Razno

[najgori]

sto konacno objasnjava travenovo ponasanje prema... svima :) ima zanimljivih detalja o travenu u hjustonovoj autobiografiji - sjajna knjiga. za svaku preporuku

His best friend, who was also in the government, escaped, made his way to Sante Fe, changed his name to B. Traven and wrote ?The Treasure of the Sierra Madre.? That?s the ur-immigrant story.?

[Ajant23]

To objašnjava "glupost" najnovijih dana... Samo ispališ na autoritet, a koga boli uvo za dokaze...EDIT:

Edited April 14, 2009 by Ajant23

[Ulis]

О ПРИЧИПостоје ствари које не можемо осетити, схватити, прихватити све док се не одвоје од збиље и не постану прича, измишљотина, ако хоћетеЕнди Ворхол је једном приликом рекао: ?Порнографија је све оно што нема причу?. Својство генија је да на најједноставнији начин дефинишу највеће истине. Тако је Алфред Хичкок дао можда најбољу дефиницију драме још од Аристотела: ?Драма је живот из кога су избачени досадни делови?.Треба одмах рећи да су ми приче које се хвале претекстом да су настале на основу стварних догађаја одувек деловале сумњиво. Као да постоје приче које не црпу грађу из онога што се стварно збива око њихових аутора? Зар је потребно буквално пресликати живот да би прича деловала истинито? Или биографски филмови. Не сећам се иједног да је ишта вредео. Зашто? Зато што је аутор окован обавезним, ?истинитим? догађајима, принуђен да осликава стварне личности а не ликове, да барата историјским подацима а не драмским материјалом.Оно што је сигурно јесте да, и када бисмо то желели, живот не можемо пребацити у причу а да он не постане нешто сасвим друго. Не ради се само о ?избацивању досадних делова? него о његовој комплетној преради у драмска збивања која по правилу имају своју логику и представљају затворени систем у коме владају посебна правила. Догађаји у једној причи, ма како на први поглед личили на живот, у ствари представљају апсолутну измишљотину, невероватну комбинацију ауторове маште и елемената које је он по својој слободној вољи преузео из свог или туђих живота.Одмах треба рећи да у том хаосу постоје веома чврсте обавезе и забране. Нарочито ако наша прича задовољава неки од постојећих жанровских одредница. Оно што је обавезно у оквиру једног жанра у неком другом је забрањено. И обратно. У психолошкој драми, на пример, ликови скривају своја осећања и напор гледалишта је усмерен ка откривању шта, заправо, јунаци осећају. Супротно томе, у мјузиклу протагонисти певањем јавно износе своја најинтимнија осећања. У мелодрами, тако, односи у друштву осујећују неку љубавну везу. У хорору је, међутим, друштво сасвим по страни, а мрачна сила ради о глави појединцу. И тако даље.Али и оне приче које се не обазиру на жанровске одреднице имају своје обавезе и забране. Оне су одређене ауторовом поетиком и схватањем света. Унутар таквих дела и најуврнутији догађаји одвијају се по неком узрочно-последичном следу које одређује сам аутор. Он никоме није обавезан до самоме себи и правилу игре које је промовисао на почетку приче јасно показавши кључ којим се његова брава откључава. Слобода да, али произвољност ? никако, златно је правило у тој работи.Вратимо се стварности. Шта је она? Огромна маса збивања која, сама по себи, немају никакав смисао. Неко ће рећи: ?