Not-just-now playing

[luba]

 

da mi kameru ugrade u oko, ne bih umela da slikam koncert, ali makar se obrisi razaznaju i nema toliko glava posetilaca. calexico, wiener-konzerthaus, bec 22/09. nevidjeno sam bila ponosna sto sam kupila poslednje dve karte po srpski pristupacnoj eventim ceni od 50e, da bismo, po dolasku po sumanutoj kisi do koncerthausa, naisli na hipstere tapkarose koji ih prodaju za 40. paranoja o ostanku ispred zatvorenih vrata, dakle, kosta 20 jurosa.

 

unutra, milion ljudi, svih starosnih doba i kulturno drustvenih provinijencija, postmoderni mismas na delu, te barmeni sa leptir masnama i razvodnici u smokinzima usluzuju pocepane dredovce i dame u vecernjim haljinama, za merc se gura baja od 60+ u polusmokingu i devojcica sa pirsinzima umesto glave. u veceu svira a ko drugi do betoven, a na guz papiru odstampano wiener konzerthaus.pet do osam, pozorisna zvona zovu da se udje, poslednje dve karte donose mesta u poslednjim redovima poslednje galerije sa fantasticnim pogledom na binu i savrseno postavljenim redovima da ni glava majkla dzordana ne bi smetala u vidiku. sala izvanredna, naravno, to nismo ni sumnjali - pored klasicnog programa, tu se odrzava i becki dzez festival, par dana posle kaleksika nastupa soni rolins itd. samo mi nikad nece biti jasno kako se tonu teski kristalni lusteri nikad ne sruse ili bar ne popucaju od jacine zvuka.

 

osam i pet, izlazi lora gibson iz portlenda, prerasli devojcurak fenomenalnog glasa i vrlo dobrog stasa sa gitarom, danas moderni folk koji cu, kao vecni hipik u dusi, uvek da volim, sa vise nego dovoljnom dozom rokacine da se ne ispadne sisica kad se tapse. malo smotanosti u nastupu donosi jos pozitivnog brojanja, a za peticu je duet sa bernsom u all the pretty horses koji se na ovom jutjubu zove six white horses.

 

 

fina je lora, treba je podrzati.

 

devet i pet, pocinje calexico. iako sam tupson, mislila da ce biti i klasika instrumentalizacije, toga nema, klasicno izdanje, valenzuela je tu za mexo/cubo dodatke i apsolutni je ljubimac publike. pocinju sa fortune teller, ne bih ni sama bolje odabrala. zvuk vrhunski, cuje se svaki ping zice, palica na ksilofonu i marimbi, saundtrek za rodrigezov film se nastavlja.

 

 

maestralni epic

 

[luba]

i vozi. nema pauza skoro, smenjuju se nove stvari koje zvuce jednako savrseno kao da ih sviraju vec godinama, valenzuela u svom elementu, za moj ukus mozda malo i previse vrckanja u stilu maria mon amor, ali ljudi vole, rasulo od skakanja i aplauza, nema ispadanja nigde. sve je tu, pustinja, crveni el camino, nema smetnji u obliku dosadnih video uradaka, samo cekas da se pojavi rozario doson ili ana lusija i obrise znoj.

 

http://www.youtube.com/watch?v=hi-Ynn3kKqk

 

spustaju se tenzije sa hush i dead moon, dzoi se pretvara u patnju grema parsonsa i krv se ledi.ali onda stize el picador i sinko de majo uci da i lobanje imaju dusu.

 

http://www.youtube.com/watch?v=2u62J7aC37w

 

nema snimaka ni corone ni alone or, zao mi, zvucale spektakularno, posebno ova druga. i u deset i trinaest, odlaze. kroz glavu mi prolazi, kratko, kratko, kratko, ali bisevi su tu da odagnaju stipsarsku kuknjavu. lora se pridruzuje u izvjedbi waiting for the miracle koja zvuci zastrasujuce.

 

http://www.youtube.com/watch?v=WL8Rq__0jqE

 

set lista

 

ne propustiti u zg 27/11

 

treci bis, mozda iznenadjujuci, ali meni skoro pa najbolji izbor za kraj.

