kritika savremene umetnosti

[Caligula]

Ima vec dosta toga na sceni i interesantnog i inspirativnog. Okacicu ponesto sto mi se npr. dopalo cim pre. edit: evo ovaj tip npr, od ranije:)Inace, uglavnom negativno komentarisem djubre nastalo na Dishanovoj duhovitoj dosetki. Odnosno, ono u sta je metastazirala - pruzajuci sansu Marini ili Milici da se nazovu ... umetnicama.Razumem ja i zakone trzista, i religiozne potrebe publike, i zelju da se bude poseban. I naravno nemam nista sustinski protiv toga. Ali nije lose kriticki se osvrnuti na kukavicje jaje - i reci o cemu se radi. Do sada nisam cuo neke cvrste argumente (ne samo ovde) koji bi pokazivanje picke opravdali kao umetnost.Tabuima svako moze da se igra i da se naslanja na njih - ako vec nema drugaciju snagu izraza. Ali, oslanjanje na tabue je samo indikator kreativne impotencije.

Edited March 19, 2010 by CowBoy

[kim_philby]

Na ovoj temi je manje-vise jasno kakvu savremenu umetnost njeni protivnici ne zele. Medjutim nije jasno za kakvu se savremenu umetnost oni zalazu. Znaci, ako ne Marina i Milica, sta onda?

ako nista drugo milica bi bila srecna da zna da ju je neko pomenuo u istoj recenici sa marinom.ja od umetnosti najvise volim maljevica. doduse onog beogradskog.

[Прслин]

Na ovoj temi je manje-vise jasno kakvu savremenu umetnost njeni protivnici ne zele. Medjutim nije jasno za kakvu se savremenu umetnost oni zalazu. Znaci, ako ne Marina i Milica, sta onda?

Зависи од расположења. Али, рецимо да се мени драга савремена ("савремена" као у "аутори живи") уметност креће између овога и oвога..

[Ryan Franco]

Ocu i ja!Evo ga moje omilljeno savremeno^TM umetnicko delo:Mark Wallinger. Threshold to the Kingdom :ziga:A volim i prvu ajkulu od Damiena Hirsta. Ovo dalje ne volim. Ali prodaje strava majice na ovomsajtu.Dobre su i eksplozije/implozije Romana Ziegnera: Od domacih Nesa Paripovic kralj, a od mladjih izvesni Goran Micevski:Preporucujem Travel Gudes i Finnish Report.

[kim_philby]

