Preminuo Milorad Pavic

[Аврам Гојић]

:Daplauzi za teramlku & ex-vasu!pavic uvek doprinese cvetanju kreativnosti na nasoj literarnoj sceni.nego, zasto se azerbejdzanci trpaju u sve ovo? onako vole pavica ili tripuju da su hazari?

Tadic je to sam utanacio: da se stavi ovaplocenje duha preminulog kana Alijeva nasred Tasmajdanskog parka, a Azeri ce se otvoriti i za naseg idola. dva velikana ce se mudrim i prodirucim pogleda tako posmatrati preko nepreglednih prostranstava tasmajdanskog parkica.

[April]

Bila su dva govornika, tako da su mikrofoni plaćeni 2x po 6.000 dinara. Ne mogu da grešim dušu, grobnicu u Aleji velikana je dao Grad, a sin je platio uklesivanje slova na ploču.. Piše: „Milorad Pavić, književnik“. To je sve. Slovo je koštalo 130 dinara komad.Trebala je da zove Mišu Berara da joj bude sponzor sahrane.

[gospa buba]

fascinantno je (znachi!) da njemu za zivota izgleda niko nije smeo da kaze nishta.to isto ne razumem zashto. za to nije dovoljno biti akademik, bacaju se ljudi na akademike svako malo...tako da mi je taj deo zapravo najnejasniji.

[BraveMargot]

treba mi clanak koji je jerofejev napisao o beogradu posle posete sajmu knjiga 2003, koji je izasao u danasu 2005. onaj gde se pojavljuje milorad pavic sa svojim glatkim licem i mlada srpska pesnikinja kojoj su dedu silovali rusi. trazila sam vec na forumu b92, ali samo su bili kaceni linkovi na danas, a njihova arhiva ide samo godinu dana unazad.

[Аврам Гојић]

treba mi clanak koji je jerofejev napisao o beogradu posle posete sajmu knjiga 2003, koji je izasao u danasu 2005. onaj gde se pojavljuje milorad pavic sa svojim glatkim licem i mlada srpska pesnikinja kojoj su dedu silovali rusi. trazila sam vec na forumu b92, ali samo su bili kaceni linkovi na danas, a njihova arhiva ide samo godinu dana unazad.

