(Neo)Liberalizam

[Zabalujev]

Inace, obrazlozenja su nam tacno suprotna (ne samo glasovi). Bilo bi zanimljivo tvoje tumacenje toga koji ekonomski sistem (ili princip) je "najodgovorniji" za nezapamceni prosperitet koga uzivaju milijarde ljudi danas (i ne uziva ga nesto vise milijardi, ali hajmo se koncentrisati na deo case koji je pun, makar na tren). Po meni, kao sto sam vec napisao, to je trzisni princip. (Tako da se ne bih slozio da "Austrijanci nisu imali prilike"; zasto je onda ovaj novi australijski premijer napljuvao ceo zapadni, neoliberalni, svet kao "hajekovski" i "ekonomski liberalan" barem u prethodnih par decenija? Bice da barem on misli da smo imali period u kome su Austrijanci sprovodili svoje zlikovacke namere, a sad ce on da nas spase od toga neokejnzijanstvom.)

Hm... Nekako je period posle WWII kada su dominirale državna intervencija, ogromna ulaganja istih u tehnologiju itd. obeležen do tada nezapamćenim razvojem tehnologije, informacija, nauke, obrazovanjem, zdravstvenom zaštitom... A u zemljama u kojima je čaša puna, tada su dominirali kejnzijanci, država dirigovala i ulagala šakom i kapom. Ja mislim da se to isplatilo, slava i hvala DARPANETu.

[Indy]

Pa da, samo to što su kejnzijanci dominirali ne znači da nije bilo slobodnog tržišta u nekim oblastima (ponavljam se, ali u poljoprivredi ga npr. nikad nije bilo, što kažu neki ima direktne veze sa afričkim siromaštvom). Čak ni totalno intervencionistička država ne može da stigne svuda i reguliše sve. Naravno, ni privatni kapital ne garantuje da će investicija biti pametna (npr. čika Clive Sinclair je proizveo ovaj smeh od vozila privatnim sredstvima, ali tržište mu je odmah zatim presudilo; u Sovjetskom Savezu bi se održao malo duže - možda).I u našem pokojnom socijalizmu su neke oblasti tržišno funkcionisale; recimo, ako se raspiše konkurs za neki projekt, i ako tu - slučajno - ne funkcionišu veze i/ili partijska linija, onda u stvari funkcioniše tržišni princip; pobeđuje najbolji ponuđač koji nudi najveći kvalitet, a traži najmanje. Verujem da je takvih slučajeva bilo (a da ih je bilo više, možda bi i sudbina bivše zemlje bila bolja). Kadgod je neko bio zaposlen bez veze, samo po svojoj prosečnoj oceni sa studija npr. - to je bio tržišni princip u praksi. A bilo je toga (znam sigurno barem za 1 primer :-)). (Hayek bi tome aplaudirao. Ako se čita the Road to Serfdom, otvorena i fer kompeticija ima centralnu rolu; mada, čak i on kaže "The successful use of competition does not preclude some types of government interference." Ali, naravno, on nije zagovornik nekog "srednjeg puta", to bi bio Keynes; Hayek kaže "Planning and competition can be combined only by planning for competition, not by planning against competition").Zato mislim da je taj princip nezaobilazan (čak i ako ekonomija u celini ne može da se nazove "tržišnom"). Investiranje gomila para (državnih, tj. poreskih obveznika) u nauku i tehnologiju ne garantuje ništa, ako ne postoji kompetitivnost za te fondove (i odgovornost za rezultate korišćenja istih); dokaz za to je da se države ubijaju da smisle raznorazne Research Quality indikatore, ali to im ne ide baš najlakše. A nema više nikakvog projekta od državnih para bez 1 detaljne cost benefit analize. Nikome ne trebaju indikatori za uspeh privatnog biznisa (neuspešni se sami zatvaraju), tu su stvari mnogo jasnije.

[srdjann]

Po meni, kao sto sam vec napisao, to je trzisni princip.

Tržišni princip nije u suprotnosti sa Marksizmom.

[Indy]

Nisam siguran kako se diktatura proletarijata uklapa u tržišni princip. Plaćanje svih zaposlenih podjednako (uravnilovka) je očigledno u najdirektnijoj suprotnosti sa slobodnim formiranjem cene rada na tržištu i sa principom kompeticije (što Marks bi formulisao "karijerizmom").