predstavljen koncept i kustosi 51. Oktobarskog salona

Ovogodišnji Oktobarski salon u Beogradu, čiji je umetnički direktor švedski kustos Johan Puset (Pousette), biće posvećen stvarnosti i njenoj ličnoj i kolektivnoj percepciji, a predstaviće radove renomiranih, ali i mladih međunarodnih umetnika, koji će uglavnom biti iz domena pokretnih slika i postavljeni u javnom prostoru radi edukacije i kontakta s najširom publikom.“Kako reformulisati sećanje i strategije zaboravljanja biće zajednički imenitelji kustoške koncepcije 51. Oktobarskog salona”, rekao je 19. marta na konferenciji za novinare Puset, osnivač Baltik art centra i kustos Geterborškog bijenala, koji je osmislio koncept 51. Salona sa švedskom koleginicom Selijom Prado (Celia Prado), bivšom direktorkom Tensta Kunsthalea u Stokholmu.Osnovna ideja i radni naslov 51. Salona “Nama prija noć” jedna je od najčuvenijih izjava argentinskog pisca Horhe Luisa Borhesa, kojom je hteo da opiše stanje duha - stvarnosti i percepcije stvarnosti, a vezana je i za pitanja kao što su samoća, sećanje, rekonstrukcija i, nasuprot interpretaciji - komunikacija (“Ne mogu da prođem kroz predgrađa u samotnoj noći, a da ne pomislim da nama prija noć jer potiskuje nevažne detalje, baš kao i naše sećanje”).Navodeći da je za njega i Seliju Prado ovo vrlo interesantna prilika da upoznaju Beograd i ovaj deo sveta, te da su vrlo uzbuđeni zbog tog novog iskustva, Puset je rekao da se bave konceptualnom savremenom umetnošću i sarađuju sa mnogim međunarodnim umetnicima, dok je Pradova dodala da ih posebno interesuju međunarodni globalni problemi, kulturološki i istorijsko-politički.U Geterborgu je na bijenalu tema bila slika čovečanstva danas, ali je koncepcija, prema navodima Puseta, bila i da se pruži i nada, odnosno da se sagleda politička situacija i predstavi doživljaj sveta.Koncept za 51. Salon u Beogradu zasnovan je na percepciji predstave o stvarnosti, kako individualnoj, tako i kolektivnoj, rekao je Puset i najavio da će pozvati veliki broj poznatih i mladih međunarodnih umetnika koje interesuju društveni, socijalni i politički odnosi.Selija Prado dodala je da trenutno istražuju srpsku kulturnu scenu i šta postoji kao umetnička ponuda ovde.Prema njihovom konceptu, znatan broj umetnika na suptilan način komentariše važne teme iz skorašnje istorije i savremenog društva, a za publiku otvorenog duha, to može delovati kao katalizator koji proširuje mogućnosti percepcije, čime se doprinosi širem razumevanju. U osnovi, reč je o sopstvenim izborima, interesovanju za posmatranje i refleksiju, zdravom razumu, a možda i u većoj meri, o jednom zdravom stepenu nepoverljivosti i konstruktivne kritike. Oktobarski salon tako će vizualizovati konceptualni iskaz posredstvom selekcije relevantnih međunarodnih dela renomiranih umetnika, kao i onih koji tek dolaze. Na senzibilan, dokumentaristički i filozofski način, usredsrediće se na skorašnje globalne istorijske narative paralelne novijoj istoriji u regionu Balkana, a kustosi se nadaju i da će izložba doprineti širokoj raspravi o tome da su događanja u istoriji retko izolovana, već se ponavljaju, kao i o rekonstruisanju prošlosti i pojedinačnim sećanjima.Prema navodima Puseta, teško je uspostaviti jasnu razliku između iskustva po sebi i tumačenja iskustva.Zbog kritičkog postupanja sa informacijama, sećanje nije uvek pouzdan izvor informacija, tako da možemo biti bez svoje volje manipulisani kada drugi tvrde neke stvari na osnovu svoga sećanja, bilo to smišljeno ili ne. Sećanja su po prirodi stvari dinamična, a ne statična, i obuhvataju složene, kaleidoskopske izvore informacija, fragmente i nivoe, proces u kome nečija iskustva mogu stalno biti preobražavana. Naša vizuelna slika često zavisi od načina na koji konceptualizujemo i verbalizujemo svet, što sugeriše da naš jezik utiče na naše sećanje i preobražava ga.Najproblematičnije je to što ona sećanja koja se najčešće prepričavaju najviše bivaju izmenjena.Taj proces artikulacije ponekad čak može dovesti do nastanka sećanja zasnovanih na nepostojećim iskustvima, koja na kraju uključujemo u našu banku podataka kao “stvarna”. Polazeći od te teze, preispitujući pojam sećanja i njegovu uverljivost, suočavamo se sa potrebom za rekonstruisanjem i povraćajem, čime se otvaraju nova vrata za tumačenje i pripovedanje.Tokom 20. veka, naučni pogled na istoriju i ljudsko sećanje znatno se promenio. Mogućnost objektivnog pisanja istorije dovedena je u pitanje, a na sećanja se počelo gledati ne samo kao na individualnu stvar, već i kao nešto što je podložno uticajima društva i kulture. Francuski filozof Pol Riker (1913-2005) tvrdio je da postoji bliska veza pisane istorije i pripovedanja, budući da je i jedno i drugo posredovano