SFRJ

[dragance]

Haha, a ja imao pitanju u 1. osnovne nesto oko kralja Petra. I dan danas se secam lica uciteljice i bibliotekara koji se tu "zatekao". Srecom, bez vecih posledica.

[tsva]

http://gicl.cs.drexel.edu/people/sevy/pictures/yugoslavia/yugoslavia.html

[Hella]

Preminula Milka Planinc7. oktobar 2010. | 17:14 | Izvor: Tanjug Zagreb -- Bivša premijerka SFRJ i predsednica Centralnog komiteta Saveza komunista Hrvatske Milka Planinc umrla je u Zagrebu, u 87. godini.Bila je jedina žena u istoriji premijer socijalističke zemlje, a tu funkciju je preuzela u teškoj privrednoj situaciji.

[Musky]

http://gicl.cs.drexel.edu/people/sevy/pictures/yugoslavia/yugoslavia.html

upravo...onaj deo za rumunce i bugarce i danas je na snazi prilično

[čekmeže]

Pretposlednja fotka je Sirmujum a ne Banja Luka.

[papapavle]

onaj deo za rumunce i bugarce i danas je na snazi prilično

kao i ovaj:

After walking around several streets, Pam announced that she felt safer walking in Belgrade at night than she did in Philadelphia!

[Hella]

Jeдан објективан текст за све нарикаче које би, уместо узбудљивим али! трновитим путем у свијетлу евробудућност, радије шипчиле безбедним и утабаним Титовим стазама револуције. <_<

Изгубљени рајЖељка Бутуровић / објављено: 13.10.2010.Када би данашњи носталгичари били враћени у тобоже златну прошлост, побегли би оданде главом без обзира

Била једном једна земља у којој се знао ред. У њој није било незапослености, све је било јефтино, често бесплатно. Слушала се квалитетна музика и гледали образовни програми. Деца су била пристојна, а девојке чедне. Није чудо да је уважавао цео свет.Како време одмиче, ова бајка о животу у СФРЈ постаје све популарнија. Старије генерације идеализују своју младост, а млади су огорчени јер су њихови преци имали нешто што је њима ускраћено. Резултат је перманентна фрустрација, тражење кривца и олако повођење за сваком идејом која обећава повратак у изгубљени рај.Тај рај, међутим, никад није постојао. Када би данашњи носталгичари били враћени у тобоже златну прошлост, побегли би оданде главом без обзира. Уместо да се нађу у свом, „бесплатном стану”, обрели би се на бесконачној стамбеној листи. Велико је питање да ли би имали аутомобил, који би им добродошао кад се једном у неколико година часте одласком у неки од малобројних ресторана. У златна времена кад се, према сведочењима привилегованих, наводно масовно путовало, годишњи одмор у иностранству огромној већини није ни падао на памет. Оно мало обичних људи који су икад прешли границу то су урадили као део „шопинг тура” по Трсту и Клагенфурту.Сам појам шопинг туре данас је ишчезао, али у оно време то је било једно од решења за проблем веома скромног избора робе у земљи. Лоптице за тенис, као и већина увозних производа, продавале су се по комисионима и биле ван домашаја просечних људи. Заправо, и најјефтинији производи из иностранства, попут „милке” и сапуна „лукс”, имали су репутацију луксуза. У основној школи, девојчица из одељења (дете имућних родитеља) ми је украла патроне за пенкало у боји које сам добила на поклон (да, поклањале су се ствари попут патрона). Ниједна од нас није имала пенкало које би користило те патроне. Свеједно, у друштву које је било тако сиромашно као СФРЈ и бескорисне обојене патроне су представљале вредност.Приступ свим врстама информација био је веома ограничен. Кућни телефон и телевизори у боји, на којима је могао да се гледа један од два државна канала, постали су распрострањени тек током осамдесетих. Музика и магазини су се набављали испод жита и са огромним кашњењем; научни часописи држали у витринама под кључем, као у музеју. Са Ролан Гароса и Вимблдона су се преносили само финални мечеви, а и то врло спорадично. Новине и недељници, телевизијски програм и школска настава били су пуни најсировије пропаганде. Коме се не свиђа данашње испирање мозга о успесима власти и светлој будућности треба да замисли то исто, па пута десет, и то у сиромашној земљи без избора и опозиције а у којој водеће новине свакако не објављују колумне о медијском једноумљу и десетине гневних писама читалаца као реакцију на готово сваки потез власти.Земља је била већа и, захваљујући војној репутацији и историјским околностима, у бољој међународној позицији. Али велики део приче о успеху је била најобичнија пропаганда. И дан-данас се прича о запаженом привредном расту који, чак и ако прихватимо валидност нумеричког мерења раста у начелу, у земљи са диригованим ценама значи врло мало. Шта год да фиктивне бројке и лоше памћење кажу, разлика у животном стандарду у тадашњој СФРЈ и земљама Запада је у оно време била огромна, много већа него данас. Прелазак границе је представљао културни шок, док су данас разлике једва видљиве: ово је како живот у Европи отприлике изгледа.Друштво јесте било статично, и у том смислу предвидљивије и сигурније. Губитком државне идеологије створио се вредносни вакуум, а некад заједничке премисе о друштву и свету су замењене супротстављеним визијама и огромним спектром мишљења. Као и свуда у свету, проток људи и информација доводи до фрагментације и поларизације друштава. Али то је цена драстичног повећања слободе мишљења и удруживања, а не доказ да права слобода не постоји јер су сви медији под притиском једне те исте чизме.Стара клетва „да бог да имао, па немао” потврђује психолошку истину да осећај губитка или назадовања води у много гору малодушност и апатију него саме препреке и искушења. И ја сам у суштини носталгичар и на емотивном нивоу разумем оне који се са сетом присећају једног прошлог и неповратног времена. Али меланхоличне ретроспекције типа „све је исто, ако не и горе”, не само да не одговарају истини него убијају вољу која је услов сваког бољитка.

