Starenje, tamo negde daleko

[Amelija]

a jos manje razumem zene koje su u vezama s nekim duplo mladjim.

dok s druge strane takve muškarce potpuno razumeš? :unsure:inače meni lično godine nimalo nisu bitne, ni moje ni tuđe, ni za druženja ni za veze ni za posaoali fakat je da zavisi i kako to drugi videa tu ja lično problem vidim samo za posaou smislu da:- nema šanse da mene iko drugi navede da počnem da mislim da sam matora - nisam, i ne nameravam skoro da budem- za druženja se uvek se nađu ljudi kojima to nije bitno, bilo mlađi bilo stariji bilo manje-više vršnjaci- e, ali za posao jeste zajebano: indi je apsolutno u pravu sa ovim da vlada "opsednutost mladošću" i da se tu ništa pametno ne može učinitia zašto je to tako? nije mi jasno uopštei to nije samo za npr tehničke struke pa kao eto većina ljudi ima predrasude da samo mladi mogu da uče nove stvari, nego za skoro svei tako neko vidi moj CV, i pomisli to što pomisli, i baci ga u kantu - i šta onda? osim da se kriju godine, je li (što mi je inače generalno totalna glupost)ali opet se sve što je "bitno" provali iz CVa, možda ne u godinu, ali prilično bude jasno da je malko više od 25

[Leia]

dok s druge strane takve muškarce potpuno razumeš?

Da, bas tako! Idi bre Amelija :D

[расејан]

dok s druge strane takve muškarce potpuno razumeš?

Не баш... покушавао сам да замислим себе у таквој улози, све на мелодију Арсенове "Твоје њежне године", и не иде, лепо видим да се том возу шине разилазе.

- za druženja se uvek se nađu ljudi kojima to nije bitno, bilo mlađi bilo stariji bilo manje-više vršnjaci

За то хвала интернету, јер овде равноправно разговарамо ми са седим брадама и они са првим брадама, и рибизле и тетке. Тј није битно колико бројиш него имаш ли шта да кажеш, а саговорник ће се наћи, врећа & закрпа.

- e, ali za posao jeste zajebano: indi je apsolutno u pravu sa ovim da vlada "opsednutost mladošću" i da se tu ništa pametno ne može učinitia zašto je to tako? nije mi jasno uopštei to nije samo za npr tehničke struke pa kao eto većina ljudi ima predrasude da samo mladi mogu da uče nove stvari, nego za skoro sve

Да ли је то аустријска школа економије, или нешто још подлије, али то рачуна да ће лакше проћи да запосли два жутокљунца него једног маторог лисца; притом зајебе и шефа и станицу тако да отпусти лисца и замени га жутокљунцима - од кога ће онда они да уче? На страну то што два-три таква у ствари више коштају (и одмах и на дужи рок) јер нису оштрили зубе на постепено тежим проблемима, него их баце одмах у ватру, где је свака брљотка скупља. Ал' то гледа само да уштеди данас, да би фирма кроз смањене трошкове могла да прикаже раст профита и боље изгледа на берзи, и не гледа даље од тромесечног извештаја.То се пресликава и на оне фирме које уопште нису на берзи, без икаквог ваљаног разлога - жаба се уредно поткује, чим то раде и веће жабе.Што важи за софтверашке и инжењерске струке. Има ту и додатних зврчки другог реда, кад рецимо неко напали руководство фирме да пређу на ту и ту најновију бум трас технологију, која врви од великих речи, и неко од матораца скапира да то нису никакви бубрези осим белих, и зине да каже "не будали, Краљевићу Марко", неће то ваљати, то је већ шеста таква технологија којом се препакује нека стара, давно пропала идеја. Млађе руководство се нађе угрожено, те некако уклони ове злослутнике. Овима после остаје кисело задовољство да кажу "сам казо?", кад ем су без посла, ем је фирма пукла.

[bus]

Na forumu sam kao izbeglica od mnogo dosadnog zadatka sastavljanja ispitnih pitanja. Zabušavam. Moram ta prokleta pitanja da otpošaljem noćas (sitničarski oцek gde trenutno predajem traži ispitna pitanja pet nedelja pre kraja semestra. Pa ljudi božji, otkud ja znam šta ću da ispredajem za pet nedelja a šta neću? Ne znam ni koje ću gaće sutra da obučem). Mozak mi je ispijen, pa ništa neću da filozofiram. Samo ću da odjeknem na temu s ličnog stanovništva^рж.