За мене стварност има и те какав смисао!?. Добро, али неко други ће одмах потом приметити како та иста стварност за њега има потпуно другачије значење, неко трећи ће имати своје виђење ствари. И тако унедоглед. Прича успоставља правило по коме она, преко свог представника (аутора), из непрегледне реке стварних догађаја издваја, прерађује само оне пабирке живота који су за њу битни. Све друго се одбацује, све оно што је ван њене сфере отпада. И тај одабир наједном добија смисао, прича почиње да се одвија, покреће се нарација.У експозицији, аутор даје одређеним личностима, који се сада зову ликови, улогу носиоца приче. Те измишљене, полуизмишљене или искомбиноване особе, које више или мање личе на људе из наших живота, почињу да својом активношћу утиру трасу главном току радње. Како су пажљиво бирани да не личе много један на други (сваки понаособ представљају неки аспект потребан за излагање радње), ликови током заплета неминовно ступају у СУКОБЕ. Они су покретачка снага приче. А, као да се ради о сливу неке реке, низ тих сукоба слива се у драмске ситуације а оне, опет, у ЛИНИЈУ главног тока радње. Све што не припада сливу те замишљене реке отпада. Аутор се претвара у немилосрдног судију који је способан да одбаци разне продукте своје маште, ма како они деловали лепо и примамљиво, и да у причи остави само оно што јој припада. На врхунцу, у климаксу, сви се сукоби сусрећу у једној тачки и то је тренутак када се помаља главни разлог постојања приче: идеја. Она излази у први план током привођења крају приче, кроз перипетије и расплет, и добија свој коначни, јасни облик у поенти.Ова опширна дигресија требало је да ми послужи као илустрација разних искушења на које наилазе творци прича. Када се суочимо са целим тим компликованим алхемијским процесом претварања живота у причу и људи у ликове, поставља се питање: Зашто би то неко радио?. Зар је потребно побећи од живота да бисмо га разумели? Мој одговор је ? да.Постоје ствари које не можемо осетити, схватити, прихватити све док се не одвоје од збиље и не постану прича, измишљотина, ако хоћете. Узмите у руке Гревсове ?Грчке митове? и отворите их на било којој страни. Свака од прича које су пред нама представљају апсолутну измишљотину и, истовремено, апсолутну истину о свету у коме живимо. Човек који није прочитао митове о Сизифу, Прометеју или Едипу, по мени није способан да схвати свет који га окружује. Или Библија. Погледајте каква је то моћна, непресушна прича. Понекад размишљам о машти преписивача за коју је свака нова верзија Светог писма обогаћена. ?Гилгамеш?. Доказ да је лепота приче начин преживљавања који постоји одвајкада. ?Дон Кихот?. Прича која је родила роман и, касније, road movie. Чеховљеве приповетке у којима се налазимо сви, апсолутно сви. Пол Остер?Причу је човек измислио да би освојио простор у коме реалност нема шта да тражи. Она му је дозволила да свакодневицу претвори у спасоносну супстанцу која ће му омогућити да са својим животом учини немогуће ? да побегне у слободу које иначе нигде нема и никада је неће ни бити. Прича је одговор духа на трошност наших живота који се сваким даном све више осипају. Да нема приче, сасвим је могуће да не би било ни нас?Горан Марковић