 

http://www.youtube.com/watch?v=hpmXqBANR1g

 

nismo dobili black heart nazalost. ali je vredelo svake pare.

[Indy]

Jos nesto sa police "to samo Indy moze da voli" (© gazza). Par reci o (mislim) 2 najbolja albuma izdatih pod imenom John McLaughlin (tada poznatim i sa prefiksom Mahavishnu). Oba su izasla 1970. godine i veoma su cenjeni i dan-danas (oba imaju po buljuk zvezdica na allmusicu), a pritom tesko da mogu da biti vise razliciti. Pre nego sto je postao casna dzez starina i autor dosadnjikave tehnicki doterane glazbe sto je danas, JMcL je bio veoma harizmaticni lik, zadojen istocnjackim misticizmom, Hendrixovim uticajem i ko zna kakvim supstancama koje su se tada obilato koristile.My Goal's Beyond, akusticni dzez obogacen indijskim motivima (i muzicarima). (Na slici dole desno nije kakav odbegli manijak, vec tadasnji guru Sri Chinmoy.) Suptilan rad veoma oslobodjen od ispraznih gitarskih egotripova (za koje je kasnije, donekle nezasluzeno, JMcL postao sinonim). Nagovestava se kasniji simpatican hindu-jazz njegovog "Shakti"-ja, medjutim ovo je suptilnije, atmosfericnije, slobodnije forme i, ukratko, bolje. Zasluzeno predstavljeno kao najbolji JMcL album u opusu na allmusicu. "Peace One" -- 7:18"Peace Two" -- 12:15"Goodbye Pork Pie Hat" (Charles Mingus) -- 3:20"Something Spiritual" (Dave Herman) -- 3:29"Hearts and Flowers" (Theodore Moses Tobani) -- 2:10"Phillip Lane" -- 2:36"Waltz for Bill Evans" (Chick Corea) -- 2:01"Follow Your Heart" -- 3:19"Song for My Mother" -- 2:34"Blue in Green" (Miles Davis) -- 2:38Devotion, "jedan od najfinijih acid-rock albuma svih vremena" (© allmusic). Direktno iza rada sa Miles Davisom i dzemovanja sa Jimi Hendrixom (a pritom i u pratnji veoma prepoznatljivog "Band of Gypsys" bubnjara Buddy Milesa). Treba pomenuti i veoma bitne psihodelicne orguljaske zvukove (Larry Young). Ovaj album se odlicno ocuvao i zvuci jednako zacudno, ekstraterestrijalno i pomereno kao i nekada davno, sto nije mali uspeh. (Omot je tacna slika muzike). S obzirom na odredjeni revival zadnjih godina, sada mu ovaj album dodje vise hip nego pre."Devotion" – 11:25"Dragon Song" – 4:13"Marbles" – 4:05"Siren" – 5:55"Don't Let the Dragon Eat Your Mother" – 5:18"Purpose of When" – 4:45Posle izuzetnih stvari koje je neposredno pre ovog radio sa Milesom (npr. Bitches Brew, gde jedna Milesova kompozicija nosi ime "John McLaughlin"), i ranih Mahavishnu Orchestra radova, kao da se taj zanos nije mogao odrzati i kasnije (tj. novije) albume odlikuje prevashodno tehnicka doteranost, ali malo sta drugo. Da li bi se slicno desilo sa Jimijem da je (kojim srecnim slucajem) preziveo taj overdose? Ko zna. Ponekad se jednostavno nema gde dalje i bolje. Edited October 18, 2012 by Indy

[Indy]

