Beograd nekada

[katamaran]

Ovo je zanimljiva fotka (tridesete)

 

Prvi put vidim da je bila neka zgrada odmah do spomenika.

[bigvlada]

Vidi se i ovde, nešto lošiji ugao, u pitanju je 1935. godina. 

 

[katamaran]

Ja ovde jedva vidim Pobednika i nesto mi se cini da nema zgrade. Da nije ova slika starija? Cini mi se da je ranije srusena ona kasarna

 

edit: malo o slicnoj zgradi koja i danas postoji u blizini

 

http://www.beograd.rs/cms/view.php?id=2324

 

 

 

u zgradi izgrađenoj za potrebe Generalštaba srpske vojske, u kojoj je jedno vreme bio smešten i Vojni muzej.

 

edit 2: ipak se vidi zgrada

Edited February 21, 2016 by katamaran

[katamaran]

Kad smo vec kod srusenih kasarni na Kalemegdanu

 

[katamaran]

1930. godina

 

http://www.balkan-politika.com/download/file.php?id=4082

 

Tu se danas vide ostaci Austrijske kasarne srusene na kraju 18. veka. Nikako ne nalazim nesto konkretnije o ovom sto se vidi na slikama.

 

edit: da nije ovo na mestu gde su danas kosarkaski tereni?

 

edit 2: nikako ne uspevam da ga uglavim :)

 

 

edit 3: nadjoh prokletinju. Ipak na istom mestu gde i Austrijska kao sto sam prvo i mislio

Edited February 21, 2016 by katamaran

[katamaran]

BG toponimi

 

prebacicu u spojler jer je ogroman tekst

 

 

Beogradski toponimi

Tekst koji sledi objavljen je u "Godišnjici Nikole Cupica", knjiga XXII, u Beo-gradu 1903. godine, pod naslovom Crtice za raniju sliku srpske prestonice, zapisao M. DJ. Milicevic, i s godinom na naslovnoj strani - 1902.

Abadžijska caršija
Onde gde je danas Abadžijska caršija bila je tridesetih godina livada kneza Miloša, a majstori abadžije imali su ducane u beogradskoj varoši, medju tur-skim ducanima i kucama.Knez Miloš razdeli svoju livadu na placeve, digne abadžije iz varoši, i naseli ih na one svoje placeve, da je seljacima lakše dola- ziti k njima na ducane, a i majstori da steku svoje kuce, i da ne placaju dove- ka kiriju Turcima. Danas u Abadžijskoj caršiji nema nikakvih ducana, nego su same kuce, ali je ulici ostalo ime Abadžijska caršija.

Alijina bašta

Malko na sever iduci od bivše Vidin kapije, onamo ka parnom kupatilu, bila je bašta s vinovom lozom i drugim vocem nekoga Turcina Alije. Tu je bilo gro-ždja neobicno krupnog i slatkog. U sredini bašte bio je jedan mali kucerak, koliko da se covek od zla vremena skloni. Alija je tu leti i nocivao i danjivao. Kad groždje dospe, Alija je imao mušterija dosta. Ko mu dodje da jede groždja, plati na vratima groš, pa jede bez mere koliko god može. A koji hoce da po- nese, tome Alija izmeri i naplati groš od oke. Posle bombardovanja (1862. godine) Alije je nestalo, a bašta je razvaljena, i loza pokopana i raznesena.

Barjak džamija
Od mnogih džamija, koje je imao nekadanji Beograd, danas stoji samo Barjak džamija, koja je niže Zereka ka Dorcolu iduci i onamo bliže Gradu. U njoj danas uci hodža, koji prima platu od srpske države. To je bogomolja za sve muslimane koji u Beogradu žive, ili kroz Beograd kao putnici prolaze. Ne-kada, za turske vlasti, na munaru se od te džamije istavljao barjak, te je od toga i dobila ime Barjak džamija. Po ovoj džamiji cesto se oznacava i njezina bliža okolina.

Batal džamija

Na severozapadnom kraju onoga novoga parka koji je zasađen na pre-djašnjoj Batal džamijskoj pijaci, na istok od dvorske bašte, bila je jedna stara džamija, ozidana tesanim kamenom. Ona je odavno bila napuštena, munara joj se prebila, vrata sva bila su istavljena i isprovaljivana. U njoj je cesto pla-ndovala stoka. Zato se i zvala Batal džamija. Kako se Beograd širio, to je i ta Batal džamija, posle bombardovanja, oborena, te se ocistilo lice onoj zgradi gde je danas gimnazija; ali se to mesto i okolina njegova i sad zove Batal džamija.
Pokojni knez Mihailo ustavljao se je na ovoj džamiji, i govorio je da bi je tr-ebalo opraviti, pa u nju smestiti Državnu arhivu, ali ga pretece smrt.

Bitpazar

Turci tako zovu pazar gde se prodaje starež svake vrste. U Beogradu do bombardovanja (1862. godine), Bitpazar je bio na Dorcolu, od raskršca ona-mo ka Gradu. Posle bombardovanja bitpazarski ducani bili su se rasuli po va-roši; ali je njih docnije, 1887, vlast skupila i smestila u Fišegdžijsku ulicu (danas kralja Aleksandra). Cuje se da ce njih i odatle krenuti dalje. Ima naredba da ovi trgovci nikakvu starež ne smeju uneti u svoje ducane i izložiti prodaji dokle je najpre ne dezinfikuju u zavodu za taj posao. I to im se radi po utvrdjenoj maloj taksi.

Bulbulder

Bulbuderom zove se onaj potok koji tece ozgo od Laudanova šanca dole ka Dunavu, prolazeci istocno od Trkališta. Preko doline toga potoka preveden je nasip na Novo groblje. Bulbul je slavuj, a dere je dolina ili potok. Dakle, bilo bi: Slavujev do, Slavujev potok ili Slavujevac.
Za austrijske okupacije (1718-1739) Bulbulder je bilo Beogradjanima to što je danas Topcider. Jedan stariji Beogradjanin kaže da je tu bilo "s mora smo-kava i od Mostara groždja".

Bulina vodenica

Na mokroluškom potoku, ispod današnje Vajfertove pivare, baš prema mo-nopolu,bila je vodenica, koja je sada bataljena, a zvala se najpre Bulina vodenica, posle: Pisar Lazina vodenica. Od oca Pisarn Laze, ona je ostala sinu mu Sreti L. Popovicu. Sad je vec u cetvrtim rukama kako je Sreta umro, i vodenica davno ne melje, bataljena je. Tu na placu oko te vodenice diže Godjevac radionicu za gvoždje, i udruženi hlebari zajednicki mlin (1902. godine).

Varoš kapija

Ona vrata na šancu kojnje opasivao staru beogradsku varoš, koja su bila onde, gde je sada Valožiceva knjižara, južno od Velike crkve, zvala su se Var-oš kapija. Do bombardovanja 1862. godine tu su stajali turski nizami. Kapija je bila od kamenoga zida i od debelih greda. Nad njom je bila stražara. Vrata na toj kapiji nisu se u poslednje vreme gotovo nikad ni zatvarala. Godine 1862. nizami su odatle pobegli u Grad, a kapija je srušena. Sad baš tu se ze- mlja otkopava, a indžinir M. Savcic gradi onde blizu krasnu kucu od tri boja.

Velika pivara

Bice godine 1840, nacinila je kneginja Ljubica na uglu ulice Bosanske i one od Tri kljuca (naravno sadašnje, a pre je to bilo cisto polje) dugacku zgradu za Pivaru. Prvi zakupac te pivare bio je neki Rista Paripovic, Rudnican. On je odatle godine 1842. Vucicevoj vojsci (svojim zemljacima) slao pivo. Danas tu više ne radi pivara, nego ima gostionica i bašta. U toj pivari ima poveca sala u kojoj je držala svoje sednice znamenita Skupština svetoandrejska (1858. i 1859) koja je proglasila povratak Obrenovica u Srbiju. Sad je tu oficirska za- druga.