[Budja]

Tržišni princip nije u suprotnosti sa Marksizmom.

Ako je profit=eksploatacija radnika, a eksploatacija treba da bude eliminisana, gde ostaje prostor za trziste?

[MancMellow]

Malo sam obnovio svoje nekad, čini mi se, bogatije(iako laičko) znanje o ovim pravcima i potvrdio ono što sam i tada zaključio. Opcija 3 :)

[srdjann]

Ako je profit=eksploatacija radnika, a eksploatacija treba da bude eliminisana, gde ostaje prostor za trziste?

U čemu bi bio problem da dve firme u kolektivnom vlasništvu konkurišu jedna drugoj na tržištu?Jeste li gledali film "Ljubav i moda"?

[srdjann]

Nisam siguran kako se diktatura proletarijata uklapa u tržišni princip. Plaćanje svih zaposlenih podjednako (uravnilovka) je očigledno u najdirektnijoj suprotnosti sa slobodnim formiranjem cene rada na tržištu i sa principom kompeticije (što Marks bi formulisao "karijerizmom").

Shvatati Marksa doslovno je jednako loše kao i furati neku liberalnu ideologiju :P Marksizam podrazumeva preispitivanje svega pa i samog sebe t.j. Marksizma. U to vreme kada je Marks živeo diktatura proletarijata se možda i činila kao dobra ideja, kao i uravnilovka. No onaj ko bi (danas) odbacio te dve stavke ne znači da ne bi mogao da bude Marksista - čak naprotiv.Ono što je esencija Marksizma nije ni jedno ni drugo. Oba su samo sredstva kojima bi se, eventualno, trebalo doći do cilja. Baš kao i autoritarna država i sve ono što smo već gledali u 20. veku. Tačno je da i danas ima Marksista koji smatraju ta već viđena sredstva dobrim (to su bukvalisti, dogmate) ali oni nisu jedini Marksisti i greška je poistovećivati Marksizam (samo) sa njima.To rade neznalice kao i oni koji reklamiraju liberalnu ideju blateći konkurenciju jer ne može drugačije... :D

[Zabalujev]

Malo sam zarđao sa Marksom, ali da probam da se prisetim... Marks je polazio od klasične političke ekonomije i shvatanja po kome je vrednost robe jednaka količini ljudskog rada uloženog u nju. Kako je Marksu izgledalo, radnici su ulagali svoj rad u proizvodnju dobara, radeći bilo svojim rukama, bilo na mašinama (tj. sredstvima za proizvodnju). Profit je uzimao vlasnik (organizaciona struktura tadašnje industrije beše poprilično flat, menadžment se pojavio nekih pola veka kasnije), radnici su dobijali minorne nadnice, živeći u nepodnošljivim uslovima, bez ikakve zaštite itd. Dakle, njihov udfeo u profitu je bio minimalan. Suština eksploatacije kako ju je Marks video, je da vlasnik - kapitalista ne samo da prisvaja profit, nego na taj način i prisvaja tuđi rad. Logično bi bilo da onaj ko ulaže svoj rad u proizvodnju robe i poseduje odgovarajući udeo u toj robi i profit od prodaje te robe. Radnici bi onda trebalo da budu vlasnici sredstava za proizvodnju, kolektivno vlasništvo, korišćenje države kao instrumenta za postizanje tog cilja itd. pa se dođe do diktature proletarijata.Marks je inače rekao koješta pohvalno o kapitalizmu u kontekstu društvenih promena, razaranja starog feudalnog sistema itd. Ono što je njega i sledbenike motivisalo bila je pre svega strahovita nejednakost koja je nastajala u naglo razvijanom kapitalizmu, ali ne zbog relativne nejdenakosti, nego siromaštva, nejednakih šansi, starog klasnog sistema koji je u suštini ostao isti... Ili tako nekako. Može Indy da pripomogne, on je imao 8, a ja sam ovome priučen. Samo rekoh da pojasnim koju, nemam baš vremena da se o ovome raspravljam, koješta bih ovakvim stavovima i sam prigovorio.A da, ona sranja o dijalektičkom materijalizmu, kvantitetu/kvalitetu i sl. slobodno preskočite.

[Buck Naked]

Pa nista, sve si dobro rekao. Pogotovo ovo o Marksovim pohvalama kapitalizmu (bez ironije).