putem jezika i priziva tumačenje. U poslednjoj knjizi “Mémoire, l´histoire, l´oubli” (Sećanje, istorija, zaborav) Riker je istraživao odnos sećanja i imaginacije, istorije i zaborava.Koncept 51. Salona primenjuje Rikerove ideje o književnosti kako bi doprineo produbljenom razumevanju načina na koji književnost može tumačiti istorijske događaje i dati im smisao.Književnost i umetnost, prema navodima kustosa, mogu pokrenuti pitanja o pouzdanosti ljudskog sećanja i pružiti mogućnost za prevazilaženje zaborava, koji se povezuje sa istorijskim pokušajima da se manipuliše određenim kolektivnim sećanjima i da se ona potisnu. Uz pretpostavku da se prošlost uvek konstituiše i konstruiše u okviru sadašnjih konteksta ili društvenih normi, u sadašnjosti se određuje da li je prošlost postala neopravdana i da li je treba “popraviti”.Puset je istakao i da će u Beogradu biti prilika da se ostvari kontakt radova i publike, a istakao je kao veoma važan i edukativan aspekt izložbe. Iako još ne poznaje dobro izlagačke potencijale u Beogradu, naveo je da će u svakom slučaju radovi biti u javnom prostoru.Odabrana dela uglavnom će biti iz domena pokretnih slika - video/filmske i prostorne instalacije.Kustosi nameravaju da iskoriste vizuelni medijum, fascinantan i poznat mnogim gledaocima koji su već decenijama navikli na televiziju, filmove ili video snimke za kućnu upotrebu. Iza ambicije da se javni prostor koristi za prikazivanje jednog dela ove izložbe takođe stoji namera da ona bude pristupačna, dostupna jednoj širokoj publici za koju je savremena umetnost nešto novo.Za razliku od prošle godine, kada je organizacija jubilarnog, 50. Salona, započeta sa višemesečnim zakašnjenjem (iz objektivnih razloga), priprema 51. izložbe počela je već po završetku prethodne.Predsednik Odbora Oktobarskog salona Aleksandar Peković, koji je i zamenik gradskog sekretara za kulturu, rekao je da budžet još nije zaokružen, a za sada obuhvata 22 miliona dinara iz gradskog budžeta i četiri miliona planiranih od Ministarstva kulture Srbije.To je za čak 12 miliona manje nego prošle godine, ali će razlika biti nadomeštena u partnerstvu sa švedskom ambasadom i švedskim institucijama, rekao je Peković, navodeći da time počinje i novi model finansiranja najznačajnije beogradske izložbe savremene umetnosti.Pomoćnica gradonačelnika Radmila Hrustanović istakla je da će 51. Salon biti iznenađenje za mnoge i da će imati neke elemente koji nisu nikada viđeni, a posebno je naglasila i da je koncept da Oktobarski salon ne bude elitistička manifestacija, već da pripada što većem broju ljudi.U ime organizatora, direktorka KCB-a Marina Đurđević rekla je da je Oktobarski salon ostao veliki podsticaj stvaralačkom duhu i da iz godine u godinu menja kulturnu klimu Beograda.“Očekivanja su velika i za budućnost Salona”, napomenula je ona, dodajući da Oktobarski salon mora da sledi sve zahtevnije izložbene standarde, a istovremeno da podstiče stvaralačku klimu u Srbiji.Oktobarski salon, osnovan 1960. kao izložba najboljih ostvarenja u oblasti likovnih umetnosti, menjao je tokom poluvekovne istorije koncepciju i oblike organizovanja, a od 2001. imenuje se umetnički direktor koji predlaže koncept Salona.Umetnička direktorka 45. Oktobarskog salona - prvog međunarodnog, bila je 2004. godine kustoškinja i istoričarka umetnosti Anda Rotenberg iz Poljske, dok je 2005. koncept osmislila beogradska istoričarka umetnosti i kustoškinja Darka Radosavljević Vasiljević, 2006. nemački kustos Rene Blok, a 2007. Lorand Heđi iz Mađarske. Umetnička direktorka 2008. bila je istoričarka umetnosti i kustoškinja Bojana Pejić, koja živi i radi u Berlinu od početka 90-ih.Prošle godine umetnička direktorka jubilarnog, 50. Salona bila je Branislava Andjelković, direktorka Muzeja savremene umetnosti Beograd, koja je osmislila izložbu “Okolnost”, kao pregled markantnih, inspirativnih i kritički utemeljenih umetničkih pozicija u Srbiji u ovom trenutku.Jubilarni Salon realizovan je nešto manjim budžetom nego prethodnih godina - usled finansijske krize, a predstavio je dvadesetak umetnika koji uglavnom žive i rade u Srbiji, ali su prisutni i na međunarodnoj sceni, kao i strani umetnici koji su aktivni i u ovoj sredini, poput Fila Kolinsa (Phil Collins) iz Britanije ili Igora Grubića iz Hrvatske.Ravnopravne nagrade 50. Oktobarskog salona dobili su Katarina Zdjelar, Darinka Pop-Mitić i Raša Todosijević, dok je nagrada KCB-a dodeljena Aleksandru Jestroviću alijas Jamesdinu, a nagrada srpske sekcije AICA (Međunarodnog udruženja likovnih kritičara) Vladimiru Nikoliću za rad “Pra-ubistvo”.Nikolić je za taj rad dobio i nagradu žirija Muzeja primenjene umetnosti, kao i novinarskog žirija.Sajt Oktobarskog salona je www.oktobarskisalon.org