PS. Izvinjavam se ako se ovaj topik nikog drugog ne tice, ako sam ja jedini kome idu godine, onda sam zaista otvarao temu bez veze.

Tiče se svih nas i sooper je tema.

Pa, ne, ne drzim sebe uopste mladim, naprotiv, uzasno mi ide na zivce histerija modernog vremena da se ima biti mlad do smrti, i po svaku cenu. O tome, uostalom, pise Pekic, ali mi se cini da sam ja u njegovom teksu nasao mnogo vise slojeva nego (neki) komentatori.

Gah. Zamisli onda kako je meni ceo život. Ja sam se star rodio (stvarno). Nikad se nisam osećao mladim i uvek sam mrzeo nemoć koju mladost sobom nosi. Ne možeš bre ni da pišaš bez nečije dozvole kad si mlad, a u Srbiji vala ni kad si u svojim dvadesetim, jer živiš mami i tati na grbači. Meni je svaka nova godina sve lepša. Sve više uživam u onome što znam, kao i u činjenici da me sve manje kroz život vodi potreba da zadovoljim i impresioniram druge. Drugim rečima, sve mi je lakše da me baš zabole. A i znate šta je još dobro? Mogu, bre sad odmah da kupim kartu i odem na tri dana na Island (Island samo kao primer najbesmislenijeg hira). Ili da sednem u autobus i kupim pet karata ko onaj dedica iz Ko to tamo peva. Samo zato što mi se tako ćefnulo. Samo zato što mi se može.

U tome i jeste poenta, Leio, kako ostariti dostojanstveno u drustvu u kome su samo mladi na ceni. Mislim, ne verujem da moze jednostavnije...

Ja jedino ne vidim da su stari igde na ceni, tj. znam da u Srbiji nikako nije lepo biti star. U Kanadi je tu i tamo lakše, jer makar imaš para i zdravstvene nege. Protiv socijalne izolacije se bori provođenjem vremena s drugim starcima. Pouzdano znam da ih ima nedeprimiranih i voljnih da žive (putuju, obrazuju se, šta god). Jedino se ne treba zalepiti za tipičnog srpskog penzosa koji je sebe sahranio danom penzionisanja i koga stalno sevaju krsta, te se o predmetnom sevanju da saslušati svakodnevni petočasovni referat. Meni, dakle, samo starenje i to što će mladi da me izopšte iz svog društva uopšte nije problem. Još negde od ranih dvadesetih (kad je prestalo da me muči što je to "trulo") se družim sa mnogo ljudi 10, 20, pa i 30 godina starijim od sebe. Uvek sam voleo i da provedem sat ili dva u razgovoru s nekom bakicom dok šetam psa (koliko puta sam samo tako pokupio neke penzose po parkovima -- i odlične likove upoznao; između ostalog jednog čičicu što je 6 aprila četresprve uzleteo u IKu 3 da se krlja s Nemcima!). Šta, možda će da mi fali da idem na rok koncerte, EXIT, ili da izlazim po kojekakvim stupidnim rupčagama od noćnih klubova? Ma jok bre. To me smaralo i kad sam imao 20. (Mrzim rok koncerte). Dakle, mladi (koncertni varijetet) slobodno mogu samo i da me viđaju kad moraju da me moljakaju da im odložim ispit ili napišem preporuku, a već ću ja naći onakve mlade kakav sam i ja bio, koji vole da vise s penzosima i starim prdežima od osedelih profesora. ^_^Nego mene nešto drugo mori. Ja ne bih da ostarim, jer mrzim to fizičko propadanje. I bojim se smrti. Nestajanja svesti. Ništavila. I uvek me smaraju oni nezahvalnici koji kažu da nikad ne bi pristali da im se život produži na 300 godina. More kuš bre. Tačno bih ih sve našamarao. Pa znaš ti, dragi dnevniče, šta bih ja dao da vidim kakva će zemlja da bude za 200 godina? Kakva će da bude tehnologija. Da li ćemo se otarasiti ove grozno nazadne mašinerije i ovih grozno nazadnih društava koju/a sada imamo. Prosto mi dođe da plačem što neću videti puteve bez ovih odvratnih šporeta od automobila (sa auspusima iz kojih izlazi dim, alo, d.i.m. ) i što nikad neću videti svet u kome je religija izumrla. Hoću da živim u Star Treku, bre. Ne umire mi se. Ne propada mi se. Voleo bih da imam vremena za deset različitih karijera. Onako, da se propisno smorim od svake. Dakle, godine i mudrost mi nisu problem. Nedruženje s prosečnim mladima (a bogomi i prosečnim starima) mi nije problem. Ja volim da provodim vreme s autlajerima. Standardne devijacije volim više nego masna bureka. Nego mi je problem to truljenje, fizička, i psihička nemoć. Pred sam konac, da se vratim na naslov ove teme, "starenje tamo daleko" bi mi itekako bilo problem ako bi "tamo daleko" značilo "Srbija". Mislim, problem mi je i dvonedeljna poseta tamom dalekom, mani me starenja. Još imam noćne more kako sam u poseti pa ne mogu da se vratim u Kanadu. Sa sve ridanjem u snu. Mani me tamog dalekog. Milo je meni ovde blizu. E a sad odo da baždarim pitanja i brojim potencijalne poene.

