Starenje, tamo negde daleko

[Caligula]

Та прича о смирењу са старошћу је неки просек, како ми се чини. Потрошиш своје ветрењаче, копља и коње, па се на неке ствари више не залећеш, ал' неке то не спречава да и даље лају. Има и обратно, кад се с годинама накупи горчине, кад се види да су од животног пројекта остале фронцле и крпице, излижу се и кочнице и обзири, деца изведена на тај тзв. животни пут, и "е, сад могу да".Сваком своје. Неком то изађе на "е сад више не морам да реагујем на сваку глупост", "чему све то" и становити бол у пределу средоземља, а неком на "е доста сам ћутао".

Odlican post. Sustina i jeste u kompletnom zivljenju - starenje je prirodno stanje stvari i covek koji zivi kompletno tako je i prihvata. A ako se na ledjima vuce neki bagaz - taj teret godinama postajace sve tezi.Takodje, jos jedna kljucna rec: sazrevanje. Sveukupno i sveobuhvatno. Edited March 7, 2010 by CowBoy

[расејан]

Pa dobro, academia je jedan domen rada koji trpi takve kao što smo mi. Treba se malo stisnuti dok ne dobiješ tenure, a posle jednu crvenu, jednu zelenu čarapu na noge,

И на примедбу спремачице, спреман одговор: "знам, имам кући још један пар, исте такве".

[bus]

... samo je desna zelena a leva crvena.

[gospa buba]

... samo je desna zelena a leva crvena.

al ko da je to bitno ^_^

[Aineko]

tako je! uparene carape su overrated. (ja sam to zakljucila kad mi je drajer nedavno pojeo po jednu carapu od 4 razlicita para...iz principa necu da kupim nove!)nemam pojma, ne znam kako je to u drugim naukama, ali ovo sto ja vidim od akademskog rada oko mene i nije bas moj dream job (vecito klanje za novac i prestiz, valjda zato sto su velike pare u igri...). da ne pricam o tome kad publikovanje postane bitnije od samog rezultata (nije se jos desilo meni licno ali se desila skoro jedna situacija izmedju naseg i jednog drugog laba - i onda kad vidim takve stvari, ja sam u fazonu "ako treba da budem prodavac, onda cu da budem sales rep, a ne satro naucnik"...).ali ovo nema veze sa temom :)ima jos jedna stvar kod ovog starenja tamo-vamo: koja je starosna granica za odlazak koja ce jednog dana napraviti razliku izmedju starenja 'tamo negde daleko' i 'tamo negde blizu'? neko ko je otisao sa 15 sigurno nece imati poriv da stari tamo odakle je otisao, dok ce onaj ko je otisao sa 35 mozda videti razliku? (znam, odgovor je verovatno - sve je to individualno :D)

[bus]

Joj, nemam vremena. Morao sam pre 10 minuta da krenem. Idem na kafu, ali pošto je kućna varijanta i nedelja je uveče, oprostiće mi se. Moje mišljenje: Generalno, što si stariji, sve si mučeniji s tim iseljenjem i rasporenošću, jer si više bitne istorije ljudskih kontakata ostavio u tamnom vilajetu. Mada, naravno, znamo i izuzetke. Znam decu koja su se ovde rodila (sad su u undergrad godinama) kojoj srce prepuče za domovinom prađedova. Znam za ljude koji su ovde došli jako mladi a koji više prate srpske dnevnopolitičke događaje nego ja. S druge strane, varijansa je velika i samo kad pogledam svoje vršnjake. Meni je bilo lakše da se ovde uklopim jer sam došao s ogromnom željom da odem iz Srbije a i jer se jako dobro sećam koliko sam osećao da ne pripadam tamo (svaki. bogovetni. dan. po. sto. puta.), tako da mi nije problem kad ponekad osetim kako sam različit i od prosečnog ovde-rođenog Kanađanina (sebe smatram tamo-rođenim Kanađaninom). Znam da nije neka dubina, nit je uobličeno, ali sad moram da trčim na metro. Later, amigos!

[Leia]

tako je! uparene carape su overrated. (ja sam to zakljucila kad mi je drajer nedavno pojeo po jednu carapu od 4 razlicita para...iz principa necu da kupim nove!)