[DarkAttraktor]

Ravnopravne nagrade 50. Oktobarskog salona dobili su Katarina Zdjelar, Darinka Pop-Mitić i Raša Todosijević, dok je nagrada KCB-a dodeljena Aleksandru Jestroviću alijas Jamesdinu, a nagrada srpske sekcije AICA (Međunarodnog udruženja likovnih kritičara) Vladimiru Nikoliću za rad “Pra-ubistvo”.

[kim_philby]

sto? ne volis katarinu zdjelar?

[DarkAttraktor]

Prema njenom radu sam apsolutno indiferentan, jer je ona po svim parametrima neko savrseno nebitan. Generalna percepcija njenog rada je ono sto je u stvari 'problematicno'.

[Bebler]

neko savrseno nebitan

Ja ovo pre vidim kao savršenu preporuku, nipošto kao diskvalifikatoran faktor za umetnika. Svet je od početka polarizovan na bitne i nebitne. Kao savršeni plebejac sklon sam nebitnim pojavama i procesima jer su mi po koncepciji bliske. Bitne doživljavam kao svojevrsne konkvistadore za koje sam samo deo zbirnog korpusa koji treba pokrstiti ili nestati, u najboljem sličaju marginalizovati. Aktuelni pristup tržištu umetnosti je odavno postvaljen na fundamente korporacijskog iskustva i tu nema puno razlomaka. Delovi procenta iza zareza se uglavnom zaokružuju. 25,12%=26%. Svi su nebitni sem ako upravni odbor ne odluči drugačije. Ako je predviđeno da Zđelarova iz nebitnosti bude konvertovana u bitnost onda tu nema dileme. Njena posvećenost definisanju nove prošlosti iliti reinvenciji sebe samoga zarad integrisanja u nov kulturni prostor...

The audio piece Untitled as Ms. Laker comprises sound material recorded at the integration classes for foreigners in Rotterdam. The method of recording what the students might say is one of the various educational ways employed for learning the Dutch language. This saying is actually instructed repeating of what the students hear from his/hers partner in dialogue that is a prerecorded machine voice. This piece deals with the performative contradiction of speech that is produced by and applied on a speaking body. But also with the processes and unstable nature of identification. A woman (student) utters sentences by which she learns how to introduce herself in the real (Dutch speaking) world, but we never hear her saying her name. Instead, a range of different male and female names are lined up. We hear her saying: Hi, my name is Peter de Boer. I am Anke de Graaf. My name is Mr. Kaalsbeek. I am…

... kroz proces učenja predstavljanja na realnom nizozemskom kvalifikovala je njenu asimilatorsku misiju za umetnički rentabilan proizvod. Tako je predviđeno. Edited March 23, 2010 by Bebler

[DarkAttraktor]

Ja ovo pre vidim kao savršenu preporuku, nipošto kao diskvalifikatoran faktor za umetnika.

I ja bi se slozio sa tim sa jednog oporutnog i kratkovidog stanovista umetnickog establismenta koje ja nikako ne delim. Ko hoce da se bakce s tim sta nije u redu sa tim i takvim nacinom funkcionisanja stvari, tematizovanja nebitnih ljudi, tematizovanja nebitnih pitanja i uzurpaciji umetnickog/medijskog/informativnog prostora mesto neceg sto bi moglo biti STVARNO BITNO - nek izvoli, a kome je sve potaman - opet nek izvoli. Mene sve to ontoloski mimoilazi, ja ovde uglavnom postujem na sportu i glupostima. Sto kaze jedan domaci bloger: 'Ko zna znace - ko ne zna, neznace'. Na kraju krajeva - koliko ima vrednih umetnika koji i funkcionisu parainstitucionalno, van javnog prostora, molim lepo.