Prog, not frog... Podsetio sam se ovoga neki dan kad sam gledao film o (Sir) George Martinu. Elem, car je vrlo ponosan na svoj rad sa (Mahavishnu) John McLaughlinom et al. i London Symphony Orchestra. Smatra da je jedna od najboljih stvari koju je producirao.Nekad davno sam imao kasetu (to je ono od plastike sto ima u sebi traku, za mladje), mislim da je bilo izdanje PGP RTB. Kvalitet je bio jeziv, a plus sto sam imao neke raspade od kasetasa, tako da je to zavijalo, frekventni opseg jedno 100 Herca ukupno, daklem, nije mi ostalo u najboljem secanju.MP3 na 320 kbps (sta god rekao Neil Young) zvuci mnogo lepse, i moram da priznam da uzivam. Ono, i jeste muzika za serioznije godine. Sto rece recenzija na allmusic, mozda najbolji fusion (jazz)-rock banda i klasicarskog orkestra, ever. I, zaista, mirakul je svoje vrste kako se eksplozivno-rafalna gitara John McL gotovo organski utapa u umilne (zlonamernici bi rekli "cheesy") sinfonijske orkestralne zvuke (i obratno).Ovo je jedan od onih slucajeva kada je izvesna pretencioznost, sto bi rekla MauDau, bila dobra ideja.http://youtu.be/M9eegi9dd6g

[Indy]

Šta reći... mnogo su bili dobri dok se nisu poskidali sa droza. Posle skoro 40 godina, ne mogu se nasititi tog zvuka. To mi je k'o kiseonik. Negde imam ovu LP-jku u BG-u (malo je drugačiji omot), mislim da je jedna od prvih koju sam ikad nabavio (nisam je čak ni kupio, menjao se sa drugarom za neku drugu plejku, ne sećam se više šta). Kad god bih hteo da pobegnem od svojih tinejdž "muka" sedao bih u Creamov N.S.U. (slučajno, moj ćale je baš imao N.S.U.) i nije me se više moglo zaustaviti. Razumevao sam otprilike svaku petu reč, ali ovo ionako nije Bob Dylan.Driving in my car, smoking my cigar,The only time I'm happy's when I play my guitar.Sailing in my yacht, what a lot I got,Happiness is something that just cannot be bought.I've been in and out, I've been up and down,I don't want to go until I've been all around.What's it all about, anyone in doubt,I don't want to go until I've found it all out.Jučer otkrih ovu divotu na Youtubetu, već sam šerovao, ali evo i ovde, da se ne zagubi:http://youtu.be/0Yi7AJvzRUA

[The Ghost]

http://www.youtube.com/watch?v=pSZkpJVDs4o

[Lancia]

[Indy]

Najbolja je prica u vezi te pesme.

[Indy]

Četvrti svet, vol, 1. i 2.Još nešto iz kategorije koju možda samo ja slušam (i ima tome skoro 3, ako ne i 3 i po, decenije). Jon Hassell, električnim Miles-om inspirisani trubač. Njegove ploče su prepune pseudoetničkih zvukova i filozofije sa Istoka što je meni sa 18-20 leta, ležalo k'o kec na 12. A ni danas nije različito.Premda neki to klasifikuju u (o užasa) New Age, veza sa eksperimentalnom i jazz (fusion) muzikom perioda je jasna, kao i sa Eno-om (koji je neizbežna mirođija i u ovoj čorbi). Neko je definisao ovu muziku kao mešavinu avangardne kompozicije, džez soliranja i afričkih i bliskoistočnih ritmova, što je otprilike to.Pod nazivom "Četvrti svet" izašle su ploče Possible Musics i Dream Theory in Malaya (možete ih čuti dole na Youtube-u u celosti).Ova muzika je bila i ostala dosta neprihvaćena (ili potcenjena, što se najbolje vidi u kategoriji, "New Age"), od vremena kad sam donosio ove LP-ove iz Trsta, pa do danas. To ponekad ima i dobre strane, kao kad sam 1996. našao u prodavnici na Novom Zelandu CD Dream Theory za svega 4 dolara (samo što nisu dopisali, "ovo niko neće, uzimamo koliko god dajete").Inače, naziv Dream Theory in Malaya vuče poreklo od nekog antropologa iz 1930-tih, koji je izučavao tamošnje pleme koje ima običaj da svaki dan diskutuje snove koje su sanjali prethodne noći. Muzika je procesirana truba (retroaktivno je neko zalepio etiketu tribal techno ovoj muzici, premda u to vreme "techno" nije postojao), a naprosto obožavam ovaj komentar sa amazona - koji je u osnovi tačan, samo kod mene je to u pozitivnom smislu, za razliku od recenzenta: "notwithstanding the other reviews, when i put this on my player i had to check to see if it was functioning properly. rarely have i heard such a cacophony described as music. pure noise."Possible Musics, vol. 1, je u velikoj meri muzički superiorni parnjak (što ne čini Dream Theory lošijim, samo neobičnijim). Ako preslušavate, obratite pažnju na kotrljajući bas, kao i talking drum (ponovo, nije muzika za zvučnike ugrađene u laptopu - mislim da nijedna muzika to nije).