Venecija

Tako se zove ona ravnica duž desnog brega savskog od ušca topciderske reke dole do Beograda. U tu ravan prelazi preko Save železnica, tu je glavna železnicka stanica, tu je žitni trg, monopol duvana, i malo pomalo otima se, nasipanjem, od vode i ostala ravan.
Ta se Venecija nekad nazivala i Ciganska bara.

Vidin kapija

Ova je kapija bila današnjoj Dušanovoj ulici izlaz iz varoši u predgradje. Danas je teško kazati gde je mestimice bila, tek je to onde blizu one tvornice, gde se tvori elektrika. I ta je kapija bila ozidana tesanim kamenom, i utvrdjena debelim direcima; nad njom je bila stražara, gde su sedeli nizami, koji su stražarili na kapiji. Ta je kapija 1862. godine oteta silom od nizama. U tom boju odlikovao se je clan palilulskog kvarta Moja Bogdanovic.

Vracar zapadni

Tako se zove onaj deo beogradske varoši od kragujevackoga druma do Lude kuce (Doktorove kule). Na ovom su Vracaru: Velika kasarna, Vojna akademija, Nova kasarna, Etnografski muzej, Bolnica kraljice Drage, Kuca za gluvoneme i Opservatorija.

Vracar istocni

Vracarom istocnim zove se onaj deo današnjeg Beograda, koji se od Dvora pruža naviše ka selu Mokrom lugu, a širi se izmedju kragujevackoga druma i palilulske crkve. Na tom je Vracaru Velika vojna bolnica, poslanstva: nemacko i austro-ugarsko, katolicka crkva, Englezovac, i crkva Sveti Sava.

Gospodarska mehana

Na tramvajskoj pruzi iz Beograda u Topcider, blizu ušca topciderske reke u Savu, na levoj strani puta, ima jedna starinska kuca, koja se zove Gospodarska mehana. Tridesetih i cetrdesetih godina tu je bila skela za prevoz svinja preko Save, a tu je bila i carinarnica. Gospodar Jovan naredio je te je ta carinarnica i ova mehana za marvene trgovce kulukom nacinjena. Carinarnica je odatle dignuta, a ostala je mehana, koja se i danas zove Gospodarska a imanje je državno.
Prema toj mehani, na savskoj obali, još stoji magacin gde se nekad stovarala so. Ispod toga magacina pristao je 25. jan. 1859. godine parobrod, koji je dovezao knezove Miloša i Mihaila. Odatle su oni na kolima kroz guste mase sveta, ulicama Miloševom i Abadžijskom, otišli u Veliku crkvu, a odande kroz Stambol kapiju Terazijama u Dvor.

Gospodska ulica

Današnja Brankova ulica, ona od Zelenog venca do Zlatnog konja, pre se zvala Gospodarska ulica. Tu su bile s gornje strane kuce: Herbezova, Tenkina, Markoviceva, Stanišiceva i Simiceva, a s donje strane Djermanova, Stejiceva, Marinoviceva, Šiliceva, i Brankoviceva. Tu je ulicu najviše prozvao Gospodskom Miloš Popovic, urednik Srpskih Novina, kad je, pedesetih godina, u njoj, u kuci St. Markovica, bio otvorio knjižaru, koja je docnije prešla na Velimira Valožica, a danas pripada sinu Velimirovu Milošu. To je bila prva knjižara u Srbiji.
Dok su Turci bili u Beogradu, iz Dvora se u Veliku crkvu išlo svakad Gospodskom ulicom na Varoš kapiju, a na Stambol kapiju vrlo retko.

Groblje novo

Još godine 1853. izišla je jedna odluka državne vlasti da se digne groblje sa Tašmajdana jer su ga vec opkolile kuce. Ta je odluka dugo ostala mrtvo slovo. Tek godine 1882, posle Sanitetskog zakona, Beograd je izabrao za groblje mesto na desnoj strani doline Bulbuldera, zemlju otkupio, nivelisao, nasuo, ogradio zidom, nacinio nasip od Trkališta do toga mesta, i podigao vidjadukt preko Bulbuldera. Za sve to potrošeno je 166.669.58 dinara.
U toj ogradi je mesto za sahranjivanje pravoslavnih, katolika, protestanata, Turaka, i Jevreja eskinaskog obreda. Jevreji pak seferdinskog obreda imaju svoje odelito groblje malo niže ovoga srpskoga.
Sahranjivanje u Novom groblju pocelo se 17. avgusta 1886. godine, i prvi je onde ukopan Dragutin, sin Veljka Dimovica baštovana.
Groblje ima svoj fond, koji je 1902. godine iznosio 229.345.66 dinara.
U sredini groblja lepa je nova crkva, posvecena Svetom Nikoli. To je zadužbina danas pokojne Drage, supruge poc. Stanojla Petrovica savetnika.

Groblje staro

Koliko se sada zna, Beogradjani su svoje mrtve sahraljivali od nekadašnje Varoš kapije na ovamo ka Zelenom vencu, i dole ka Toskinoj cesmi. Odatle je groblje izmešteno na Tašmajdan oko godine 1828. Na Tašmajdanu je groblje ostalo do godine 1886; a od te godine beogradski se mrtvi sahranjuju u No- vom groblju preko bulbulderskog potoka. Na onom groblju na Tašmajdanu nacinjena je 1835. godine crkva i posvecena svetom jevandjelistu Marku. Po toj crkvi, groblje se to kaže i Groblje kod Markove crkve, a nekad se rece i Palilulsko groblje, jer je glavna nurija ovoj crkvi Palilula.
Breg Tašmajdan, koji je nad ovom crkvom, najviše lici da je ona Cupina humka gde je spaljen Sveti Sava.

Dva bela goluba

Dvokatna kuca, od drvene gradje pok. Jove Kujundžica, bila je na onom danas praznom placu, koji licem gleda pravo ka Kolarcu i Stambol kapiji, a rebrima je okrenut Hilendarskoj ulici i ulici Dva goluba.
Na toj kuci Jova je imao cimer: Makaze i dva bela goluba. On je, u šali, govorio: da je to jedno golub a drugo je golubica. A makaze su znak njegova terzijskog zanata. Sad te kuce nema. A celom kraju onom ostalo je ime Dva bela goluba.

Dedija ili Dedina

Ono brdo koje se, medju padinom Mokrog luka i dolinom Topciderske reke, najlak spušta ka Savi, zove se Dedija ili Dedina. Bilo je i jedno manje brdašce koje se zvalo Mala Dedija, pa je to brdašce raskopano kad se gradio put u Topcider. Tako se ime Mala Dedija izgubilo, a ostalo samo Djedija ili Dedina. To je ono brdo gde su danas vinogradn i letnjikovci; Djoke Simica, N. Z. Popovica, Brace Djordjevica, Rajovica, Djurica, Pavlovica i drugih Beogradjana. U novije vreme retko se i cuje ime Dedija ili Dedina, nego se obicno naziva Topcidersko brdo.

Delijska cesma
Onde gde je sada trokatna kuca Nikole Spasica (pre Pandjelova) za Turaka je bio delijski konak, gde je sedeo vojvoda (turski starešina) koji je sudio Turcima erlijama za manje stvari. Pred tim konakom bila je cesma, koja se zvala delijska cesma, jer su u onom konaku boravile i delije (turski vojnici). Sada je cesma izmeštena preko puta uz plac akadsmijski, a od nje se i ono mesto okolo zove Delijska cesma. Sam tocak ne znam dokle ce ostati, jer je samo za vreme dopušteno da se onde namesti.

Doktorova kula

Glavna zgrada današnje kuce za sumanute bila je imanje Doktora Kuniberta, koji je kao lekar služio kneza Miloša skoro dve desetine godina. On je na cistom polju vracarskom, na desnom bregu mokroluškog potoka, daleko od ondašnje varoši beogradske, nacinio kucu, koju su Beogradjani prozvali Doktorova kula, koje joj je ime ostalo i do danas.
Tu je on bio nasadio cveca i plodna voca, a kad su ga Beogradjani pitali što je otišao tako daleko od varoši, on je odgovarao: - Bice ovo nekad sredina Beograda!