Amen! Ako vec ne moze svako da izabere profesiju gde su rasparene carape must, treba barem stremiti onima gde se to tolerise i gleda sa simpatijama :D

[TBoneSteak]

Meni je bilo lakše da se ovde uklopim jer sam došao s ogromnom željom da odem iz Srbije a i jer se jako dobro sećam koliko sam osećao da ne pripadam tamo (svaki. bogovetni. dan. po. sto. puta.) postujem ovde na srpskom jeziku

:D

[pt 2.0]

razmisljala jos kako ali nemam neki spektakularan zakljucak, jedino mi pada na pamet da su geni...neki su valjda rodjeni da budu neprilagodjeni, ne znam.a moguce je da kako sazrevas, sve su ti manje bitne neke stvari koje su bitne npr tinejdzeima, npr. odobravanje okoline,vrsnjaka (pa makar i samo male,'buntovne' grupe, bitno da je grupa).

moj zakljucak je razlicit, odnosno I blame the others. kad sam bila mala, sve negde do pola fakulteta, imala sam utisak da me moja okolina prevazilazi, da je ono sto mi pojedinci nude bolje, pametnije, sire od onoga sto ja u svojoj glavi imam. mogla sam da ucim od drugih, da se ugledam na njih, i to mi je bilo (pored urodjenog optimizma) dovoljno za spokojnu srecu. ocekivala sam da sa godinama bude samo bolje, da svet bude samo siri, a ono sto mi nudi kvalitetnije.nuto cuda - nije tako bilo.sada radim u firmi koju vodi partijski lik koji ne pise spojeno sa glagolom (a i sa mnom lepi redovno, mada inace nije stedljiv covek). o struci kojom se firma bavi zna koliko i ja o hebrejskom, ali ga to ne sprecava da dodnosi katastrofalne odluke i da mu je fokus na nabavljanju novih mobilnih telefona kolektivu i skupom namestaju u 2x sveze okrecenom kabinetu... da je jedan - ni po jada, ali tu je cela svita takvih, neobrazovanih, bahatih, uticajnih i vecno gladnih. nisam nikad bila od onih sto urlaju na klince koji pikaju loptu u dvoristu u popodnevnim satima, i dozu inteligentnog bezobrazluka volim ko kiflice sa sirom, ali polako postajem jedan od cudaka koji se sukobljavaju po sastancima i jure na vetrenjace. gledam sebe sa strane i lepo ne verujem u sta se pretvaram.ne lozim se na ispravljanje krivih drina, sem kad mi recno korito ne useta u dvoriste.i volela bih da se pomirim sa svetom, ili makar sklonim negde.ovo je glupo, kontraproduktivno, unistava mene a ne menja nista. edit: sto mu gromova, koliki post... Edited March 9, 2010 by PointTaken

[badenac]