[Leia]

Nikad se nisam osećao mladim i uvek sam mrzeo nemoć koju mladost sobom nosi. Ne možeš bre ni da pišaš bez nečije dozvole kad si mlad, a u Srbiji vala ni kad si u svojim dvadesetim, jer živiš mami i tati na grbači. Meni je svaka nova godina sve lepša. Sve više uživam u onome što znam, kao i u činjenici da me sve manje kroz život vodi potreba da zadovoljim i impresioniram druge. Drugim rečima, sve mi je lakše da me baš zabole. A i znate šta je još dobro? Mogu, bre sad odmah da kupim kartu i odem na tri dana na Island (Island samo kao primer najbesmislenijeg hira). Ili da sednem u autobus i kupim pet karata ko onaj dedica iz Ko to tamo peva. Samo zato što mi se tako ćefnulo. Samo zato što mi se može.

E moj Bus...Ovo sto pricas samo pokazuje da je nama nasa draga zemlja uspela i mladost da ogadi <_< Dok je tu gde sad zivis mladost sinonim za slobodu, nezavisnost, ludovanje, uzivanje - kod nas je za neslobodu, smaranje i polaganje racuna matorcima sve dok i sam ne omatoris i preuzmes svecnjak da drobis mladima sta smeju a sta ne smeju.

Ne umire mi se. Ne propada mi se. Voleo bih da imam vremena za deset različitih karijera. Onako, da se propisno smorim od svake. Dakle, godine i mudrost mi nisu problem. Nedruženje s prosečnim mladima (a bogomi i prosečnim starima) mi nije problem. Ja volim da provodim vreme s autlajerima. Standardne devijacije volim više nego masna bureka. Nego mi je problem to truljenje, fizička, i psihička nemoć.

Ni ovakav stav prema zivotu nema bas mnogo veze s godinama, ko je takav takav je, i sa 20 i sa 70.

Pred sam konac, da se vratim na naslov ove teme, "starenje tamo daleko" bi mi itekako bilo problem ako bi "tamo daleko" značilo "Srbija". Mislim, problem mi je i dvonedeljna poseta tamom dalekom, mani me starenja. Još imam noćne more kako sam u poseti pa ne mogu da se vratim u Kanadu. Sa sve ridanjem u snu. Mani me tamog dalekog. Milo je meni ovde blizu.

Pa da, nije zgoreg malo nesto reci i on topic :D Sto se mene tice, ozbiljniji periodi vremena u Srbiji samo u expat statusu, uz inostrani izvor prihoda i sa obezbedjenim planom B da mogu kad ocu da se pokupim i odem. Sto da budem sentimentalna prema shljivcigama, kad ionako vise volim ananas :P

[Otto Katz]

Odličan prilog, redbus. Avaj, još jedna potvrda da prokrastinacija oslobadja kreativnost.

