Drugi svetski rat - opsta istorija

[vathra]

За разлику од заробљених немачких тенкова који су на Западном фронту кориштени на нивоу јединице, заробљена артиљерија је кориштена организовано. Више врста топова (и муниције) је скупљено и распоређено у неколико јединица, које су их користиле док није прошла криза са снабдевањем (или потрошена заробљена муниција). Више о томе овде

http://www.ww2f.com/topic/12788-us-army-units-use-of-captured-german-artilley-in-europe/

 

Форсирање Дњепра приручним средствима је одличан пример, али треба имати на уму да је изведено тако јер је требало искористити тренутак кад немачких снага није било са друге стране, па је тако направљен и одбрањен мостобран. У нормалним околностима не би успео.

Иначе је други део од 5 филмова циклуса Ослобођење посвећен Дњепру.

 

Онај цитат "Ми смо Русе научили да ратују", је из Китановићеве књиге Битка за Москву, страна 131, мада су тамо у улогама заробљени немачки тенковски официр и Коњев, половином децембра 1941. Изгледа да се тај цитат понављао и касније.

 

За Пољску - Не, онај део о Варшави је већ лепо објаснио Гланц. Овде је чиста логистика, ево па погледај:

http://www.armchairgeneral.com/forums/showthread.php?t=133563

 

Мислим да си погрешио за однос 10:1 за однос ваздушне линије и километраже пређене тенком, колико се сећам пре се ради о 1:2. Совјети су од 44-те напредовали по 500км у цугу, колико је могла да издржи логистика. Да је био 1:10, сви би им тенкови били неисправни после пређених 200км ваздушном линијом.

[Pantelija jr]

... a izmisljen ali vrlo ilustrativan navodni odgovor Hruscova nekom nemackom novinaru koji je zlobno i zavidljivo primetio da su Nemci naucili Ruse da ratuju, odgovor koji je glasio: mozda vi nas jeste naucili, ali smo mi vas oducili, pokazuje pravo stanje stvari...

 

 

... Онај цитат "Ми смо Русе научили да ратују", је из Китановићеве књиге Битка за Москву, страна 131, мада су тамо у улогама заробљени немачки тенковски официр и Коњев, половином децембра 1941. Изгледа да се тај цитат понављао и касније...

 

glede ovoga "mi vas naucili - a mi cemo vas da oducimo" - ja u svojoj familiji, od jednog starijeg zaludjenika za istoriju i, treba li uopste objasnjavati, velikog rusofila, cuo trecu, najspektakularniju, ali nazalost i najmanje vjerovatnu varijantu - da su te rijeci razmijenili Paulus i valjda Hruscov prilikom predaje ostataka seste armije

[namenski]

glede ovoga "mi vas naucili - a mi cemo vas da oducimo" - ja u svojoj familiji, od jednog starijeg zaludjenika za istoriju i, treba li uopste objasnjavati, velikog rusofila, cuo trecu, najspektakularniju, ali nazalost i najmanje vjerovatnu varijantu - da su te rijeci razmijenili Paulus i valjda Hruscov prilikom predaje ostataka seste armije

Jedini ozbiljan pisani trag ovoj izjavi, meni poznat, naravno, postoji kod Simonova (Константи́н Миха́йлович Си́монов) u Солдатами не рождаются, Vojnici se ne radjaju, drugom delu trilogije Zivi i mrtvi, inace prevedene i na srpski jezik. Pripada sceni u kojoj rehabilitovani i iz Gulaga spaseni general Serpilin razgovara sa zarobljenim nemackim generalom kod Staljingrada.

U folklor je usla posle navodnog odgovora Hruscova nekom pomalo osionom nemackom novinaru na jednoj od konferencija za stampu sredinom pedesetih kada se pustalo nazad u faterland preostale nemacke ratne zarobljenike.

Simonov, poprilicno cudan lik, koji je u Partiju primljen tek 1942, inace autor kultne pesme Cekaj me, bio je jedan od retkih koji se do kraja nisu odrekli Staljina, ili barem ne potpuno kako su to cinili i kako vec cine pravoverni svih zemalja: spadao je u takozvane oficirske pisce, ali njegov opis leta 1941, u romanu Zivi i mrtvi spada sigurno u jedne od najboljih sto se knjizevnosti tice i na zadatu temu.