malo strpljenja, biceedit: evo

Jesen - zima 2005

KRATKA ENCIKLOPEDIJA SRPSKE DUŠE Viktor JEROFEJEV Ako Vas zanima imaju li muškarci neku budućnost, pitajte Pavića, sedamdesettrogodišnjeg živog klasika srpske književnosti ružičastih usana, rumenih obraza, živahnih očiju i čela glatkog kao u mlade devojke. Bez ikakvih tragova života na tom čelu, baš kao kod mlade devojke. Pristoji mu način na koji žmirka, a stvarno ume slatko da žmirka, i pri tom podseća na negovanog mačka koji se upravo napio mleka. A Pavić je popio baš puno mleka: njegove se knjige čitaju u celom svetu. Oblači se isto kao što žmirka, s ogromnim zadovoljstvom, ali pre svega drži se reda: u restoranu liči na francuskog egzistencijalistu u bordo džemperu, na beogradskim ulicama se, obučen u crnu kožnu jaknu s podignutom kragom, osmehuje pastvi, blagosiljajući više hiljada lokalnih čitalaca svojim autogramima, do kojih mogu doći i preko interneta. U restoranu naređuje kelneru, kao maleni princ, mašući malom rukom s ležernom kapricioznošću:- Mini, šta nam danas preporučujete?Mini odlazi od našeg stola sa sjajnim manirima balkanskih kelnera, utegnute zadnjice, no na Mininom licu sija obožavanje koje oseća prema njemu i kao kelner i kao čitatelj.Sedimo u samom centru kulturnog života Beograda: ispod nas je knjižara i internet kafe, s jedne strane Filozofski fakultet, s druge Filološki.- Tri puta sam zaboravljao ruski jezik - kaže Pavić, meko nižući ruske reči. - Učio sam ga za vreme nemačke okupacije. Nemci nam nisu zabranjivali da učimo ruski, ali ni engleski. Ako ste želeli, mogli ste učiti i jedan i drugi jezik.Lako je meni s Pavićem: on se očigledno ponosi time što je prevazišao svoje obrazovanje, sebe samog, svoje višedecenijsko bavljenje i filozofijom i filologijom, iskoristivši pri tom starogrčku i vizantijsku retoriku kao osnovu svog pisanja.- Srodne kulture naučile su me zvučnosti reči - u Pavićevim očima pojavljuje se lagana nadmenost. - Reč mora imati zvučenje.- I kako to postižete?Pavić nije glup. On sluti u mom pitanju daleku mogućnost zamke. Njegova nadmenost odmah prelazi u skromnost:- U književnosti postoji samo jedno pravilo: ne smetajte rečima.S tim se morate složiti. Kucamo se. Znam da je to pravilo teško shvatiti, a još teže ostvariti. Moje pominjanje Pavića u susretima s beogradskim studentima izazivalo je kiselu reakciju. Sudeći po tome, pravilo o kojem priča koristio je u svojim ranim pripovetkama, posle je došla samo igra uma. Bog mi je svedok, nisam ekspert za Pavića. Ipak, on počinje tankim glasom da mi deli komplimente, poredeći me s Mihailom Bulgakovim i Gombrovičem. Ćutke zabijam glavu u svoj biftek. Vraćam mu strelice. Govorimo o njegovom ogromnom uspehu u Rusiji. Pa naravno da je srećan zbog toga. I kakav je uostalom to Srbin koji ne voli Rusiju! Još nisam upoznao takvog Srbina.Nisam još ni stigao u Beograd, a već su mi sa svih strana pričali o tome kako vole Ruse. Posle drugih evropskih država, gde po restoranima budno motre na tebe s takvim podozrenjem kao da očekuju da svakog časa hitro mazneš salvetu, escajg ili pepeljaru, brčkati se u bazenu srpske ljubavi - na to se čovek stvarno mora navići. Prvo pomisliš, tipično ruski: Šta hoće od mene? Ali onda shvatiš - neće baš ništa, oni te samo vole pa vole, sve vreme, potpuno nekoristoljubivo, pominjući i kad treba i kad ne treba Dostojevskog i Crvenu armiju. Oni su još ubeđeni da smo mi oslobodioci, njihovi spasioci, i ne obaziru se mnogo na prljave zavese koje vijore na vetru, provirujući kroz razbijene prozore zgrade Generalštaba, uništene u američkom bombardovanju.- Dobro je kada ne znaš kako se zove predsednik države u kojoj živiš - kaže Pavić.Možebiti da se njegova maštanja ostvaruju. Srbi su tu nalik Rusima: prema realnosti se ponašaju s divljenja vrednom ravnodušnošću. Pričaju mi kako su za vreme bombardovanja u početku išli u skloništa, a zatim su se ulenjili i prestali da odlaze, samo su ležali u krevetu i slušali kako zavijaju sirene. Stalno sam ih zapitkivao otkud tolika mržnja između Srba i Hrvata, zašto je toliko ljudi izginulo za vreme rata, a oni su mi nešto objašnjavali, gnjurajući po istoriji, a onda bi im pažnju skrenula neka sitnica i bilo je nemoguće vratiti ih na prethodni razgovor. Jedna od mojih srpskih prevoditeljica, vatreno zaljubljena u Ruse, uopšte prava dama, vrlo erotizovanog senzibiliteta, umiljato mi je pričala o tome kako su Srbi voleli crvenoarmejce, ali malo-pomalo priča se svela na to da su ih Srbi hranili, i čime su ih hranili, i kako su ruski vojnici pitali njenu baku ima li u njenoj kući neka devojka.Buduća mama moje prevoditeljice skrivala se od oslobodilaca u podrumu, i pošto je ruski vojnici koji su pitali za nju nisu pronašli, a možda je i nisu tražili, poklonili su baki tek tako, iz čiste slovenske darežljivosti, odoru pravoslavnog sveštenika, sve sa njegovom kosom zalepljenom za odoru.- Znači, mamu ipak nisu silovali - poradovah se ja.Ona se zamislila.- Nisu. Ali su zato silovali tatu.- Kako tatu?- Eto tako.- Kako silovali? - u neverici sam zapitao, ne mogavši da poverujem u toliku seksualnu nepravovernost pripadnika Crvene armije.- U stražnjicu. Tata je tada imao osamnaest godina.Ipak, ništa od svega toga nije moglo uticati na ljubav prema Rusima, i nije uticalo, i neće. Ali zato je odnos Srba prema Amerikancima, s kojima su igrali igru koja se zvala SMART WAR, krajnje suzdržan: tuđinska kultura.- Mi smo poslednji marksisti na svetu - kaže prevoditeljica. - Zato i ispaštamo.Oni, marksisti, sada još samo u Mađarsku mogu da putuju bez vize. Čak i ako žele u Zagreb, na vizu moraju da čekaju petnaest dana. U Beogradu je počela da pada kiša. Dugi redovi otegli se pred ambasadama.Rastadosmo se s Pavićem vrlo prijateljski. Bez obzira na svu svoju zarumenjenost, ipak je sebe nekoliko puta razborito nazvao starcem.- Uzalud je to što radite - rekoh mu.Trgao se, oprezno, osluškujući. Svi pisci boluju od taštine, to je profesionalna bolest.- Zašto?- Šta god izabrali, gubimo - izgovorio sam frazu koja je pre francuska nego slovenska.Složio se klimnuvši glavom. Što sam ga više posmatrao to sam bolje razumevao stav Srbije prema Evropi, ali morao sam da se oprostim od Pavića jer se odjednom sve uskomešalo i ja se nađoh licem u lice sa balkanskim fantomom Kusturicom. Tačnije rečeno: ovo što je sledilo i za Kusturicu je previše.Beograd je ofucan. Ofucan je na svim zamislivim i nezamislim mestima. Na ofucanim zidovima ispisane su prostote koje može da razume svaki Rus, sve i da ništa ne zna o srpskom jeziku. Ofucani su taksiji čija se vrata zatvaraju i otvaraju na potpuno ruski način. Ofucane su jakne i kišobrani.- Gde si kupila te karirane pantalone? - vrlo zainteresovano pitao je moj vodič drugu moju prevoditeljicu.- Donela mi ih je drugarica iz Nemačke.Kako mi je to poznato. Kod nas je juče ili, možebiti sutra, a kod njih - danas.Hotel u kojem sam bio smešten pravi je primer ruine preostale iz vremena “vesele” socijalističke arhitekture, sa rasklimatanim krevetima, madracima, lampama, hodnicima, doručkom, podovima i tim večito zapaljenim smrdljivim cigaretama službenika. Kao da čitav Beograd, koji je u mislima sovjetske liberalne inteligencije bio sinonim za slobodan grad, liči na lutku kojoj su otkinuli glavu. Počelo je još u Šeremetjevu, kada sam video šta se događa u jugoslovenskom avionu. Sve je bilo puno torbi, kao kod Babelja. Putnici u avionu sedeli su na balama robe. Kolena su im udarala u zube. Samo što je avion dodirnuo beogradsku pistu, svi su skočili i počeli da guraju jedni druge paketima i torbama, uvezanim kanapom. Postoje samo dve zemlje na svetu u kojima stjuardese nisu u stanju da obuzdaju taj “pravedni” torbarski bunt putnika: mi i oni, srodne duše.II dioZemlja veselih izdavača- Nisam sigurna da li će direktor naše izdavačke kuće moći danas da vas primi - rekla mi je prevoditeljica (u kariranim pantalonama) još na aerodromu. - On je vrlo zauzet. Obećao je da će pokušati da odvoji barem pola sata. On je predsednik Udruženja srpskih izdavača. A znate i sami, Sajam knjiga je.