Dortjol

Upravo: dortjol ceširi puta, raskršce. Tako su Turci zvali ono raskršce, gde se krste Dubrovacka ulica i ulica Dušanova. Od toga se onaj ceo kraj varoši prozvao Dortjol.

Djerizi

Ima dva stara djeriza ili vodovoda kojima je voda dolazila u Beograd.
Prvi prima vodu u vrh Bulbuldera. On je ozidan i zatvoren. Njegova je voda predje išla preko Palilule, kroz mitropolitovu baštu, preko Skadarske ulice na Cukur cesmu i na Saka cesmu onamo ka Gradu. Sada se voda iz toga vodovoda stace u rezervoar na Trkalištu, pa se odande razvodi u sve javne cesme na dunavskoj strani Beograda.
Drugi djeriz prima vodu u Malom Mokrom lugu, gde su tako zvane rimske cesme. Ovaj nije zatvoren nego se i Mokrolužani služe njime. Voda iz njega sprovodi se u rezervoar kod Doma za napuštenu decu, a odande se razvodi u javne cesme na Savskoj strani.
Ovaj je djeriz pređe išao preko Simiceva majura, pored Vojne bolnice, pored Dvora, pa Terazijama, na Ruskog cara (gostionicu), pa na Delijsku cesmu, i na Grcku kraljicu (gostionicu) u Grad.
Kod spomenika kneza Mihaila nameštena je 1891. godine spona staroga vodovoda sa novim s Belih voda. Ali se vode iz staroga vodovoda u novi puštaju samo u velikoj nestašici, i na vrlo kratko vreme.
Sva voda po beogradskim kucama dolazi sa Belih voda.

Englezovac

Onaj deo nove beogradske varoši od Slavije do crkve Svetog Save, i od kragujevackoga druma do onoga širokoga polja na istoku, zove se Englezovac po Englezu Makenziju, koji je to mesto kupio od Djoke Simica, i naselio ga. A neki to zovu i Savinac, po crkvici, koja je dignuta u slavu Svetom Savi. Pre pak dok je to imanje pripadalo starom gazdi, zvalo se je Simicev majur.


Zdanije kod jelena

U pocetku pete desetine prošloga veka podigao je knez Mihailo Obrenovic veliku trokatnu kucu na pokoj blizu Saborne beogradske crkve. Ta je kuca na svom južnoistocnom roglju imala od bronze jelena, kao svoj beleg. Zato se najpre i zvala Zdanije kod jelena. Posle jednoga požara u toj kuci, jelen je skinut, i ona se dalje zvala Zdanije. Docnije je knez Aleksandar Karadjordjevic nacinio zdanije na pijaci (ono što je danas opštinski sud). Tada se ona knez Mihailova kuca prozvala Staro zdanije. Još docnije, ta se kuca prozove Grand hotel. U toj kuci pre požara bila je velika sala za pozorišne predstave. A u njoj su se i oni prijatelji ilirstva cetrdesetih godina sastajali i svoje ideje širili. Mesto toga sastajanja zvalo se Ilirska kasina. I ta je kasina izazvala Beogradjane, koji nimalo nisu simpatisali Ilirstvo, da osnuju Citaonicu, koja se u svom pocetku zvala Citalište, koje je otvoreno u opštinskoj zgradi, baš preko puta od toga Zdanija, 24. februara 1846. godine.

Zeleni venac

Na onoj beogradskoj pijaci u koju ulaze ulice: jedna s Terazija, druga od Starog telegrafa, treca od Varoš kapije, cetvrta od Save a peta iz Abadžijske caršije, ima jedna starinska, glomazna dvokatna kuca, u kojoj je nekad bila manja gostionica sa znakom Zeleni venac. Od toga se ceo onaj kraj prozvao Zeleni venac.
I pijaca Zeleni venac tu je ispred te stare kuce.

Zerek

Ono mesto Dubrovacke ulice, gde nju preseca ulica, koja od Velike pijace i policije vodi onamo ka Gradu, zove se Zerek. Sa Zereka se ulica Dubrovacka dosta strmo spušta ka Dorcolu i ide dalje ka Dunavu. Zerek kažu da znaci pogled, vidik, a odande i jeste lep i širok vidik dole niz Dunav, na Banat a i na brda Mirijevsko i Višnjicko.

Jalija

Jalija se zove ona ravna desna obala Dunava od Grada niz vodu do ispod varoši Beograda. Tako se zove i zaseljen deo te ravni, upravo donji deo Dorcola, onaj što je bliži k Dunavu.
Na Jaliji je jevrejska mala. I jevrejska osnovna škola u toj mali zove se i piše: Škola na Jaliji.

Jevremovac

Danas Botanicka bašta, koja pripada Velikoj školi. To je, do godine 1889, bilo imanje kralja Milana, koje mu je ostalo od oca, a zvalo se Jevremova bašta, po ranijem gazdi, gospodaru Jevremu, dedi kraljevom. Poklonivši tu baštu Velikoj školi, kralj Milan je uglavio: da se prozove Jevremovac, Tako je postalo to današnje ime.
Pred Jevremovcem je cesma, a više te cesme nova osnovna škola, koju je opština podigla na placu, koji je Vucic bio poklonio Beogradskoj bolnici.

Jugoviceva Velika škola

Kad se s Velike pijace Višnjicevom ulicom podje dole ka Dunavu, ostavljajuci desno Glavnu policiju a levo Tekiju, dolazi se na raskršce Višnjiceve i Jevremove ulice, i tu na levoj strani ima dvokatna kuca staroga kroja, s nekoliko dimnjaka na krovu, od kojih na najvišem su rode davno svile svoje gnezdo. Pred kucom je mala avlija i veca kapija sa dva kamena za sedenje.
U toj kuci bila je Jugoviceva Velika škola, koja je otvorena 1. septembra 1808. godine.
Posle propasti od 1813. ta je kuca opet otišla u turske ruke. Docnije je nju kupio od Turaka neki Kutula, a posle Kutule došla je u ruke današnjem gazdi bakalinu Dadi.
Ispod te kuce, malo severnije, bila je Saka cesma, koja je sada izmeštena na rogalj ulice Jovanove i Dubrovacke.

Kavana Gušanac

Od Velike pijace onamo ka Gradu, na raskršcu Dubrovacke ulice, na levoj strani, na samom roglju, prazan je plac, ogradjen tarabom, i obeležen brojem 7. Na tom placu bila je predje dvokatna kuca: pri zemlji ducan a gore stan za življenje. To je bila kuca Spase Milovanovica, terzije. Odmah do te kuce bila je (a stoji i sada) dvokatna kuca Nikole Gušanca, takodje terzije. Ova druga kuca danas ima na gornjem boju 6 prozora, a na donjem je kavanica, kojoj se nad vratima cita: Kavana Gušanac. O toj kavanici, ili bolje reci, o njenom nekadašnjem gazdi beležim ovde što sam cuo od starih Beogradjana, suseda njegovih.
Nikola je bio rodom iz Niša, a njegov prvi sused Spasa iz Paracina. Nikola se bio oženio Stamenom, svastikom beogradskoga prote Dimitrija Vujica, a Spasa je imao za ženu neku Rumenu. Sused Spasa i suseda Stamena sprijatelje se tako da sused Nikola kod žene ostane bez žene, a suseda Rumena kod coveka - bez coveka!
U nevolji svojoj, Nikola se požali knezu Milošu, i ovaj tu stvar raspravi na svoj nacin: zapovedi Nikoli da uzme Spasinu ženu Rumenu, a Spasi da zadrži Stamenu, koju je još ranije bio prisvojio.
Pošto ova dva suseda ovako razmene svoje žene, produžili su živeti lepo kao susedi i žene njihove kao susede.
Spasa je sa Stamenom rodio cetiri sina. A i Nikola je sa Rumenom imao dece i muške i ženske. Njegov sin Ljuba pokaludjerio se je, i, docnije, ubio se je u Mru Tumanu, a kceri dve su mu žive i sada.
Spasa se docnije umešao u Ustavobranitelje; ostavio zanat, i bio je clan suda; a i Nikola je ostavio zanat, i otvorio kavanu, koja i danas nosi njegov nadimak. Nikola je imao gušuvoljicu, i zato se zvao Gušanac. Dobar je bio covek i lepo živeo s ljudima.