[Ajant23]

Do: "У експозицији, аутор даје одређеним личностима...", tekst mi se donekle dopao (ni prethodna dva pasusa mi nisu nešto). Posle toga, tekst mi sasvim gubi snagu, a jača "tendenciju"...Recimo, pasus koji počinje citiranom rečenicom. Kada bi se sveo na ono Puškinovo, parafraza: "Do pola ja vodim likove, od pola oni vode mene", izgubila bi se ta "divna" LINIJA do koje je autoru toliko stalo. Drugim rečima, celi pasus bi, čini mi se, rekao nešto dublje jednom parafrazom Puškina i jednom "entelehijom"... Digresija tada ne bi bila opširna, ali je eto bila potrebna autoru...O "Gilgamešu" i "Don Kihotu" mi se takođe nije dopalo... "Motiv" prvog i "kompleksnost" drugog kao da su "slučajno" zamenjeni lepotom i pričom...A, ovaj je poslednji pasus, u najmanju ruku, čudno pragmatičan...P.S.: Valjda sam smeo da ovo napišem... :D

[MocaVukotic]

Istorija srpskog filmaVideo sam istoriju srpskog filma. 10.08.1946. u Beogradu, na sred Terazija, 10.000 ljudi je klicalo oslobodiocima Beograda, i na moje veliko iznenađenje, jedan čovek sa trubom je vikao: "Idemo još jednom!" Još jedno oslobođenje trebalo je da se snimi za sovjetski film "Oluja na Balkanu". Nisam znao da se radi o još jednom dublu za budući film, dublu u kojem je 10.000 ljudi i 50 tenkova brujalo kao bitka za Berlin. Moja bitka za film počela je šetnjom sa Vojom Nanovićem, šefom žurnala i Batom Cagićem, koji je bio redaktor u žurnalu. Voja Nanović mi je objasnio da je onaj koji stoji iza kamere najčuveniji snimatelj svih vremena - Eduard Tise. Viknuh "On, on je snimao za Ejzenštajna, neke filmove, jedan se davno prikazivao u bioskopu u Čačku 1940." 10.000 statista i 50 tenkova nije znalo da ih slika Eduard Tise. Film "Oluja na Balkanu" imao je za glavni lik druga Tita. Njega je tumačio ruski glumac Bersenjev. Ugledasmo i Tita u šinjelu - to se Bersenjev osmehivao statistima sa male bine, podignute između hotela Balkan i Moskva. Ja sam bio između Voje Nanovića i Bate Cagića, mog drugara iz logora. Radio sam kao novinar u "Politici". U decembru iste godine, po nalogu Partije i Voje Nanovića, prebačen sam na rad u "Filmske Novosti". Odmah sam postavljen za redaktora žurnala, što je automatski značilo da sam scenarista i režiser. Prvi scenario sam napisao o tome kako je Moša Pijade otvorio, na novu 1947. godinu, fabriku "Lola Ribar". Moj snimatelj je bio Mika Popović. Ja sam mu pokazao ideju kako bismo snimili reportažu o fabrici, a Mika mi je rekao: "Ne kenjaj mali, snima se život, a ne scenario". Filmsko preduzeće "Avala Film" bilo je prepuno članova Komunističke Partije, koji su sanjali da će scenarijima i režijom pokazati celom svetu da ne pobeđujemo samo u ratu, nego i na filmu. Poraženi prvim saznanjem da nam dijaklektički materijalizam mnogo ne pomaže u pisanju scenarija i u režiji, ponizno smo uputili poglede prema "reakcionarnim" snimateljima koji su snimali čak i kralja u predratnoj Jugoslaviji. Tri snimatelja, kraljevski triling, bili su Mika Popović, Miahilo Ivanjikov i Stevan Mišković. Za nas su to bili starci, a imali su tek po četrdeset godina. I ogromno iskustvo snimajući u bivšoj kraljevini dokumentarne, nastavne, reklamne, pa čak i igrane filmove. Gledali su nas sa simpatijama dok smo išli na snimanja, šamarali pravim izborom kadrova...I još nešto. U to vreme se kadar po nemačkom zvao ajnšelung, far se zvao faraufname, pretapanje se govorilo ubireblendung, za snimljene materijale koji su dolazili iz laboratorije se govorilo kratko - ovo ti je unter, ovo ti je iberovano.Filmski žurnal je izlazio svake nedelje. Svaki dan smo gledali snimljene materijale i mi iz redakcije, i davali smo ocene materijalu. Osnova svake ocene bila je idejnog karaktera. Jer, iza svih nas, stajao je Agitprop, na čelu sa Đilasom i Zogovićem. Dvojica ljutih znalaca svega i svačega. Kada su dolazili u preduzeće da cenzurišu filmove, niko sem njih i direktora nije mogao da prisustvuje projekciji. Ocene smo dobijali preko direkcije. Najljući je bio Zogović, koji nam je izbacio jednu reportažu o gajenju ovaca, jer je pastir bio siromašno obučen, bedno kao u Kraljevini. Prenesena poruka našoj redakciji pozdravljena je oduševljeno - pastira je trebalo "obući"! I, otada smo počeli da "oblačimo" kadrove dok su nas stari snimatelji tešili i milovali pogledom - kao da su govorili "sve u svoje vreme"...Puriša Đorđević

[MocaVukotic]

pogodi reditelja1.2.3.