Zbogom Kanado, zdravo Srbijo!Piše: Nebojša MilosavljevićMožete misliti da sam lud koliko hoćete, ali meni, na neki način, prija to ludilo. Nemam pojma zašto, valjda zato što je tako moje i tako intimno povezano sa mnom. Pokušao sam da pobegnem od njega, ali mi se nije dalo. A stvarno sam probao, nije da nisam. Probao sam da budem građanin sveta, kosmopolita, što bi rekli ovi načitani...“Ti stvarno nisi normalan” – kaže mi nekadašnji kolega iz „Politike“, dok u majski suton, koji lagano pada na Beograd, sedimo na terasi nečega što predstavlja ostatak čuvenog „Bermudskog trougla“.„Da se vratiš sada u zemlju? Sada, u ovom trenutku? Pa, druže moj, nikada nije bilo gore, kako ne shvataš? Nema posla, nema para, nema nade, nema ničega... Sve je otišlo u vražju mater, lakše je bilo devedesetih, kunem ti se, tada smo bar tražili da nađemo neku svetlost na kraju tunela, sada smo se oprostili od svake budućnosti, samo gledamo da preživimo od danas do sutra. Mrak, čoveče, mrak... To ti je isto kao kada bi iz Barselone prešao u Čukarički, veruj mi...“ – pokušava da poentira nečim što misli da mogu da razumem.Sumnjičavo gleda u flašicu „koka-kole“ preda mnom, dok njegove oči izražavaju iskreno uverenje da sam od ranog jutra, verovatno, bio na nečem mnogo jačem i da je moja rešenost da se vratim u zemlju kombinacija pijanstva, nostalgičnog ludila koje oseti svaki emigrant pri poseti Srbiji nakon mnogo godina i totalne neobaveštenosti koja može skupo da me košta.Slušam ga i podižem pogled prema visokim platanima koji nas natkriljuju, udišem vazduh prepun smoga, smrdljiv da smrdljiviji ne može biti, udišem ga do kraja, punim plućima i osećam kako mi prija...Par nedelja kasnije – deja vu! „Ne, ne, izvini što moram tako da se izrazim, ali ti stvarno nisi normalan“. Opet čujem poznatu rečenicu, izgleda kao da se baš svi slažu oko moje dijagnoze, ovoga puta u bašti mog prijatelja, dok sedimo udobno zavaljeni u stolice, a junski suton se polako spušta na Toronto. Photo: wheretobet.com„Posle toliko godina ovde, posle svega što si uložio, posle toliko žrtve i odricanja, sada kada sediš na zelenoj grani i kada ti se smeši budućnost i kada samo možeš da napreduješ u karijeri, ti si rešio da sve to baciš u vodu i vratiš se tamo... tamo u onu ludnicu, u ono bezakonje, u carstvo korupcije i kriminala. Ne, ne, stvarno ne mogu da razumem.“Izraz neverice na njegovom licu toliko je jak da mi dođe da ga potapšem po ramenu, kažem mu da sam se samo šalio i da nikom normalnom, naravno, ne može pasti na pamet da napusti idilu koja vlada oko nas. Podižem pogled prema velikim javorovima koji bacaju nežnu senku na ulicu, osluškujem tišinu koja nas okružuje, tišinu koja štiti ušuškane kuće u predgrađu rezervisanom za uspešne pripadnike srednje kanadske klase, vidim savršeno uređene travnjake, uglancane automobile koji stoje u dvorištima, prozore na kućama koji slikovito govore da iza njih žive ljudi koji uredno plaćaju svoje račune, ulažu novac u sigurne fondove, imaju detaljan finansijski plan za narednu deceniju i duboko preziru sve koji su drugačiji. Osećam mir i zadovoljstvo koji isijavaju iz svakog kutka, mir sigurnog i sređenog života... Udišem duboko, punim plućima, vazduh tako čist da čistiji ne može biti, kao da ga prerađuju negde pre nego što ga puste na korišćenje onima kojima je sudbina podarila tu sreću da žive u Torontu...I onda, ničim izazvan, postavljam krajnje neumesno pitanje: „Izvini, je l’ sme da se puši u ovom kraju?“Izgleda da stvarno nisam normalan.Vozim prema kući koja se nalazi na drugom kraju grada, ali izgleda potpuno identično kao onaj iz kojeg sam upravo izašao i razmišljam o tome kako su se ljudi sa dva kontinenta bez ikakve dileme, ne poznajući jedan drugog, složili oko stanja mog mentalnog zdravlja. I to samo zato što mi je pala na pamet ideja da se nakon 16 godina provedenih u emigraciji vratim u zemlju u kojoj sam rođen?!Kada se neko od ovdašnjih Kineza, Italijana, Portugalaca ili Grka odluči na sličan korak, naprave mu ispraćaj, tapšu ga po ramenu i kao da mu pomalo zavide što će ostatak života da provede tamo gde mu je sve poznato, gde još uvek stanuju mirisi njegovog detinjstva i gde u potpunosti pripada... A meni preporučuju da posetim neko stručno lice koje će mi pomoći da se oslobodim sumanute ideje.Pa, dobro, da vidimo da li je baš tako i da li život u Srbiji predstavlja deveti krug pakla, a ostvarenje kanadskog sna savršeni ideal kome svi treba da težimo?Dakle, šta smo ovde imali?Deceniju i po emigrantskog života, mnogo snega, mnogo zime, toliko zime da se lepo smrzneš, javorov sirup, javorov list, javorovo drvo, rakune u dvorištu, obilje kredita i kreditnih kartica, laktanje sa starosedeocima i ambicioznim Pakistancima i Indijcima oko boljeg položaja u firmi, bezuspešnu borbu sa akcentom koji nas je nepogrešivo svrstavao u „Ruse“, dobru kuću, dobra kola, mnogo hokeja na TV, hronični nedostatak duhovitosti, seksipila i šarma, čekanje na sveti period vikenda, ritual nedeljne kupovine, sigurnost najboljeg zdravstvenog sistema na svetu, odlazak na more u sred januara, presudu sudbine da se družimo sa raznim likovima samo zato što su „naši“, odlazak u porodične posete tim istim „našima“ kao vrhunac socijalizacije, mir i sigurnost sređenog života, mogućnost planiranja na duge staze, veliki stres ako se planovi slučajno izjalove, život u zemlji koja je po podacima UN uvek u samom vrhu država koje su najbolje na svetu, mnogo pilećih krilaca na žaru, zabranu pušenja na svakom normalnom mestu gde je najslađe zapaliti cigaretu, solidan račun u banci i dosadu, dosadu koja prekriva Kanadu kao snežni pokrivač (s tom razlikom što se sneg ponekad i otopi)...Šta me čeka?Bezbrižna starost na Floridi sa ostalim pripadnicima generacije koji su tu došli da umru. Moderni i bezbolni lapot. Lapot u organizaciji društvenog sistema i to samo ako budem imao dovoljno veliki penzioni fond da mu se podvrgnem.Čemu mogu da se nadam u Srbiji? Photo: www.discounttraveletickets.comBaš ničemu. Tamo je jad, beda i depresija. Tamo nema posla, nema para, nema normalnog života, sve je crno da crnje ne može biti. Političari i tajkuni osiono vladaju, narod grca u dugovima, odlazak na pijacu postao je luksuz, saobraćajne gužve su nesnosne i ljudi su nervozni kao psi, benzin je najskuplji u Evropi, beznađe i pesimizam se mogu opipati u vazduhu... Tamo u maju mirišu lipe, ulicama šetaju najlepše devojke na svetu, nakon drugog ulaska u prodavnicu prodavačice vam se obraćaju sa „komšija“ , seksipil i šarm se uglavnom podrazumevaju, u jesen još uvek sokacima zamiriše pečeno kestenje, mogu da biram ljude sa kojima ću da se družim i to ne samo zato što su „naši“, nemam sumnjivi akcenat (hm, ako se ignorišu tragovi mog „čarapanskog“)...U stvari, možete misliti da sam lud koliko hoćete, ali meni, na neki način, prija to ludilo. Nemam pojma zašto, valjda zato što je tako moje i tako intimno povezano sa mnom. Pokušao sam da pobegnem od njega, ali mi se nije dalo. A stvarno sam probao, nije da nisam. Probao sam da budem građanin sveta, kosmopolita, što bi rekli ovi načitani...I šta? Trebalo mi je toliko godina da shvatim da moji moravski geni jednostavno ne trpe blagodeti neo-liberalnog kapitalizma, političke korektnosti i ostalih stvari koje su danas tako na ceni. Trebalo mi je da shvatim da ću se najbolje osećati dok osluškujem kakofoniju svog jezika oko sebe, da predem od uživanja kao mačak na peći kada u smiraj dana sedim na nekom sklepanom splavu, lenjo gledam u reku, pljuckam u vodu i sećam se života u čudnoj zemlji zvanoj Dijaspora...Šta me čeka?Ah, da. Umalo da zaboravim. Čeka me par najlepših zelenih očiju na svetu. Za čoveka koji ima ovakvu dijagnozu to baš i nije loše za početak.