http://youtu.be/eKAVitAm2-4http://youtu.be/gaC-stgdcuc

[Tsai]

[luba]

slusam juce qotsa cover one hundred days i mota mi se po glavi kako je dzosua nastao od laneganove dnk barem jednim delom, mislim, znam da je nemoguce da mu je sin, ali mozda je markicev tata negde lutao i tako krenem da burlam po diskovima, ne nalazim taj butleg zivi screaming trees da cujem prve nastupe, odem na jutjub et voila, eto ga snimak koncerta iz nemacke.

 

mogao je da mi bude sudbonosan, no geografske odrednice me sprecise da odem. a nikad nisam slusala st uzivo, iako sam ih najvise volela. dobro, zavolela ih one sekunde kad sam videla i cula lanegana, ali da, volela ih. a skoro sve druge tadasnje bitne uspela da odgledam zahvaljujuci jednom redingu i lutanjima pre 1991. ali st, nikad nikako, iako mi je clairvoyance bio spasonosni saundtrek u nekoliko zanimljivih scena. i srce mi bilo puno kad je kurt kobejn na tom redingu rekao da nirvane ne bi bilo da nije bilo st.

 

i kad je izasao sweet oblivion, sranja su vec pocela, mesecima sam tragala za plocom, ali hvala kameronu krou sto je turio nearly lost you u singles, pa je makar tako moglo malo da se cuje, a i da im se doturi nesto para od tantijema.

 

onda su i njima bila razna sranja, moja su se malo smirila i cujem da dolaze u evropu. kopala i kopala, jurila veze za vizu, proveravala gastroske autobuse za nemacku. i potpuno cudo, uspem nekako da sklopim sve, ali nema za rajka kapa - prodate sve karte dok sam se ja cimala zbog proklete trecesvetovske sudbine.

 

posle sam se kao tesila da je bio los koncert, da se markic raspadao od dopa a van izdrkavao vise nego ikad, ali nikad sebi nisam poverovala. proslo je sedam godina od tada do prvog ugledavanja jedinog coveka zbog koga bih bila i grupicupi i sta vec sve treba. samo pet pesama na koncertu qotsa na krizankama bilo je dovoljno da zapecati da je lanegan sve. qotse se skoro i ne secam (lazem, naravno).

 

slusala sam ga posle sa dulijem, pa samog, pa cu opet da ga slusam. usudila sam se jednom da pridjem na potpisivanje, ali sam pobegla brze nego sto mu je trebalo da se zapanji sto trazim da se zapise na majici. mozda cu ovog puta u beogradu da skupim muda, mada su vece sanse da ne.

 

ali to sto nisam bila na ovom koncertu nikad necu prezaliti. ne samo zato sto izgleda kao thor. nego sto jeste thor.

 

http://www.youtube.com/watch?v=ZkaK7xmuRlI

[Lancia]

usudila sam se jednom da pridjem na potpisivanje, ali sam pobegla brze nego sto mu je trebalo da se zapanji sto trazim da se zapise na majici. mozda cu ovog puta u beogradu da skupim muda, mada su vece sanse da ne.

koja rock zvezda, streca od grudi junackih. pfff.

[luba]

izvini se laneganu. nije majica bila na meni, jesi lud, mislis da bih tek to smela.