Очекујем да Филипенко прокључа.

[slepa živana]

Жељка Бутуровић... а пише за Политику, Б92, НСПМ и Тржишно решење.

:lol:dovoljan (2)promašila si temu!- kako sad da radim ispravak?- prepiši sastav, željka, sedi i prepisuj...

[расејан]

Њарнинг, следи чаршав. Једно по једно.

Била једном једна земља у којој се знао ред. У њој није било незапослености, све је било јефтино, често бесплатно. Слушала се квалитетна музика и гледали образовни програми. Деца су била пристојна, а девојке чедне. Није чудо да је уважавао цео свет.

Какав ред? Лепо се сећам гомиле ствари које нису радиле - угља који је стизао у децембру, аутобуса који су се кварили, редова са падобранцима, шалтеруша које мрзе цео свет, инкасаната који ладно нарушавају уставну неповредивост стана па прескачу тарабу да би очитали бројило, официра који су носили кући нарамке хлеба, сапуна и клозет папира, точили војни бензин и ангажовали војнике да им перу кола...Незапосленост је можда била укинута педесетих, али се вратила седамдесетих - жена и ја имамо пар година стажа, а и многи из наше генерације.Музика? Народњаци су настали још шездесетих, а образовни програм сам гледао само кад сам ишао у другу смену, па пре подне није било баш ничег другог. Мада, сад кад размислим, био је добар. Онда ми се није свиђао.О деци и девојкама... боље да не причам шта смо све радили, да ова данашња омладина не добије идеје на готово. Нек смишљају своје.И упркос свему, некако су нас уважавали - ови на истоку што су сами били у много горем бедаку, ови на западу што смо одјебали Стаљина, ови трећи што им деца студирају код нас.

