Sudbine

[woodooinstalater]

vidi se da je neki prek covek! :P

Kazu da je bio.Mozda jednom stignem da ti ispricam anegdotu o njemu i 1 predsedniku opstine 1 oveceg grada u Srbiji.Inace, cuveni disident Mihiz koji je disidentovao sedeci u Maderi za susednim stolom je, po sopstvenom pricanju, prisao tom prekom coveku, doduse u pripitom stanju i napao ga da su mu 'ruke krvave do lakata'.Na sta mu je ovaj odgovorio: 'Do ramena, budalo'.

[woodooinstalater]

Mathias Rust (1968 - )Danas je tesko i zamisliti sta je znacilo te daleke 1987. godine ono sto je uradio ovaj devetnaestogodisnjak: seo u Finskoj u malecni jednomotorni avion, uzleteo, iskljucio radio, leteo - i sleteo pravo na Crveni trg.U srce imperije ciji je vazdusni prostor bio cuvan svim i svacim - od hiljada raketa do hiljada aviona zaduzenih za presretanje uljeza. Ocekivalo se da uljezi budu interkontinantalne rakete, sve vrste bombardera, a uljez je bio ovaj decak, pilot - amater.Nemojte da guglate, trazite pojedinosti o letu, sa avionom kakvim je Rust leteo bi i u takozvanim normalnim okolnostima takav let bio vredan paznje, nemojte da se bacate u teorije da li su ga primetili, otkrili, pratili, mogli da ga obore ili ne. Podsecanja radi, sila kojoj je gurnuo prst u oko, povratio veru u pojedinca nasuprot monolitu u jednom svetu koji je postajao odvratno jednoobrazan i uniformisan, je tih godina sa ledenog neba Kamcatke -ladno srusila putnicki avion sa nekoliko stotina putnika, bez da je iko smeo rec da joj kaze.Ne volim generalizacije, narocito kada su ovakve stvari u pitanju, ali nekako mi se sama od sebe namece pomisao da je ovako nesto mogao da uradi samo - Nemac. I neka je.Nevazna je i njegova dalja sudbina, lutanja, promasaji kojima drustvo urednih kaznjava one koji iskoce. Nepravda i da su njemu - zabranili da ikada vise u zivotu - poleti.A Rusta sam se setio veceras, preturajuci po nekim starim papirima, i ugledavsi mlado lice jednog drugog devetnaestogodisnjaka - pilota lovca КОЛДУНОВA (Александрa Ивановичa), pilota koji je oborio 46 neprijateljskih (nemackih) aviona (dobar rezultat, u svetskim razmerama) u jednom strasnom ratu, u kome nije bilo nimalo lako biti sovjetski pilot, u kome je odlazak na svaki zadatak bio odlazak sa enormnim sansama da se nikada ne vrati. Dvostrukog heroja CCCP, momka koga su u partiju primili tek 1944. godine, i to iz razloga da partiji ne promakne jedan takav as. I koji je posle postao glavni marsal avijacije svetske velesile #1 ili #2, kako kada. Da li je stari marsal (znate, secate se, jedan od onih cije se grudi ne vide od mase odlikovanja), posmatrajuci mali avion na Crvenom trgu koji je presao hiljade lovaca pod njegovom komandom na trenutak pozavideo mladom Nemcu? Da li se na trenutak samo setio sebe kao mladog podoficira - pilota, individualca, kome sve, pa i sopstveno prezivljavanje, zavisi jedino i iskljucivo od sopstvene umesnosti, vestine i srece? I zazalio za mogucnoscu da bude, makar samo i na trenutak - neozbiljan i mladalacki neodgovoran?http://www.youtube.com/watch?v=bdCjaiXmUb0

[woodooinstalater]