[bus]

^ Stvarno avaj :( ...Nego: http://www.youtube.com/watch?v=kXZs3mjGlQUFace it, girls. I'm older, and I have more insurance.

[Caligula]

Nego mene nešto drugo mori. Ja ne bih da ostarim, jer mrzim to fizičko propadanje. I bojim se smrti. Nestajanja svesti. Ništavila. Ne umire mi se. Ne propada mi se. Voleo bih da imam vremena za deset različitih karijera. Onako, da se propisno smorim od svake. Dakle, godine i mudrost mi nisu problem. Nedruženje s prosečnim mladima (a bogomi i prosečnim starima) mi nije problem. Ja volim da provodim vreme s autlajerima. Standardne devijacije volim više nego masna bureka. Nego mi je problem to truljenje, fizička, i psihička nemoć.

... true. Pocev od bolda.Potpis. Edited March 4, 2010 by CowBoy

[onamonamo]

I uvek me smaraju oni nezahvalnici koji kažu da nikad ne bi pristali da im se život produži na 300 godina. More kuš bre. Tačno bih ih sve našamarao. Pa znaš ti, dragi dnevniče, šta bih ja dao da vidim kakva će zemlja da bude za 200 godina? Kakva će da bude tehnologija. Da li ćemo se otarasiti ove grozno nazadne mašinerije i ovih grozno nazadnih društava koju/a sada imamo. Prosto mi dođe da plačem što neću videti puteve bez ovih odvratnih šporeta od automobila (sa auspusima iz kojih izlazi dim, alo, d.i.m. ) i što nikad neću videti svet u kome je religija izumrla. Hoću da živim u Star Treku, bre.

odlican post inace, sa puno stvari se slazem... jedino ovde ide primedba, mislim da bi za 200 godina plakao za automobilima...u prilog tome, talking heads:

(Nothing but) FlowersHere we standLike an Adam and an EveWaterfallsThe Garden of EdenTwo fools in loveSo beautiful and strongThe birds in the treesAre smiling upon themFrom the age of the dinosaursCars have run on gasolineWhere, where have they gone?Now, it's nothing but flowersThere was a factoryNow there are mountains and riversyou got it, you got itWe caught a rattlesnakeNow we got something for dinnerwe got it, we got itThere was a shopping mallNow it's all covered with flowersyou've got it, you've got itIf this is paradiseI wish I had a lawnmoweryou've got it, you've got itYears agoI was an angry young manI'd pretendThat I was a billboardStanding tallBy the side of the roadI fell in loveWith a beautiful highwayThis used to be real estateNow it's only fields and treesWhere, where is the townNow, it's nothing but flowersThe highways and carsWere sacrificed for agricultureI thought that we'd start overBut I guess I was wrongOnce there were parking lotsNow it's a peaceful oasisyou got it, you got itThis was a Pizza HutNow it's all covered with daisiesyou got it, you got itI miss the honky tonks,Dairy Queens, and 7-Elevensyou got it, you got itAnd as things fell apartNobody paid much attentionyou got it, you got itI dream of cherry pies,Candy bars, and chocolate chip cookiesyou got it, you got itWe used to microwaveNow we just eat nuts and berriesyou got it, you got itThis was a discount store,Now it's turned into a cornfieldyou got it, you got itDon't leave me stranded hereI can't get used to this lifestyle

[расејан]

Odličan prilog, redbus. Avaj, još jedna potvrda da prokrastinacija oslobadja kreativnost.

You can always procrastinate later.

odlican post inace, sa puno stvari se slazem... jedino ovde ide primedba, mislim da bi za 200 godina plakao za automobilima...

Можда и не бих... дотле би ми их било доста :). Плакао бих да не могу на бицикл... и то кажем иако тек сад имам кола каква ми се свиђају, са таман онолико дрангулија и електронике колико ми паше, и чак се може рећи да поново уживам у вожњи.Али не уживам у томе што морам да возим. Није џабе шетња пензионерска разонода, има нечег у том лаганијем темпу. Најзад видиш комшилук, сретнеш неког, после оцедиш раме и тераш даље. Осим овде, шетња је бесмислена по крају, ничег нема осим кућа и кола, мораш да седнеш у кола и одвезеш се до неког шеталишта. Те је стога шетња тамо далеко^рж нешто сасвим друго, и из овог угла делује привлачно. Мада, док се још ради, дај ми град по мери бицикла.

