poodavno imam svoju lokaciju za trčanje, jedno šest sedam kilometra od kuće, sa dobrim putem gde prođe pet vozila na sat i gde nema ljudi. da me neko pita ne može idealnije. ali to je mesto između dva sela što je izgleda prirodno stanište da na njemu osvanu lutalice. jadnici koji su se do sada pojavljivali su brzo nestajali ali pre mesec dva se pojavila jedna dugouha kerušica koja je promenila lep običaj. lep jer psima nije mesto daleko od ljudi i kuća.  

prvo mi se oglašavala iz daljine, sa brda i isprva nisam znao kako izgleda. kad mi je posle par dana prišla u početku joj nisam davao hranu, niti sam obraćao pažnju na nju, jer ne želim da navikavam pse na vukojebine još manje na sebe. ali budući da je opstajala na mestu, počeo sam da joj dajem hranu jer je uvek nosim sa sobom i nahranim gladne godine koje obitavaju u radnom kamenolomu pored kojeg prolazim. uglavnom sprijateljili smo se nas dvoje, jedno vreme sam bio ubeđen da je još neko hrani jer psić je lepo izgledao i nije bio halipljiv a onda sam primetio da je kucna. mislio da je do psića čeka mesec dana ali okucila se posle desetak. od tad je redovno posećujem a i ona me očekuje u tačno vreme.  

kuce još nisam video a jedino što mi pada na pamet kako da im pomognem je da ih ostavim na više naseljenih lokacija kad malo odrastu. ne pada mi na pamet bolja a realnija opcija.

  

 

 

nizovi "glup, gluplji" i "pogan, poganiji" imaju isti završetak: pSi Su ZaŠTiĆEnIjI oD lJuDi

 

https://n1info.rs/vesti/nju-su-otrovali-i-ona-je-dosla-kod-mene-da-je-spasim-pse-u-lebanu-otrovali-pa-bacili-u-kontejner/

jedan hepiend za baš užasnu situaciju. 

On 21. 6. 2024. at 21:56, najneindustrijaliziraniji said:

poodavno imam svoju lokaciju za trčanje, jedno šest sedam kilometra od kuće, sa dobrim putem gde prođe pet vozila na sat i gde nema ljudi. da me neko pita ne može idealnije. ali to je mesto između dva sela što je izgleda prirodno stanište da na njemu osvanu lutalice. jadnici koji su se do sada pojavljivali su brzo nestajali ali pre mesec dva se pojavila jedna dugouha kerušica koja je promenila lep običaj. lep jer psima nije mesto daleko od ljudi i kuća.  

prvo mi se oglašavala iz daljine, sa brda i isprva nisam znao kako izgleda. kad mi je posle par dana prišla u početku joj nisam davao hranu, niti sam obraćao pažnju na nju, jer ne želim da navikavam pse na vukojebine još manje na sebe. ali budući da je opstajala na mestu, počeo sam da joj dajem hranu jer je uvek nosim sa sobom i nahranim gladne godine koje obitavaju u radnom kamenolomu pored kojeg prolazim. uglavnom sprijateljili smo se nas dvoje, jedno vreme sam bio ubeđen da je još neko hrani jer psić je lepo izgledao i nije bio halipljiv a onda sam primetio da je kucna. mislio da je do psića čeka mesec dana ali okucila se posle desetak. od tad je redovno posećujem a i ona me očekuje u tačno vreme.  

kuce još nisam video a jedino što mi pada na pamet kako da im pomognem je da ih ostavim na više naseljenih lokacija kad malo odrastu. ne pada mi na pamet bolja a realnija opcija.

  

 

 

deluje mi gotovo nestvarno i nemoguće da sam prošle godine oko četiri meseca svaki dan išao u obilazak ove porodice. ispostavilo se da je mama uške okucila šest kučića, što je broj koji je "milina" sam za sebe, a da zadovoljstvo bude veće,taj me broj nije "obradovao" odjednom, nego sam prvo video samo jedno štene, posle nekoliko dana drugo i tako redom do horor brojke. plus majka.

nisam hteo da ih razdvajam dok su još veoma mali, znači čekao sam da se naviknu na čvrstu hranu, i da onda svako krene svojim putem sa kakvim takvim šansama da preživi. problem je bio što je prošlo leto bilo jezivo sa vrućinama a oni su doslovce u kamenolomu, daleko od vode. međutim svi su pregurali, i dok je došao red za akciju putnici namernici su uzeli tri psa koji su u tom trenutku već jeli granule. za svakog sam saznao gde je završio tako da sigurno nisu nastradali od auto puta i od lokalnog puta koji se međe na toj lokaciji.

i tako krenula je akcija selidbe, pse sam ostavljao tamo gde sam cenio da ih ređe ostavljaju a gde ima ljudi. mamu uške sam cenio za kraj, no iskomplikovalo mi se sa jednim plašljivim štencem koje nikako nisam mogao da uhvatim te je ono ostalo dve nedelje samo. još jednom, užasno leto, voda samo jednom dnevno, hrana isto, bez majke, ali preživelo je.

u međuvremenu sam jednom video u prolazu mamu uške u društvu drugih kucova. ima od tad deset meseci. bilo mi je drago da je vidim da se snašla, mada sam ja na početku naše priče želeo da je uhvate šinteri, sterilišu i puste ko zna gde jer to mi je izgledalo mnogo bolje od vukojebine u kojoj se našla.

i tako danas, posle godinu dana od svega, odem na isto mesto jer nema boljeg u kraju za trčanje. kad tamo novi kučići. majka plus dva odrasla šteneta. znači divota, a onda neviđeno iznenađenje, keruša je ni manje ni više mama uške! za ovih godinu dana ne samo da je preživela nego je uspela da se vrati na istu lokaciju koja je desetak kilometra daleko od mesta gde sam je ostavio. naravno kad me je videla odmah se obradovala. obradovao sam se i ja a dragost što vidim nekog koga sam mislio da neću više videti je pomešana sa jezom. jer ne znam šta da radim sa njom.