Sandor Rado (Pravilno je, mislim, Rad Sndor, 1899 - 1981)Covek koji je vodio, uspesno, mozda najvecu spijunsku mrezu u istoriji.Crveni orkestar, ime koje su joj dodelili nemacki lovci na spijune, inspirisani zvucima u etru, onim pijukanjem Morzeovih signala koje je svake noci, sa nekoliko mesta, uglavnom u Svajcarskoj, ispunjavalo nebo nad porobljenom Evropom. I zvucalo bas tako: kao orkestar, sto je i bilo, vodjeno rukom ovog nimalo dzemsbondovski nastrojenog coveka.Uobicajen zivotni put boljestojeceg podanika KundK monarhije: student geografije i kartografije, mobilisan za Prvi svetski rat, dodir sa levicarskim idejama, kontakt sa vrhovima sovjetske obavestajne sluzbe I - neverovatan smisao za, danas bi se reklo - biznis: osniva agenciju, prvu u svetu za snabdevanje stampe onim lepim stilizovanim kartama, znate onima koje novine objavljuju kada se nesto i negde dogodi, da citaoci vide gde i sta: od nekog rata negde, do zemljotresa. Sredinom dvadesetih, sa naglim razvojem vazduhoplovstva - uocava i iskoriscava novu priliku: specijalizovane vazduhoplovne karte. To mu donosi i tako egzoticna poznanstva kao sto je poznanstvo sa jednim Hermanom Geringom u to vreme jednim od direktora Lufthanse kojom je uspesno prikrivao mnogo ambicioznije i ratobornije aktivnosti (buduci da je za Nemacku jos uvek vazila zabrana letenja na bilo cemu sto moze da puca) ali utoliko vise zainteresovanom za dobre geografske karte po kojima ce mladi piloti Luftwaffe koliko sutra da lete i pronalaze ciljeve. Interesantno je da je, kao spijun, dobrim delom radio po principu samofinansiranja, upravo zahvaljujuci svom smislu za biznis.Pocetkom rata, za bazu uzima neutralnu Svajcarsku, razvija siroku mrezu saradnika i orkestar, na ocaj Nemaca pocinje sa radom. Naravno, svajcarske vlasti znaju, i njihovi prisluskivaci slusaju nocnu muziku Radoovog orkestra, ali odolevaju nemackim pritiscima da ugase mrezu, a kako ishod rata postaje sve izvesniji - sve su blagonaklonije, naravno do granice do koje se proteze svajcarski interes. A s njim, kao sto je opste poznato - nema zezanja.Kao hommage jednom do sada nepoznatom coveku - nepoznatom nemackom oficiru i glavnom Radoovom izvoru koji se nalazio na veoma visokom polozaju - pomenimo i tog coveka. Coveka koji je, po sopstvenom Radoovom priznanju, doneo neke od obavestajnih bisera i, kao i svi pravi veliki ljudi, oni koji rizikuju glavu za svoja ubedjenja - do danas ostao anoniman, ne pojavivsi se nikada da zatrazi svoje pravo na zasluzeno parce slave borca protiv nacizma - veoma trazene robe u posleratnoj Nemackoj.Prica o Radoovom spijunskom radu (objavio je prilicno dobre memoare, prevedene i u Jugoslaviji, negde sedamdesetih) je iznenadjujuce prozaicna: brige oko organizacije, putovanja svajcarskog poslovnog coveka po Evropi. Covek svo vreme rata nije u ruke uzeo cak ni pistolj.Po oslobodjenju Pariza, 1944. godine, cim je uspostavljena sovjetska misija, Rado odlazi na referisanje: prvi sovjetski avion koji je poleteo iz Pariza ima i njega za putnika. Odrediste je logor u Sibiru iz koga je izasao tek 1956. godine. Vraca se u Budimpestu, nastavlja akademsku karijeru i od Madjarske cini svetsku kartografsku velesilu: pogledajte ona najsitnija slova na bilo kom ozbiljnom (stampanom) atlasu: od Britanike do najluksuznijih Times-ovih izdanja i National Geografic magazina, i to cak i iz najhladnijih godina Hladnog rata - svuda cete videti, negde u nekom uglu odstampanu Budimpestu kao jedno od mesta na kome su obradili kartu ili ceo atlas.http://www.youtube.com/watch?v=ggFHQCKF2HY

[le petit nicolas]

Prica o Radoovom spijunskom radu je iznenadjujuce prozaicna

ovde moze da se napravi library media mix.uz pricu i muziku dodala bih: g. greene, our man in havana.ko ne voli citanje, moze da pogleda film. alec guiness je poz

[woodooinstalater]

Aldous Huxley, 1894 - 1963Brave New WorldUtopija. Ili mozda projekt?

