Peti oktobar na bliskom istoku i arapskom svetu

[Anduril]

Naravno da unutrašnji odnosi definišu (informišu) i spoljnopolitičke ciljeve. To je teoretski dovoljno dobro i ubedljivo razrađeno zadnjih decenija u konstruktivističkoj i liberalnoj teoriji MO, pa čak i neorealisti usvajaju elemente pristupa strateške kulture koja naglašava ono što se rogobatno zove "široko deljeni društveni stavovi i norme".

 

Evo šta Moravčik (kao možda najvažniji teoretičar liberalne teorije) kaže o prvoj premisi teorije:

 

 

 

...

 

Assumption One: States Represent Societal Preferences

The first assumption shared by liberal theories is that states represent some subset of domestic society, whose views constitute state preferences. For liberals, the state is a representative institution constantly subject to capture and recapture, construction and reconstruction, by domestic social coalitions. These social coalitions define state “preferences” in world politics at any point in time: the “tastes,” “ends,” “basic interests,” or “fundamental social purposes” that underlie foreign policy. Political institutions constitute a critical “transmission belt” by which these interests of individuals and groups in civil society enter the political realm. All individuals and groups do not wield equal influence over state policy. To the contrary, their power varies widely, depending on the context. Variation in the precise nature of representative institutions and practices helps define which groups influence the “national interest.” Some states may represent, ideal-typically, the preferences of a single tyrannical individual, a Pol Pot or Josef Stalin; others afford opportunities for broad democratic participation. Most lie in between. The precise preferences of social groups, weighted by their domestic power, shape the underlying goals (“state preferences”) that states pursue in world politics. Sometimes, non-governmental organizations (NGOs) and other actors may form transnational alliances to assist social forces. “State-society relations”—the relationship between a state and its domestic (and transnational) society in which it is embedded—lies at the center of liberal theory.

 

Liberals believe that state preferences cannot be reduced to some simple metric or preference ordering, such as seeking “security” or “wealth”. Most modern states are not Spartan: They compromise security or sovereignty in order to achieve other ends, or, indeed, just to save money. Nor do modern states uniformly seek “wealth.” Instead they strike rather strike complex and varied trade-offs among economic, social and political goals. Nor, finally do they seek “power” in the sense of “domination”: Many countries would clearly rather spend money on “butter” rather than “guns.” To see how consequential the variation in goals can be, one need look no further than the implications for international relations of Germany's evolution from Adolf Hitler's preference for militant nationalism, fascist rule, autarky, and ruthless exploitation of German Lebensraum under Das Dritte Reich to the social compromise underlying the postwar Bundesrepublik Deutschland, which favored capitalist democracy, expanding German exports, and peaceful reunification. Similarly one can look at the striking change in policy between Maoist and post-Maoist China, Soviet and post-Soviet Russia, Imperial and post-Imperial Japan, and so on. 

...

 

 

Sad, ti svodiš društvenu dinamiku i složeni skup procesa kojim se dolazi do definisanja "nacionalnog interesa" na "poštovanje normi" i "moral", što je besmisleno, tj predstavlja tačno ono što je Moravčik rekao u podvučenom delu teksta. Nema jednostavne metrike, svakako ne one koja kaže "ovi poštuju norme a oni ne poštuju". 

 

Ni konstruktivisti (Vent, Kratohvil...) ne kažu ništa drugačije u tumačenju nastanka "ponašanja" države, tj svi se slažu da je po sredi složen proces zarad čijeg razumevanja se mora ući i u detalje (nekad često trivijalne, poput ličnog odnosa aktera).

 

Ja sam samo rekao da postoje razlicite eticke norme u razlicitim drzavama sto onda delimicno uslovljava spoljnu politiku. Nisam rekao nista o slozenosti tog procesa niti o daljnjim faktorima.

To je samo jedan od faktora, naravno. 

[Prospero]

OK, moja poenta je da nam to (etičke norme izvučene kao specifičan faktor) govore relativno malo o koracima u spoljnoj politici, ciljevima itd itd (zato što su "razvodnjene" sa x drugih faktora) i teško mogu služiti da samo po njima gradiramo države i pravimo korelaciju/kauzalitet u njihovim postupcima. 