Како време одмиче, ова бајка о животу у СФРЈ постаје све популарнија. Старије генерације идеализују своју младост, а млади су огорчени јер су њихови преци имали нешто што је њима ускраћено. Резултат је перманентна фрустрација, тражење кривца и олако повођење за сваком идејом која обећава повратак у изгубљени рај.

Млади немају у ствари појма како је то било, јер с једне стране носталгичари пумпају ту бајку, с друге стране идеолози транзиције причају све најгоре, и могу да бирају, данас да завиде маторима, сутра себи, прекосутра опет маторима.

Тај рај, међутим, никад није постојао. Када би данашњи носталгичари били враћени у тобоже златну прошлост, побегли би оданде главом без обзира.

Мммм... претерује. Мислим да би се навикли за три дана, а четвртог почели да гунђају као што гунђају и данас. Бар би имали посао, али би на њему имали неписмену будалу за шефа, директорову струју против струје шефа радионице који би да буде калиф уместо калифа...

Уместо да се нађу у свом, „бесплатном стану”, обрели би се на бесконачној стамбеној листи.

Листа је била коначна, али се споро скраћивала, а на њој би се сваки час обрео неко ко би неким чудом избио на врх за годину две, и сви би пиздели на њега. Остали су били подстанари, живели код родитеља, или кретали у дивљу градњу, солидарно финансирајући притом оне на листи.

Велико је питање да ли би имали аутомобил, који би им добродошао кад се једном у неколико година часте одласком у неки од малобројних ресторана.

Или ређе... кад саберем све те године, моје клопање по ресторанима се своди на не више од десетак оброка, врло скромних - јести ван куће је било ем ризично (никад не знаш да ли си залутао у погрешну кафану, и да ли ће да те згоди флаша у главу, скрнав оброк у стомак, или туга по џепу), ем се сматрало за нешто што раде само јагњеће бригаде и кафански клуподери, а не поштен свет. Једе се код куће.

У златна времена кад се, према сведочењима привилегованих, наводно масовно путовало, годишњи одмор у иностранству огромној већини није ни падао на памет. Оно мало обичних људи који су икад прешли границу то су урадили као део „шопинг тура” по Трсту и Клагенфурту.

Типичан пример неразумевања прошлости. Путовало се, ихај, видели смо наших напољу онолико, и путовали смо ихај такође, али се није одседало по хотелима. Носио се шатор, конзерве од куће колико год да стане у резервни точак од фиће, кобаја и јаја, снабдевало се по пијацама, склапала пријатељства са мештанима па се ишло у госте тамо амо... сналажење.А у шверц нису ишли само боље стојећи - когод је могао да скрцка некаква кола, могао је да извади трошак шверцујући до Темишвара, Сегедина, Трџе, Цариграда, Софије. Можда се мање исплатило онима који су на преко 150км од тих градова, али осталима вала јесте. Курс леја, например, се одређивао у Бечу, што се у року од неколико сати знало у Уздину, а одатле се ширило брзином телефона.

Сам појам шопинг туре данас је ишчезао, али у оно време то је било једно од решења за проблем веома скромног избора робе у земљи. Лоптице за тенис, као и већина увозних производа, продавале су се по комисионима и биле ван домашаја просечних људи. Заправо, и најјефтинији производи из иностранства, попут „милке” и сапуна „лукс”, имали су репутацију луксуза.

То да. Оно, тенис је играла само неколицина, то је био скуп спорт за отменију децу, али ти обични артикли су понекад били недостижни. Међутим, кад се једном дође до њих (преко комисиона, гастарбајтера или путовања), видело се да нису баш сви толико бољи од домаћих, колико су ретки и за нас скупи.

Приступ свим врстама информација био је веома ограничен. Кућни телефон и телевизори у боји, на којима је могао да се гледа један од два државна канала, постали су распрострањени тек током осамдесетих.