[woodooinstalater]

Tesko, skoro nemoguce je objasniti danas sta je znacila ova posetnica...Walther Rathenau, 1867 – 1922Inzenjer, industrijalac, politicar, pisac, slikar, drzavnik, mistik (tako su se onda zvali oni koji se zanimaju egzoticnim stvarima kao sto je budizam i slicno)…I – nemacki nacionalista.Jevrejin pride.Ministar inostranih poslova Nemacke u mozda najteza vremena u istoriji te zemlje, vremena posle zavrsetka Prvog svetskog rata kada je za Nemacku trebalo znati otimati i sacuvati sto se sacuvati da, od ljutog i na osvete svake vrste spremnog ostatka sveta. U tome je uspeo malo je reci maestralno.Mozda nijedna sudbina kao sudbina Walther-a Rathenau-a ne odslikava velicinu i slabost polozaja Jevreja u Nemackoj, pa i u Evropi.Sin jednog od osnivaca AEG-a – tesko da danas postoji poredjenje koje bi moglo da ma i priblizi znacaj kompanije kao sto je AEG u ta vremena – nastavio je da se bavi porodicnim poslom, ali je, zahvaljujuci svojim zaista vanrednim sposobnostima u Nemackoj uoci Prvog svetskog rata postigao da bude i licni kajzerov savetnik, u nekim prilikama i izaslanik, a da ga pripadnici visokih cinovnickih slojeva i najvisi politicari sa strahopostovanjem slusaju. Nije mala stvar kada se zna da se radilo listom o pripadnicima visoke aristokratije, pruske uz to. Rathenauova sudbina odslikava jednu stranu jevrejskog problema: asimilaciju kao resenje. Tih godina je jedan drugi Jevrejin, urednik feljtona u Neue Freie Presse (jednih od top 5 novina u Evropi tog vremena) po imenu Theodor Herzl je u Parizu prisustvovao sudjenju Alfredu Dreyfus-u i kao utisak poneo i u jednu od knjiga koje menjaju svet pretocio svoj predlog resenja jevrejskog pitanja: potrebu, nuzdu, da taj narod stvori svoju drzavu. Ni sam Herzl nije mogao da zamisli posledice koje ce jedna mala knjizica da proizvede: becki intelektualac je ocekivao polaganu najpre raspravu, pa zatim, mozda, i akciju. Istocnoevropski Jevreji, nevidjena sirotinja, izlozena progonima svih vrsta, nije htela da ceka. Ostalo je istorija. I – nije prica o Rathenau-u. Pomenuo sam Herzl-a samo kao drugi pol jedne uzasne dileme koja i danas traje.Sam Rathenau je za vreme Prvog svetskog rata bio nemacki privredni bog. I ucinio vise za nemacko trajanje nego svi Hindenburzi i Ludendorfi zajedno. Ucinio je toliko da i sam Speer, Hitlerov ministar naoruzanja priznaje da je koristio njegova iskustva u Drugom svetskom ratu.Bio je telom i dusom posvecen Nemackoj da bi na kraju doziveo da ga ubiju nemacki oficiri, pripadnici ekstremne desnice, uvodeci Nemacku u prvi od krugova pakla koji ce se zavrsiti 9. maja 1945. godine. Nacisti su dan njegovog ubistva proglasili za drzavni praznik. Njegovo ubistvo je bilo jedan od elemenata koji su itekako doprineli pojavi one cuvene prve nemacke inflacije…A kada svakog proleca i jeseni ‘pomerate sat’ i psujete, ljutite se, setite se ovog coveka i njegovog genija: on je, za vreme rata, izmislio pomeranje vremena, kako bi Nemackoj, smrznutoj i gladnoj, blokiranoj sa svih strana, pokusao da da jos malo svetlosti. I vremena.

[gospa buba]

sam da ti kazem chao woodoo. sacu chitam sve ponovo :)

[le petit nicolas]

A kada svakog proleca i jeseni ‘pomerate sat’ i psujete, ljutite se, setite se ovog coveka...

satovi se lakse doteruju nego ljudi. najcesce.zato, rathenau: 'bem te delotvornog i nacelno covekoljubivog. dvaput godisnje :yawn2:poz

[gospa buba]

satovi se lakse doteruju nego ljudi. najcesce.zato, rathenau: 'bem te delotvornog i nacelno covekoljubivog. dvaput godisnje :yawn2:poz

greshish nidzo sestro. daju ti na mostu, uzmu ti na cupriji. a praktichno zajmish sama od sebe :D Edited September 5, 2009 by thermal bug

[le petit nicolas]

zajmish sama od sebe :D

samo. i uvek :P al ovaj se, kako se cini, prvi setio da to institucionalizuje. s ljudskim likom poz

[le petit nicolas]

Rathenau je za vreme Prvog svetskog rata bio nemacki privredni bog. I ucinio vise za nemacko trajanje nego svi Hindenburzi i Ludendorfi zajedno.Bio je telom i dusom posvecen Nemackoj...

sad procitala sve ponovo. pa pitam:1. cega trajanje?2. drzavi ili zivim ljudima koji su je naseljavali. od kojih je neke, mozda, poznavao.