Edited October 13, 2016 by Prospero

[Eraserhead]

Očekujemo Erasera & co da osude ovo neprilično mešanje i rasplamsavanje konflikta na Arabijskom poluostrvu...

 

Ocekujemo da vecina ovde podrzi legitimno izabranog predsednika u borbi protiv terorista i SA kao legitimnu silu koju je on pozvao u pomoc. 

[Anduril]

OK, moja poenta je da nam to (etičke norme izvučene kao specifičan faktor) govore relativno malo o koracima u spoljnoj politici, ciljevima itd itd (zato što su "razvodnjene" sa x drugih faktora) i teško mogu služiti da samo po njima gradiramo države i pravimo korelaciju/kauzalitet u njihovim postupcima. 

 

Pa nismo ni govorili o citavoj spoljnoj politici vec o necem mnogo specificnijem - licemernom odnosu zapadne/drugih javnosti/politicara prema civilnim zrtvama.

[Lord Protector]

Edited October 21, 2016 by slow

[frn1782]

Hilarino "we came" dobija potpuno novo znacenje.

[Gandalf]

...

https://www.youtube.com/watch?v=bWpK0wsnitc#t=7m50s

Edited October 21, 2016 by Gandalf

[Lord Protector]

https://www.youtube.com/watch?v=bWpK0wsnitc#t=7m50s

 

https://www.youtube.com/watch?v=y1SkRhxi95Y

[Lord Protector]

 

 

Нови судар Запада и Русије у Либији

Француска, Немачка, Италија, Шпанија, САД и Велика Британија подржавају владу у Триполију, Русија је сматра „неефикасном” и пружа подршку режиму у Тобруку

 

Аутор: Тања Вујић четвртак, 29.12.2016. у 09:30

 

Само што је Либија обележила 65 година од стицања независности, шест држава Запада (Француска, Немачка, Италија, Шпанија, САД и Велика Британија) и Русија поново су – као и пре „арапског пролећа” 2011 – сукобиле мишљења о будућем уређењу државе са највећим доказаним резервама нафте у Африци. До најновијег разилажења Запада и Москве око Либије долази након ослобађања Алепа у Сирији и редефиниције односа политичких снага у региону Блиског истока и северне Африке.

Колико јуче, лидери Запада похвалили су владу у Триполију (коју подржава УН) због „напора да годину дана од потписивања мировног споразума обнови јединствену управу земље, просперитет и безбедност”, стоји у заједничком саопштењу „шесторке”. Секстет са Запада истовремено је упозорио „друге земље” да одустану од подршке паралелним политичким институцијама у Либији и осудиле најаве евентуалног војничког похода противника владе на престоницу. Средином децембра генерал Калифа Хафтар (72), командант Либијске народне армије, лојалне источнолибијском режиму у Тобруку, најавио је мобилизацију свих расположивих трупа за „предстојећи поход на Триполи“.

У међувремену, почетком ове седмице, званична Москва оценила је да је влада у Триполију „неефикасна”. Генадиј Гатилов, заменик руског министра иностраних послова, критиковао је том приликом Мартина Коблера, специјалног изасланика УН за Либију, да „фаворизује део политичких снага у северноафричкој држави”. У до сада најјачем исказу подршке Хафтару, Москва је упозорила да немачки дипломата и изасланик УН у Либији Коблер треба да се уздржи од „покушаја да склопи договоре са делом либијског политичког естаблишмента иза леђа других утицајних играча”. Такво понашање Коблера, према оцени Гатилова, доводи до „одсуства интересовања представника источних региона да са њиме разговарају”. Успут, Гатилов је истакао да је генерал Хафтар „водећа политичка фигура” у Либији и да „мора бити укључен у састав будуће владе те земље”, пренеле су агенције.

„Либијци морају да нађу компромисно решење за укључење Хафтара у ново руководство Либије”, нагласио је Гатилов. Русија и Хафтар познају се иначе одавно.