... kroz proces učenja predstavljanja na realnom nizozemskom kvalifikovala je njenu asimilatorsku misiju za umetnički rentabilan proizvod.Tako je predviđeno.

Lepo si to reko.

[Bebler]

I ja bi se slozio sa tim sa jednog oporutnog i kratkovidog stanovista umetnickog establismenta koje ja nikako ne delim. Ko hoce da se bakce s tim sta nije u redu sa tim i takvim nacinom funkcionisanja stvari, tematizovanja nebitnih ljudi, tematizovanja nebitnih pitanja i uzurpaciji umetnickog/medijskog/informativnog prostora mesto neceg sto bi moglo biti STVARNO BITNO - nek izvoli, a kome je sve potaman - opet nek izvoli. Mene sve to ontoloski mimoilazi, ja ovde uglavnom postujem na sportu i glupostima. Sto kaze jedan domaci bloger: 'Ko zna znace - ko ne zna, neznace'. Na kraju krajeva - koliko ima vrednih umetnika koji i funkcionisu parainstitucionalno, van javnog prostora, molim lepo.Lepo si to reko.

Na ovom mestu smatram neophodnim citiranje jedne od mojih omiljenih forumskih prepiski Julijane i Sioran koji se odigrao pre mnogo godina na FPD.Počelo je raspravom o delu The Rape of the Masters Rodžera Kimbela ...

Jjel se izjashnjava on tu protiv chega je, mislim u terminima um. kritike, jel imenuje metode? ili se bash fokusirao na raskrinkavanje motiva akademske kritike?jel ima necheg prema chemu se afirmativno odnosi - metode, imena, ishta? pitam. /ako si dochitala/edit - taj problem menjanja teksta dela propushtajuci ga kroz apriorne interpretativne grids postavila je jos sredinom 60-ih susan sontag u svom against interpretation esejudodushe odnosi se pretezzno na filmsku kritiku. /narochito se okomila na tada popularna frojdisichka tumachenja/

Ssamo bez uzbudjivanja. knjiga nije enormno filozofski sofisticirana, niti je to, btw, sontagin esej. sto ne znaci da ne dele neke teze, na primer da umetnicka kritika treba da se relativno vise bavi formom nego sadrzajem (a ne kao sto je, po kimballu, sad slucaj), te da je tretiranje umetnosti (on se ovde bavi likovnom umetnoscu) kao teksta pokusaj da se opstruira ili degradira nas neposredni kontakt sa umetnickim.ne znam na sta konkretno mislis pod 'imenovanjem metoda' - knjiga nije udzbenik vec se sastoji od 7 studija slucaja - umetnickih dela/umetnika na koje su (on tvrdi) autoriteti savremene umetnicke kritike naslonili posebno brutalne interpretacije. u tipicnom poglavlju on citira delove tih interpretacija i sarkasticno komentarise. uzasno je smesno, mada u sustini isto toliko redundantno.