[woodooinstalater]

MAO CE TUNG1893 – 1976Nije iz rubrike na danasnji dan, ali: 09.09.1976. je umro veliki vodja kineskog naroda, Predsednik Mao – ostale atribute, od masovnog ubice do najkomunistickijeg komuniste ili revizioniste svih vremena, ostavljam po strani ili na dopisivanje zainteresovanima.U vreme kada je desetogodisnjak sa prve fotografije stajao pred kamerom, Kina je bila na dnu. Milenijumsko carstvo, civilizacija nebrojenih milijardi ljudi, ciju kulturu ni mentalitet Zapad ni do danas nije uspeo da shvati, stajalo je, bolje reci lezalo pod nogama stravicno malobrojnih vojnih snaga lesinara sa tog istog Zapada. Ustanke je gusila prosecna evropska pesadijska ceta, a evropski vojnici su lutali dvoranama kojima su samo posveceni imali pristupa. I evropeizirani prvi azijski komsija je ceznjivo gledao preko mora, merkajuci svoje parce kolaca. I ne samo gledao.Zadnji pravi rat koji je Kina vodila bio je rat kojim je pokusavala da odbrani svoje pravo da – zabrani uvoz opijuma. Iz Indije, uglavnom. I to ne uvoz kojim su se bavile kriminalne grupe nego uvoz koji je kontrolisala i do koga je veoma mnogo drzala jedna Velika Britanija, ista ona Britanija kraljice Viktorije koja je, sve u strahu od sablazni, propisivala da cak i noga klavira mora biti pokrivena. Rat je izgubila, izgubila je i morala da prakticno otudji svoje glavne luke, kapije Kine….Kina se pocela da budi dok je decak sa fotografije rastao. Od Sun Jat Sena, preko Kuomitanga, u vreme previranja i drustvenih kataklizmi kakve su bile Prvi svetski rat i Oktobarska revolucija.Ali – i to i takvo budjenje i divljanje pomenutih belih vojnika su bili i ostali samo ono sto su bili kroz milenijumima dugu istoriju ove zemlje: samo talasanje na povrsini, placano za evropske pojmove nezamislivom bedom i nezamislivim brojem ljudskih zivota. U tajanstvenim dubinama drevne, nepromenljive Kine, Kine koja je umela da sebi prilagodi ili mozda samo proguta svakog osvajaca, nije se menjalo nista.Sve dok covek sa fotografije nije prepoznao i probudio bas tu, iskonsku Kinu, onu Kinu stotina miliona seljaka koji se do tada nisu niti obazirali, a tesko i da su znali sta se dogadja u dalekim carskim gradovima.Navukao je na sebe odijum izdajnika marksizma i vazece teorije da samo radnicka klasa moze da se bavi revolucijom: preziveo je, i on i tvrdnja da revoluciju na svojim ledjima i kostima mogu da iznesu - seljaci.Bio pred dilemom da li da na prvo mesto stavi borbu protiv okupatora ili borbu sa domacim neprijateljem. Nasao je pravi odgovor.I – potpomogao, bitno doprineo stvaranje izreke koja je promenila lice Azije:Bog je za bogatase, a siromasi imaju svoju 3. armiju.Pobedio je kada je seljaka, kineskog seljaka pomerio s mesta, otrgao iz korena i poveo sa sobom, na put koji je resavao, od pamtiveka cinio razliku izmedju seljackog ustanka i revolucije. I po pravilu bio put pobednika.Jedan zapadni pisac, Ballard, u Carstvu sunca opisuje scenu oslobadjanja Sangaja od Japanaca: velika grupa pobednika stoji na velicanstvenim stepenicama najveceg i najluksuznijeg sangajskog hotela i kolektivno – mokri. Proslavljajuci povratak u grad kakvog na svetu nije bilo niti ce biti. Na ulici stoje hiljade Kineza i posmatraju: sta su mislile, sta su mogle da misle te zapadnjacima potpuno iste glave, identicne? Sta god da su mislile, nije proslo ni tri godine, a Mao je usao u Sangaj i Kina je postala komunisticka. Zapad je, za pocetak, poceo da uci da Kineze – raspoznaje.Njegova je izreka, definicija da su Sjedinjene drzave – tigar od papira. Doziveo je da nekoliko puta bude dokazana. U praksi.Igrao se sa revolucijom, prepoznavsi opasnost koja preti svakoj revoluciji: da se preseli na Dedinje. Trazio je nacine da odrzi revolucionarni polet, a milioni studenata su ga sledili; nesudjeni stanovnici vila su, kao meru prevaspitavanja i dodira sa narodnim masama morali da idu – na selo.Rodila se Crvena Kina, i posle stotina godina inferiornosti postala neko s kim se mora racunati.Iz onih miliona studenata, gardista Kulturne revolucije, pojavili su se ljudi sposobni da naprave atomsku bombu, raketu koja ce nju ili coveka da posalje u svemir i vrati nazad, atomsku podmornicu, nadzvucni avion, kompjuter….Svetu je ostalo da sebi postavlja staro pitanje o kokoski ili jajetu: da li je mera tezine Kine i onog sto ona danas predstavlja u svetu broj atomskih bojevih glava ili broj milijardi dolara kojima se izrazava velicina takozvanih deviznih rezervi.Odgovor ne znamo, ali jedno je sigurno: Kini vise niko ne moze da naredjuje. I propisuje sta da radi.Malro je, opisujuci svoju posetu Kini, kao ministar kulture Francuske i izaslanik predsednika Republike, u tada popularnom maniru uporedjivanja velikih sila sa zivotinjama – simbolima, pored medveda Rusije, orla Amerike, Kinu uporedio sa azijskim, kineskim – govecetom.Covek sa fotografija je umeo i znao, smeo, da stane pred to govece i uhvati ga za rogove.Edit:Covekova sudbinaPosle letnje zege, hlad jesenji ide,na poljima, gde je sneg lezao, cveta prolece.U ruzicastom sjaju sunce se izjutra dize,u ruzicastom sjaju zalazi uvece.A k moru hrle potoci.Vremena se obnavljaju.I svakim danom sunce novim svetlom sija,bez prestanka rekama nove vode teku.Jedanput covek zivi - i nikad, nikad vise,k'o lahor sto se gubi, sav je njegov zivot,a smisao citava bitka,razrusen humak na kome korov nice.Konfucije, 551-479 pne