Да, 1979 смо имали више кола него телефона. У ствари, још '71 сам (преко клуба) добио камеру од мурије да снимам саобраћајну гужву, као део студије о потреби да се уведу семафори. Почињу да се граде обилазнице око села и мањих градова, јер су се многа места покајала што су инсистирала да пут пролази кроз њих.ТВ у боји је изгледао недостижан, гледао сам којекакве глупости у излозима, само да бих видео како то ради.

Музика и магазини су се набављали испод жита и са огромним кашњењем; научни часописи држали у витринама под кључем, као у музеју.

И да и не. За научне часописе не знам, али музика јесте стизала касно и на кашичицу. Међутим, било је начина, Коб Рекордс је слао поштом и изгледа примао динаре. Ако сте имали пара и успели да издресирате поштара да не савије лонгплејку да би стала у сандуче, могли сте скупити приличну фонотеку. Плоче су се позајмљивале.

Новине и недељници, телевизијски програм и школска настава били су пуни најсировије пропаганде.

...коју су озбиљно схватали само они који су били плаћени за то, па и они само кад би осетили да можда може да их чује неко ко не треба и јави где треба. Чак и професори у гимназији су умели да буду критични, осим неколицине (са, можда, партијском каријером у изгледу - нисам био упућен ни у то ко је члан а ко не).У исто време су излазиле новине попут Чика, Старта и гомиле штампе која иде уз шоу бизнис (спортска, рокерска, теве ревије и сл), по којима се не би баш приметило који је друштвени систем на сцени.

Земља је била већа и, захваљујући војној репутацији и историјским околностима, у бољој међународној позицији. Али велики део приче о успеху је била најобичнија пропаганда.

Јесте, али је успех било и то што је већина из године у годину живела боље. Домаћинства су напредовала. Кад сам био клинац, цео комшилук је носио воду са истог бунара, коловоз је био од туцаника, имали смо монофазну струју и кували на шпорете на дрва. У року од двадесетак година улицом је прошао асфалт, трофазна струја, неонско осветљење, водовод, телефон, гас. Већ до краја шездесетих свако је имао телевизор, већина веш машине, и тек понеко је у летњој (пардон, летној) кухињи задржао шпорет на дрва. Напредак је био опипљив, и равномеран - неомалтерисане су остале само куће алкоса и пробисвета.

И дан-данас се прича о запаженом привредном расту који, чак и ако прихватимо валидност нумеричког мерења раста у начелу, у земљи са диригованим ценама значи врло мало.

Осим што цене нису биле баш превише дириговане, бар од шездесетих. Под контролом су биле само цене намирница и енергије, а и ту су се произвођачи самоуправно довијали, па су артикли нестајали и појављивали се незнатно препаковани под другим називима и вишим ценама. Или се уводио порез на луксуз, па се неки зачин појављивао у кристалним вазама и чашама, као де лукс паковање - јер се амбалажа није опорезивала.

Шта год да фиктивне бројке и лоше памћење кажу, разлика у животном стандарду у тадашњој СФРЈ и земљама Запада је у оно време била огромна, много већа него данас. Прелазак границе је представљао културни шок, док су данас разлике једва видљиве: ово је како живот у Европи отприлике изгледа.

Културни шок није био баш претеран, осим у новчаном смислу. Динар је мало вредео напољу; тек преласком гране бисмо се нашли у кожи сиротиње. Или богаташа, ако бисмо кренули на исток.Шок је више био у томе како су градови чистији (док се не зађе у стражње буџаке по Трсту), фасаде умивеније, како је све шареније и колико има скупих кола на улицама (осим Италије :)). Али, вредело је путовати управо да би се сагледале те разлике. Данас је већ свуда толико исто да путовање вреди само зарад упознавања људи; места, много мање.

Стара клетва „да бог да имао, па немао” потврђује психолошку истину да осећај губитка или назадовања води у много гору малодушност и апатију него саме препреке и искушења. И ја сам у суштини носталгичар и на емотивном нивоу разумем оне који се са сетом присећају једног прошлог и неповратног времена. Али меланхоличне ретроспекције типа „све је исто, ако не и горе”, не само да не одговарају истини него убијају вољу која је услов сваког бољитка.