“Znate i sami?” Ponovo sam se osetio kao kod kuće.Te večeri se ispostavilo da je moja knjiga, zbog koje sam i doputovao, još uvek u štampariji i neizvesno je kada će biti gotova. Mogao sam odmah da se vratim za Moskvu, ali umesto da napravim skandal rešio sam da nešto pojedem. Jeo sam sa ostalim službenicima u sedištu kompanije Mikija, tehničkog urednika, koji još nije odštampao moju knjigu. Bio je pijan kada smo se upoznali, ali se za stolom, dok smo jeli, malo otreznio, da bi se zatim brže-bolje ponovo napio i, položivši glavu na sto, zapevao nekakve srpske pesme. Drugi službenici izdavačke kuće nisu obraćali pažnju na njega. I sami su prilično pili i što su više pili sve su više pažnje obraćali na kelnericu, nežno joj tepajući “dušice” i grleći je oko struka, kao ruski delegati na službenom putovanju. Grljenje kelnerice oko struka bilo je u punom jeku kada se konačno pojavio i sam direktor, glavom i bradom. Bio je trešten pijan, izljubismo se, kao najrođeniji, i ne prođe ni pet minuta a mi smo već pričali o večnim pitanjima. Najpre smo pričali o tome šta je bolje - šljivovica ili votka. Potom se poveo razgovor o karamazovskim temama. Direktor, koji je vino, pivo i šljivovicu najpre pio odvojeno, a potom sve češće istovremeno, reče mi da je svemu na ovom svetu Bog odredio mesto. Tako je kriminalac, po Božjoj zamisli - kriminalac. Takva mu je sudbina. Eto, on je na primer direktor, i još uz to zgodan muškarac. Zar ne? Zagladio je raščupanu kosu. Pa, da, naravno, potvrdio sam. A sudbina je kukuruza - da bude kukuruz. Miki je pevao srpske pesme. Rekao sam:- A šta ćemo sa slobodom volje?- Kakva sloboda volje kod kukuruza? - podsmehnuo mi se direktor.- Pa, možda postoji neka razlika između kukuruza i čoveka? - dubokoumno sam primetio.Direktor se s tim nije slagao. On nije video nikakvu razliku između čoveka i kukuruza, a s obzirom na to da je on ipak predsednik Udruženja srpskih izdavača, ko sam ja da mu protivrečim. Pričali smo još, ni manje ni više, tri sata, i sve to vreme “dušica” je stavljala na sto flaše pića i hranu, zbog čega je bila nagrađivana blagim šljapkanjem po stražnjici. Sviđalo joj se to: pa sam direktor ju je šljapkao po zadnjici. Bila je lepa. Svi su bili dobro raspoloženi. Miki je odjednom prestao da peva i ćutke je i nepoverljivo zurio oko sebe. Direktor ga je odvukao u toalet, i nije ih bilo čitav sat - nemam pojma šta su tamo radili. Kada su se vratili, direktor mi reče neka slobodno pijem koliko god mogu. Zatražio sam da krenemo. Izašli smo na ulicu. Na moje zaprepašćenje, direktor je seo za volan. Bio je toliko pijan da je isprva samo dugo zurio u volan, pokušavajući da shvati čemu služi. Poznajem mnogo izdavača, ali nikada me nijedan od njih, nigde na svetu, nije vozio u takvom stanju. Miki je zapevao i mi krenusmo u noćnu vožnju kroz Beograd. Bilo je to opasno putovanje. “Za svaki slučaj sam upitao: “Šta ako nas zaustavi policija?”- Upucaće me - sa sigurnošću je izjavio direktor.Ulice u Beogradu nisu tako široke kao u Moskvi. Vozili smo se desno, pa levo, i najverovatnije smo podsećali na one automobilčiće na vašaru kojima se možete sudarati, smejati se i voziti dalje. Konačno smo stigli do kružnog trga na kojem se nalazio i moj “hotel”, i direktor je izjavio da poziva mene, Mikija i još jednog prijatelja da budemo gosti njegove žene i njega. Ukratko, da dođemo kod njega i nastavimo razgovor o kukuruzu. Dok sam ja razmišljao o tom predlogu, kola su bez prestanka kružila oko trga, sve brže i brže. Na kraju smo se zakucali u leju s gladiolama, i pogazivši nekoliko crvenih cvetova, zaustavili se, udarivši malo glavama o šoferšajbnu. Onda sam ja otišao u hotel da spavam.Sutradan, na Sajmu knjiga upoznao sam direktora izdavačke kuće. Bilo mu je drago što sam doputovao iz Moskve i srdačno se raspitivao kako sam proveo prethodno veče. Na moju sreću, Miki je, očiju crvenih kao gladiole, doneo paket mojih tek odštampanih knjiga. Moj vodič Zoran, koji se predstavljao kao trezvenjak, obećao mi je da će držati situaciju pod kontrolom. Nakon što sam svim novinarima koji su to želeli dao intervjue, ljudi iz izdavačke kuće pozvali su me na ručak u restoran na vodi. Prisutni su bili: Miki sa ženom, trezvenjak Zoran, dvojica nazoviknjiževnika Francuza iz Liona (u odelima tako pod konac da verovatno mogu da ih nose samo skribomani), Norvežanin koji je bio pokrovitelj Sajma, i ja. Restoran je bio simpatičan, hrana ukusna. Plašio sam se da ću s Francuzima morati da pričam o književnosti, no bezrazložno sam strepeo: na brodu se pojavio narodni orkestar. I pošto smo bili jedini gosti, zapevali su nam. Najpre se njihova muzika čula negde iza ugla, a zatim su došli do našeg stola, sve sa harmonikom, violinom, kontrabasom i gitarom: muzikanti su bili postariji, a zasvirali su i zapevali tako kao da im je to neko branio proteklih desetak godina. Pevali su prelepe srpske narodne pesme, i svi Srbi za stolom su takođe pevali, i norveški pokrovitelj je pevao, čak su i Francuzi kuckali po tanjirima u taktu muzike i klimali sa odobravanjem. Kelneri su takođe pevali. Svi su pevali i pili sve u šesnaest. Pravo slavlje nasred reke. Muzika je bila toliko glasna da mi se ponekad činilo da smo se odavno otkačili od obale, da plutamo po Dunavu i da ćemo se do jutra uliti u Crno more. Možebiti i da jesmo. Usred slavlja odnekud se pojavi i direktor, već potpuno pijan, i zapeva i on. U pesmama se pevalo o duši, srcu, i bilo mi je čudno što sam sve razumeo. Odjednom sam silno poželeo da otputujem u neko srpsko selo. Trezvenjak Zoran dirigovao je obema rukama, pozivajući starce muzikante čas šapatom čas vičući iz sveg glasa. Odjednom su zapevali na ruskom, svi gledajući u mene. A onda sam i ja malo zapevao, čvrsto ubeđen da u toj slovenskoj igri od toga neće biti neke štete. Zoran, mortus pijan, obećao mi je da će me ujutro odvesti u selo da pijem kozje mleko.Sledećeg jutra, direktor se, noseći crne naočare za sunce, ponovo zvanično upoznao sa mnom, objasnivši mi da nije mogao da se vidi sa mnom ranije jer je tih dana imao neke neodložne obaveze. Došao je Zoran i, gledajući u stranu, rekao mi da je jutros dolazio u moj hotel da bi me odvezao da pijem kozje mleko i da me upozna sa srpskim selom, ali me nije našao u hotelu. Shvatio sam da je dosta tih lagarija o slovenskim vrlinama i da moram da bežim glavom bez obzira.Pobegao sam kod drugog izdavača koji je takođe objavio moju knjigu. Tu je sve delovalo nekako elitnije. Tu sam ponovo sreo i moju stariju prevoditeljicu, sa čijim su ocem i počeli problemi sa Crvenom armijom. Dugo mi je pričala o tome kako jedan ruski pisac, čiju je knjigu takođe prevela, nikako nije mogao da razume šta ona zapravo hoće od njega.- Ali, vas volim više od njega - rekla je potpuno iskreno. - On je mešanac, a vi ste - pravi Rus. Ili se možda varam?Pošteno sam priznao da sam stopostotni Rus. U očima joj je zasijalo nešto tako silno da sam pomislio da se ne bih dobro proveo da sam rekao da sam Jevrejin ili Amerikanac. U tom trenutku stigao je i direktor, ne, ne onaj, već drugi, ovaj je i sam pisac. Pošto sam već počeo da se dosađujem, sa zadovoljstvom sam pošao s njim na ručak, ne bih li konačno saznao nešto o tome šta se dešava s demokratijom u Jugoslaviji, šta misle o strašnom ratu, Miloševiću i američkom SMART WAR. Da bi izašli u susret mom intelektualnom apetitu, na ručak su pozvani i uvaženi ljudi: istoričar, filozof i moja starija prevoditeljica, vatrena obožavateljka stopostotnih ruskih pisaca. Umesto u suludi restoran na vodi, otišli smo u ekskluzivan restoran u nekom podrumu, mesto na kojem mogu da predahnu tako umni ljudi. Ispostavilo se da restoran, začudo, nije bio ofucan. Ni stolovi nisu bili ofucani, a i zidovi, na kojima su bili naslikani razni prizori iz gradskog života, delovali su kao potpuno novi. Seli smo i naručili srpsku zakusku. Ništa nije slutilo na neku nevolju. Pojavio se omanji orkestar, obećavajući tihu muzičku pratnju uz razgovor. Postavio sam svoje prvo pitanje o strašnom ratu.- Zar vi da govorite o strahotama, vi koji poznajete ljudsku prirodu iznutra, vi, koji ste napisali priču ”Popugaičik”! - uzviknula je prevoditeljica.“Ah, sada ćemo konačno malo i porazgovarati”, pomislio sam.No, tada se dogodilo nešto nepredviđeno. Savršeno trezven filozof koji je sedeo sa nama odjednom je zapevao. Tačnije, tako je glasno i lepo zapevao, da je odmah bilo jasno: čovek je profesionalac. Otpevao je jednu starogradsku pesmu i odmah počeo da peva drugu. Gosti za susednim stolovima su živnuli, neki su i sami zapevali a neki su tapšali filozofu. U starogradskim romansama koje je pevao filozof manje je bilo reči o duši i srcu, a više o ciganskoj tuzi, ali, sve u svemu, i tu se radilo o ljubavi.- Je l’ da ima popovski glas? - dreknula mi je na uvo prevoditeljica, naslonivši se na mene čitavim svojim telom.Htela je još nešto da me pita, ali sam joj rekao da bi ipak trebalo da slušamo filozofa. Filozof je pevao pola sata, sat, sat I po... Vreme je prolazilo, a on je samo pevao i pevao.- Srbi ni u čemu nemaju meru - rekla je posle tri sata pevanja moja prevoditeljica.- Ne smetajte rečima - rekao sam, citirajući Pavića.Rastali smo se u zoru, ali je filozof ostao da još malo peva. Kada sam se tog jutra, neispavan, vraćao avionom za Moskvu, on je, nesumnjivo, i dalje pevao.Moguće je da još uvek peva.Beograd - Moskva, 2002.