[woodooinstalater]

Ovo nije obican panama sesir. Ovo je panama sesir koji je pripadao, bio zastitni znak Alberta Santos-Dumont-a, dendija kako se onda govorilo, ali dendija koji je uveo moderno vazduhoplovstvo u Evropu. Moze i obrnuto.Zli jezici tvrde da ga je izabrao kao narocito pogodnog da ga zavitla u masu koja ga je prosto obozavala dok je bio na vrhuncu popularnosti.Alberto Santos-Dumont(1873 - 1932)Sitni juznoamericki playboy, krhke gradje, potomak bogatog plantazera kafe iz Brazila, sigurno nije izazvao odusevljenje svog oca kada je kao dete, na nekom seoskom vasaru u Brazilu, ugledao balon i izjavio da zeli da bude – vazduhoplovac. U to doba nesto gore cak i od glumaca. Sarlatan, u najmanju ruku.Ipak, krajem 19. veka obreo se u Parizu, na studijama tehnike, i odmah se posvetio masinama za letenje. Usput, izmislio je i jedan novi, medicinski, termin: aeritis. Sam ga opisuje kao nesto sto te cini veoma nesrecnim dok nisi u vazduhu za sta je jedini lek – leteti.I – on leti. U sred belle époque, koristeci se i njenim blagodetima, ali i blagodetima koje olaksavaju pristup blagodetima – polozajem sina bogatog juznoamerickog plantazera.Sam crta, izmislja letece masine, isprva je zaljubljenik u jedine koje tada postoje – one lakse od vazduha, dirizable. Imao je i jednu, ne malu u to doba prednost za vazduhoplovca: bio je tezak svega oko 50 kg. Ne mala stvar (ili sasvim dovoljno mala) za motor snage 3.5 KS kojim pokrece svoj prvi dirizabl dug oko 25 metara. Polece, gde bi drugde nego u Bois, razbija se o okolno drvece pokusavajuci da uzleti – niz vetar. Pokusaji se nizu, neuspesni koliko ponekad i komicni, ali mali Brazilac uci.I – pokusavajuci nekoliko puta, zavrsavajuci i na takvim mestima kao sto su krovovi hotela na Trokaderu, da bi iz treceg pokusaja konacno uspeo: dobija 150,000 franaka nagrade koju je raspisao Henry Peutsche de la Meurthe za let oko Ajfelove kule, tacnije od Sen Klua do Ajfelove kule, nekih 12-ak kilometara za manje od 30 minuta kako su glasile propozicije. Nagradu, koju je brazilska vlada udvostrucila podelio je radnicima koji su radili na njegovim konstrukcijama i pariskoj sirotinji. Nastavlja sa dirizablima, izradjuje ih ukupno 14: jednim od njih, najmanjim, mislim da je bio deveti po redu pobija omalovazavajucu primedbu jednog svog prijatelja, koji tvrdi da je vazduhoplovstvo tek pomodna zabava – misljenje koje su tih godina delili mnogi: poleteo je iz dvorista svoje kuce u Nejiu, doleteo do centra Pariza, spustio se u blizinu svoje omiljene kafane, privezao vazdusni brod za pogodno drvo i otisao na kafu.Otisao je i na svetsku izlozbu u Sent Louis, 1904. godine. I