 

Punokrvni sovjetski pisac, sa svim kongresima, udrusenjima, anatemama na Pasternake i ostale nepravoverne, bio je neka vrsta Enfant terrible sovjetske knjizevne scene, pa se tako ozenio (po 3 put) udovicom asa iz Spanije, Anatolija Sjerova, poginulog 1939, ne u cistkama nego prilikom jednog probnog leta, glumicom Valentinom Sjerovom, poznatom i po tome sto je za vreme rata bezuspesno proganjala, buduci u njega zaljubljena, marsala Rokosovskog, inace mozda najsposobnijeg od sovjetskih marsala.

Koji joj se, uostalom, a prema postojecim izvorima - nije dao.

Dobrom ribom, cak i po zapadnim kriterijumima, obavezne uloge mladih kolhoznica na stranu.

Pomenuo sam Rokosovskog izmedju ostalog i zato sto se verovalo da je Simonov za lik Serpilina kao takozvani knjizevni predlozak uzeo bas njega, buduci da je sam Rokosovski bio vracen u sluzbu bez ijednog nokta na rukama i nogama, ostala ostecenja da se ne racunaju i ako je verovati raznim, cesto i poprilicno tendencioznim izvorima.

 

 

@ Vathra: mani(mo) se Kitanovica   

On nije ni za dole   

[čekmeže]

.

Sto se snabdevanja iz lokalnih izvora tice kao resenja koje primenjuje i sa kojima racuna doktrina, preporucujem da se obrati paznja na forsiranje Dnjepra u jesen 1943: Sovjeti tu operaciji zovu Bitka na Dnjepru, na Zapadu se preko nje prelazi, tako da je posle Cercilovog priznanja u Parlamentu vise i nema, a vredi paznje: povezanih nekoliko operacija kojima su Nemci isterani sa istoka Ukrajine, Donbas i Nikopolj included, rezultiralo je sukobom u kome je na obe strane ucestvovalo 4,000,000 ljudi, uz izjednacene oklopne snage i vazduhoplovstvo, i uz sovjetsku premoc u ljudstvu i artiljeriji.

Operativna dilema da li Dnjepar preci po propisima, tako sto ce se na levoj obali stati pa krenuti sa pripremama i samim tim dati Nemcima priliku da se priberu sa sve izgradnjom Hitlerovog sistema utvrdjenja na desnoj obali, inace visoj od leve i prema tome povoljnoj za odbranu, resena je briljantno: prelaskom Dnjepra iz zaleta, jasuci na ledjima Nemaca i disuci im za vrat.

Koristeci bukvalno sve sto je moglo da pluta na vodi, improvizujuci do tada nevidjeno kretanje tenkova recnim dnom i prevlacenje artiljerije konopcima sa obale na obalu, takodje po dnu reke.

 

Lokalnim sredstvima :P .

Ovako nekako:

 

 

 

 

Bez dovlacenja pontona, izvidjanja gde cemo i kako cemo, diskusija o tome da li cemo ili da sacekamo, ljubaznih pisama Zapadnim saveznicima da ofanzivom malo pripomognu i odvuku nesto nemackih snaga...

 

 

 

Inace, za ljubitelje kurioziteta, armija koja je prva isprobala masovne vazdusne desante, jos u doba Tuhacevskog, se prilikom prelaska Dnjepra po prvi put u ratu odlucila upravo za jedan takav desant.

I pukla, jbg.

Nemci su prešli Bug '41 tenkovima modifikovanim za Morskog lava.

[namenski]

Nemci su prešli Bug '41 tenkovima modifikovanim za Morskog lava.

Verovatno jesu, ne znam, ali i da jesu, to je samo epizoda: na samo jutro napada na SSSR, tih nekoliko tenkova koji su navodno bili pripremani za invaziju na GB, bili su sitnica: jos uvek su skoro trecinu nemackih oklopnih snaga cinili zaplenjeni cehoslovacki tenkovi koje zapenjeni zapadni analiticari i istoricari po pravilu previdjaju pevajuci slavopojke takozvanim  Panzerima i njihovom maestralnom itd, itd, koriscenju.

Zaboravlja se, na primer, da su Francuzi, godinu dana ranije, imali vise i verovatno 'boljih' tenkova nego Nemci koji su ih pregazili za cirka 40 dana, bas kao sto se zaboravlja da sustina blickriga nije sam tenk nego nacini njihovog koriscenja i organizacije.