S ruskog prevela Vesna Jevremović

Edited January 18, 2011 by Marko M. Dabovic

[kim_philby]

treba mi clanak koji je jerofejev napisao o beogradu posle posete sajmu knjiga 2003, koji je izasao u danasu 2005. onaj gde se pojavljuje milorad pavic sa svojim glatkim licem i mlada srpska pesnikinja kojoj su dedu silovali rusi. trazila sam vec na forumu b92, ali samo su bili kaceni linkovi na danas, a njihova arhiva ide samo godinu dana unazad.

Kratka enciklopedija srpske duseProsle nedelje krenula je nova serija casopisa Knjizevnost (urednik MilovanMarcetic). Tekst ruskog pisca Viktora Jerofejeva, koji prenosimo izKnjizevnosti, bucno se prepricava u beogradskim literarnim krugovima Kako izgledamo u ocima ruskog brata: Viktor JerofejevAko Vas zanima imaju li muskarci neku buducnost, pitajte Pavica,sedamdesettrogodisnjeg zivog klasika srpske knjizevnosti ruzicastih usana,rumenih obraza, zivahnih ociju i cela glatkog kao u mlade devojke. Bezikakvih tragova zivota na tom celu, bas kao kod mlade devojke. Pristoji munacin na koji zmirka, a stvarno ume slatko da zmirka, i pri tom podseca nanegovanog macka koji se upravo napio mleka. A Pavic je popio bas puno mleka:njegove se knjige citaju u celom svetu. Oblaci se isto kao sto zmirka, sogromnim zadovoljstvom, ali pre svega drzi se reda: u restoranu lici nafrancuskog egzistencijalistu u bordo dzemperu, na beogradskim ulicama se,obucen u crnu koznu jaknu s podignutom kragom, osmehuje pastvi,blagosiljajuci vise hiljada lokalnih citalaca svojim autogramima, do kojihmogu doci i preko interneta. U restoranu nareduje kelneru, kao maleni princ,masuci malom rukom s lezernom kapricioznoscu:- Mini, sta nam danas preporucujete?Mini odlazi od naseg stola sa sjajnim manirima balkanskih kelnera, utegnutezadnjice, no na Mininom licu sija obozavanje koje oseca prema njemu i kaokelner i kao citatelj.Sedimo u samom centru kulturnog zivota Beograda: ispod nas je knjizara iinternet kafe, s jedne strane Filozofski fakultet, s druge Filoloski.- Tri puta sam zaboravljao ruski jezik - kaze Pavic, meko nizuci ruskereci. - Ucio sam ga za vreme nemacke okupacije. Nemci nam nisu zabranjivalida ucimo ruski, ali ni engleski. Ako ste zeleli, mogli ste uciti i jedan idrugi jezik.Lako je meni s Pavicem: on se ocigledno ponosi time sto je prevazisao svojeobrazovanje, sebe samog, svoje visedecenijsko bavljenje i filozofijom ifilologijom, iskoristivsi pri tom starogrcku i vizantijsku retoriku kaoosnovu svog pisanja.- Srodne kulture naucile su me zvucnosti reci - u Pavicevim ocima pojavljujese lagana nadmenost. - Rec mora imati zvucenje.- I kako to postizete?Pavic nije glup. On sluti u mom pitanju daleku mogucnost zamke. Njegovanadmenost odmah prelazi u skromnost:- U knjizevnosti postoji samo jedno pravilo: ne smetajte recima.S tim se morate sloziti. Kucamo se. Znam da je to pravilo tesko shvatiti, ajos teze ostvariti. Moje pominjanje Pavica u susretima s beogradskimstudentima izazivalo je kiselu reakciju. Sudeci po tome, pravilo o kojemprica koristio je u svojim ranim pripovetkama, posle je dosla samo igra uma.Bog mi je svedok, nisam ekspert za Pavica. Ipak, on pocinje tankim glasom dami deli komplimente, poredeci me s Mihailom Bulgakovim i Gombrovicem. Cutkezabijam glavu u svoj biftek. Vracam mu strelice. Govorimo o njegovomogromnom uspehu u Rusiji. Pa naravno da je srecan zbog toga. I kakav jeuostalom to Srbin koji ne voli Rusiju! Jos nisam upoznao takvog Srbina.Nisam jos ni stigao u Beograd, a vec su mi sa svih strana pricali o tomekako vole Ruse. Posle drugih evropskih drzava, gde po restoranima budnomotre na tebe s takvim podozrenjem kao da ocekuju da svakog casa hitromaznes salvetu, escajg ili pepeljaru, brckati se u bazenu srpske ljubavi -na to se covek stvarno mora navici. Prvo pomislis, tipicno ruski: Sta hoceod mene? Ali onda shvatis - nece bas nista, oni te samo vole pa vole, svevreme, potpuno nekoristoljubivo, pominjuci i kad treba i kad ne trebaDostojevskog i Crvenu armiju. Oni su jos ubedeni da smo mi oslobodioci,njihovi spasioci, i ne obaziru se mnogo na prljave zavese koje vijore navetru, provirujuci kroz razbijene prozore zgrade Generalstaba, unistene uamerickom bombardovanju.- Dobro je kada ne znas kako se zove predsednik drzave u kojoj zivis - kazePavic.Mozebiti da se njegova mastanja ostvaruju. Srbi su tu nalik Rusima: premarealnosti se ponasaju s divljenja vrednom ravnodusnoscu. Pricaju mi kako suza vreme bombardovanja u pocetku isli u sklonista, a zatim su se ulenjili iprestali da odlaze, samo su lezali u krevetu i slusali kako zavijaju sirene.Stalno sam ih zapitkivao otkud tolika mrznja izmedu Srba i Hrvata, zasto jetoliko ljudi izginulo za vreme rata, a oni su mi nesto objasnjavali,gnjurajuci po istoriji, a onda bi im paznju skrenula neka sitnica i bilo jenemoguce vratiti ih na prethodni razgovor. Jedna od mojih srpskihprevoditeljica, vatreno zaljubljena u Ruse, uopste prava dama, vrloerotizovanog senzibiliteta, umiljato mi je pricala o tome kako su Srbivoleli crvenoarmejce, ali malo-pomalo prica se svela na to da su ih Srbihranili, i cime su ih hranili, i kako su ruski vojnici pitali njenu baku imali u njenoj kuci neka devojka.Buduca mama moje prevoditeljice skrivala se od oslobodilaca u podrumu, iposto je ruski vojnici koji su pitali za nju nisu pronasli, a mozda je inisu trazili, poklonili su baki tek tako, iz ciste slovenske darezljivosti,odoru pravoslavnog svestenika, sve sa njegovom kosom zalepljenom za odoru.- Znaci, mamu ipak nisu silovali - poradovah se ja.Ona se zamislila.- Nisu. Ali su zato silovali tatu.- Kako tatu?- Eto tako.- Kako silovali? - u neverici sam zapitao, ne mogavsi da poverujem u tolikuseksualnu nepravovernost pripadnika Crvene armije.- U straznjicu. Tata je tada imao osamnaest godina.Ipak, nista od svega toga nije moglo uticati na ljubav prema Rusima, i nijeuticalo, i nece. Ali zato je odnos Srba prema Amerikancima, s kojima suigrali igru koja se zvala SMART WAR, krajnje suzdrzan: tudinska kultura.