[MocaVukotic]

4.5.6.

[Ulis]

2.Robert Breson; 3. Frenk Kapra; 4. Džordž Kjukor: 5. Fred Cineman; 6. možda Džordž Stivens;

[MocaVukotic]

svaka čast!Međutim, broj 6 si omašio. Doduše, taj je za nijansu manje ime od ostalih, najpoznatiji po westernima i noirovima....jedan od tih noirova je rimejkovan i u njemu igra Nicolas Cagebroj 1 je jedan od najvećih Engleza

[Sludge Factory]

Adam Thirlwell on the Nouvelle Vague cinema movement

[PussyGalore]

broj 1 je jedan od najvećih Engleza

rekla bih da je david lean?

[MocaVukotic]

jes vala

[Ulis]

E pa, Lina znam sa nekih drugih "starijih" mu fotografija...nisam ni pretpostavio da je to on

[MocaVukotic]

6 je hathawayedit: capra mi je najjača faca

Edited April 18, 2009 by MocaVukotic

[Ulis]

Када говоримо о линији утицаја, онда је можда тачније рећи да ја трпим утицаје Фрица Ланга, а трпео их је и Хичкок. Дакле, линија утицаја нам је иста, каже легендарни француски редитељ, чији ће крими-филм „Белами” 14. јуна у Новом Саду затворити Синема сити фестивалФранцуски редитељ Клод Шаброл, један од најплоднијих европских аутора трилера и детективских филмова, ускоро ће, 24. јуна, напунити 79 година.Некадашњи члан критичарског кружока Анреа Базена, који се током педесетих година 20. века окупљао око часописа „Cahiers du cin?ma”, Шаброл је још током живота постао легенда, сам свој господар, снимивши до сада више од 70 филмских и телевизијских дела са врсно изграђеним ликовима, приказима живота у провинцији са ирационалним међуљудским односима и мистеријом која се разрешава уз важну моралну поруку.Од његовог првенца „Лепи Серж”, до недавно у Берлину представљеног „Беламија”, прошло је пола века, а Шаброл доказује да је и даље енергичан, темпераментан и луцидан. Спреман на нове изазове.Берлински фестивал се овом мајстору филмске режије одужио и прославом јубилеја каријере, уручењем „Златне камере” и светском премијером детективског филма „Белами” у којем први пут сарађује са Жераром Депардијеом. Са специјалном пројекцијом филма „Белами”, 14. јуна у Новом Саду, свечано ће бити затворен Синема сити фестивал.Коначно сте се спојили са Жераром Депардијеом. Ово је за рубрику „Веровали или не”?Ха! Јесте невероватно да је „Белами” први филм у којем Депардије и ја радимо заједно. Многи су ми пред почетак снимања говорили да се помолим богу јер ћу са њим имати великих проблема, али се испоставило да уопште нису у праву. Био је тачан, шармантан, мобилни телефон му није ниједном зазвонио током снимања, није пио ни кап алкохола. Био је сладак као бомбона. Тако смо коначно надокнадили све што смо до сада пропустили.Иако „сочан кримић”, филм „Белами” је још један у низу Ваших дела у којима се бавите деликатним односима међу људима. Такве филмове снимате ево већ пола века, значи ли то да је људска природа непресушни извор инспирације?Сигурно је тако. Фасциниран сам примерима како људи понекад упропашћавају своје животе и како проналазе начине да преброде проблеме. Уживам у праћењу људских бића док пролазе кроз авантуру звану живот. Међутим, проблем је у томе што овакве ствари мало интересују биоскопске гледаоце, па онда ја прибегавам триковима. Смислим интригантну ситуацију у коју смештам људске односе и све то упакујем у заплет који привлачи гледаочеву пажњу. Отуда толико много крими и детективских прича у мојим филмовима. Публика се за њих лако везује, а је се у позадини бавим људима и људским грешкама.