Kalemegdan

Pojam Kalemegdan znaci gradsko polje. I on je, do izlaska Turaka iz Grada (1867. godine) odista bio cisto polje oko grada. Na tom polju nekad su se vezbali turski vojnici; u jednom kraju, ovamo prema Velikoj crkvi, do godine 1857, Beogradjani su držali svoja sena; a pošto u jesen te godine sena izgoreše, više nisu tu ni sadevana. Na onom proplanku prema gostionici Kruni, 29. novembra 1830. godine, bili su razapeti šatori, te su se tu prvi put sastali knez Miloš i beogradski vezir Husein-paša. Onde pak gde su danas lipe prema gradskoj (sada zatvorenoj) "orospikapiji", bila je 28. januara 1859. godine nacinjena visoka tribuna, zastrta crvenom cohom. Okolo su stajali srpski skupštinari, cinovnici, i naroda mnogo od Srba i Turaka. Na toj tribuni knez Miloš je saslušao sultanski berat od godine 1275, kojim se ponovo utvrdjuje na srpskom prestolu.
Posle bombardovanja Beograda (3. juna 1862. godine), i pošto bi uglavljeno primirje izmedju Srba i Turaka, konzuli garantnih sila, za sigurnost toga primirja, engleski i ruski razapeše na Kalemegdanu svoje šatore i razviše svoje zastave, pa su tu boravili, a francuski je konzul otišao u grad, i na grad- skom bedemu razapeo šator, i onde je boravio, dokle su turski topovi s grada zijali na varoš, a odovud od varoši su, duž Kalemegdana, bile barikade i srpska vojska.
Na Kalemegdanu, na narocitoj tribuni, pred vojskom turskom i srpskom, pred knezom Mihailom, mitropolitom, ministrima i savetnicima, pred Riza pašom poslednjim beogradskim muhafizom, i pred mnogobrojnim svetom, 6. aprila 1867. godine, oko 10 sata pre podne, procitan je sultanski ferman od 5. dana Zilhidže 1283. godine - 29. marta 1867, kojim se gradovi u Srbiji ustupaju knezu Mihailu. Tada je na gradskim bedemima srpska straža zamenila stražu tursku, i knez Mihailo svecano je ujahao u grad beogradski kao u srpsku tvrdjavu. Narodnoj radosti, toga dana, nije bilo mere!
Poštoje odmah za tim turski garnizon otišao sasvim iz Beograda, i pošto su Srbi dobili Grad u svoje ruke, Kalemegdan se je poceo uredjivati i zasadjivati. Danas je to najlepši park u Beogradu, kome lepotu uvecava i sam prirodni položaj.
Kalemegdan mali zove se istocni deo toga gradskoga polja, koje još nije uredjeno ni zasadjeno.

Kajaburma

Kajaburma ili Karaburma zove se onaj nos ili vrh od brda vracarskoga što se spušta u Dunav ispod Beograda a više sela Višnjice.
Tu se obicno pogubljavaju oni koje sudovi osude na streljanje.
Više Kajaburme je Klanica, a ispod Kajaburme Fabrika za platno, sve nove zgrade i nove radnje.

Kasina

Treca kuca od levoga roglja Skopljanske ulice, gde ova izbija na Terazije, gostionica je Kasina. To je ime došlo ovako: pre godine 1858. ta je kuca pripadala Braci Lukicima iz Velika sela. Oko godine 1858. u toj se kuci uredi neka Kasina za odabrane clanove; ali se društvo te Kasine naskoro rasturi, i kasinski nameštaj kupi za svoj stan oficir Marko Katanic. Od toga vremena kuca je ta izmenjala više gazda, a sve se zvala Kasina. Poslednji njen gazda bio je Vasa Mijatovic, koji ju je ostavio Domu sirošne dece. Danas ta kuca ima ime Hotel Kasina, a istorija joj ovo što je ispricano.

Klanica

Dole ispod kraljevih štala, odovud Kajaburme, podignuta je, pre nekoliko godina, moderna Klanica, gde se kolje stoka i meso se izvozi za granicu.
Po toj Klanici vec se i ona okolina pocela zvati Klanica.

Kovac na kuci

Ona kuca u Pop-Lukinoj ulici br. 14, u kojoj je danas Državna štamparija, pripadala je najpre kovacu Štajnlehneru, koji je nju i nacinio. Na krovu te kuce Štajnlehner je bio namestio kovaca, u prirodnoj velicini, s kožnom keceljom o vratu, s cekicem u ruci, i s nakovnjem pred njim. To su deca rado gledala, i cudila se kovacu na kuci! Docnije je Štajnlehner tu kucu prodao državi, a ova, opravljajuci i proširujuci gornji boj, skine s kuce kovaca, i sada ga nema na krovu. U ovoj kuci sedeo je Jovan Hadžic (Miloš Svetic) kad je boravio u Beogradu radi pisanja izvesnih zakona. Tu se, kod njega, sastajala ondašnja beogradska inteligencija, a i opozicija ondašnjemu stanju stvari u Srbiji.

Kovači na Terazije

Knez Miloš je sve kovace iselio iz beogradske varoši (u šancu) na prazno polje od Stambol kapije gore ka cesmi terazijskoj. Hteo je da te majstore izvuce iz turskih kuca i ducana, i da im da cisto polje za kuce i za njihove radnje, a govorio je da ih krece zato što se boji da oni svojim vignjevima ne zapale varoš i Turke oštete. Mnogi su bili i zatvarani i bijeni zato što nisu pristali samo da zagrade darovan im besplatno plac na Terazijama, a danaske?!

Kod Stefanovica kavane

Tako se zove onaj zaselak Beograda, ako se može tako reci za deo varoši, koji se nastanio u dno Vracara, s obe strane kragujevackoga druma, onde gde se banjicki potok stace u mokroluški potok.
Nekad je beogradski trgovac, Nikola Stefanovic, bio kupio veliku livadu duž mokroluškog potoka, i na toj svojoj zemlji, a do kragujevackoga druma, nacinio kavanu. Docnije je to imanje, kavanu i livadu, od Nikole kupila država, ali je ostalo ime Stefanoviceva kavana. Naviše od kavane pocele su se naseljavati razne ducandžije i majstori s jedne i s druge strane puta tako da tamo sada može biti 20-30 kuca. I to se zove kod Stefanoviceve kavane, drugoga tu imena nema. Odatle se u desno odvaja nasut put za banjicki logor. I taj nasuti put zasluga je pok. kralja Milana.

Laudanov šanac

To je onaj veliki šanac koji je od Dunava u naokolo preko Vracara do u Savu, iskopao princ Jevdjenije protiv velikog vezira, koji je dolazio u pomoc opsadjenu Beogradu. Docnije je taj šanac obnavljao djeneral Laudan, kad je on opsadjivao Beograd.
Po ovom docnijem obnovljacu, šanac se sad zove Laudanov a princa Jevdjenija malo ko i zna.
Šanac je ovaj na mnogo mesta uravljem sa zemljom, a mestimice je ostao gotovo ceo.