Гора је незапосленост, и безнађе оних који немају шансе да скоро изађу из ње. Срећем познанике који не раде већ пет, седам, дванаест година, очајни су. Фали им две до десет година до пензије, и не знају шта ће. Животаре. Неки се и расплачу. Осамдесетих је било и таквих случајева, људи који су засметали неком, нагазили погрешан жуљ и у правом холивудском стилу добили обећање да неће моћи да се запосле - али би имали где, да није било те пизме одозго. Данас нема пизме, него нема посла. Хиљаде малих предузећа је погашено, велика су уништена, монополисти се нешто не утркују да отварају нова...ЛМ, да закључим, аутор је пола погодио пола промашио. Али, та меланхолија не потиче од носталгије, напротив. Безнађе изазива носталгију. Да је тај капитализам умео да пева, не би носталгија била већа од ловачког друштва.

[Indy]

:lol:dovoljan (2)promašila si temu!- kako sad da radim ispravak?- prepiši sastav, željka, sedi i prepisuj...

Vrlo dobar (4). Otprilike sto i ja pisem po forumima, samo na 1 mestu. Medjutim, "nisam dovoljno mlad da bih sve znao" (Oskar Vajld), niti sam dovoljno mlad da bih se jos odlicnije secao kako je bilo pod drugom Titom.Samo, to sto pise ne prija raznima iz razlicitih razloga. Sto je, uostalom, definicija Zeljkinog pisanja otkada je znamo.

[bus]

Duh teksta je svakako pogođen ako bi se možda i našle dve-tri faktografske greške. To je ono što i ja već, evo ima decenija i po, govorim o bivšoj zemlji. Super mi je ovo za obojene patrone, jer taman dobro ilustruje to koliko smo bili gladni svega šarenog tj. ne-sivog. Nego:

Прелазак границе је представљао културни шок, док су данас разлике једва видљиве: ово је како живот у Европи отприлике изгледа.

Neće biti. Razlike svakako jesu manje nego što su bile sedamdesetih i osamdesetih (i, žalosno, u Srbiji život nikada u istoriji nije bio bolji nego sada), ali život u (Zapadnoj) Evropi se itekako razlikuje od života u Srbiji i razlike se vide istog trenutka kada se pređe granica. Od najpovršnijih stvari tipa izgleda WCa i razvaljenosti infrastrukture, do najsistemskijih razlika tipa odnosa prema ljudskim pravima, korupcije, tretmana starih i bolesnih, ili, recimo, prosto načina na koji se u društvu komunicira i tema o kojima se razgovara. Možda je najdublja i najžalosnija razlika upravo ta beskrajna frustracija i nadrkanost kojom Srbi koji žive u Srbiji zrače i kad su kod kuće i kad su van nje.

[Indy]

Tacno, buse, zato sam i dao ocenu 4.Zeljka ima tendenciju da idealizovano vidi zivot u Srbiji (koju ona, izmedju ostalog, poistovecuje sa Beogradom - sto uostalom rade i mnogi drugi, pa i ja sam ponekad). To joj i privatno kazem, ali... it's gonna be cold day in hell kad ona bude nekog slusala

[MancMellow]

Jeдан објективан текст за све нарикаче које би, уместо узбудљивим али! трновитим путем у свијетлу евробудућност, радије шипчиле безбедним и утабаним Титовим стазама револуције. <_< Очекујем да Филипенко прокључа.

5-Minimalne zamerke. Uglavnom se odnose na ovo već rečeno tj. konstataciju da je danas mala razlika kad se iz Srbije pređe u Z.Evropu. Razlike su velike, ali se stvari bar daju uporediti.

[Dankan Ajdaho]

Dva na tri. Jedva.

[Indy]

Najvise sam u skoli mrzeo te ocene nesto na nesto. <_< Da je barem 2 na kub :D