NINova

[Аврам Гојић]

off:kad smo vec ovde, pitanje za sve poznavaoce: mozete li mi preporuciti roman o I Svetskom ratu, posebno o povlacenju srpske vojske preko Albanije.

I pored nekih zanatskih slabosti, meni je veoma draga "Srpska trilogija" Stevana Jakovljevica. Roman sa velikom dusom i nekoliko briljantnih momenata.

[Papovac]

Jeste!

blago tebi, ostaje ti vise vremena za forum.

[Turnbull]

Uh, meni to bilo strašno patetično. Došao negde do pola prve knjige pa batalio.

[Turnbull]

blago tebi, ostaje ti vise vremena za forum.

Pametan si.

[panta rhei]

hvala indy.

[Prospero]

syme, pati :Pjel im dobar ketering, zna li neko?

[aram]

ako ga spaja bira, nema da brines :)

[Turnbull]

syme, pati :Pjel im dobar ketering, zna li neko?

Što da patim? Misliš zbog keteringa? :)

[Prospero]

narafski, bogata kuća.

[kim_philby]

ja sam gori nego syme. vidim onaj uzas od korica pa mi se ne cita knjiga.

[nezvanova]

uf, i ja sam vrlo podozriva spram eventualnih kvaliteta knjige, cini mi se da gatalica ne moze da pise interesantno. svesna sam da bih mu objektivno malo toga mogla zameriti, ali je on od onih vecno starmalih likova, ne mogu da zamislim ikakvu igru, zanimljivost ili opustenciju u njegovom opusu... ja priznajem da sam najradije citala njegove muzicke kritike, on je sjajan u tome, generalno, on i jeste od onih temeljnih, obrazovanih, pismenih, upucenih, korektnih /retkih u nasoj kulturi/ ljudi, al' bih ga kao autora romana ili prica zaobisla. a neke eseje bih mu vec citala...

[Turnbull]

Ja pročitah odlomak na sajtu izdavača. Okej je, ispolirano, pismeno, nemam transfer blama kakav me neretko pogađa kad čitam domaće pisce. Ali priznajem da mi nije jasno čemu takav gigantski poduhvat, i zapravo je prilično ukočen tekst. Naravno, isuviše je mali uzorak. Ako budem bio u prilici, pozajmiću knjigu od nekoga (kupovati je neću sigurno), da vidim na šta to stvarno liči. Gatalicu inače nisam ranije čitao.Edit: Ali evo sad guglajući vidim da mu i prethodna zbirka priča predstavlja nekakav epohalan projekat, sto priča, svaka za po jednu godinu u veku. Mislim - zašto?

Više od sto priča povezno je vremenskim okvirom jednog veka u knjigu koja ima nešto za svakoga i sve za nekoga, jer Vek nije samo umetnička istorija čovečanstvau jednom veku, već i istorija ideja, zabluda, potkultura i napokon istorija malog čoveka koji ne može da se snađe u vremenu u kojem živi. Ako postoji knjiga u kojoj nije zaboravljen nijedan događaj, niti ijedno epohalno pitanje, onda je to Vek, pripovest u sto priča.

Ovo nije Borhes, nego Karlos Arhentino Daneri. Edited January 15, 2013 by Syme

[porucnik vasic]

Koliko si kritika Gatalicinog romana do sada pročitao? Ja, priznajem, samo ovu. Voleo bih da vidim još neku, i bio bih ti zahvalan da je okačiš.Da li je Arsenić dobar ili loš kritičar posebna je tema, ali prosto je besmisleno tvrditi da se "ne razume u književnost", jer se njome profesionalno bavi, i to vrlo predano (pored njega, u Srbiji imaš još možda par ljudi koji redovno čitaju savremenu domaću produkciju i o njoj pišu).Ali ovo je, naravno, tipično koksijevski komentar: niti imaš neku konkretnu primedbu, niti argument, niti išta relevatno, nego ti se čini da je sama činejnica što ti se neko ne sviđa, tj. što nije na tvojoj strani, dovoljan argument.