A pomenuo sam rec epizoda samo zbog toga sto mi danas tesko da mozemo da imamo racionalnu predstavu o ma samo i razmerama dogadjanja na Istocnom frontu na kome je, recimo, ceo jedan Afrikakorps, dakle neke 4 divizije, bio cesto samo - jednodnevni rashod u nekoj malo obimnijoj operaciji.

[čekmeže]

Ne znam zašto si tako kivan na zapadne istoričare. Moje skromno znanje o ww2 je isključivo bazirano na zapadnim izvorima i sve što kažeš o češkim tenkovima, brojnosti, francuskim tenkovima sam čitao kod Engleza.

[namenski]

Ne znam zašto si tako kivan na zapadne istoričare. Moje skromno znanje o ww2 je isključivo bazirano na zapadnim izvorima i sve što kažeš o češkim tenkovima, brojnosti, francuskim tenkovima sam čitao kod Engleza.

Nisam kivan  :) , naprotiv.

Kivan sam na tendenciju da se, korak po korak, menja i iskrivljuje, pa tako dobijemo bljuvotinu kakva je film Memfis Bel, vizuelno savrsen, ali do paurda zlonameran: formacija B-17 koja, da ne bi sancim u sred bela dana pogodila nemacku skolu u kojoj jel' za vreme vazdusne uzbune sede deca i cekaju da im americke bombe padnu na glavu, pravi pun zaokret, dakle nesto sto formacija B-17 ne bi mogla (ni htela, BTW) da izvede ni u kompjuterskoj igrici.

Na likove koji su stereotipi, itd, itd.

Na istoriju Drugog svetskog rata u kojoj je najveci dogadjaj od  vojnog i svakog drugog znacaja Spasavanje redova Rajana, a Sindlerova lista konacna prica o Holokaustu.

Na precutkivanje Holokaustu ravne tragedije sovjetskih ratnih zarobljenika....

 

Itakoto.

[čekmeže]

Dobro, to je Holivud. A Rajan je dobar film, ako ni zbog čeg drugog ono zbog scene u kojoj Ameri ubijaju vojnike koji su se predali.

[namenski]

Dobro, to je Holivud. A Rajan je dobar film, ako ni zbog čeg drugog ono zbog scene u kojoj Ameri ubijaju vojnike koji su se predali.

Jeste Holivud, ali je i istorija koju klinci danas uce; pre ce 'verovati' filmu nego uzdbenickom tupljenju, itd, itd, uticaj medija, itd, itd.....

A scena u kojoj Ameri ubijaju zarobljenike je zakasnelo americko otkrivanje takozvanih ratnih strahota: kao otkrice od svetskoistorijskog znacaja, emocionalni sok, servirano je nesto sto je stara dobra Evropa, njen istocni deo narocito, znala i prezivljavala sve vreme, samo sto se to uglavnom ubrajalo u komunisticku propagandu, jbg.

Doduse i tamo Nemce, ako se dobro secam, ubijaju posle ponovljenog prestupa, u stilu data im je sansa da se poprave, nista preko kolena, itd, itd.

Ne kazem da film nije dobar, naprotiv, ali su sami Amerikanci zaboravili svoje mnogo bolje i ako se hoce postenije pisce na temu 2. svetskog rata: Hersija i Covek koji je voleo rat, snimljen je i film sa Stiv MeKvinom, zaboravljen je Ernie Pyle, zaboravljen je Bil Mauldin, zaboravljen je kad smo na B-17 Twelve O' Clock High, zaboravljena je fantasticna serija posleratnih britanskih ratnih filmova, a umesto toga dobijamo sminkanu istoriju u kojoj vrca od novokomponovane istorije u kojoj se izgibe od uporedjivanja takozvanih takticko-tehnickih karakteristika ovog ili onog oruzja, tenka, aviona.

Kao da je to ikad bilo vazno.

[fikret selimbašić]

Jeste Holivud, ali je i istorija koju klinci danas uce; pre ce 'verovati' filmu nego uzdbenickom tupljenju, itd, itd, uticaj medija, itd, itd.....

A scena u kojoj Ameri ubijaju zarobljenike je zakasnelo americko otkrivanje takozvanih ratnih strahota: kao otkrice od svetskoistorijskog znacaja, emocionalni sok, servirano je nesto sto je stara dobra Evropa, njen istocni deo narocito, znala i prezivljavala sve vreme, samo sto se to uglavnom ubrajalo u komunisticku propagandu, jbg.

