvaja od konkurencije je mehanika po imenu sight jacking, koja vam omogucava da vidite svet iz ociju svakog shibitoa na nivou. svaki put kad vas neki shibito primeti, igra se nasilno prebacuje u split screen i prikazuje njihovu perspektivu pored vase, sto u najboljem slucaju dovodi do blage treme a u najgorem do potpune dezorijentisanosti. u vasim rukama, sight jacking je vredno stratesko pomagalo, pogotovo kod izbegavanja shibitoa s vatrenim oruzjem na snajperskim pozicijama. uglavnom, radi se o sjajnoj i zastrasujucoj mehanici, i igru vredi odigrati bezmalo samo zbog toga, pa tek onda zbog ostalih divota koje sam pominjao. prvi nivo 10. epizode je fin primer ovoga o cemu trabunjam, pa odvojite 6 minuta... ako smete 

 

 

Edited September 23, 2018 by Calavera