Ма добар је Арсара, само га ј..е глава. Велки Рат је има за Први светски између два рата, нема никакве везе са енглеским именом за исти. А критику пише на нивоу најбољих урадака из периода социјалистичког реализма. Успут је досадан са иронијском дистанцом.

off:kad smo vec ovde, pitanje za sve poznavaoce: mozete li mi preporuciti roman o I Svetskom ratu, posebno o povlacenju srpske vojske preko Albanije.

Црвене Магле Драгише Васића су феноменалне.

I pored nekih zanatskih slabosti, meni je veoma draga "Srpska trilogija" Stevana Jakovljevica. Roman sa velikom dusom i nekoliko briljantnih momenata.

Потпуно тачно. За нас који немамо иронијску дистанцу.Награда у чијем је жирију критичар са два презимена који једној списатељици каже да је то знак да он може двапут у кревету...

[Blueberry]

Da li je neko pročitao laureata?

[Sludge Factory]

Hmm

Read on: Svetislav Basara, DugovečnostSvojeglava tetka i strogi sestrićiPiše: Vladimir ArsenićOdnedavno se u književnokritičkim krugovima mnogo govori o literarnosti na koju se „navodno“ zaboravilo. Naime, mnogim se kritičarima zamera isuviše ideološki pristup književnosti i zanemarivanje estetskih kvaliteta književnog dela. Ovo se verovatno čini s određenim pravom jer se borba za zamenu paradigme, tako tipična za književno delovanje svuda i u svakom vremenu, mora negde odvijati, a pošto postoji saturacija levim i desnim ideologijama u našim jadnim balkanskim književnostima koje su živele i svoje bolje dane, onda su se nove snage kritičarske okrenule upravo onim „zaboravljenim“ kriterijumima, koje su (trebalo bi u stvari da kažem smo) stariji kritičari zametnuli u svojim bitkama.Lepo je to i krasno, štaviše korisno, poput čuvenog Rubinovog vinjaka, krepi duh i jača karakter, međutim zaboravljaju mladi lavovi i lavice, inače svi odreda dragi i inteligentni ljudi da do promene paradigme nigde odista nije došlo i da je bitka za osvajanje „levog“ prostora i dalje na snazi. Problem jeste najverovatnije u pogrešnom tumačenju ovog pojma „levo“. Levica se u svom autentičnom obliku na političkoj sceni bivših nam republika bivše nam države koja se, da se podsetimo, zvala SFR Jugoslavija - još nije pojavila kao artikulisana snaga. Postoje neke grupacije ljudi, neki pokreti manje više na čitavom prostoru eksjugoslovenskom koje neguju tradicije onoga što bi u nekoj budućnosti moglo da postane autentična politička snaga leve orijentacije, ali za sada od toga nema ništa. Dakle, levog nema. Sve što se prodaje pod plaštom levice u trenutnoj raspodeli političkih snaga u čitavom regionu jeste šarena laža, priča za glasače, muvanje i kraduckanje na koje smo uveliko navikli.Zbog čega je sve ovo značajno za priču o novom Basarinom romanu „Dugovečnost“. Pre svega zbog toga što je i ovaj roman izričaj, slika i prilika onoga što ovi neoformalisti ili sveži novokritičari nazivaju ideološkim govorom koji će u rukama njihovih književnih prethodnika i (vero)učitelja odmah biti proglašeno za remek delo, gotovo i pre nego je izašlo iz štampe, pri čemu će oni odmah naći da Basarin tekst nema u sebi onu potrebnu dozu transformacije stvarnosti u književnost, odnosno ne poseduje „literarnost“ koja bi trebalo da odvaja književne tekstove od ostalih. Pitanje na koje bih voleo da odgovorim - na koje moramo svi da odgovorimo - jeste šta je to što jedan tekst čini književnim i da li je moguće da tekst koji vrši „prekomernu upotrebu ideološko-političke sile“ i dalje može i treba da se čita kao književni. Na konkretnom Basarinom primeru to znači postaviti i odgovoriti na pitanje da li je dovoljno da se kritika jednog društva upakuje u književnu oblandu dijaloga između Nastasijevića i Maslaća, te opisa Kangrginog delovanja