[Otto Katz]

Uvek sam voleo i da provedem sat ili dva u razgovoru s nekom bakicom dok šetam psa (koliko puta sam samo tako pokupio neke penzose po parkovima -- i odlične likove upoznao; između ostalog jednog čičicu što je 6 aprila četresprve uzleteo u IKu 3 da se krlja s Nemcima!).

Ja obožavam i razgovore sa senior citizens iz vlastite porodice. Kad mi bakuta priča kako ju je djeda prosio s bijelim glaze rukavicama, kako je njemački oficir antifašist, smješten u njenoj kući, prepričavao vijesti s radija i sl. Neprocjenjivo. Pa slučajni susreti, jedan djeda mi pričao o svom ocu, asu Luftwaffe, koji je poginuo kao test pilot mlaznog Messerschmitta. Hvalio se kako je as nabio policajca u guzicu kad je došao na odsudstvo, a ovaj zašao u kuhinju privučen mirisom Eintopfa sa zabranjenim mesom, i sl. Druženjem sa starcima sam upoznao čak i oca jednog celebritija, Lewise Eltona, oca autora Blackadder. Njemački Židov, rođen kao Ludwig u porodici univerzitetskih profesora, koji su '36e prešli iz Reicha u Prag - na njemački univerzitet. Onda su otišli u UK i asimilirali se. Proveo sam s njim cio jedan dan u Pragu, u koji je bio došao prvi put poslije nekih 60 godina. Nezaboravan doživljaj, ja sam ga vodio po gradu, a on mene po jednom Pragu kojeg više nema i pokazivao stvari koje ne postoje.

[pt 2.0]

@indykogavisenemaovde: ako starenje definises preko mladjih koji (te) bezrazlozno odbaciju, onda dobrovoljno pristajes na diktat mladosti.ne slazem se da su godine samo stvar stava i da to nema veze i da je sve isto... objektivno nije isto (i ne treba da bude). mislim da na dozivljaj starenja, sem usamljenosti, presudno utice fizicko zdravlje. covek koji sebi moze da priusti aktivan zivot do smrti, onaj koji sebi moze da priusti da pre nego sto umre ne izgubi ono sto jeste tj ono sto ga definise - taj ostari smisleno.o starenju u tudjini nemam pojma... mozda cu imati jednom.iznenadilo me koliko zajednickog imam sa crvenim autobusom... meni su zivotne faze koje sam prevazisla dosadne i ne vracam se tamo ni posredno... u tom smislu me drustvo prosecnih mladih i njihovo prihvatanje ne zanima (mada ga, kad bolje razmislim, imam). s druge strane sam prema starijima trpeljivija u segmentima koji mi ne odgovaraju nego sto sam ikad mislila da cu biti. kakvi god da jesu, stariji ljudi su putokazi za buducnost, mogucnost da bolje ukapiram zivot - bilo da njihovi primeri predstavljaju corsokake ili svetle staze.p.s. imam utisak da je tvoje odjavljivanje sa foruma u kontekstu ove teme...

[TBoneSteak]

sta se desava ako forumska osoba 1stavno umre ili joj/mu se desi 1 nesrecan slucaj? jel ima neki sistem obavestavanja? haj/po/tetkli spikinedit: haj/po/terikli

Edited March 5, 2010 by TBoneSteak

[расејан]

sta se desava ako forumska osoba 1stavno umre ili joj/mu se desi 1 nesrecan slucaj? jel ima neki sistem obavestavanja? haj/po/tetkli spikinedit: haj/po/terikli™

Колико ти знаш коме треба да се јавиш кад бациш кашику, толико знам и ја...По искуству са других форума, кад се примети да неког нема, нађе се неко од фурунаша који живи у том граду, да сврати до човека. Ево прошле године смо слали једног баш у Торонту, и испоставило се да нам је колега већ десет дана покојни. Другар кога смо послали је успео само да поприча са настојником.

[nisam ja]

ptf groblje i izglasan najbolji pokojnikov post kao epitaf?