Jma ne uzbudjujem seda, pa ko ce ochekivati od zontag, pa josh njen pionirski rad, neshto dubioznomada ona tu nije principjelno protiv interpretacije, nego bash tih vrsta koja ne otkrivaju vec uchitavaju znachenje /u stvari ona je protiv interpolacije, ne protiv interpretacije/ i ne bavi se traganjem za uzrocima i motivima takvih /over/interpretacija vetj prosto konstatuje trend - shto mi se chini da je, bar prema naslovu, kod kimbala predmet analize - zashto to vodeci kritichari rade. uz prizvuk teorije zavere vodecih savremenih kritichara. jer kazzesh da on to vidi kao pokushaj /da se opstruira../ - shto implicira svesnu nameru subjekta mislila sam konkretno da li kritikujuci /i ismevajuci/ pojedinachne primere kritike kimbell upucuje da su oni omanuli /ili interpolirali tekst/ navodeci ih kao primere insuficijencije te i te /pa imenom - semioticke, ikonoloshke, feministicke, psihoanalitichke..../ metode shireci tako analizu na problem metodologije. shto sontag, recimo, ne radi ali ona tu i prilazi kao pomalo naivni eksponent 'zdravog razuma' bez uvida u razradjenu naucnu aparaturu kritike i njenu genezu u koju kembell sigurno ima uvid buduci da je iz te branshebash me zanima koje je primere uzeo i koga se dohvatio /panofskog stoposto, on je totalno bazirao na tekst, blizak je semioticharima, i nonshalatno apstrahuje specifichnosti umetnichkog medija - formu, stil - mada ta dihotomija forma/sadrzzaj je isto problematichna i ustupak je lakshoj verbalnoj komunikaciji i tradicijividim da se u indeksu pominje s. alpers a jedna od tema je rubens pa nagadjam da se obrushio na neku njenu kritiku rubensa jer je ona najvishe bavi holandskim baroknim slikarstvom i ima mnogo smelih ekskurzijanishta dok ne prochitam, jedva chekam, narochito ako je sarkastichno i duhovito

S>mada ona tu nije principjelno protiv interpretacije, nego bash tih vrsta koja ne otkrivaju vec uchitavaju znachenje /u stvari ona je protiv interpolacije, ne protiv interpretacije/pa niko nije tako ekstreman da je protiv interpretacije u smislu da smatra da konzumacija umetnickog treba da se sastoji iskljucivo u dozivljaju (dakle, bez ikakvog poznavanja konteksta ili tehnike ili ikakve kognitivne refleksije), to se negde podrazumeva. ono protiv cega ona jeste to je relativni udeo interpretativnog u odnosu na dozivljeno.>shto mi se chini da je, bar prema naslovu, kod kimbala predmet analize - zashto to vodeci kritichari rade. uz prizvuk teorije zavere vodecih savremenih kritichara. jer kazzesh da on to vidi kao pokushaj /da se opstruira../ - shto implicira svesnu nameru subjektamotivacija u stvari nije predmet analize nego se podrazumeva da je ta koju u startu, takoreci na koricama, navodi: pokusaj da se umetnost degradira i politizuje a u u cilju sticanja statusa i osecanja moralne superiornosti. najveci deo knjige se sastoji u dokumentovanju toga sto se radi (ko, s kim, kako - primeri), ne toliko u njegovoj analizi (koja je prilicno jednostavna).>mislila sam konkretno da li kritikujuci /i ismevajuci/ pojedinachne primere kritike kimbell upucuje da su oni omanuli /ili interpolirali tekst/ navodeci ih kao primere insuficijencije te i te /pa imenom - semioticke, ikonoloshke, feministicke, psihoanalitichke..../ metode shireci tako analizu na problem metodologije.pa problem je sto on ne smatra semioticku etc "metodu" validnom metodom u meri da to uopste ne zavredjuje ozbiljnu analizu u opstem slucaju. dakle, njemu nije ni na kraj pameti da analize kritikuje u odnosu na standarde nekakvog metoda nego da se ruga samom, jel, metodu, a i to samo preko konkretnih implementacija.>ali ona tu i prilazi kao pomalo naivni eksponent 'zdravog razuma' bez uvida u razradjenu naucnu aparaturu kritike i njenu genezu u koju kembell sigurno ima uvid buduci da je iz te bransheactually, mislim da je ovo taj isti, ako ne i mnogo brutalniji "zdrav razum". btw, koja ti je to "naucna aparatura kritike"? kako se zove ta nauka?>vidim da se u indeksu pominje s. alpers a jedna od tema je rubens pa nagadjam da se obrushio na neku njenu kritiku rubensajeste, uhvatio se nekog njenog iscitavanja slike nekog pijanog bozanstva kao silovanja.

Ostalo možete pročitati ovde...

[DarkAttraktor]

Nismo se razumeli izgleda, nemam ja problema sa 'otudjenim' jezikom savremene umetnosti, jos manje sa 'hermeticnim' jezikom njene kritike, a jos manje sa kreativnim interpolacijama kriticara. Sve je to van problema, sto se mene tice.Inace, ne mislim da se u razmisljanjima o umetnosti trebamo svesti na najmanjeg zajednickog sadrzaoca, tako da mi uopste nije blizak Kimbalov """pristup""".