[Indy]

Shvatati Marksa doslovno je jednako loše kao i furati neku liberalnu ideologiju :P

OK, ja sam bio fer, citirao direkt iz Hayeka i citirao (tj. gledao u citat dok sam kucao) direkt iz Marksa. :-) Ne sećam se marksizma baš toliko dobro, samo u glavnim crtama. Jeste, Zabalujev, Marks je hvalio kapitalizam zbog brzog razvoja proizvodnih snaga. (On je ipak bio filozof od malo većeg kalibra, tako da nije za očekivati da se "skrčka" nešto lako i zgodno od njega za forum; kako čitam sad, čak i oni koji sebe zovu "Marxian" se i dan-danas nagvaždaju oko toga šta je on hteo sa ovim ili onim i pocepali su se u različite škole).

[woodooinstalater]

Ovo ******** provetravanje znanja glede ‘moderne ekonomije’ koje danima citam ovde, a da se sebi nije zadalo truda ni da se Marksov pojam viska vrednosti razume kako treba (doduse, nikada ga i nije bilo lako razumeti i/ili nauciti, ali je utoliko lakse bilo novokomponovano se napljuvati po marksizmu, to mu je dolazilo i jos uvek dolazi kao neka vrsta propusnice za novopecene ljubitelje svih vrsta kapitalizma, trzisne privrede, bisminsvenstva, privatizacija i tranzicija, Miskovic including…) daje, otprilike sledece rezultate – naravno ne racunajuci one koje mozete da pratite u specijalizovanim novinama i casopisima ili gledajuci televiziju samo, a zovu se svetska ekonomska kriza: u pravu je jedan autor (Gillian Youngs) kada kaze da oni koji analizama ove vrste pristupaju sa stanovista neoliberalizma izbegavaju kriticku diskusiju o uzrocima rastuceg siromastva i postojane (odrzavane) nejednakosti u svetu, pa i krize koja, eto, hvata zamah, a da se jos uvek ne zna gde ce se i kako zaustaviti. Pomenuti kidaju ili se prave da ne vide vezu izmedju trzisne privrede, socijalne drzave i demokratije. Ako se uporno ne zamenjuju teze ne moze se a da se ne vide negativne posledice neoliberalne koncepcije globalizacije koja umnogome iskrivljuje principe klasicnog liberalizma. I maloumniku, a kamoli prosecnom pristalici antiglobalizacije je jasno da nije Svetska banka i njoj slicne institucije najreferentniji izvor stvarnih kretanja u svetu: iste naime nece da iznose podatke koji ce da ih diskredituju. Pomenute institucije ignorisu i masovne antiglobalizacijske proteste koji su, gle cuda, usmereni prvenstveno protiv neoliberalne koncepcije globalizacije koja, a to je danas nesporno, izaziva rastuci jaz izmedju najbogatijih i najsiromasnijih. Ima i drugih podataka: Jeromme Bind, jedan od direktora UNESCO-a je jos davne 1998. godine ustvrdio da 1.3 milijarde ljudi svetske populacije zivi u potpunoj bedi i da se taj broj stalno uvecava – 20% najsiromasnijih ove planete ima 1.1% udela u svetskom dohotku 1998. godine. 1991. godine je taj procenat iznosio 1.4%, a 1960. godine 2.3%.U izvestaju Programa za razvoj UN se navodi da su u 20 zemalja podsaharske Afrike ljudi siromasniji danas nego 1990. godine, dok je u Juznoj Americi vise od 70% stanovnistva ugrozeno povecanim siromastvom (ne racunajuci kolateralne pojave kao sto je porast smrtnosti kod dece).Anthony Giddens navodi da je 1965. godine prosecan dohodak po glavi stanovnika u zemljama koje danas pripadaju onoj G prvobitnoj G grupi bio 20 puta veci nego u najsiromasnijim zemljama: danas je veci 40 puta. Jedan Slovenac, Slavoj Zizek, neopterecen uskim ekonomizmom konstatuje da je rec o ‘dekadenciji svetskog americkog liberalizma’.Apsolutizacija trzisne ekonomije koja vraca moderno drustvo na naglaseni ekonomizam – a o tome je rec, a ne o trzisnim principima kao takvim, njih niko ne dovodi u pitanje) zrtvuje sve drugo. Po Habermasu, efikasno trziste ne znaci da takozvana logika trzisnih odnosa treba da potre sve druge principe socijalne organizacije izvan ekonomske sfere, a u koje sigurno spada i princip solidarnosti koji pomaze da se izbegne enormna socijalna diferencijacija koja po mnogim uverenjima destabilizuje demokratiju. Edgar Moren primecuje da