- Mi smo poslednji marksisti na svetu - kaze prevoditeljica. - Zato iispastamo.Oni, marksisti, sada jos samo u Madarsku mogu da putuju bez vize. Cak i akozele u Zagreb, na vizu moraju da cekaju petnaest dana. U Beogradu je pocelada pada kisa. Dugi redovi otegli se pred ambasadama.Rastadosmo se s Pavicem vrlo prijateljski. Bez obzira na svu svojuzarumenjenost, ipak je sebe nekoliko puta razborito nazvao starcem.- Uzalud je to sto radite - rekoh mu.Trgao se, oprezno, osluskujuci. Svi pisci boluju od tastine, to jeprofesionalna bolest.- Zasto?- Sta god izabrali, gubimo - izgovorio sam frazu koja je pre francuska, negoslovenska.Slozio se klimnuvsi glavom. Sto sam ga vise posmatrao to sam bolje razumevaostav Srbije prema Evropi, ali morao sam da se oprostim od Pavica jer seodjednom sve uskomesalo i ja se nadoh licem u lice sa balkanskim fantomomKusturicom. Tacnije receno: ovo sto je sledilo i za Kusturicu je previse.Beograd je ofucan. Ofucan je na svim zamislivim i nezamislim mestima. Naofucanim zidovima ispisane su prostote koje moze da razume svaki Rus, sve ida nista ne zna o srpskom jeziku. Ofucani su taksiji cija se vrata zatvarajui otvaraju na potpuno ruski nacin. Ofucane su jakne i kisobrani.- Gde si kupila te karirane pantalone? - vrlo zainteresovano pitao je mojvodic drugu moju prevoditeljicu.- Donela mi ih je drugarica iz Nemacke.Kako mi je to poznato. Kod nas je juce ili, mozebiti sutra, a kod njih -danas.Hotel u kojem sam bio smesten pravi je primer ruine preostale iz vremena"vesele" socijalisticke arhitekture, sa rasklimatanim krevetima, madracima,lampama, hodnicima, doruckom, podovima i tim vecito zapaljenim smrdljivimcigaretama sluzbenika. Kao da citav Beograd, koji je u mislima sovjetskeliberalne inteligencije bio sinonim za slobodan grad, lici na lutku kojoj suotkinuli glavu. Pocelo je jos u Seremetjevu, kada sam video sta se dogada ujugoslovenskom avionu. Sve je bilo puno torbi, kao kod Babelja. Putnici uavionu sedeli su na balama robe. Kolena su im udarala u zube. Samo sto jeavion dodirnuo beogradsku pistu, svi su skocili i poceli da guraju jednidruge paketima i torbama, uvezanim kanapom. Postoje samo dve zemlje na svetuu kojima stjuardese nisu u stanju da obuzdaju taj "pravedni" torbarski buntputnika: mi i oni, srodne duse.- Nisam sigurna da li ce direktor nase izdavacke kuce moci danas da vasprimi - rekla mi je prevoditeljica (u kariranim pantalonama) jos naaerodromu. - On je vrlo zauzet. Obecao je da ce pokusati da odvoji barempola sata. On je predsednik Udruzenja srpskih izdavaca. A znate i sami,Sajam knjiga je."Znate i sami?" Ponovo sam se osetio kao kod kuce.Te veceri se ispostavilo da je moja knjiga, zbog koje sam i doputovao, josuvek u stampariji i neizvesno je kada ce biti gotova. Mogao sam odmah da sevratim za Moskvu, ali umesto da napravim skandal resio sam da nesto pojedem.Jeo sam sa ostalim sluzbenicima u sedistu kompanije Mikija, tehnickogurednika, koji jos nije odstampao moju knjigu. Bio je pijan kada smo seupoznali, ali se za stolom, dok smo jeli, malo otreznio, da bi se zatimbrze-bolje ponovo napio i, polozivsi glavu na sto, zapevao nekakve srpskepesme. Drugi sluzbenici izdavacke kuce nisu obracali paznju na njega. I samisu prilicno pili i sto su vise pili sve su vise paznje obracali nakelnericu, nezno joj tepajuci "dusice" i grleci je oko struka, kao ruskidelegati na sluzbenom putovanju. Grljenje kelnerice oko struka bilo je upunom jeku kada se konacno pojavio i sam direktor, glavom i bradom. Bio jetresten pijan, izljubismo se, kao najrodeniji, i ne prode ni pet minuta a mismo vec pricali o vecnim pitanjima. Najpre smo pricali o tome sta je bolje -sljivovica ili votka. Potom se poveo razgovor o karamazovskim temama.Direktor, koji je vino, pivo i sljivovicu najpre pio odvojeno, a potom svecesce istovremeno, rece mi da je svemu na ovom svetu Bog odredio mesto. Takoje kriminalac, po Bozjoj zamisli - kriminalac. Takva mu je sudbina. Eto, onje na primer direktor, i jos uz to zgodan muskarac. Zar ne? Zagladio jerascupanu kosu. Pa, da, naravno, potvrdio sam. A sudbina je kukuruza - dabude kukuruz. Miki je pevao srpske pesme. Rekao sam:- A sta cemo sa slobodom volje?- Kakva sloboda volje kod kukuruza? - podsmehnuo mi se direktor.- Pa, mozda postoji neka razlika izmedu kukuruza i coveka? - dubokoumno samprimetio.Direktor se s tim nije slagao. On nije video nikakvu razliku izmedu coveka ikukuruza, a s obzirom na to da je on ipak predsednik Udruzenja srpskihizdavaca, ko sam ja da mu protivrecim. Pricali smo jos, ni manje ni vise,tri sata, i sve to vreme "dusica" je stavljala na sto flase pica i hranu,zbog cega je bila nagradivana blagim sljapkanjem po straznjici. Svidalo jojse to: pa sam direktor ju je sljapkao po zadnjici. Bila je lepa. Svi su bilidobro raspolozeni. Miki je odjednom prestao da peva i cutke je inepoverljivo zurio oko sebe. Direktor ga je odvukao u toalet, i nije ih bilocitav sat - nemam pojma sta su tamo radili. Kada su se vratili, direktor mirece neka slobodno pijem koliko god mogu. Zatrazio sam da krenemo. Izaslismo na ulicu. Na moje zaprepascenje, direktor je seo za volan. Bio je tolikopijan da je isprva samo dugo zurio u volan, pokusavajuci da shvati cemusluzi. Poznajem mnogo izdavaca, ali nikada me nijedan od njih, nigde nasvetu, nije vozio u takvom stanju. Miki je zapevao i mi krenusmo u nocnuvoznju kroz Beograd. Bilo je to opasno putovanje. "Za svaki slucaj samupitao: "Sta ako nas zaustavi policija?"