Liman na Savi

Dole na Savi, gde je danas nova kuca pok. Jove Krsmanovica, pa još na zapad ka vodi, bio je Liman od Save, u koji su obicno dolazile bosanske ladje. Oko toga Limana živeli su Turci, koji su držali magaze i kavanice, u koje su padali Turci Bošnjaci koji su se ladjama spuštali u Beograd. Srpska vlast imala je tu jednoga služitelja, koji je od tih ladjara Bošnjaka tražio putne isprave, da ih preda srpskoj policiji, ali su Turci voleli svoje teskere predati paši, koji je takođe tu imao svoga coveka. Jednom srpski pandur, neki Djordje Nišlija, zatraži od jedne ladje, koja je vec bila pristala, i pružila skele za izlaženje, da mu se dadu putne teskere; Turci ne htenu dati teskere, a Djordje digne skele i otruci ladju niz vodu! Tek onda onda Turci dadu teskere. Ali upravitelj varoši Beograda toga Djordja trgne k sebi, da u revnosti svojoj što ne prekoraci. Ovaj je, posle, 3. juna 1862, na Cukurcesmi ranjen samrtno, umro u bolnici.
Ele, 24. jula 1860. godine, na tom Limanu posvadjaju se Srbi i Turci, i medju njima legne krv. Cak se morao iz kasarne dovesti oficir Bucovic sa strelcima, da sukob ne bi uzeo vece razmere. Tada su Turci dignuti odatle, a Liman se malo pomalo sasvim zasuo. O njemu su onda sve garantne sile dobijale note, a danas mu se u Beogradu i ime hoce da zaboravi!

Mala pijaca

Dole na Savi, pred kucom Ljube Krsmanovica, ima omalen prostor, u koji se stacu ove ulice: Kraljevica Marka, Javorska, Savska, Travnicka i Hercegovacka. Taj se prostor zove Mali pijac, i nekad je tu i bila odista mala pijaca. Na sredi te pijace ima krst od crvenoga mramora, ogradjen gvozdenom ogradom. Krst taj o svom troišku postavio je beogradski trgovac Cira Hristic. Danas tu nema nikakne pijace, nego se samo zove tako...

Manojlova bašta

Onde gde je danas pijaca Zeleni venac, bila je nekad Manojlova bašta, prvo mesto za šetnju van varoši. U toj bašti se prvi put pocelo točiti pivo (1834. i 1835), koje je prenošeno iz Zemuna. U tu baštu, radi teferica, nekad su se s konaka kod Velike crkve izvozile u kanatama na volujskim kolima jetrve kneginja Ljubica i gospodja Tomanija.
Tu se pedesetih godina otpocelo zidati pozorište, izidano je bilo do cokla, pa se posle odustalo jedno s podvodnog mesta, a drugo s nedostatka novaca. Sad je tu pijaca Zeleni venac.
Mesto je to nekad pripadalo knezu Maksi Rankovicu iz Ostružnice.

Mokri lug

Tako se zove potok koji, proticuci izmedju Doktorove kule i Vajfertove pivare, ispod monopola stace se u Savu. Tako se zove i dolina toga potoka onde gde je preseca kragujevacki drum. Iznad vrela ovoga mokroluškog potoka ima dva sela koja se zovu: Mali mokri lug i Veliki mokri lug. Seljaci u ova dva sela doseljeni su iz Svrljiga još za Karadjordjeva ratovanja i tu nastanjeni. Njihove žene vecinom još nose odelo svrljižanskoga kroja i boja.

Nedeljkova bašta

Dole ispod Vidinkapije imao je veliku baštu s lepim vocem neki baštovan Nedeljko, koji je u toj bašti držao i mehanicu s jelom i picem. Tu su Beogradjani, narocito oni iz istocne pole varoši, izlazili na teferice i veselja. Tu su priredjivane i gozbe za više zvanica. U Srpskim Novinama od 1843. godine, pod 9. majem zapisano je da je u Nedeljkovoj bašti mehandžiski esnaf držao svoj pir, a Vucic je, s drugom gospodom, bio otišao u Višnjicu crkvi na slavu. Mehandžije izašlju deputaciju pred Vucica i umole ga da, u povratku, dodje u Nedeljkovu baštu njima na veselje. On im ucini po volji, i bude svecano docekan.

Orospi kapija

S Kalemegdana se ulazilo u Grad na dve kapije: na onu koja gleda ka Jugoistoku, na koju se ulazi i danas; i na onu što je sprocu onih lipa u parku, i što gleda ka Velikoj crkvi. Srbi su ovu kapiju zvali Karadjordjeva kapija. Kažu da je Karađorđe na tu kapiju ulazio u Grad. A Turci su je zatvorili, i zvali su je Orospi kapija, valjda zato što su na nju ulazili u Grad Srbi, neprijatelji njihovi.

Orospi cuprija

Iza Kajaburme na mirijevskom potoku ima kamenita cuprija, koja se zove Orospi cuprija. Tu ima i mala vodenica koju je bio kupio Milosav Zdravkovic, savetnik.

Proplanak

U parku na Kalemegdanu, prema gostionici Kruni, ima poveci proplanak, zasejan detelinom, a u jednom njegovom kraju zasadjen je omanji jeljak. Tu su, na kraju novembra 1830. godine, bili namešteni šatori, te su se, 29. nov. 1830, beogradski vezir Husein-paša i knez Miloš prvi put videli, i dogovorili o svecanosti koja se imala izvršiti sutradan (30. novembra 1830).

Rupa vracarska

Cešce se pominjala i pisala Vracarska rupa, kao kaštiga iz doba Vuciceve vlasti. Postanje je toj rupi ovako:
Godine 1842. Vucic je s vojskom pao na Vracar onde gde je sada vracarska sreska kancelarija i gde su sve one okolne kuce - kojih onda nije bilo, samo je Isidor Stojanovic bio nacinio kucu od naboja, i do te kuce nalazila se gotova rupa iz koje je vadjena zemlja za naboj. U tu rupu zatvarani su protivnici Vuciceve bune, jer drugog zatvora onde na onom polju nije bilo. Prvi je stavljen u tu rupu neki Trkic iz Šapca. Zato se nekad rece i Trkiceva rupa.

Sava kapija

Sava kapija bila je onde gde se danas niza stepenice od seminarije slazi na Savu. Tu je bila poveca kasarna za nizame, podignuta na tvrdim temeljima, na kojima su nekad bili i topovi napereni uza Savu.
Ova se kapija nekad zvala i Banjalucka kapija.
I s ove kapije nizami su oterani 1862, a godine 1806, 29- novembra, Srbi su na ovoj kapiji najpre prodrli u opsadjenu dotle beogradsku varoš.

Savamala (selo)

Ovo selo bilo je naseljeno duž Ciganske bare (Venecije) od današnje Antuline kuce pa gore cak do današnjih monopola. Selu Savamali bio je zapis, zborno mesto, onde gde je sada tobdžijska pijaca, pred Bajlonovom kavanom. Tu je o Markovu dne igralo kolo. Na tu svetkovinu dolazio je i knez Miloš i Savamalke su mu davale kite cveca.
Docnije knez Miloš je naredio te su Savamalci dignuti odatle i preseljeni u Palilulu. Mnogi su se na to ljutili a dato im je bolje mesto.

Sedam kuca

Zove se kraj Beograda baš do Laudanova šanca na carigradskom drumu. Tu su najpre bile podignute kuce u polju njih sedam na broj, a sad se prinavljaju i druge, a mesto se to zove sedam kuca.

Senjak

Tramvaj, iduci iz Beograda ka Topcideru, kada mine monopol i Jakšicevo imanje, ustavlja se kod Senjaka, te onde izlaze oni koji idu u vinograde na Dedini. Tu je veliki opštinski plac medju dva puta. Na tom placu do pre nekoliko godina držali su Beogradjani svoja sena, pošto im ona na Kalemegdanu na kraju septembra 1857. godine izgoreše. Sad tu nema sena, ali je ime Senjak ostalo onom placu i okolini.
Beogradjanska sena pak danas su onde gde je senjak vojnicki, a to je, na poljani izmedju Ludnice, Spomenika, izmedju potoka Mokrog luga i Laudonova šanca.

Slavija

Velika gostionica na dno Englezovca. Od te gostionice Slavije i ona se sva okolina zove Slavija, što oznacava deo varoši. I konjski tramvaj vozi između Kalemegdana i Slavije.