Doduse i tamo Nemce, ako se dobro secam, ubijaju posle ponovljenog prestupa, u stilu data im je sansa da se poprave, nista preko kolena, itd, itd.

Ne kazem da film nije dobar, naprotiv, ali su sami Amerikanci zaboravili svoje mnogo bolje i ako se hoce postenije pisce na temu 2. svetskog rata: Hersija i Covek koji je voleo rat, snimljen je i film sa Stiv MeKvinom, zaboravljen je Ernie Pyle, zaboravljen je Bil Mauldin, zaboravljen je kad smo na B-17 Twelve O' Clock High, zaboravljena je fantasticna serija posleratnih britanskih ratnih filmova, a umesto toga dobijamo sminkanu istoriju u kojoj vrca od novokomponovane istorije u kojoj se izgibe od uporedjivanja takozvanih takticko-tehnickih karakteristika ovog ili onog oruzja, tenka, aviona.

Kao da je to ikad bilo vazno.

Mali off:

 

Prva ubijanja njemačkih vojnika koji se predaju su odmah na početku filma, dok se još ganjaju po bunkerima i tranšejama.

 

Pred kraj filma je ubijen onaj delija kojeg su zarobili u onoj radarskoj stanici i kojeg su primorali da sebi grob iskopa. Pustili su ga jer je vojnik Apam to tražio, kasnije ga je baš Apam i ubio. Koliko sam ja skonto, uloga tog vojnika je i bila tu da opravda ili bar  da nekako učini prihvatljivim ono ubijanje vojnika sa već podignutim rukama.

 

Sjećam se kako sam i ja na prvo gledanje pizdio na Apama u onoj sceni kad on presamićen i prestrašen plače na stepeništu i sav nemoćan premiješta redenike, dok mu ovaj gore, u sobi na spratu, nožem probada suborca.

 

 

Edited April 6, 2014 by fikret selimbašić

[laser lotus]

Kako se nadmocnost Sovjeta povecavala posle Kurska, tako su rasle i njihove mogucnosti da udaraju po Nemcima: uz sva zapadna omalovazavanja, Sovjeti su Nemce u tom periodu nadigrali i takticki i operativno.

 

Uvijek me kopkala jedna stvar - generalno vlada mišljenje da je kod Sovjeta ljudski život bio "jeftiniji" nego kod zapadnjaka. Ako zanemarimo prvu polovinu rata, kad objektivno nisu ni imali mnogo izbora, kakav je odnos u kasnijem periodu? Zanima me procjena iz čisto vojničkog ugla (koliko je to uopšte moguće), dakle ako predpostavimo da recimo Hitler i Staljin (i ostali politički faktori) nemaju apsolutno nikakav uticaj.

[namenski]

Uvijek me kopkala jedna stvar - generalno vlada mišljenje da je kod Sovjeta ljudski život bio "jeftiniji" nego kod zapadnjaka. Ako zanemarimo prvu polovinu rata, kad objektivno nisu ni imali mnogo izbora, kakav je odnos u kasnijem periodu? Zanima me procjena iz čisto vojničkog ugla (koliko je to uopšte moguće), dakle ako predpostavimo da recimo Hitler i Staljin (i ostali politički faktori) nemaju apsolutno nikakav uticaj.

Mislim, i ne samo ja, da je odgovor - da.

I to iz vise razloga, od kojih jedino ne stoji, pa se nadam da niko sa njim nece da uleti, nemilosrdnost i bezosecajnost komunista/komesara kao u onom idiotskom filmu o Staljngradu, onaj snajper, kako vec bese, nije ni bitno.

Tacno je da su Sovjeti rupe svake vrste zatvarali ljudskim materijalom, kao sto je tacno i da su u tome bili kudikamo manje licemerni nego Zapadni saveznici, pa i Nemci. Uostalom, u svakom ratu su ljudi i materijal.

Postoji i moment odsustva takozvanog javnog mnjenja, odnosno uvida javnosti u desavanja cak i u ratu i cak u svim cenzurama: Amerika je znala, Britanija manje, ko i kako komanduje njenim vojnicima, pa je sebi mogla da dozvoli luksuz da u skandal pretvori, na primer, jednu Patonovi cusku kojom je pocastio vojnika bez vidljivih telesnih povreda.

Jedno ne stoji: nije sovjetsko visoko komandovanje bilo imuno na visoke gubitke u ljudstvu, ako nista drugo iz prakticnih razloga jer je cinjenica da su Sovjeti krajem rata bili tanki sa ljudstvom i to bas zbog ogromnih gubitaka. 