- Upucace me - sa sigurnoscu je izjavio direktor.Ulice u Beogradu nisu tako siroke kao u Moskvi. Vozili smo se desno, palevo, i najverovatnije smo podsecali na one automobilcice na vasaru kojimase mozete sudarati, smejati se i voziti dalje. Konacno smo stigli do kruznogtrga na kojem se nalazio i moj "hotel", i direktor je izjavio da pozivamene, Mikija i jos jednog prijatelja da budemo gosti njegove zene i njega.Ukratko, da dodemo kod njega i nastavimo razgovor o kukuruzu. Dok sam jarazmisljao o tom predlogu, kola su bez prestanka kruzila oko trga, sve brzei brze. Na kraju smo se zakucali u leju s gladiolama, i pogazivsi nekolikocrvenih cvetova, zaustavili se, udarivsi malo glavama o sofersajbnu. Ondasam ja otisao u hotel da spavam.Sutradan, na Sajmu knjiga upoznao sam direktora izdavacke kuce. Bilo mu jedrago sto sam doputovao iz Moskve i srdacno se raspitivao kako sam proveoprethodno vece. Na moju srecu, Miki je, ociju crvenih kao gladiole, doneopaket mojih tek odstampanih knjiga. Moj vodic Zoran, koji se predstavljaokao trezvenjak, obecao mi je da ce drzati situaciju pod kontrolom. Nakon stosam svim novinarima koji su to zeleli dao intervjue, ljudi iz izdavacke kucepozvali su me na rucak u restoran na vodi. Prisutni su bili: Miki sa zenom,trezvenjak Zoran, dvojica nazoviknjizevnika Francuza iz Liona (u odelimatako pod konac da verovatno mogu da ih nose sako skribomani), Norvezaninkoji je bio pokrovitelj Sajma, i ja. Restoran je bio simpatican, hranaukusna. Plasio sam se da cu s Francuzima morati da pricam o knjizevnosti, nobezrazlozno sam strepeo: na brodu se pojavio narodni orkestar. I posto smobili jedini gosti, zapevali su nam. Najpre se njihova muzika cula negde izaugla, a zatim su dosli do naseg stola, sve sa harmonikom, violinom,kontrabasom i gitarom: muzikanti su bili postariji, a zasvirali su izapevali tako kao da im je to neko branio proteklih desetak godina. Pevalisu prelepe srpske narodne pesme, i svi Srbi za stolom su takode pevali, inorveski pokrovitelj je pevao, cak su i Francuzi kuckali po tanjirima utaktu muzike i klimali sa odobravanjem. Kelneri su takode pevali. Svi supevali i pili sve u sesnaest. Pravo slavlje nasred reke. Muzika je bilatoliko glasna da mi se ponekad cinilo da smo se odavno otkacili od obale, daplutamo po Dunavu i da cemo se do jutra uliti u Crno more. Mozebiti i dajesmo. Usred slavlja odnekud se pojavi i direktor, vec potpuno pijan, izapeva i on. U pesmama se pevalo o dusi, srcu, i bilo mi je cudno sto samsve razumeo. Odjednom sam silno pozeleo da otputujem u neko srpsko selo.Trezvenjak Zoran dirigovao je obema rukama, pozivajuci starce muzikante cassapatom cas vicuci iz sveg glasa. Odjednom su zapevali na ruskom, svigledajuci u mene. A onda sam i ja malo zapevao, cvrsto ubeden da u tojslovenskoj igri od toga nece biti neke stete. Zoran, mortus pijan, obecao mije da ce me ujutro odvesti u selo da pijem kozje mleko.Sledeceg jutra, direktor se, noseci crne naocare za sunce, ponovo zvanicnoupoznao sa mnom, objasnivsi mi da nije mogao da se vidi sa mnom ranije jerje tih dana imao neke neodlozne obaveze. Dosao je Zoran i, gledajuci ustranu, rekao mi da je jutros dolazio u moj hotel da bi me odvezao da pijemkozje mleko i da me upozna sa srpskim selom, ali me nije nasao u hotelu.Shvatio sam da je dosta tih lagarija o slovenskim vrlinama i da moram dabezim glavom bez obzira.Pobegao sam kod drugog izdavaca koji je takode objavio moju knjigu. Tu jesve delovalo nekako elitnije. Tu sam ponovo sreo i moju starijuprevoditeljicu, sa cijim su ocem i poceli problemi sa Crvenom armijom. Dugomi je pricala o tome kako jedan ruski pisac, ciju je knjigu takode prevela,nikako nije mogao da razume sta ona zapravo hoce od njega.- Ali, vas volim vise od njega - rekla je potpuno iskreno. - On je mesanac,a vi ste - pravi Rus. Ili se mozda varam?Posteno sam priznao da sam stopostotni Rus. U ocima joj je zasijalo nestotako silno da sam pomislio da se ne bih dobro proveo da sam rekao da samJevrejin ili Amerikanac. U tom trenutku stigao je i direktor, ne, ne onaj,vec drugi, ovaj je i sam pisac. Posto sam vec poceo da se dosadujem, sazadovoljstvom sam posao s njim na rucak, ne bih li konacno saznao nesto otome sta se desava s demokratijom u Jugoslaviji, sta misle o strasnom ratu,Milosevicu i americkom SMART WAR. Da bi izasli u susret mom intelektualnomapetitu, na rucak su pozvani i uvazeni ljudi: istoricar, filozof i mojastarija prevoditeljica, vatrena obozavateljka stopostotnih ruskih pisaca.Umesto u suludi restoran na vodi, otisli smo u ekskluzivan restoran u nekompodrumu, mesto na kojem mogu da predahnu tako umni ljudi. Ispostavilo se darestoran, zacudo, nije bio ofucan. Ni stolovi nisu bili ofucani, a i zidovi,na kojima su bili naslikani razni prizori iz gradskog zivota, delovali sukao potpuno novi. Seli smo i narucili srpsku zakusku. Nista nije slutilo naneku nevolju. Pojavio se omanji orkestar, obecavajuci tihu muzicku pratnjuuz razgovor. Postavio sam svoje prvo pitanje o strasnom ratu.- Zar vi da govorite o strahotama, vi koji poznajete ljudsku priroduiznutra, vi, koji ste napisali pricu *"Popugaicik"*! - uzviknula jeprevoditeljica."Ah, sada cemo konacno malo i porazgovarati", pomislio sam.No, tada se dogodilo nesto nepredvideno. Savrseno trezven filozof koji jesedeo sa nama, odjednom je zapevao. Tacnije, tako je glasno i lepo zapevao,da je odmah bilo jasno: covek je profesionalac. Otpevao je jednustarogradsku pesmu i odmah poceo da peva drugu. Gosti za susednim stolovimasu zivnuli, neki su i sami zapevali a neki su tapsali filozofu. Ustarogradskim romansama koje je pevao filozof manje je bilo reci o dusi isrcu, a vise o ciganskoj tuzi, ali, sve u svemu, i tu se radilo o ljubavi.- Je l' da ima popovski glas? - dreknula mi je na uvo prevoditeljica,naslonivsi se na mene citavim svojim telom.Htela je jos nesto da me pita, ali sam joj rekao da bi ipak trebalo daslusamo filozofa. Filozof je pevao pola sata, sat, sat i po... Vreme jeprolazilo, a on je samo pevao i pevao.- Srbi ni u cemu nemaju meru - rekla je posle tri sata pevanja mojaprevoditeljica.- Ne smetajte recima - rekao sam, citirajuci Pavica.Rastali smo se u zoru, ali je filozof ostao da jos malo peva. Kada sam setog jutra, neispavan, vracao avionom za Moskvu, on je, nesumnjivo, i daljepevao.Moguce je da jos uvek peva.Beograd - Moskva, 2002.Prevela s ruskog Vesna Jevremovic