Smutekovac

Tako se ranije zvala (a neki je i danas tako zovu) pivara Djure Vajferta, na levoj strani mokroluškog potoka.
Smutek se zvao onaj Ceh koji je prvi na tom mestu podigao zgradu i otpoceo radnju. Kao da mu posao nije napredovao, te ga je napustio i nekud otišao. Docnije to je mesto i zgrade otkupio i razvio Djura Vajfert, današnji sopstvenik.
Odmah više Smutekovca zgrada je Beogradskoga strelišta.

Spomenik

Izlazeci iz Beograda drumom kragujevackim, kad se predje Laudanov šanac i obori se ka potoku Mokrom lugu, na levo se vidi mali park s nekolikim grobovima i u sredi Spomenik. Taj spomennk prvi put je podigao 1848. godine knez Aleksandar junacima koji su pali pri osvajanju Beograda 29. novembra 1806, a posle je taj spomenik obnovio kralj Aleksandar I. I kuce oko toga parka zovu se "kod Spomenika". Drugi spomenik je podignut knezu Mihailu na mestu gde je bila Stambol kapija.

Stambol kapija

Onde, gde je danas prazna cistina, izmedju pozorišta, apoteke, i spomenika knez Mihailova, bila je nekad tvrda i Srbima strašna Stambol kapija. Sva ondašnja beogradska varoš bila je opasana od Save do u Dunav dubokim rovom i visokim šancem, u koji su bili usadjeni debeli palisadi (hrastova debla, gore zašiljena). Kroz tu tako tvrdu ogradu u beogradsku se varoš moglo uci, i iz nje izici, na Sava kapiju (na Savi), na Vidin kapiju (u dunavskom kraju), na Varoš kapiju (od Velike crkve na jug), i na ovu Stambol kapiju. Od svih tih kapija ova Stambolska bila je i najveca i najtvrdja, a u gradjevinskom pogledu i najlepša. Ozidana je bila kao kakav gradic sa tvrdim svodovima povrh kojih je bio debeo sloj zemlje, sa prostranim dole unutra hodnicima, i mnogim kaza-matima za obitavanje vojnika, koji su tu držali stražu. Izrada je bila od tesanog kamena i od ciglje.
Kroz nju se prolazilo na tri prolaza: u sredi veliki za kola, a sa strane po jedan manji za pešake. Vrata su sva bila od debelih hrastovih greda, pa je po njima prikovana jaka gvozdena oplata, na kojoj su se videle ulupljene rupe od kuršuma pri napadima.
Stambol kapiju zidali su Austrijanci za ono vreme dokle su držali Srbiju.
Ovu kapiju od poljane, koja se pružala gore ka Teraziji i ka Paliluli, rastavljao je dubok rov, koji je cesto bio pun vode. Zimi se ta voda nekad i ledila, a leti se pokrivala zelenim žabokrekom, i svakad je bila prljava, jer se u nju svašta bacalo.
Preko toga rova, iznad te vode, od usta Stambol kapije onamo ka Teraziji, pružao se drveni most, 30-40 metara dugacak, upravo donde gde su danas vrata od Kolarceve pivnice.
Pred ustima toga mosta odovud, od terazijske strane, gde js sada avlija Mecovaline kuce, bio je veliki breg nanesene zemlje, koji je sobom zašticavao most i vrata Stambol kapiji od napadaca.
Put koji je iz Beograda na Stambol kapiju izlazio preko mosta, delio se odmah na dva kraka: jedan je udarao desno od toga brega ka Teraziji, a drugi levo ka Paliluli i Tašmajdanu.
Tu nigde nije bilo ni kuce ni ducana nego je leti rasla golema travuljina, najviše kukuta, a zimi je ta travuljina bila suva, ali se vecinom držala uspravo. Iz te velike travuljine u svako doba mogli su jurnuti ili psi ili zli ljudi na putnika sama i bez oružja!
Kolje, na koje su Turci nabijali Srbe, udarano je van Stambol kapije i van drvenoga mosta, pored puta koji vodi na Terazije. Mucenici su okretani licem u polje, ovamo ka Srbiji, da zaplaše druge, koji bi poumili poci njihovim tragom, to jest, koji bi poumili da ustaju protiv turske sile u zemlji srpskoj!...
Ta tvrda, ta strašna Stambol kapija srušena je iz temelja po zapovesti kneza Mihaila u prolece 1866. godine. Rušenje je poceto u polovini aprila a dovršeno 19. maja 1866. godine. Najpre su rušena oba krila sa strane, pa posle sredina i tvrdi svodovi i stubovi unutrašnji. U ruševini je nadjeno više djuladi razne velicine i jedan bakarni ibrik pun mutne vode, koja nije ni na što udarala.

Tašmajdan

Znaci Kamenolom, mesto gde se vadi kamen za zidanje; ali se tako zove i spoljni oblik toga brega iz koga se kamen vadi. Na Tašmajdan je 1828. godine preseljeno beogradsko groblje od Varoš kapije; na Tašmajdanu je 1835. nacinjena palilulska crkva u slavu Svetom Marku. Crkva je bregu Tašmajdanu sa zapada, a kameni je majdan s istoka, teme pak bregu Tašmajdanu i sad je zasejano grobovima.
Na svu priliku ovaj breg Tašmajdan je ona Cupina humka gde je spaljeno telo Svetoga Save!

Tekija

Ona zgrada na Velikoj pijaci, na roglju Višnjiceve ulice, baš sprocu Velike policije, zove se tekija, jer su u njoj, za turske vlasti, derviši držali svoje bo- gomolje i sastanke. Za srpskoga doba ta je zgrada pripadala Srbima, i u njoj je ispustio svoju dušu prvi srpski ministar prosvete Dositej Obradovic, 1811. godine.

Terazije

Uvodeci vodu u varoš Beograd, Turci su duž onoga djeriza (zidanoga vodovoda) koji uzima vodu iz mokroluških izvora, na izvesnim daljinama, zidali kule, na koje su vodovodnim cevima uzvodili vodu, da bi ona dobila viši skok za svoj dalji tok. Takve kule bile su: jedna onde gde je danas terazijska cesma, druga gotovo onde gde je sada kavana Ruski car, a treca je bila onde gde je sada kavana Grcka kraljica.
Od te tri kule najveca je bila ona na Terazijama. Ta je kula, pored svoje vece visine, stajala na prostranoj cistini, daleko od okolnih kuca, a bila je i viša od svih okolnih zgrada. Sve te kule Turci su zvali: Terazije za vodu. Od toga se ceo onaj kraj nove beogradske varoši narocito od Dvora do blizu Stambol kapije, i danas zove Terazije. A Terazijski kvart, za upravu varoši, obuhvata jednu šestinu Beograda.

Topcider

Reka topciderska izvire u ataru sela Ripnja a uvire u Savu u dno Ade ciganlije. Danas se narocito zove Topcider ono državno dobro, koje se pruža s jedne i s druge strane te reke od Careve cuprije gore do blizu sela Kneževca. Na tom prostoru bilo je pre selo Rvati, pa je raseljeno, i zemlja mu uzeta u sastav državnoga dobra, koje se sve danas zove Topcider.
U Topcideru je stari dvorac Kneza Miloša (1831), u kom je on i umro (14. septembra 1860. godine); crkva (1834), cesma, salon, staklena bašta, veliki park, i onaj park gde je 1865. slavljena 50-godišljica Srbije; kasarna, košutnjak, gde 1868. pogibe knez Mihailo; rasadnici za poljsku privredu i još drugo što šta. Topcider se ovde pominje tek da se sacuva od zaborava ono što zaborav preti da pokrije, ali Topcider, i po onom što u njemu ima danas, i što se je imalo pre, ili što se onde dogadjalo, zaslužuje da bude predmet narocitog govora i opisa.

Toskina cesma

U ulici pop-Lukinoj, koja ide od Varoš kapije pored Državne štamparije u Savamalu, ima jedna cesma s gornje strane ulice. Tu je cesmu gradio neki Beogradjanin Toska, kome je kuca bila toj cesmi preko puta. Sada nema u životu Toske, kuca je njegova dobila drugoga gazdu, cesma je otišla ka imanju novoga sajbije, a tocak za vodu izmešten je malo više, tek se uvek zove "Toskina cesma" i ona, i onaj kraj oko nje.