zapanjio se kada je video svojim ocima napredak koji su dva cuvena brata, proizvodjaca bickla iz Daytona, Ohio, postigla nepunih godinu dana posle prvog leta, 1903. godine. Bataljuje dirizable i baca se na avione. Pravi nacrte, razmislja, i 1906. godine se pojavljuje sa svojim 14bis avionom: izgleda da je ovim 14 zeleo da naglasi da nastavlja sa dirizablima, mozda jos jedan od kaprica leteceg dendija, a mozda i obicna tvrdoglavost koja mnogima u to vreme nije dozvoljavala da priznaju da avioni, letece masine teze od vazduha imaju buducnost. Odlucuje da se bori za nagradu obecanu coveku koji prvi uspe da preleti ceo i pun kilometar u zatvorenom krugu. Avion lici na patku, ima komandne povrsine napred: takav raspored povrsina se i danas tako zove, neka ga sto je na masinama koje lete brzinom od par hiljada kilometara. Na sat. Motori se takodje razvijaju: Lavasseur-Antoinete-ov motor koji Santos Dumont koristi ima vec cela 24 konja.Slabo.Sledeci ima 50 konja i Santos Dumont uspeva: pravi kratak, nesiguran skok duzine skoro 5 metara. 23. oktobra 1906. godine Evropa ulazi u eru moderne avijacije: u osam ujutru, sa svetlocrvenom kravatom, obucen u besprekornu kosulju sa visokim krutim okovratnikom i odelom na pruge Santos-Dumont, posle visecasovnih pokusaja uspeva.Podize se i leti oko 60 metara u daljinu, na visini od oko 5 – 6 metara: tacna daljina nikada nije utvrdjena jer su clanovi zvanicne komisije, u uzbudjenju, propustili da obave tacno merenje. Pariz ga slavi: imitira se njegov nacin oblacenja, a ma gde da udje, od Maxim-a do Opere docekuju ga ovacijama. Nekoliko nedelja kasnije, i posle nekoliko originalnih zahvata na poboljsanju stabilnosti, opet u Bois, Santos-Dumont leti, ali zaista leti: 200 metara i 25 sekundi. Evropa je usla u eru avijacije.A Santos-Dumont, sve slabijeg zdravlja, napusta letenje.Nije bio veliki inzenjer. Nije se opterecivao tehnicikim pojedinostima koje su ga nervirale i prepustao ih je svom mehanicaru Chapin-u. Napravio je jedan jedini zaista uspesan avion.Ali – u malom i slabasnom telu zanesenjaka iz dalekog Brazila kucalo je srce coveka koji je otkrio letenje i koji je svoju ljubav prema letenju znao da prenese, zarazi njome i druge.Pripreme: 19bis sa motorom Antoinette od 24KS: sva sila prenosnika, kaiseva, ali i rebrasti hladnjak koji je trebalo da obezbedi bolje hladjenje motora….http://www.youtube.com/watch?v=d4x5sphwHzQ&

[nautilus]

Sa dzepnim satovima je bilo nemoguce mjeriti vrijeme i drzati ruke na upravljacu. Santosov drug je rijesio taj problem rucnim satom, do ovoga modela, dijelom zenske mode. Drug se zvao Luj Kartje a Santos satovi su proizvodjeni godinama.