[Аврам Гојић]

moj odgovor bolji, ima naša pismena

[kim_philby]

moj odgovor bolji, ima naša pismena

kusuj nacinalisto!:P

[gospa buba]

taj jerofejev, ko je uostalom pa on, dakle, znachi, uopshte nije imao razumevanja za nashu dushu? kao ni za specifichnosti nasheg puta u demokratiju? ^_^pretpostavljam da posle vishe nije dolazio? :P

[notenoughreasonsforclaire]

Besomučno ubijanje Milorada Pavića, 3 deoJasmina MihajlovićMilorad Pavić je u Srpsku akademiji nauka i umetnosti primljen kao redovni član 1991. godine. On je jedini akademik sa „presedanom“, jer je odmah biran za redovnog člana, a tako što nije pošlo za rukom ni Milošu Crnjanskom! Bibliografiju za prijem sam dostavila SANU ja, na njihovu molbu, iz prostog razloga pošto sam već radila popis knjiga za Pavićeva Sabrana dela u izdanju „Prosvete“ 1990. godine.Da ne bude zabune i da podsetim čitaoce, Milorad Pavić nema nikakve veze sa famoznim Memorandumom SANU, koji je nastao ranije, a lično mislim da ni taj Memorandum nije ništa posebno, jer je srpsku istorijsku sudbinu uglavnom pravio kolektivni mentalitet. Oh, znam sada će svi zavikati kako to nije istina, pa gde su neprijatelji, velike sile, Turci, Nemci, Amerikanci, Jevreji, masoni, katolička crkva..., ama ljudi, svak kroji svoju sudbinu, pa to čine i nacije same sebi! Ne zavaravajmo se više, nego se pogledajmo u ogledalo, hrabro, muški, da ne kažem ženski.**I da odmah razjasnim: ja sam sto postotna Srpkinja i s majčine i s očeve strane, pa čak, gle čuda, bez crnogorskog porekla! Takoreći tikva bez korena! Pravoslavka sam koja ne veruje u crkvu nego u Hristovu izvornu reč, obožavam tehnološka dostignuća, ne patim za prošlošću i bombardovanjem, odlično se osećam u svakoj zemlji i kulturi, ali mi se Srbija ovakva kakva je danas, smučila, kao i većini čitalaca ovog teksta, samo što to ne smeju da priznaju. I da još dodam: imam sve kolektivne osobine Srba – volim da se inatim, verujem u iracionalno, svađam se sa svima koji van zemlje napadaju moju zemlju, teram mak na konac, volim psovke i škembiće...Nego, da se vratim Akademiji. Te 1991. godine Milorad Pavić je primljen za redovnog člana, a Matija Bećković za vanrednog. Pristupna beseda Pavićeva se ticala književnosti i istorije književnosti Početak i kraj romana (na primerima Hazarskog rečnika u prevodima na razne jezike), jer je Pavić primljen u SANU i kao pisac i kao književni istoričar, po dve linije dakle, a Matija je besedio svoj čuveni spev Ćeraćemo se još. Trebalo je već tada da shvatim suštinsku istorijsku i književnoistorijsku simboliku ove dve pristupne besede: Miloradova je bila „svetsko a naše“, Matijina „naše pa naše u inat svima“. Bilo kako bilo, i posle ravno dvadeset godina od ovih naizgled oficijalnih govora, Srbi grcaju pod dilemom „svetsko a naše“ ili „naše pa naše u inat svima a pogotovu nama samima“.Pavić je često u javnim istupanjima isticao srpski izolacionalizam, kao jednu od glavnih negativnih osobina i uzroka istorijske patnje nesrećnog naciona. Gostoljubiv a ksenofobičan narod?! U svom romanu Predeo slikan čajem, pak, pisao je o prastaroj monaškoj svetogorskoj podeli na idioritmike (samce, individue) i opštežitelje (kolektiv), tvrdeći da zemlju u teškim trenucima izvlače iz istorijskih nedaća jedino idioritmici. I svojim očima gledam kako trenutno zemlju u svetu spasavaju Novak Đoković, Ana i Jelena, Marija Šerifović, Čavić, a mi se još zamajavamo kancerogenim kolektivnim fudbalom. U svetu kulture, s druge strane, već decenijama zemlju predstavljaju Pavićeve knjige, Kusturičini filmovi i Bregovićeva muzika, sviđalo se to nekom ili ne!!! Žao mi je, gospodo, ali tako je! Ova imena, kojih je zapravo mnogo za jednu brojčano malu zemlju, uspela su da dostignu najširi auditorijum. Takozvani populizam kojim se naša jadna elita tobože zgražava, prikrivajući obesnu ljubomoru kvazimoralnim packama iz prošlih vekova, jeste zapravo u ovim slučajevima – ozbiljna svetska popularnost. I promovisanje nacije.Smučilo mi se više da slušam kako je Pavić samo Hazarskim rečnikom stekao svetsku slavu, ama SVE njegove knjige, svi naslovi su prevedene na bezbroj jezika i time je ODRŽAO globalnu slavu! (videti: www.khazars.com). Opšti stav srpskog javnog mnenja je da se posle Hazara komercijalizavao, a to kobajagi nije umetnički dobro. Šio mi ga Đura - popularnost je ta koja smeta! Zavist! Kako objasniti da se SVE Pavićeve knjige u svetu odlično prodaju, a da istovremeno na svim kontinentima katedre za književnost imaju naučne programe o Paviću! Ma, sujeta bez pokrića je toliko zacarila Srbijom da je prešla u psihopatologiju. I šta sada da radimo, nego da se napravimo ludim zajedno sa ministrom za kulturu Srbije N.B. (ime poznato Redakciji) i zažmurimo pred pisanom činjenicom da se u britanskom izdanju obimne knjige 501 najveći pisac (London, Apple, 2009) od Homera do danas, osim Andrića i Pavića ne nalazi nijedan drugi srpski pisac. Zato je valjda Pavić i kažnjen te 2009. godine, kada je umro, da mu se na sahrani ne pojavi ministar za kulturu N.B., da ga SANU „izbaci“ iz kabineta a da se nije ni ohladio, da mu ta ista SANU ne oda poštu minutom ćutanja na komemoraciji održanoj dva meseca po smrti, da mu RTS ne pusti ljudsku in memoriam emisiju, da Univerziteti u Novom Sadu i Beogradu na kojim je radio ne pošalju ni telegrame saučešća, da mu nijedan izdavač ne priredi makar veče sećanja, i da gotovo cela srpska intelektualna javnost zažmuri na te fakte! A da se sramno prećutkivanje dela Milorada Pavića posle njegove smrti divljački nastavi, uz pridodata raznorazna ometanja oko izdavanja Sabranih dela do oslobađanja autorskih prava.(Opširnije o nabrojanim činjenicama videti na: http://www.svedok.rs/index.asp?show=75115)I do čega to dovodi: da ja kao udovica godinu dana posle smrti treba da pišem ove redove, koje čitaju mahom muškarci! Toliko o književnoj kritici, akademicima, Krunskom savetu (sem Svetlane Velmar koja se jedina oglasila, a ona je istovremeno jedina žena književnik u SANU i jedina žena u Krunskom savetu), univerzitetskoj javnosti, Ministarstvu nekulture i Ministarstvu neinostranih poslova, prijateljima, porodici i tobožnjoj srpskoj masoneriji... E vala, ćeraćemo se još...(Duboko se izvinjavam onim retkim koji su pokušali da kažu koju reč. Posvetiću im ceo članak! I ne pišem ja ovde zapravo o Miloradu Paviću, nego o tome ko smo postali kao Srbi u prvoj deceniji trećeg milenijuma i kuda idemo...)Elem, da se vratim ponovo SANU, nekadašnjoj Srpskoj kraljevskoj akademiji iliti Srpskom učenom društvu. Prilažem dokument iz zaostavštine Milorada Pavića, koji nosi naslov Predlozi Milorada Pavića za članove SANU u 2009. godini. Ima ga i arhiva SANU. 1. Sava DAMJANOV - profesor univerziteta, stručnjak za srpsku književnost XVIII i XIX veka, osobeni pisac, sa velikim ugledom u slavističkim krugovima u inostranstvu. Predlog podržava i ogranak u Novom Sadu gde prof. Damjanov radi na Filozofskom fakultetu. 2. Robert COOVER - poznati američki pisac minimalista, prevođen i kod nas. Poznat i kao kolumnista Njujork Tajmsa. 3. Petar PIJANOVIĆ - profesor univerziteta u Beogradu, bavi se sintezom srpske književnosti i kao sponu između srpske i susednih književnosti unosi u svoje sinteze i dubrovačku književnost. 4. Aleksandar FLAKER - profesor univerziteta u Zagrebu, čuven po svojim radovima o ruskoj avangardi. 5. Jovan DELIĆ – profesor univerziteta u Beogradu, pisac monografija o savremenoj srpskoj književnosti, pored ostalog i o Danilu Kišu. Zahvaljujući njegovom stručnom dugogodišnjem radu u Nemačkoj, on je spona između dve slavistike. 6. Aleksandar JERKOV, jedan od najistaknutijih srpskih savremenih kritičara. Već je predlagan na ovom odeljenju. 7. Aleksandar GENIS – ruski esejist i romansijer, živi u SAD. 8. Vladimir PIŠTALO – srpski romansijer i pripovedač, profesor univerziteta u SAD, autor briljantnog romana o Tesli. 9. Keiko MITANI profesorka srpskog jezika i književnosti na univerzitetu u Japanu. 