Не смета Вам што Вас критичари још увек називају „француским Хичкоком”?Мишљења сам да они претерују што ме упоређују са њим. Хичкок је био изузетан редитељ. Када говоримо о линији утицаја, онда је можда тачније рећи да ја трпим утицаје Фрица Ланга, а трпео их је и Хичкок. Дакле, линија утицаја нам је иста.Једном приликом сте ми рекли да никада не жалите за прошлошћу?Увек сам живео и живим за данас. Сматрам да онај који жали за прошлим временима није много срећан у садашњици. Све што ми се данас не допада, покушавам да поправим, а не да се са носталгијом присећамо прошлих времена.У том времену прошлом настајали су неки од антологијских филмова у Француској. Лепо је тога се сетити?Да, сигурно. Оно што моја генерација није знала, односно није била свесна током педесетих година, јесте чињеница да смо прошли рат и послератни период, а да нисмо видели ниједан амерички филм. А онда се десило чудо – отприлике четири године заредом гледали смо свакодневно америчке филмове, били смо опијени америчком кинематографијом. То вам је као када годинама не пијете, а онда почнете много да пијете па се брзо и напијете. Наравно да се са радошћу сећам времена када смо Жак Ривет, Жан-Лик Годар, Франсоа Трифо и ја ноћу гледали филмове, па после до зоре пратили један другог до куће по различитим деловима Париза, све успут причајући о виђеним филмовима. И тако унедоглед. Никада више заљубљеност у амерички филм није била иста?Данас се тамо производи велики број детињастих филмова, тако да је амерички филм сада мање утицајан него што је био. Као европски редитељ, сада сигурно не бих пожелео да одем у Америку и снимим филм. Видели сте ово најновије искуство Бертрана Тавернијеа и његовог првог америчког филма у каријери „У електричној магли”. Не кажем да му је филм лош, али је чињеница да се брзо вратио у Француску. Имао сам пуно понуда да снимам у Америци, али ме је неки мој анђео чувар увек од тога спасавао. Сматрате ли да се у данашњом Америци телевизија ипак намеће као најатрактивнији медиј?То је, сасвим сигурно, веома површан медиј, који много и прозирно лаже. Приказују лажи уместо стварности градећи заправо једну велику пародију од људских живота и људске интелигенције. Треба да сте веома глупи да то не схватите.Ви и Ваше колеге зачетници „новог таласа” у филмовима сте се бавили стварношћу. Искрено?Искрено, него шта! Наш циљ је био директно приказивање стварности! Данас људи који финансирају филмове сматрају да је директно приказивање стварности несигуран, ризичан посао, па су наклоњенији причама у којима употребљавају специјалне ефекте са којима желе на неприродан начин да натерају публику да сања о стварима које не постоје. Мрзим поруку која се на овај начин шаље – идите у биоскоп како бисте на два сата заборавили стварност и своје проблеме. Филмско стваралаштво није створено зато да би неко уз његову помоћ заборављао на своје проблеме!Можете ли да ми откријете тајну, зашто су велики број сценарија за Ваше филмове писале жене?Нема ту никаквих скривених тајни, све је ствар практичности. У већини мојих филмова главни ликови су жене, па је логичније да жени поверим посао да развије причу. Сваки пут када ми нека идеја падне на памет, потражим жену писца да је развије и уобличи. Она ће сигурно боље писати о женским стварима и женској логици од мене.

Edited April 30, 2009 by Ulis