Edited September 28, 2009 by nautilus

[woodooinstalater]

Harry Hopkins(1890 - 1946)Jedan veliki AmerikanacZaboravljen, malo cenjen za zivota, osporavan dotle da je bio proglasavan za sovjetskog (citaj komunistickog) spijuna, ovaj krhki covek, neuglednog izgleda i pomalo cinicnog izraza lica, lica koje izgleda tako kao da ce svakog trenutka zaplakati ili prsnuti u smeh....Covek bez ambicija ili zelje za vlascu, ako se kao ambicija ne racuna jedino: obaviti posao i to najbolje sto se moze.Koji je birokratiju mrzeo kao pas macku, a njene nosioce, mandarine po drzavnim nadlestvima i ambasadama Amerike preskakao i ispreskakivao samo tako.Mali socijalni radnik je pocetkom tridesetih upoznao tadasnjeg guvernera drzave Njujork: coveka koji ce ostati poznat po inicijalima FDR, cetiri puta uzastopno biranog predsednika SAD u najteza vremena posle Gradjanskog rata: cime su se ova dva coveka – naizgled ekstremno razlicita – privukla, da ostanu saradnici i vise od toga dugi niz godina, ostace tajna. Jedno je sigurno: patricij iz Nove Engleske je preskocio mnostvo takozvanih kvalifikovanijih od Hopkinsa i ovome poverio administraciju nad programima New Deal-a, raspolaganje do tada nevidjenom koncentracijom sredstava u rukama drzave i njene na u ta vremena na svim stranama sveta otkrivane mogucnosti da – brine o dobrobiti svojih gradjana. Neki rezimi su kao dobrobit videli slanje svojih gradjana u neke druge zemlje – strojevim korakom ili na tenku, neki u masovnom prisilnom mucnom i teturavom hodu da se dostigne svet i prezivi u njemu. Ruzvelt i Hopkins su za Ameriku, a verovatno i za svet – sacuvali demokratiju.Fraza ’arsenal demokratije’ je za milione ljudi u svetu bila i ostala slika one dve stisnute UNRRA-ine sake. Postala je i ostala nada da se nacizam moze i mora da pobedi, a da se na rusevinama moze i mora da gradi jedan novi i bolji svet.Covek koji se od socijalnog rada u najcrnjim getoima Njujorka vinuo u sam vrh svetske politike i koji je, pored Ruzvelta, najvise doprineo da Amerika postane jedna od dve vodece svetske sile.Umorna Evropa je zakoracila u jos jedan veliki rat: Amerika je stajala po strani i samo su retki bili svesni kataklizme koja se priblizava i koja je nece zaobici. Sa vojskom jedva vrednom pomena, potresena iz korena velikom ekonomskom krizom, Amerika se nasla suprotstavljena i samoj sebi i potrebi da se bez ostatka umesa u svetski sukob. Jos jedna zemlja, na drugom kraju i geografski i ideoloski, bila je u slicnoj situaciji: sutrasnji riival u borbi za dominaciju svetom, Sovjetski Savez je takodje izlazio iz nekih svojih kriza, uspostavljao neke svoje konsolidacije, ulazio, ne vise kao sanitarnim kordonima izolovani parija, u svetsku politiku. Nije ni cudo da su ove dve, po mnogo cemu slicne zemlje mnogima tada, a i danas, izgledale kao prirodniji saveznici nego, na primer, jedna Velika Britanija. Interesantno je da su tih godina cak i konzervativni visoki sluzbenici State Departmenta vecu opasnost po posleratno uredjenje sveta videli u nastojanjima Velike Britanije da ocuva Imperiju, nego u Kominterni i njenim, doduse deklarativno odbacenim ideoloskim floskulama o svetskoj revoluciji.Sta je ovaj covek, rodjen u Ajovi, mogao da misli leteci sirom zaracene planete i gradeci pobedu i polozaj Amerike u posleratnom svetu. Skeptican, entuzijasta, covek koji je, to je nesporno, verovao u ono sto pise u americkim citankama, on je svetu nad kojim se nadnela zlokobna i nikom prastajuca senka nacizma - donosio nadu. Nadu da ce iz jedne velike zemlje, netaknutih i nepresusnih resursa i vere u demokratiju stici pomoc, ona prava, bezuslovna, ona pomoc koju je Ruzvelt sazeo u recenicu: 'ako vidim da komsiji gori kuca, a ja imam poduze bastensko crevo...'