i tetkine dugovečnosti da bi mu se darovalo mesto u „svetom zabranu“ književnosti?Jednoznačan i krajnje otresit odgovor bi prosto glasio: da, dovoljno je i smatram Basarin tekst romanom, dapače odličnim romanom. On sadrži u sebi dovoljnu dozu fikcionalnosti, koja ga bez obzira na svu dnevnopolitičnost čini delom koje se visokokvalifikuje za književnost. Takođe, on predstavlja zaokruženu narativnu celinu koja ima hronotop i likove, dramski sukob i stilsko izražajna sredstva. On se, nadalje, uklapa u korpus Basarinih dela koja predstavljaju jasan poetički iskorak u pravcu hiperbolizirane satire postmodernističke provenijencije, a koji možda nije po merilu visokosenzitivnih kritičara što „literarnost“ (šta god to bilo) traže u odmaku od svakodnevnog govora, od novinarskog žanra. On takođe poseduje ono što je Bahtin nazvao dijalogizmom, odnosno dijaloškim kvalitetom a što je inherentno romanu kao žanru. On uključjuje u sebe pluralitet tekstova kao i pluralitet jezika, njihovo mnoštvo, a to je, istorijski gledano, pravac u kojem se roman od svojih početaka kretao. Konačno, Basarin roman deluje kao intertekstualno čvorište, dakle jasno poznaje i priznaje književnu tradiciju iz koje je potekao.Jedno od krucijalnih pitanja savremene umetnosti jeste pitanje njenih granica, odnosno njene definicije. Još od kad je Dišan uneo pisoar u Muzej (pisan velikim slovom jer predstavlja tradiciju protiv koje se treba, protiv koje se štaviše moramo boriti) pitanje umetnosti je preraslo pitanje forme, odnosno gledano iz ugla književnosti, stila. Umetnost je od tog doba, a bogami ima tome već stotinjak godina, postala pitanje čina. Umetnost više nije pakovanje stvarnosti/jezika koji je konstruiše (pristupali pitanju mimetički ili ne) u lepu formu, već čin koji ruši tabue, delovanje koje svojom novošću razbija ukorenjene stereotipe, drugim rečima nešto što će gledaoca, slušaoca, čitaoca naterati da mućne glavom, a ako pri tome nešto i oseti (a da to nije miris bleog luka) umetnik/ca je pogodio/la cilj. I nema tu pravila zanata, nema stilskih i inih figura, naratologije koja bi morala da pruži detaljan i argumentovan opis umetničkog dela. Ako naratologija nije uspela da odgovori smisleno na umetnički čin, da klasifikuje i kategorizuje Basarin roman - to ga ne čini manje uspelim. Prosto, u tom i takvom slučaju naratologija i naše opisivanje umetnosti moraju da se menjaju, da se šire.Dakle, Basara je svoje delo objavio kao roman i ono se kao takvo ima čitati. Njegov kvalitet upravo leži u tom insistiranju na veoma direktnom, kolumnističkom odnosu sa stvarnošću koju opisuje i često se, istina je, njegov roman ne razlikuje od tekstova koje šest puta nedeljno piše u beogradskom dnevniku Danas. Međutim, upravo u tome leži ono što bi formalisti nazvali očuđavanjem – što je jedno od inherentnih svojstava književnosti, odnosno njena differentia specifica. Koristiti svakodnevni jezik u književnom, pretrpati „književni diskurs“ svakodnevnim, novinarskim, dnevnopolitičkim, e da bi se čitan u novom kontekstu on ukazao kao književni. Dakle, Basara se ekstenzivno služi dnevnopolitičkim jezikom, njegovim frazama i floskulama, dovodi ga do krajnjih granica, i tim činom ga pretvara u književni. To tekst čini očuđujućim, ergo književnim. Povrh toga, ako je moguće da bilo ko prođe kroz ovaj tekst a da se ne nasmeje i ne sagleda stvarnost koju živi, bez obzira da li se radi o Srbiji ili regionu ili Evropi ili svetu, iz drugog i drugačijeg ugla, onda ja verovatno nisam u pravu, ali to takođe znači da su gospoda i dame koji to mogu lišeni smisla za humor. A to je, u današnje vreme u kojem je smeha sve manje, gotovo neoprostiv greh.* Tekst objavljen u novom broju Quoruma