Генерал Хафтар је наиме седамдесетих година прошлог века био руски војни ђак, а потом блиски сарадник пуковника Муамера ел Гадафија, да би након тешке свађе са дугогодишњим либијским лидером, отишао у САД, где је био у контактима са ЦИА и америчким председником Роналдом Реганом. Хафтар се у Либију вратио из Америке 2011. пред почетак „арапског пролећа”. Тадашњи покушај да се наметне као вођа побуне није му успео, да би касније објавио оданост режиму у Тобруку. Хафтар је у Москву у последње пола године путовао два пута, где се сусрео са представницима министарстава иностраних послова и одбране.

У међувремену, Хафтар и снаге Либијске народне армије од понедељка бомбардују положаје преосталих радикалних исламских бригада у Бенгазију, као и сахарска упоришта паравојне милиције Мисурате, надомак кључних налазишта нафте. У операцији „Достојанство” од 2014. до данас Либијска народна армија преузела је контролу над већином либијских налазишта нафте и гаса на истоку земље.

Истовремено, суседи Либије, али и следећа америчка администрација, живо се интересују за ситуацију у ровитој северноафричкој држави, у којој преко 800.000 миграната чека тренутак да се преко Медитерана пребаци у Европу. Све то док влада у Триполију – пристигла у марту из Туниса на палуби италијанског ратног брода – контролише тек мали део територије надомак престонице у којој иначе владају вишечасовне несташице струје. Овог месеца Међународни монетарни фонд је упозорио да је либијска привреда „на ивици колапса”.

Генерал-потпуковник Махудам Хегази, шеф генералштаба египатске армије, састао се у понедељак са водећим либијским политичарима и јавним личностима да размотре нове начина за смиривање сукоба у суседству. Скуп у Каиру окончан је најавом формирања „група за притисак” на водеће међународне актере да прихвате недавно усвојени предлог измена прошлогодишњег мировног споразума за Либију. Једна од кључних предложених измена је да спољни свет дозволи Либијцима да се између себе договоре о будућем уређењу земље која је од септембра – упркос свему – успела да удвостручи производњу нафте (622.000 барела дневно) уз најаву даљег залета петроиндустрије.

Edited December 29, 2016 by slow

[borris_]

Lizzie Phelan ‏@LizziePhelan  8 janv.

US under sec of Defence 4 Policy in 1991: We got to clean up regimes in Iran, Iraq, Syria before next big superpower comes & challenges us

 

[iDemo]

[Ayatollah]

[namenski]

 

