Not-just-now playing

[roksi]

 

http://youtu.be/AbZnyhPmILc

[roksi]

[Ryan Franco]

 

Kao Bardo Hotel i Joeboy in Mexico. Filmovi i zvučni pejzaži. Fanovi TMa će da odlepe. Ostali moraju prvo da svare Divine pa onda da se bace na ovo. 

[Parsons]

 

jer ™ bilo ovo?

 

 

[Lancia]

Deep Water je knjiga sa debelim, masnim, koznim povezom. Ima samo 12 teskih stranica, punih iskonske magije.

 

Prvo sto mi je palo na pamet je bilo, gde su bili do sada? Elouise nije (punk)rock, nije bluz, ni kantri, ni eksperiment, vise omaz pravoj root muzici u najuzem smislu. U svakoj pesmi se oseca ogroman zanatlijski kvalitet, nacitanost i nafilovanost stilovima. Fascinira uskladjenost vokala i prave lepeze pratecih instrumenata, bez obzira da li se radi o baladnom kantri muskom vokalu ili razuzdanom glavnom zenskom glasu, koji apsolutno nema granice.

 

Bend je uzeo (izgleda) ime po pevacici. Kako zvuci? Bukvalan frankestajn spoj Sandy Dillon, PJ Harvey iz najboljih dana i Lydie Lunch. Umorna Lucinda Williams? Seksi i uvrnuto skroz.

 

Iako ploca nema praznog hoda, samo da izdvojim par zanimljivih;

 

Saturn Bar - pijani Hazmat Modine

Shadow of the Pines + I'll Be Good to You - female & male kantri srceparajuce balade.

Amazing Grace - prvi put da mogu odslusam inace omrznutu pesmu.

Evil - kamerni kratki zli instrumental

Black Horses - pijano jahanje sa Tom Waitsom

 

Oni za sebe kazu blackgrass. Moze. Moze i darkgrass, u svakom slucaju good grass.

 

 

[3opge]

[Indy]

...

Edited October 10, 2016 by Indy

[Indy]

ANOHNI – HOPELESSNESS

 

Čini mi se da sam godinama (decenijama?) čekao da neko jasno i, u ovom slučaju, eksplicitno „stavi na vinil“ tu beznadežnost koju jasno osećam kada je u pitanju ljudski rod an ženeral, kao i sadašnjost i budućnost ovog sveta. Stoga mi je eskplicitna, direktna i nežmirkajuća lirika Anohni legla „kao budali šamar“ (kako to lepo i nadasve nežno kaže naš narod.)

 

Kada se Antony pojavio, mnogi su govorili za njegov glas da je anđeoski, što je svakako i bio. Anđeo je, u međuvremenu, postao transarhanđelica Anohni. Gde je Antony pevao o „Hitleru u mom srcu“, sada Anohni vidi nas, žitelje Sveamerike, uključujući tu i sebe samu, kao jednako etički-ugrožene autore ogromnog stradanja. Stradanja ne samo udaljenih nepoznatih ljudskih bića (koji stoga nisu ni bitni), već i svog života ove planete, stradanja sada, i onog koje će tek doći.

 

Neobično je postalo ovih dana u „muzičkoj industriji“ (tandem izraz u kojem su spojene dve raznorodne stvari, jedna verovatno najlepša koja postoji, i druga koja teško da inspiriše bilo koga) biti otvoreno politički suprotstavljen vladajućim elitama. Čak i kada postoji neki politički izraz, on je brižljivo kalibriran da ne uznemiri varenje pristojne buržoazije, već da samo učini da se osećaju još bolje, pošto eto, „oni ne čine ništa zlo“. To, naravno, nije tačno, i Anohni je sasvim jasna u tom pogledu.

 

Mi smo Obama, mi smo izdali etičke principe za koje navodno stojimo, mi utamničujemo neoptužene u Gvantanamu, mi raznosimo dronovima porodice neosuđenih „sumnjivaca“ po sirotim zemljama, mi smo ti koji špijuniramo sve i svakog, mi smo ti koji smo se otcepili od Majke Prirode, mi svi zajedno satiremo živi svet planete (i sečemo granu na kojoj sami sedimo... ali, kaže Anohni „I don't give a shit about what happens to you“. Ovo je o našim žrtvama.)