Tri kljuca

Ona ulica koja vodi od Velike pivare onamo ka monopolima, i koja ide naporedo s ulicom Miloš Veliki, zove se Tri kljuca. Najpre je tu bila jedna firma gde su izmolovana bila tri kljuca i ozgo kruna, pa se posle to izgubilo, a ime ulici ostalo do danas.

Trkalište

Ono polje od staroga groblja na Tašmajdanu pa naviše uz carigradski drum, gde je sada pijaca zove se Trkalište zato što je tu knez Mihailo držao konjicke trke. Od toga se i okolne kuce zovu: kuce na Trkalištu.

Ficirbair

Turci, dok su živeli u Beogradu, Kalemegdan je bio pravi Kalemegdan, to jest, cisto gradsko polje: ovoga današnjega parka nije bilo! Onda su Turci onu ivicu Kalemegdana koja je okrenuta k Savi, i kojom se sada pruža široka staza od Grada pravo ka seminariji i k Velikoj crkvi, zvali ficir-bair, a to vele znaci: breg za razmišljanje.

Fišeklija

U ovu ulicu koja se danas zove ulica kralja Aleksandra, i koja ide od nekadašnje Batal džamije do Trkališta, bili su iseljeni trgovci baruta i fišeka, i ducani su im bili na onoj strani duž staroga groblja. Tada se ulica zvala Fišekdžijska ulica ili krace: fišeklija. Sad je nestalo fišeka, pa i trgovaca fišekdžija, a ulica se prozvala Aleksandrova, tek je neki i sada zovu fišeklija. Mesto fišeka sad se tamo prodaju starudije: stare haljine, staro posudje, i svakojaka starež.
Humka od godine 1830.
Ono mesto s koga je 30. novembra 1830. godine s velikom svečanošcu objavljen sultanski hatišerif o unutrašnjoj nezavisnosti Kneževine Srbije, nahodi se u porti palilulske crkve 60-70 hvata na sever, baš do groba pok. Miloja Lešjanina. I danas se poznaje prilicno visoka zemljana podina, na kojoj je bila tribina za citanje hatišerifa i berata. Na sredi te podine sad je tocak vode koja bije iz opštega vodovoda. Okolo su grobnice odlicnijih Beogradjana i drvece zasadjeno radi hlada.

Careva cuprija

Pretposlednja tramvajska stanica od Beograda ka Topcideru zove se Careva cuprija, jer je baš sprocu one zidane cuprije na topciderskoj reci. Nekad je tom cuprijom prolazio glavni drum, koji je ozgo niz Posavlje slazio k Beogradu, ali od Ostružnice nije udarao Makišem kraj Save nego je hvatao osušnije bregove na Železnik i Žarkovo, pa prešavši tom Carevom cuprijom reku Topcider presecao je brdo Dedinu i u ravnicu savsku slazio kod Senjaka.
Koji je car gradio ovu cupriju i kada, danas se ne zna.

Crkva Svetog Marka (palilulska)

Ova crkva nacinjena je 1835. na Tašmajdanu. U toj crkvi sahranjeni su:
1. knez Milan M. Obrenovic II,
2. Knežević Sergije, sin kneza Milana Obrenovića IV,
3. Gavrilo Popović, šabački vladika,
4. Mojsije, vladika negotinski,
5. Teodosije Mraović, beogradski mitropolit.

Crkva Svetog Nikole

Ovu crkvu nacinila je o svom trošku gospodja Draga, bivša supruga pok. Stanojla Petrovica, državnoga savetnika, i poklonila je beogradskoj opštini. Ta bogomolja dovršena je i osvecena na letnjega Svetoga Nikolu 1893. godine. Sveti Nikola je bio krsno ime pok. Stanojla. Crkva je u sredini Novoga groblja.

Citaonica beogradska

Poviše porte i oltara Velike beogradske crkve, opština je, cetrdesetih godina, podigla novu prostranu kucu za svoje osnovne škole.
Nekako u to doba u Beograd se stekoše nekoliki prijatelji zagrebačkoga Ilirstva. Ti ljudi obični su se sastajali u "Zdaniju kod jelena" i mesto svojega sastajalja zvali su Ilirska kasina. Kao nosioci toga Ilirstva sećam se da su on- da pominjani: Gaj, koji je tek kao gost dolazio u Beograd, i neki Golub, pro- fesor. Drugih se imena ne sećam.
Ali se protiv toga Ilirstva digla osobito pred kraj 1845. živa opozicija među Beograđanima. Najžešći i najrevniji protivnik Ilirstva bio je neki Jelisije Vukaj- lović, onda srpski činovnik, a docnije 1848. prešao je u Karlovce na onu Na- rodnu skupštinu. Odande pak otišao je u red boraca protiv Mađara, i u tom je ratu poginuo!
Vukajlović i njegovi pomagači pokrenuli su u Beogradu sve koji su imali dosta vlasti, glasa, i novaca, te se tako sastavilo društvo za Čitaonicu, i to se društvo smestilo u prednje tri velike sobe u onoj zgradi osnovnih škola, baš prema Starom zdanju.
To društvo izabere sebi za predsednika majora Mišu Anastasijevića, za po- tpredsednika Radovana Damjanovića, pomoćnika ministra unutrašnjih poslo- va, a za delovođu Pavla Ars. Popovića.
Čitaoničko društvo sastavi pravila za svoj unutrašnji rad, i preko mesne policije 2. januara 1846. podnese ih ministru unutrašnjih poslova na odobre- nje. Sporazumevši se s ministrom prosvete, i dobiši i njegov pristanak, mini- star unutrašnjih poslova odobri podnesena mu pravila pod 9. januara 1846. N� 5, i o tom izvssti društvo preko policije.
Po tim pravilima, koja su onda imala svega 17 tačaka, član Čitaonice mo- gao je biti svaki Srbin sveštenog, vojnog, i građanskog reda, koji pristane da svakog meseca plaća po cvancik (80 din. para). Đaci Velike škole i Bogoslovije imali su besplatan pristup u čitaonicu.
Kad se za čitaonicu upisalo već 150 članova, kad se za nju dobio tako udoban stan na onako lepu mestu, kad se nabavilo koliko je trebalo name- štaja, onda se na poklade u nedelju 24. februara 1846. sazove svečani skup za otvaranje te nove ustanove. Dođe mitropolit Petar i mnogi visoki činovnici i odlični Beograđani. Arhimandrit Gavrilo s jednim protođakonom osveti vodicu i pokropi ceo stan i prisutne. Potpredsednik čitaonice Raja Damjanović bese- dom otvori skup, i pozove profesora prava u ondašnjem liceumu Maksima Si- monovića da drži svečani govor.
Simonović je bio učen čovek, patriota, i odlični govornik. Ovom prilikom on je rečito dokazivao potrebu da se Srbi slažu u svojim opštim radovima ne gle- dajući odakle je koji rodom, i da uvek ljube ono što je njihovo narodno sr- psko.
I ova sama beseda kao da odaje ono štoje pokrenulo Beograđane da osnuju Čitaonicu nasuprot Kasini, u kojoj se propovedalo Ilirstvo, koje je bilo nešto tuđe, nešto mrtvo.
Ovaj profesor Simonović još je u jednoj svečanoj prilici u Čitaonici uzeo reč, i pozvao je sve prisutne da onako svečano iziđu na Vračar, na mesto gde je spaljen Sveti Sava, i tu da svetitelju odadu dug sinovlje zahvalnosti. I odista su svi izišli na Vračar. Simonović je i onamo govorio tako oduševljeno da su mnogima udarile suze. Oduševljen tom lepom besedom, Jovan Filipović, čino- vnik, a Karlovčanin rodom, isplete venac, te govornika Simonovića uvenča ve- ncem zahvalnosti, i u ime skupa izjavi mu najlepša osećanja.
Ovaj slučaj priča g. Nikola Hristić, jedan od prvih članova Čitaonice, ali se, na žalost, ne može da seti gde je mestimice izvršena ta zahvalnost prema svetitelju Savi, srpskom prosvetitelju.
Pred kraj godine 1846. uprava je Čitaonice (2. novembra 1846. PN� 1357) dobila odobrenje: da može izdavati svoj list, koji se zvao: Novine Čitališta Beogradskog. Prve godine ovim je novinama bio urednik Pavle Ars. Popović, a druge godine odmenio ga je Petar Radovanović, koji je docnije bio direktor osnovnih škola.
Kao što je već kazano, po pravilima, svaki član Čitaonice dužan je bio pla- ćati po jedan cvancik (80 din. para) mesečnoga uloga, ali su neki davali do- brovoljno po jedan dukat na godinu (što je iznosilo 15 cvancika), neki su da- vali po 2 a neki i po 3 dukata. Major Miša Anastasijević od postanja Čitaonice pa do smrti svoje (koja ga snađe između 26. i 27. januara 1885) davao je svake godine po 300 cvancika. Zato je njega društvo Čitaoničko svake godi- ne biralo za predsednika pa boravio on u Beogradu ili na strani. Kad nije bio u Beogradu, zamenjivao ga je potpredsednik. I srpski vladaoci, od postanja Čitaonice do 1902, davali su tom zavodu po 300 dinara na godinu.
U Čitaonici su se, kroz dugo vreme njenoga života, držali mnogi važni sku- povi, veće školske svečanosti, važniji naučni zborovi, i drugi sastanci. Sećam se skupa licejske Srpske mladeži, i onoga, iz koga je nikao Posleno-trgovački odbor u Beogradu.
Od svoga postanja 1846. Čitaonica je živela i radila kad više kad manje do 1902, kada je spala na 38 članova. Te godine Čitaonica je imala kapitala od članskih uloga 5.602 dinara, a gotova novca imala je 4.206 dinara; osem toga ona ima lepu biblioteku, zbirku starina, dosta slika i već oveštalog na- meštaja a i arhiva njena nije bez vrednostn.
Godine 1902. uprava Čitaonice ustupila je dve sobe Ruskomu klubu, a sebi je zadržala samo jednu sobu za vrlo mali broj svojih pohođača.