[gospa buba]

Zbogom Kanado, zdravo Srbijo!Piše: Nebojša Milosavljević...

mmm, chitala. ispljuvashe ga (na)nevidjeno komentatori ^_^a i on bash nashao chime ce da se ushicuje, pa josh tako javno.

[Grunf]

zasto nije mogao samo da kaze 'ja bih da se vratim ovde zbog ribe'? nego je morao ovoliko carsav pun budalastina da ispise.

[rajka]

zasto nije mogao samo da kaze 'ja bih da se vratim ovde zbog ribe'? nego je morao ovoliko carsav pun budalastina da ispise.

zato sto politika ima standarde... ^_^

[gospa buba]

zasto nije mogao samo da kaze 'ja bih da se vratim ovde zbog ribe'? nego je morao ovoliko carsav pun budalastina da ispise.

zato sto danas niko ne moze nishta da uradi bez da napishe charshav. moderno se to zove projekat. i zato sto bi mu svi ionako rekli da je budala. ovako bar imamo charshav ^_^

[Leia]

jel to sa bloga b92?ja bas ne kapiram zasto pljuvati nekog zbog njegovih licnih izbora, kao da od nekog leba trazi jer se vratio u srbijusto bi mu i bilo lose, matorcu sa resenim egzistencijalnim problemima moze biti dobro koliko i bilo gde drugde, samo sto u srbiji ima s kim da igra shahed-it. pardoniram nije rec o matorcu, ko mi je kriv sto se drzim topika ko pijan plota :D

Edited July 26, 2011 by Leia