 

Iza svega toga, ostaje samo beznadežnost, ne nude se „rešenja“, jer ih nema, niti će doći bilo kakav spasitelj da to sve naprasno promeni. U to se ne mora, ali može, pogledati... i iza toga, nastaviti da se živi, bez nade, ali i bez laži.

 

[aram]

uf, fala Indi, promaklo bi mi ovo...

[vladavsnarod]

ANOHNI – HOPELESSNESS

 

Čini mi se da sam godinama (decenijama?) čekao da neko jasno i, u ovom slučaju, eksplicitno „stavi na vinil“ tu beznadežnost koju jasno osećam kada je u pitanju ljudski rod an ženeral, kao i sadašnjost i budućnost ovog sveta. Stoga mi je eskplicitna, direktna i nežmirkajuća lirika Anohni legla „kao budali šamar“ (kako to lepo i nadasve nežno kaže naš narod.)

 

Kada se Antony pojavio, mnogi su govorili za njegov glas da je anđeoski, što je svakako i bio. Anđeo je, u međuvremenu, postao transarhanđelica Anohni. Gde je Antony pevao o „Hitleru u mom srcu“, sada Anohni vidi nas, žitelje Sveamerike, uključujući tu i sebe samu, kao jednako etički-ugrožene autore ogromnog stradanja. Stradanja ne samo udaljenih nepoznatih ljudskih bića (koji stoga nisu ni bitni), već i svog života ove planete, stradanja sada, i onog koje će tek doći.

 

Neobično je postalo ovih dana u „muzičkoj industriji“ (tandem izraz u kojem su spojene dve raznorodne stvari, jedna verovatno najlepša koja postoji, i druga koja teško da inspiriše bilo koga) biti otvoreno politički suprotstavljen vladajućim elitama. Čak i kada postoji neki politički izraz, on je brižljivo kalibriran da ne uznemiri varenje pristojne buržoazije, već da samo učini da se osećaju još bolje, pošto eto, „oni ne čine ništa zlo“. To, naravno, nije tačno, i Anohni je sasvim jasna u tom pogledu.

 

Mi smo Obama, mi smo izdali etičke principe za koje navodno stojimo, mi utamničujemo neoptužene u Gvantanamu, mi raznosimo dronovima porodice neosuđenih „sumnjivaca“ po sirotim zemljama, mi smo ti koji špijuniramo sve i svakog, mi smo ti koji smo se otcepili od Majke Prirode, mi svi zajedno satiremo živi svet planete (i sečemo granu na kojoj sami sedimo... ali, kaže Anohni „I don't give a shit about what happens to you“. Ovo je o našim žrtvama.)

 

Iza svega toga, ostaje samo beznadežnost, ne nude se „rešenja“, jer ih nema, niti će doći bilo kakav spasitelj da to sve naprasno promeni. U to se ne mora, ali može, pogledati... i iza toga, nastaviti da se živi, bez nade, ali i bez laži.

 

:ziga:  za izlaganje, album nisam poslusao. 

[maheem]

sinoć sam tokom vožnje poslušao sve njegove albume. jbte koliko tu dobrih stvari ima, naši klinci će ga sa oduševljenjem istraživati za 20-30 godina
 

 

[Krošek]

 

[Parsons]

ne znam zaista, mozda na nekog pojavom i frizurom , crtama lica svakako ne 

[freakns]

kada @mandingo naidje na mene u fantasyju

 

 

[pacey defender]

U poslednje vreme Joe Bonamassa mi je na skoro pa dnevnom repertoaru, preslusavam The Civil Wars iako to ne samo da nije novo nego je i rasformirano, a uhvatio sam sebe da neke domaće obaveze ako zahtevaju odlazak kolima počinjem da tempiram za nedelju od 18h, hvala gospodinu Simiću što ne posustaje.