Tu negde pocinje nepoznat teren, samo primer: Zukov je bio poznat kao vojnicka majka koja maltretira oficire do streljanja na licu meste ili direktnog upucivanja u kaznene bataljone. Lepo zvuci, ali ima i drugu stranu: tako maltretirani oficiri, a to je potvrdjivano i dokumentima, pribegavali su logici da je bolje, zdravije po njih same, da guranjem svojih jedinica u ocigledno beznadezne poduhvate pravdaju sebe po logici, evo, trudim se, izgibe mi pola puka/divizije, pa opet nista.

Ubacivanje u borbu neobucenih rezervi je posebna prica i pripada pocetku rata, ali je itekako doprinelo visokim gubicima.

 

U vazduhoplovstvu je, opet, bila zastupljena pojava da se komandama prijavljuju kao borbeni gubici u obuci, sto je kod Sovjeta ponekad islo i do preko 40% svih gubitaka. Iz prostog razloga: komandant koji bi prijavio (pre)visoke gubitke u obuci rizikovao je da se izlozi optuzbi za - sabotazu.

Opet, marta 1945, i Sovjeti i Zapadni saveznici su se izgleda sretali sa razlicitim Nemcima: Nemci koji su branili sam faterland i bili opkoljavani po Ruru, ono kad je Model bese izvrsio samoubistvo, nisu bili isti Nemci koji su se, istovremeno, kao djavoli borili oko i u Budimpesti.

Cinjenica da su se Nemci neuporedivo ostrije i odlucnije borili na Istoku, donekle objasnjava i visoke sovjetske gubitke.

Ima i nekoliko elemenata koji su opasno na ivici: cinjenica je da se radilo o sasvim drugacijim mentalitetima i kulturama: svi ocevici i/ili ucesnici u dogadjajima, a sa nekima sam i razgovarao, podvlace rusku spremnost da se, da tako kazem, srlja.

Neki od ozbiljnih partizana su se tokom borbi za Beograd cudili sovjetskim metodima, izrazavajuci to cudjenje recima: da smo se mi ovako borili protekle cetiri godine, niko ziv Beograda video ne bi.

U srljanje i ruske specificnosti spada i jedan (zapadni) opis prelaska Odre kada je poceo napad na Berlin: ocevici tvrde da su videli sve, hiljade ljudi kojima tu nije bilo mesta niti su bili predvidjeni, kako grabe bilo sta sto moze da ih drzi na vodi i ulaze u ledenu Odru urlajuci. 

Ostaje jos jedna cinjenica koja se danas opet i nekako gura u stranu: od svih saveznika, i zapadnih i SSSR, vojnik Crvene Armije je, ipak, i pored Erenburga, imao najvise svesti da se bori protiv - nacizma i svega sto nacizam predstavlja i sto je imao prilke da vidi putem ka Nemackoj. 

Ostalima je neprijatelj bila pre svega - Nemacka.

[apostata]

Uvijek me kopkala jedna stvar - generalno vlada mišljenje da je kod Sovjeta ljudski život bio "jeftiniji" nego kod zapadnjaka. Ako zanemarimo prvu polovinu rata, kad objektivno nisu ni imali mnogo izbora, kakav je odnos u kasnijem periodu? Zanima me procjena iz čisto vojničkog ugla (koliko je to uopšte moguće), dakle ako predpostavimo da recimo Hitler i Staljin (i ostali politički faktori) nemaju apsolutno nikakav uticaj.

Ebga prijatelju trebalo bi podrobno proučiti Krivošejeva da bi ti se dao iole kompletniji odgovor.

 

Ono što sam ja (a što je blizu dijelu odgovora na tvoje pitanje) iz dosadašnjeg iščitavanja izvukao je da gubici RKKA prvih 6 mjeseci iznose 27,8% svih vojnih gubitaka sovjeta, dok gubici u posljednjih 5 mjeseci rata čine 7,5% ukupnih gubitaka.

 

A otprilike odnos za cijeli rat je 1:1,3 u korist Švaba i njihovih saveznika.

 

 

edit: Ne mogu naći gdje sam to pročitao (imam samo zapisano, bez ukazivanja na izvor) da je na Zapadnom frontu (misli se na dejstva saveznika protiv Njemačke i Italije u Italiji, Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Austriji i Njemačkoj) odnos gubitaka bio 1:2,3 u korist osovine

[laser lotus]

Hvala obojici.
 