slepo pridrzavanje logike profita predstavlja veliku civilizacijsku opasnost i poziva na pokusaj da se nadju prihvatljiva resenja za borbu protiv cinjenice da danasnji svet ugrozava hegemonija kvantiteta, profita i maksimalizacije…. Po Pierre Bourdieru zatvoreni u skuceni i kratkovidi ekonomizam MMF-ovske vizije sveta, mnogi takozvani neoliberali zaboravljaju da u obzir uzmu i stvarnu cenu i kratkorocne, a kamoli dugorocne materijalne i moralne bede.Ne vodi se racuna o socijalnoj ceni tako shvacene ekonomije koja individualizuje sve, od proizvodnje do pravde i zdravstva. Bourdier ukazuje i na suprotnost cisto ekonomske logike koja se zasniva na konkurenciji i koja donosi efikasnost i drustvene logike koja je podredjena nacelu pravednosti. Dakle: kritika maksimalizacije individualizovanog profita uzdignutog na nivo modela racionalnosti.Profesor Westminster univerziteta Margaret Blunden pisala je o potrebi drzavne regulacije trzista i stepenu te potrebe i to zato jer regulacija od strane demokratske drzave, suprotno regulaciji pomocu trzista, ukljucuje i eticke izbore, odnosno razmatranje sta je prihvatljivo, a sta ne. Ako je dozvoljeno, kaze ona, potpuno slobodno delovanje trzista, tada su rezultati socijalno porazavajuci, a uticaj na socijalnu koheziju katastrofalan jer je na modernim tehnologijama zasnovana ekonomija toliko mocna i toliko potencijalno destruktivna da je neogranicena trzisna ekonomija neprihvatljiva jer bi unistila sve: okolinu, kulturno nasledje, ljudske odnose…. Takvu ekonomiju ona naziva ‘slobodno trzisni fundamentalizam’. Nista manje opasan, danas vidimo, od nekih drugih, popularnijih i medijski promovisanijih, fundamentalizama. Pored toga, trzisna hegemonija nije politicki neutralna kategorija. Ona znacajno utice na politiku vlada (P.W. Preston). Prevlast multinacionalnih korporacija cije je sediste u najrazvijenijim zemljama i SAD Tony McGraw ilustruje sledecim brojkama 25 – 33 % svetskog proizvoda je u njihovim rukama, bas kao i 70% svetske trgovine, 80% medjunarodnih investicija – dovoljno za zakljucak da promociju multilateralnog ekonomskog poretka karakterise nejednakost i hijerarhija. Propovedanje nepodeljene vladavine i potrosaca – trzisne zamene za gradjanina, prisvaja drzavu i cini od javnog dobra privatno. Sve to vodi, bojim se brze nego sto je iko ocekivao u borbu za ponovno osvajanje demokratije nasuprot ekonokratiji. Manite se ‘strucnjaka’ a la MMF ili WB koji neoliberalnu viziju namecu kao podrazumevajucu, a ‘finansijska trzista’ pretvaraju u novog Levijatana.Neoliberali namecu kao podrazumevajuci niz pretpostavki: priznaju da je maksimalni rast, dakle produktivnost i kompetitivnost krajnji i jedini cilj ljudske aktivnosti, cime pokusavaju da izvrse koreniti raskid izmedju ekonomskog i drustvenog, prihvatajuci restauraciju divljeg, ali racionalizovanog i cinicnog kapitalizma.Ovo tek da se vidi da ima i drugih stanovista.Moderni svet je visedimenzijski i krajnje je vreme da se pocnu da uzimaju u obzir i filozofski, eticki, antropoloski i drugi pristupi da bi se makar pokusalo da ustanovi kuda ide moderna civilizacija. Procene o trendovima se ne mogu davati samo iz perspektive jednostranog ekonomizma, a zatvarati oci pred problemima savremenog sveta znaci davati prednost jednoj ideoloskoj paradigmi na racun stvarnih desavanja koje, sve vise, postaju pretnja opstanku covecanstva. Uostalom, istorija zna i za alternative: silom.A, slikovitosti radi:Ako bi se stanovnistvo planete predstavilo kao selo u kome zivi 100 ljudi, slika bi izgledala ovako:57 Azijata, 21 Evropljanin, 14 ljudi iz zapadne hemisfere, 8 Afrikanaca52 bi bilo zenskog, a 48 muškog pola70 bi bilo obojene a 30 bele puti30 hriscana i 70 pripadnika drugih konfesija89 heteroseksualaca i 11 homoseksualaca80 bi živelo u domovima ispod svakog standarda6 ljudi bi posedovalo 59 % celokupnog bogatstva zamisljenog sela i svi bi dolazili iz SAD