18. januara, dakle prekjuce, su – valjda u znak oprostaja Obamine administracije – komada 2 takozvanih nevidljivih bombardera B-2 napala jedan ISIS logor u Libiji.
Akcija je, inace, prva borbena upotreba ovih aviona posle marta 2011. godine i – politika na stranu – otvara pitanje cemu koriscenje ovako sofisticiranih naprava protiv protivnika koji prakticno nema nikakvu odbranu od napada iz vazduha.
Avioni su bacili 108 komada pametnih, takozvanih precision-guided bombi i to kada su se nalazili nekih 50-ak kilometara daleko od logora-mete inace u sirem podrucju Sirta.
Javljeno je da su preziveli ISIS-ovci dokusureni Hellfire raketama lansiranim iz uredno delegiranih UAV.
Procenjeno je da je ubijeno 85 terorista koji su, po recima tadasnjeg, danas vec bivseg ministra odbrane, aktivno planirali operacije u Evropi.
Avioni su poleteli iz baze Whiteman u Misuriju i leteli pravo za Libiju, bez usputnih stanica: tankovali su se najmanje 5 puta tokom leta koji je, tamo i nazad, trajao oko 30 sati, a sama misija je proglasena spektakularnom i dokazom da su vazdusni napadi na teroriste, ma gde se oni nalazili, jedan od bitnih stubova americke odbrambene strategije.
E, sad malo brojeva: po podacima iz 2015, izvor takozvani Air Force Operations and Support spending data, cena takozvanog Operational Cost per Flight Hour (OCPFH) za B-2 iznosi 128,805 US$.
Za avion B-1 ta cifra je 58,488 US$, za B-52 – 67,005 US$.
Pitanje je zasto i cemu koristiti avion cija je upotreba toliko skuplja.
Vecina zainteresovanih se slaze da se radi o poruci iz Vasingtona.
Libijski general Khalifa Haftar, koji se bas i ne voli sa vladom u Tripoliju koju podrzavaju UN i SAD i koji je nedavno posetio ruski nosac aviona Адмирал Флота Советского Союза Кузнецов^тм koji plovi istocnim Mediteranom i koji je tamo, navodno, dobio obecanja o vojnoj i finansijskoj pomoci, smatra da je napad imao za cilj da ga odvrati od produbljivanja prijateljstva sa Rusijom i podsticanju da se miri sa Tripolijem.
Ostali se uglavnom slazu oko toga da se radi o americkoj poruci Rusiji i Kini pre svega sa sve pokaznom vezbom oko toga sta sve moze da uradi snaga od cirka 20 B-2 aviona.
Tehnicki, bez obzira na gornje iznose, moze da se izvede i matematika po kojoj se upotreba B-2 mozda najvise isplati, u ovom posebnom slucaju narocito: pored svih ostalih kvaliteta i sposobnosti, B-2 moze da isporuci 108 nezavisno usmeravanih bombi na isto toliko ciljeva. Pre 10-ak godina svi B-2 su doradjeni ugradnjom sistema Smart Bomb Rack Assembly (SRBA) koji svakom avionu omogucava da ponese 80 GBU-38 bombi koje su nekih 250 kila teska varijanta takozvane Joint Direct Attack Munition (JDAM), inace GPS vodjenih.
B-52 moze da ponese samo 12 mada su u toku radovi koji treba da mu omoguce nosenje 24 komada ovih bombi, dok B-1 nosi samo 15 komada bez nade da ce taj broj moci da se poveca.
Pored toga, oba pomenuta aviona su i – narocito sa podvesenim naoruzanjem – itekako vidljiva.
Sve u svemu, tvrdi se da se ne radi o prostom mnozenju OCPFH sa trajanjem leta u satima: znacajan iznos cine i drugi troskovi, neki od njih fiksni i nezavisni od toga leti li avion ili ne – tu spada odrzavanja u formi i na broju osoblja za odrzavanje kao i neprekidni napori na usavrsavanju i poboljsavanju svih sistema.
Racuna se da sa pomenutim troskovima i troskovima takozvanog tekuceg odrzavanja cena sata raste za nekih 30,000 US$.
Samo sto to nije sve: posade ovih aviona moraju da lete, sta kosta da kosta.
I to sto je moguce vise: nema posla bez nagurane godisnje kvote letenja, nema sticanja iskustva i odrzavanja forme, pa se tako pojavljuje nov motiv za povremene borbene ispade ovog aviona iz baze u Misuriju sirom Planete.
Kad vec mora da se leti i kad to i onako kosta, daj da se barem napadaju teroristi ili takozvani teroristi, za budzet je svejedno.
Opet, ovaj avion, nastao u vremena postojanja zajebane sovjetske PVO, usavrsavan je i posle nestanka hladnoratovskog neprijatelja, pa je tako i posle 2000. intenzivno doterivan i picanjen odrzavajuci titulu najsavrsenijeg i najsofisticiranijeg aviona na svetu.
 

[Eraserhead]

Majority of Libyans Supported NATO’s War

 

https://medium.com/@_alhamra/majority-of-libyans-supported-natos-war-6380e62f539a

 

A Gallup poll taken in 2012 found the following:

 

75% favored NATO’s actions in their country.

 

54% approved of U.S. leadership, which according to Gallup is the highest approval rating “ever recorded in the Middle East and North Africa region, outside of Israel.”

 

61% considered members of Ghadafi’s regime to be a major security threat.

 

62% considered Al-Qaeda and other Islamic militants to be a major security threat.

 

Toliko o tome.

.

[iDemo]