10. Boris AKUNJIN, jedan od najčitanijih savremenih ruskih pisaca, savršeno rekonstruisao život svih slojeva ruskog društva na granici XIX i XX veka. 11. Danel OLSON – profesor univerziteta u SAD, svojim zbornicima osobene proze prikupljene iz celoga sveta (obuhvata i srpske pisce) obnovio u savremenoj svetskoj književnosti jedan drevni stil pod nazivom neo-gotika. 12. Mirjana NOVAKOVIĆ - svojim izvanrednim romanima i pričama kakve srpska književnost nije do sada imala zadivljuje i vodi na jedan nama potpuno nepoznat put u književnosti.Ovom spisku nedostaju dva imena srpskih književnika koje je iz godine u godinu, dosledno, Pavić takođe predlagao za članove Akademije. Pretpostavljam da ga je bolest omela, jer kada su se održavali izbori za SANU Milorad je već bio na operaciji. Reč je o njegovim omiljenim piscima: Radovanu Belom Markoviću i Goranu Petroviću.Od kada je postao član Akademije, Pavić je insistirao na nekoliko krucijalnih stvari u opštoj politici Odeljenja za jezik i književnost, a to je da u Odeljenje budu birani i oni koji nisu striktno vezani za profesiju. Zato se mnogo zalagao za izbor Vladete Jerotića i u tome uspeo. Nije mu, međutim, pošlo za rukom da ubedi akademike kako Emir Kusturica i Jovan Ćirilov i te kako zaslužuju svojim delom i onim što su učinili za Srbiju, najviše titule. Kada bi Emir Kusturica znao koliko je Milorad Pavić agitovao za njega u SANU, verovatno bi u Mećavniku stavio neko sokače sa Pavićevim imenom. Ovako su, po Kusturici, ulice u Drvengradu zaslužili, naravno, Matija Bećković i Momo Kapor. Ne kažem da nisu. Jesu i te kako. (Nadam se, takođe, da će na sledećem Sajmu knjiga Udruženje knjižara i izdavača setiti da Miloradu Paviću dodeli sokače bar u hali ŽLJ. Prošle, 2010. godine nisu to uradili, a bilo je i rano, prošlo je tek godinu dana od smrti. Pretpostavljam da mrtvi pisci tek treba u svojoj smrti da se dokažu vrednim počasti! Principijelnost pre svega i sporost iznad svega!)U Srbiji postoji intelektualno-ideološki monopolizam plemensko-pandurskog profila. Da bi danas došlo do intelektualne zavere nije potrebna nikakva organizacija sa visokim budžetom i preciznim planom, dovoljni su beskičmenjaci koji nepogrešivom ropskom logikom pokušavaju da se dodvore „vladaru“.Pisci, umetnici, političari i vojskovođe su po prirodi stvari sujetni. Inače ne bi bili to što jesu. Milorad mi je stalno tvrdio da pisac koji ne misli da treba da dobije Nobelovu nagradu – nije pravi pisac! Zdrava ambicija vuče talenat ka uspehu. (Ne prihvatam ovu mušku testosteronsku logiku, ali je racionalno razumem.) Postoji jedino bitna razlika u ostvarivanju ambicija. Neki, poput Pavića, bave se sobom, svojom književnošću, pokušavaju da pomognu drugim piscima koji im odgovaraju po afinitetu, ne rušeći pri tom zakulisnim radnjama i mešetarenjem one književnike koji im možda nisu po volji.Postoji jedna osoba za koju se priča da je ranih devedesetih rekla Slobodanu Miloševiću kako je on, Milošević, predsednik Srba u Srbiji, a dotična osoba je predsednik ili predstavnik ili otelotvorenje svih Srba. Onih u zemlji i onih u rasejanju. Reč je o Matiji Bećkoviću. Intelektualni monopolista iz senke, Matija, zadao je sebi cilj da bude kao Ćosić otac nacije, kao Pavić omiljeni pisac u zemlji i dijaspori (jer ne može u inostranstvu), kao siva eminencija SPC da bude patrijarh u senci, kao član Krunskog saveta da bude v.d. prestolonaslednika, kao akademik da bude vlasnik SANU, kao otac svojih ćerki i tast da drži medije, da ima SPA koteriju u diplomatskim krugovima, da bude presednik svih Fondacija (od Kapora do Slobodana Jovanovića), da bude demokrata komunista, crnogorski nacionalista iz Srbije, itd, itd. U svakom slučaju da bude – najprvi! Ali, da se to nekako ne primeti transparentno, da sve bude ušuškano u podzemno delovanje, tiha voda breg roni... Krugovi oko Matije, pak, rešili su da zaustave vreme u Srbiji, da ga petrifikuju i kalcifikuju, regionalizuju, banalizuju. Nema nikakve suštinske idejne razlike između javnog delovanja Matije Bećkovića, srpskih tajkuna i folk zvezdi! Finalni cilj je pretvaranje nacije u patrijarhalnu zadrugu. U farmu iliti seosko gazdinstvo u kojem nasumično odabrani ljudi bivaju skrđeni u zatvoreni prostor da bi se krljali po moralnom blatu svojih najnižih uskogrudih i primordijalnih osobina! Nikakvi široki vidici ne stoje iza tih stremljenja, naprotiv, u pozadini stoji klaustrofobični strah od nepoznatog prerušen u patriotizam, stoji izolacionalizam i u krajnjoj liniji uskogrudo obeležavanje teritorijice - zaseoka.Čitalac ovog teksta nikada neće naći ni reč Matije Bećkovića protiv Milorada Pavića. Nema napada, skandala, polemika. Nema pisanih, javnih tragova. Ipak, teška muka me je naterala da 2006. godine u jeku kampanje protiv Pavića, a povodom knjige Jasmine Ahmetagić u kojem blati ovog pisca, izigravam Šerloka Holmsa bez kape, pa istražujem uzroke ovog prljavog skandala koji je mog muža koštao jednog ishemičnog moždanog udara. Tako sam došla do Matije B.(Nastaviće se...)PIKANTERIJE- Javna smrt podrazumeva ogromne administrativne poslove, iz kojih, evo, ni posle više od godinu dana po sahrani ne mogu da izađem. U opštini Stari grad su mi prilikom jednog od tih mučnih poslova tražili – trajnu umrlicu! Kada sam šalterskog službenika pitala zabezeknuto šta je to, rekao mi je da idem u matični ured i zamenim postojeću umrlicu staru tri meseca, onom novom koja ima hologram. To je trajna umrlica, ako niste znali. J... sam mu sve po spisku i rekla da samo Isus Hristos ne može da ima trajnu umrlicu, a da je ostalim milijardama mrtvih dovoljna i tzv. srpska privremena umrlica.- Kada sam produžavala godišnju parking zonu, tražili su mi iako je automobil godinama na moje ime, sudsku odluku o ostavinskoj raspravi, samo zato što su znali da sam Pavićeva udovica.- Prilikom primopredaje Pavićevog kabineta u SANU, uz prisustvo svite raznih službi, prvo što su mi gotovo s vrata tražili bilo je da vratim tri knjige koje je Milorad pozajmio iz njihove biblioteke. Znajući za jadac, dve knjige sam već bila donela da razdužim. Za treću nisam znala. Ispostavilo se da je treća knjiga zapravo Pavićeva, odnekud mu je trebala, pa ju je pozajmio. Užasnula sam se da ću morati da tragam za tim izdanjem po antikvarijatima, znate kako je, zakon je ipak zakon, mora se vratiti knjiga u biblioteku. Nije biblioteka država da bi mogao nesmetano da je pljačkaš. Ipak, tu su se smilovali, nisu me mučili, potpisala sam reverse kao da je i treća knjige, ona Pavićeva, vraćena. Verovatno je uzrok tome taj što smo oboje redovno vodili računa da Biblioteku SANU snabdevamo zvanično, uz spiskove, svim domaćim i inostranim izdanjima Pavićevih knjiga. Reč je o par stotina primeraka.- Jedne noći sam sanjala raj u Srbiji: kao, posle smrti mog muža na njegovu sahranu dolazi ministar za kulturu N.B., predsednik republike takođe dolazi i Paviću, a ne samo Šabanu Bajramoviću na grob, Ministar inostranih poslova me pita da li je potrebna neka pomoć oko izdavanja knjiga u inostranstvu, SANU, Krunski savet, Filozofski fakultet u Novom Sadu (gde je Milorad bio dekan), izdavači, nude svoju pomoć, sud završava ostavinsku raspravu u rekordnom roku (npr. za šest meseci), bliski prijatelji i kumovi me ponekad zovu telefonom ili se lično viđaju sa mnom, koliko da popričamo... Eh, pusti snovi, bivša vremena, kada je udovicu u patrijarhalnom društvu pomagao kolektiv, a kult mrtvih u Srbiji bio nešto sveto. Više ništa nije ostalo ni od kolektivnih gena sem verbalnog palamuđenja o njima.

[Hamlet Strašni]

Kakva neopisiva bednost i paranoja...brilijantan roman o tesli

[pt 2.0]

ali kancerogeni kolektivni fudbal... kakva zena. kakva ptica grabljivica.blago njenom iducem muzu...edit. tacan citat

Edited January 25, 2011 by PointTaken

[kgmr]

jerofejev :)tracerski osvrt, bice mi intimno zanimljivo:jedna kuca bi trebalo da bude geopoetika, a druga?

[notenoughreasonsforclaire]

Rekao bih da je u pitanju "Plato"...

[Аврам Гојић]

Plato, nego sta, taj pijani izdavac je Bane Gojkovic, retko odvratan lik, gnusan cak. Radio sam kod njega i Jerofejevljev opis je tacan do u detalj.

Edited January 25, 2011 by Marko M. Dabovic