Edited February 5, 2009 by Isis
obrisana nepotrebna rec

[srdjann]

Malo sam zarđao sa Marksom, ali da probam da se prisetim... Marks je polazio od klasične političke ekonomije i shvatanja po kome je vrednost robe jednaka količini ljudskog rada uloženog u nju. Kako je Marksu izgledalo, radnici su ulagali svoj rad u proizvodnju dobara, radeći bilo svojim rukama, bilo na mašinama (tj. sredstvima za proizvodnju). Profit je uzimao vlasnik (organizaciona struktura tadašnje industrije beše poprilično flat, menadžment se pojavio nekih pola veka kasnije), radnici su dobijali minorne nadnice, živeći u nepodnošljivim uslovima, bez ikakve zaštite itd. Dakle, njihov udfeo u profitu je bio minimalan. Suština eksploatacije kako ju je Marks video, je da vlasnik - kapitalista ne samo da prisvaja profit, nego na taj način i prisvaja tuđi rad. Logično bi bilo da onaj ko ulaže svoj rad u proizvodnju robe i poseduje odgovarajući udeo u toj robi i profit od prodaje te robe. Radnici bi onda trebalo da budu vlasnici sredstava za proizvodnju, kolektivno vlasništvo, korišćenje države kao instrumenta za postizanje tog cilja itd. pa se dođe do diktature proletarijata.

Upravo tako.Stvari treba posmatrati u kontekstu vremena. Danas se štošta izmenilo i pojavom upravo tog menadžmenta stvari su došle do tačke na kojoj je manje-više svejedno ko je vlasnik, pa otud i mnogo kompanija koje uspešno posluju iako su npr. akcionarska društva sa mnogo akcionara a ne u vlasništvu jedne osobe.I dalje - činjenicom da posledicama (neo)liberalne globalizacije rich get richer & poor get poorer ne dobija niko (siromašniji potrošači - opada potražnja - opada proizvodnja - kriza/recesija - otpuštanja radnika - siromašniji potrošači itd.) stvara se prostor, volja, želja i kritična masa za promene. Ovako očigledno više neće moći, kapitalizam as we know it je na izdisaju. Možda ga ova kriza neće odmah promeniti, ali nakon ove doći će još jedna, pa još jedna... Treba sagledati koje su alternative - ono što se sada čuje iz svih delova sveta ("Kupujmo Američko", "Britanski poslovi za britanske radnike" itd.) ili pak nešto drugo, nešto što će dovesti do toga da se globalizacija ne zaustavi ali da se prekine gore pomenuti začarani krug.E sad, da ja imam definitivan odgovor na to ja bih imao i Nobelovu nagradu iz ekonomije ;) Ono što pak znam je da odgovori ne leže u bilo kojoj liberalnoj školi jer smo videli dokle nas je to dovelo.

[Indy]

Ono što pak znam je da odgovori ne leže u bilo kojoj liberalnoj školi jer smo videli dokle nas je to dovelo.

I ja se slažem da nas je liberalizam dovde doveo, samo što ja mislim da je ovo što sad imamo fantastično⁺ (a ti izgleda ne). :)⁺(Naravno, ne i apsolutno savršeno - ali, u to ni ne verujem).Inače, daleko od toga da je "kapitalizam na izdisaju", to smatram smiješnom tvrdnjom. (To su, uostalom, pričali kadgod je bio down-cycle).

[Gandalf]

Ono što pak znam je da odgovori ne leže u bilo kojoj liberalnoj školi jer smo videli dokle nas je to dovelo.

odgovor neces naci niti u jednoj skoli, no cupnes od svake ponesto. mada sam ja jedan od blagoslovenih, vec znam odgovor.

42