Čubura

Na jugoistok od Svetosavske crkvice i Englezovca, a istočno od onoga Spo- menika borcima od 1806, u dolini, na imanju pok. Stevana Miljkovića, save- tnika, bila je stublina iz koje je tekla lepa izvorska voda. Ispod te stubline bila je bara, gde su lovci lovili patke. Ta stublina zvala se Čubura. Sad je mesto stubline usađeno bure, pa se opet izvor zove Čubura. Od te Čubure ceo onaj kraj kuća, dućana, i mehana zove se Čubura.

Čukarica
Iz Beograda idući drumom uza Savu, pošto se pređe topčiderska reka, i još malo se pođe ravnicom uza Savu, udara se u breg, koji se kao greben spu- stio baš u Savu. Taj breg je prosečen radi širega kolskoga druma. Pre jedno 55-60 godina u dno toga brega bila je mehana sela Žarkova, jer to mesto i jeste na žarkovačkom ataru. Tu mehanu držao je duže vremena neki Stojko Čukar iz Beograda. Po njegovu imenu, ili bolje po njegovu nadimku, to se zv- ala Čukareva mehana, a sad se zove Čukarica. Na Čukarici danas (1901) ima: Radionica Brodarskog društva, Fabrika koža Đurića, Klidisa i Barlovca, i Parni mlin Antona Blažeka. Ima jedna mehana, 4 dućana, 2 furune, i 1 kasapnica. Ima kuća 24 sa 345 duša stanovnika. To je sve na ataru sela Žarkova. A severno od te Čukarice, baš uz nju, ali na ataru opštine beogradske, diže se Šećerna fabrika. Po življenju to je sve jedno mesto, a upravne vlasti su mu dve, žarkovačka i beogradska.

Čukur česma
Ispod placa današnjeg Crvenoga krsta, do godine 1862, bila je u sokaku jedna česma, duboko u zemlji, da se k njoj moralo slaziti niz nekoliko kame- nih stepena. To se zvala Čukur česma. To je reč turska, i znači: točak u rupi. Ta česma radi i danas, samo je, po regulaciji varoši, njen točak izveden malo na stranu, na drugo mesto.
Na toj Čukur česmi, 3. juna 1862, oko vode sukobili su se turski nizami i srpski šegrti Odatle se izrodilo čak Bombardovanje Beograda... U tom sudaru među prvima pali su Sima Nešić, terdžuman, i Đorđe N. Nišlija, junački momak policijski.

 

Edited February 21, 2016 by katamaran

[beta]

hvala za tekst

[namenski]

Kad smo vec kod srusenih kasarni na Kalemegdanu

 

  

1930. godina

 

http://www.balkan-politika.com/download/file.php?id=4082

 

Tu se danas vide ostaci Austrijske kasarne srusene na kraju 18. veka. Nikako ne nalazim nesto konkretnije o ovom sto se vidi na slikama.

 

edit: da nije ovo na mestu gde su danas kosarkaski tereni?

 

edit 2: nikako ne uspevam da ga uglavim :)

 

 

edit 3: nadjoh prokletinju. Ipak na istom mestu gde i Austrijska kao sto sam prvo i mislio

Nisam siguran, ali mislim da masis sto se tice polozaja kasarni; na fotografijama su u predpolju tvrdjave, skoro tik uz Nebojsu, dakle u onoj 'ravnici' ispod/ispred zidova, dok ih tvoja skica smesta u samu tvrdjavu, prakticno na jedan od bastiona kojih na fotografiji nema, mada su stariji od kasarni...

[katamaran]

Nemoj :)

 

Taman sam je smestio gde treba.

 

Mislim da ne masim. Sahat kula mi je orijentir.

EDIT: kontam gde je zabuna. Kasarna sa slike koju sam ja postavio je definitivno dole kod Nebojse. Gore sam smestio onu kasarnu sa slike koju je postavio bigvlada.

 

edit 2: ona sa slike koju sam ja postavio je bila otprilike ovde

 

 

 

edit: kad su jedna ispod druge tacno se vidi da je slikano sa platoa kod Pobednika.

Edited February 21, 2016 by katamaran

[katamaran]

A gore je ova sto se vidi na ovoj fotografiji. Vide se tu i ove donje al me je pre bunilo ono cetvrtasto cudo na sred Kalisa

 

 

[Braća Strugacki]

da, dobro si je postavio, dijagonala je išla od opservatorije do sahat kule

[katamaran]

Tu sam u startu i mislio da je al me zbunilo sto se na tom mestu pominju samo gradjevine iz 18. veka

 

http://www.beogradskatvrdjava.co.rs/?p=480

 

http://www.beogradskatvrdjava.co.rs/?p=477

 

http://www.beogradskatvrdjava.co.rs/?p=51

[Braća Strugacki]

znam dobro te podrume, kao klinac sam se zavlačio kojekude nebrojeno puta

 

evo iz drugog ugla, mislim da se koliko toliko vidi da je bilo koješta u pozadini sahat kule

 

[Kampokei]

Zna li neko da li je opcija urbanizovanja i naseljavanja Kalemegdana bila aktuelna i u jednom trenutku u 19. veku?

[namenski]

Nemoj :)

 

Taman sam je smestio gde treba.

 

Mislim da ne masim. Sahat kula mi je orijentir.

 

EDIT: kontam gde je zabuna. Kasarna sa slike koju sam ja postavio je definitivno dole kod Nebojse. Gore sam smestio onu kasarnu sa slike koju je postavio bigvlada.

 

edit 2: ona sa slike koju sam ja postavio je bila otprilike ovde

 

 

 

 

 

edit: kad su jedna ispod druge tacno se vidi da je slikano sa platoa kod Pobednika.

OK je, sad shvatio, ipak mi nije imalo smisla da toliko omasis, citam, gledam, znas sta pricas  :)