. I - pomoc je stigla. Stizala je kao neverovatnih 100 i jace ondasnjih milijardi dolara, kroz Zakon o zajmu i najmu, stizala je kroz hiljade aviona i brodova, milione tona hrane i materijala.Bio je americki pragmatican: posetivsi kao prvi visoki americki zvanicnik CCCP, odmah posle nemackog napada, nije imao dileme: po njegovoj preporuci je veci, lavovski deo americke pomoci, uprkos cestom negodovanju Britanije isao u Sovjetski Savez. Mali socijalni radnik je sedeo nasuprot jednom Cercilu i jednom Staljinu; na vecitu bruku americke zvanicne diplomatije i veciti ponos i dokaz velicine Amerike, prvi americki zvanicnik koji je posetio ostatak velike trojice da sa njima razgovara o pobedi nad zajednickim neprijateljem - bio je ovaj covek u lose skrojenom odelu koji je izgledao kao da se upravo vratio iz obilaska juznog Menhetna iz doba pre Prvog svetskog rata.Takav kakav je, bio je vise nego ravnopravan i cenjen sagovornik najboljima iz Ruzveltove administracije: jednom Dzordzu Marsalu, recimo, vizionaru koji je uspeo da od nepostojece vojske napravi jednu od dve najvece vojne masine sveta i ostalima, na uzas takozvanih profesionalaca: ucestvovao je u uvodjenju Amerike u veliku, globalnu strategiju, a odluka da se prvo porazi Nemacka, jedna od najbriljantnijih strategijskih ideja 20. veka, a mozda i jace, pa potom Japan je dobrim delom i njegovo delo.Neumoran: ako hronoloski poredjate njegove fotografije nastale tokom rata, bice vam jasno da je zaista umro od iscrpljenosti. Strasan pusac, jedan od onih ljudi koji posveceni poslu koji obavljaju zaboravljaju na sebe, on je bukvalno izgoreo sa ratom kome je dao nemerljivi doprinos. Pa i sina, ondasnjeg marinca, poginulog 1944. godine prilikom iskrcavanja na Marijanska ostrva....Bastinik i sledbenik, graditelj najboljih i najvecih tradicija Amerike, Hari Hopkins je bio mnogo vise od liberala, narocito onog sto se pod tim imenom danas prodaje kao stit takozvane trzisne privrede: svojim napola podsmesljivim, napola detinjim osmehom bio je i ostao jedan od najvecih Amerikanaca svih vremena. Bez milosti napadan od konzervativaca svih fela i boja, ovaj arhitekta New Deal-a je optuzivan za uvodjenje socijalizma na mala vrata u Ameriku od strane istih onih koji nisu bili nimalo gadljivi na pomoc drzave kada je njihov sopstveni biznis u pitanju. Nisu ni danas.Potrazite negde cuvenu fotografiju snimljenu na palubi HMS Prince of Wales za vreme zvanicnog bogosluzenja, u vreme odrzavanja konferencije na kojoj je, uz njegovo ucestvovanje i ne mali doprinos, doneta Atlantska povelja - jedan od kljucnih dokumenata sveta dvadesetog veka: lice koje govori sve o svojoj zemlji, buducem lideru sveta koji nastaje. Pored politicara i horde generala i admirala sa Biblijom u ruci, od kojih poneki i pevaju, neko za sebe, neko za publiku, Hopkins, obucen u neugledan i vrecast zimski kaput, glave nagnute u stranu gleda pravo u kameru, drzeci knjigu nisko, opustenih stranica, detinje podsmesljivog izraza na licu. Okruzeni su sa nekoliko hiljada mladih ljudi od kojih ce vecina, zajedno sa brodom na kome je fotografija napravljena, za samo nekoliko meseci nestati sa lica zemlje, na sasvim drugom kraju sveta. Hiljadama mladih, obicnih ljudi: Hari Hopkins je pripadao njima i srcem i svojim slabackim telom. Oni su ono u sta on veruje i za ciju se dobrobit zalaze znajuci da su oni so zemlje iz one knjige u rukama prisutnih i da ce, kao i toliko puta do sada, ti isti mali, obicni ljudi prionuti da izgrade poruseno. Mnoge Hopkinsove nade i ciljevi nisu se ostvarili: onako, za spekulaciju i zezanje, ostaje pitanje. Da je poziveo, onako kako je radio - zavrsio bi pred Makartijevim komitetom za antiamericku delatnost. To bi bio dijalog dve Amerike koji bi vredelo cuti. A mozda i ne: mozda bi zivi Hopkins bio dovoljno tezak kamen da Makartijima ne dozvole da ispod njega - izmile. http://www.youtube.com/watch?v=vwDN9UMMi3c