[Sludge Factory]

lubo, pomocicemo ti, nista ne brini! :)

Edited August 2, 2013 by Sludge Factory

[palfoot]

Petter O Hanna - Rendition Of A WhisperGigafonKrici i šaputanja“People are so alienated from their own soul that when they meet their soul they think it comes from another star system.” – Terence McKennaČitajući psihonauta Terencea McKenneu, dolazimo do definicije kulture kao represivnog fetišističkog kulta masovne halucinacije čije se žrtve sveopšteg programiranja moraju od-usloviti od prihvaćenih vrednosti i domininatnih arhetipova u potrazi za izrazima koje nisu sterilni i umrtvljeni već imaginativni i humani. No u vremenu kada ljuta i ozbiljna avangarda na sve raspoložive načine kidiše da nam deprogramira svest od uniformnosti i kontrolisanih sadržaja i sve više postaje neodvojivi deo institucija i fondova u novoj globalnoj kulturnoj revoluciji, ponekad se desi da, i u tom vrlom svetu sačinjenom od (kontrolisanih) svetova kult novih samoizlečenih šamana ne širi svoje jevanđelje tamo gde ga nužno očekujemo.Veoma bliski McKenninim poimanjima najumesnijeg načina preispitivanja ''pravila igre'', sakralni psihodelici norveškog dua gitariste Petera Vagana i vokalistkinje Hanne Gjermunstrod izviru iz nekog još neotkrivenog i neartificijelnog limba uzbudljive norvežanske slobodne muzike i mlade izdavačke kuće Gigafon i krče put ka iskrenom, nejednostranom dijalogu o novim mogućnostima otvorenog folka i slobodne improvizacije u 21. veku. Ostavljajući za sobom savremeniju, borbeniju formu elektronskih gličeva i haotičnih improvizacija sa mladalački živopisnog prethodnika This is a Step, na novom izdanju nam se predstavljaju u ogoljenijoj i romantičnijoj formi snolikih i, za skandinavske uslove neobično toplih, singer songwriter apstrakcija, kako iz alijeniranih tako i iz nevidljivih duhovnih sfera.Gjermunstrod ne peva ni reč norveškog , niti bilo kog postojećeg jezika, a njene fonetske konstrukcije variraju od šapata nove ambijentalno folkerske usmerenosti i jezovitih mantri sa rasturenog diktafona do bezvremenog krika gregorijanskih psalmova i afričke polifonije i zvuka celestijalnih a capella horova. Vagan svira lapsteel gitaru nenametljivo, lowercase melodično ili stvarajući atmosferične dronove, u potpunosti suspendujući gitarsku noise estetiku iz nekih drugih muzičkih avantura, dok zajedno stvaraju male zvuke koji znače više i diskretnije mapiraju improv pop estetiku od D. Sylvianonog Manafona ili kvarteta The New Songs.Album je nevidljivim linijama podeljen na tri celine koje rezonuju duboko i isceliteljski jedna na drugu. Magijske, utopijske uspavanke i recitali punktuirani elektronskim piskovima, zvucima voza, halucinatornim višeglasjem pevanja i lejerovanih vokalnih semplova ("He never spoke again, Rendition of a whisper, As if nothing had happened, Mosaic Mantra, Vanishing Twin"), komešaju se sa začudnim minijaturama blip-blop laptopa posednutog prijateljskim dusima (Postpositive, Cheshire Cat) i odzvanjajuće ritualnim, divinacijskim i distopijskim putešestvijama koja kulminiraju na rekvijemu duhova Amor Fati i epskoj uzdisalici Time Will Perfect Matter.Više nego na bilo kom drugom ovogodišnjem izdanju oseća se duh misterioznog i inovativnog koje je oslobođeno normativnosti skrivene tehnokratske elite ili samodovoljno provokativnih konceptualno-produkcijskih zahvata. Podjednako daleko i od muzičke štampe i izvikanijih nordijskih pulena, intuitivna i nehermetična muzika Petera i Hanne zaista ostavlja bez daha u sirovoj emocionalnosti i postavlja nove granice glasnosti izdvojenih šapata u kakofoniji neurotične kompetetivnosti globalne kulturne revolucije .10/10

Edited November 14, 2013 by palfoot