[Caligula]

... pa niko nije tako ekstreman da je protiv interpretacije u smislu da smatra da konzumacija umetnickog treba da se sastoji iskljucivo u dozivljaju (dakle, bez ikakvog poznavanja konteksta ili tehnike ili ikakve kognitivne refleksije), to se negde podrazumeva. ono protiv cega ona jeste to je relativni udeo interpretativnog u odnosu na dozivljeno.

-1a ovaj pink deo, Od toga "podrazumeva se" sve je i krenulo.

[Bebler]

-1a ovaj pink deo, Od toga "podrazumeva se" sve je i krenulo.

Njih dve su bile onako, momački naježene na Zontagovu pa je deo njihove rasprave bio posvećen njenim neretko ekstremno nebuloznim stavovima. @Dark Poenata ovog citiranja nije isticanje nekakve poente već naglašavanje da se o raznim kriterijumima vrednovanja umetnosti vrlo sadržajno raspravljalo. Kod Kimbela nisam naišao na tvrdnje o najmanjem zajedničkom imenitelju ali tvrdnja da We teach and study art history—as we teach and study literary history or political history or the history of science—partly to familiarize ourselves with humanity’s adventure in time iako opšte mesto ima smisla i nije loš stav za početak razmatranja kriterijuma vrednovanja savremenog umetničkog dela. Dakle učimo da bi smo se upoznali, ne da bi smo automatski vrednovali.Ono što pak po mom mišljenju čini okosnicu Kimbelovog stava, ali i stava čitave plejade konzervativnih kritičara ili pak konzumenata umetnosti jeste sledeće:

Spurious aggrandizement describes one strategy in the war against art. It blurs the distinction between high and low, elevating the detritus of popular culture to the status of fine art. (Andy Warhol: “Art is what you can get away with.”) The second main strategy proceeds in the opposite direction. It operates not by inflating the trivial, the mediocre, the perverse, but by attacking greatness.

I upravo mislim da je to momenat u kome se u potpunosti slažeš sa Kimbelom. Protivljenje teorijskom okviru koji je postao gotovo premisa svih novijih dela koja etablirana kritika prepoznaje vrlo je problematičan stav. Još je Bauhaus otvorio pandorinu kutiju fuzionisanja teorije i umetničke estetike tako da sada i nema mesta preispitivanju svrsishodnosti tog procesa već možda samo dometa, granica. _No dobro je poznato da se bar u umetnosti proces ne zaustavlja dok se svi ne istutnje pa makar to trajalo narednih 300 godina. U određenom trenutku aktuelni proces zamenjuje neki novi trend ali na periferijama uvek ostaje mnoštvo legionara koji nisu spremni da se odreknu zakletve koju su jednom dali. Ukratko, da se vratimo na Zdjelaricu, reći da je ona marginalna pojava moguće je samo u nekakvom procesu komparacije. Ja ne tvrdim niti da jeste a još manje da nije. Jednostavno nisam spreman da prihvatim jednu ili drugu tvrdnju bez ozbiljnijeg osvrta od nebino je. Tvrdnja da je koncept nebitan jednostvano ne stoji. Klasicizam je odavno okončan, bar tamo gde je i začet tako da je tematika odonda poprilični izgubila na značaju u procesu opšteg vrednovanja umetničkog dela. Dakle treba nam neki savremeniji kriterijum. Treba nam širi aspekt sagledavanja uslova u kojima je njen ili ma čiji drugi koncept načet... Edited March 23, 2010 by Bebler

[DarkAttraktor]

Dakle učimo da bi smo se upoznali, ne da bi smo automatski vrednovali.

Dakle ti mislis da je istorija umetnosti nekakva vrsta svedskog stola sa kojeg ces da izbiras sta ti se svidja, a ti ces svakako probati sve ne bi li sa prisutnim ljudima pricao sto opsirnije o svom iskustvu ? Svaka cast, no uprkos svom mom uvazavanju konteksta kao najbitnijeg dostignuca umetnosti 20 veka, ja - na kraju krajeva - ne pristupam umetnosti u tako demokratskim okvirima.