Imao sam utisak da su Nijemci znatno lošije prošli na Zapadu, mada sad pogledah na Wikipediji i vidim da su tu razliku napravili '40 (kad su u stvari imali dosta zarobljenika - broj poginulih je bio za red veličine manji) - 44-45 su prošli malo lošije nego Saveznici.

[namenski]

Za ilustraciju razlicitih odnosa prema materijalu, sto mu u neku ruku dodje logistika, mozda su najbolji primer avioni: tipovi koji su na Zapadu bili ocenjivani kao neuspeli ili jedva uspeli, kod Sovjeta su imali poprilicnu prodju.

Britanski ponos, Spitfajer, rane varijante, su Sovjeti isprobali jos 1940. gostujuci kod Nemaca, kada je jedan od sovjetskih probnih pilota intenzivno leteo na njemu i ocenio ga prosecnim prema tada vazecim i prilicno konfuznim sovjetskim normama, buduci da se kod Sovjeta jos uvek, na osnovu iskustava iz Spanije i iz sukoba sa Japancima, kako u samoj Kini, tako i na kinesko-sovjetskoj granici, vodila rasprava izmedju pristalica jednokrilaca i dvokrilaca, uprosceno receno.

Ocene su manje-vise potvrdjene i od strane sovjetskih pilota koji su leteli na Spitfajerima dobijanim tokom rata i to iz raznih razloga.

Opet, zlosrecni P-39 Aircobra, avion koji nije dobio turbokompresor, pa se tako diskvalifikovao za vazdusni rat onako kako su se Angloamerikanci spremali da vode, dakle na velikim visinama, i koji je kod njih bio upucivan i to kao palijativno resenje, na sporedna ratista, kod Sovjeta je doziveo labudovu pesmu.

Jeste od nesto preko 9,000 proizvedenih P-39,  vise od polovine, nekih 4,500 upuceno u SSSR i jeste da je polovina od top ten sovjetskih asova vecinu svojih pobeda postigla na ovom avionu, ali P-39 jeste dokaz da – u krajnjoj liniji – samo oruzje, gvozdjurija, nije mera u ljudskom pregnucu poznatom kao rat.

Bilo kako bilo, P-39 se u SSSR pokazao u najboljem svetlu, zadovoljavajuci upravo potrebe koje su Sovjeti imali da zadovolje: vazdusne borbe na visinama ispod 5,000 metara, podrska, jako naoruzanje koje se sastojalo i iz topa velikog kalibra, kalibra koji je Sovjetima toliko prirastao za srce da su ga koristili i kasnije na prvim posleratnim konstrukcijama namenjenim borbi protiv jednog drugacijeg neprijatelja…

Avion je bio, po americkim standardima nezgodan za odrzavanje: zbog motora smestenog u sredini i popirlicno drugih za ta vremena nekonvencionalnih resenja.

Amerikanci su to radili sa masom specijalne opreme, Sovjeti sa na licu mesta napravljenim dizalicama od brvana i nikada, ama bas nikada avionu nisu prigovorili teskoce sa odrzavanjem.

Ali zato su hvalili njegovu – udobnost.

I to sto je imao – radio, poprilicno retku napravu na sovjetskim lovcima sve do dobrano odmakle druge polovine rata.

Iz istog razloga zbog kog su sovjetske posade onesposobljenih tenkova Kromvel i Serman iz njih demontirale i sa sobom obavezno nosile – sedista.

Da im se nadju u poslovicno neudobnim T-34.

Ima jos nesto: sovjetske norme odrzavanja i osposobljenost takozvanog letackog osoblja nisu bili na nivou potrebnom za prckanje po motorima kakav je bio jedan RR Merlin: trebalo je odrzavanje hiljada motora, sa na brzinu obucenom radnom snagom i na poljskim aerodromima kakvi se na Zapadu ne bi smatrali aerodromima ni u ludilu.

A da bi se video barem donekle obim i vrsta sovjetskog angazovanja moze da posluzi i primer jos jednog zapadnog aviona, Daglasov DB-7/A-20 Havoc/Boston i kako su ga vec sve zvali: Sovjetima je otislo oko 3,000 ovih aviona, izgubili su ih nesto preko 800, a pri tom su i Daglasov bombarder i Aerokobra bili samo ona cuvena kap u moru materijala koje je Istocni front gutao.

Ljude i da ne pominjem.