Liberalizacija SPC

[Gonzo]

prema Blicu, shortlist:

moderacija, meći pppoll! oću da glasam za bačvana!edit - samo da pofalim vasino poznavanje teme i ispravnu primedbu na način izbora. Edited November 25, 2009 by Gonzo

[savindan]

Герман је био постављен од стране Удбе, постоје извештаји страних служби око тога још од времена његовог постаљења. Неки монаси су се убили када су чули да је он дошао на место Патријарха(за антицрквене ето метода како да се суптилно елиминише клир). Он је био толико успешан да му оде Македонија и да дође до раскола са Северном Америком која је била формирала посебну СПЦ са седиштем на том континентну, ово потоње ће се решити доласком Павла на чело Цркве а проблем Македоније и даље постоји.

Герман није крив за стварање МПЦ јер су то обавили комунисти.Раскол у Северној Америци има везе са демографско-социолошким особинама тамошње дијаспоре, раскол су подржавали Јевђевићеви подрињско-херцеговачки четници. Ђујићевци, Ђуришићевци и Љотићевци нису.

[savindan]

Patrijarh nije papa.

Грешиш, оригинално Великом шизмом неокрњено хришћанство је имало пет патријарха (папа) - Римског, Цариградског, Јерусалимског, Антиохијског, Александријског. Православље и дан данас има своје четири најстарије (и по списку увек прве) Патријаршије у четири последња града.Патријарх је грчка реч која значи прадеда. Папа је ваљда латински хомонимски превод (отац). Занимљиво је да Копти свог патријарха (монофизити су у јереси од 5. века) и даље називају папом, док његов и даље православни комшија (Патријарх Александрије и све Африке), такође, ваљда да не остане ускраћен (иако су му монофизити поодавно отели сву паству), посеже за истим папством...

[No7]

Герман није крив за стварање МПЦ јер су то обавили комунисти.Раскол у Северној Америци има везе са демографско-социолошким особинама тамошње дијаспоре, раскол су подржавали Јевђевићеви подрињско-херцеговачки четници. Ђујићевци, Ђуришићевци и Љотићевци нису.

А он се јако бунио? Па он је био доведен да би комунисти могли да раде шта хоће а да црква ћути.Раскол у Северној Америци је настао због избора Германа зато што је комунистички кадар е сада који су шта подржавали то нека буде по твоме.

[Anonymous]

prema Blicu, shortlist:

Na šta liče kad se ovako poređaju.

[расејан]

Kao, nije Sloba bio toliko loš, ali ona Mira, ta ga je sjebala. Nije Tadić tako loš, ali ovi oko Tadića.. mislim, ono.

Е, стварно, није ми јасно како још увек пролази прича о добром цару са злим саветницима. Прво, ко је бирао те саветнике? Друго, што их је трпео? Треће, ако је морао да их трпи јер није био довољно јак, шта ће он на том месту? Четврто, ако је морао да буде на том месту под некаквом претњом, што је ћутао?

[расејан]

abortus jeste versko pitanje.

Није, него лично женско питање. А ако цркве полажу право на наша тела, то постаје онда политичко питање - одакле им уопште идеја да се мешају у нешто толико лично?

"Biti Srbin znači biti obavezno pravoslavac… Srbin ne može biti ateista… Srbin nekršten ne biva"

Далеко му лепа кућа, што ме отуђи овако. Ако је ово и државна политика, одох (опет) у Бушмане. Edited November 25, 2009 by расејан

[pacey defender]

Није, него лично женско питање. А ако цркве полажу право на наша тела, то постаје онда политичко питање - одакле им уопште идеја да се мешају у нешто толико лично?

abortus je versko pitanje, koliko i zensko pitanje. Ali je iznad svega licno pitanje. Svaka zena ima pravo na misljenje o abortusu, bas koliko i svaki vernik. Bas kao sto neko udruzenje zena ima jednako pravo na misljenje o abortusu koliko i ogranicacija zvana SPC. Ali iznad svega, abortus je pitanje Ivane Petronijevic koja je zakevila. To je njeno pitanje. Drugi imaju pravo da kazu da abortus jeste ili nije OK. Ali osoba koja u konacnosti donosi odluku je Ivana Petronijevic. Niko drugi.

[расејан]

abortus je versko pitanje, koliko i zensko pitanje. Ali je iznad svega licno pitanje. Svaka zena ima pravo na misljenje o abortusu, bas koliko i svaki vernik. Bas kao sto neko udruzenje zena ima jednako pravo na misljenje o abortusu koliko i ogranicacija zvana SPC.

Разлика у фрази "је такво-и-такво питање" је у веома опречним интерпретацијама. Ово све што си навео је у смислу "ко све може да покуша да одговори на њега" и "ко све мисли да има шта да каже о томе". Међутим, оно друго тумачење се ту много чешће потеже, "ко се за то пита", тј ко је ту меродаван. Ако је побачај верско питање, онда је за њега надлежно министарство вера, а?

Ali iznad svega, abortus je pitanje Ivane Petronijevic koja je zakevila. To je njeno pitanje. Drugi imaju pravo da kazu da abortus jeste ili nije OK. Ali osoba koja u konacnosti donosi odluku je Ivana Petronijevic. Niko drugi.

Управо тако, а сва тумачења да је то некакво верско питање, тј да је то нешто за шта треба питати ову или ону цркву, црквеном мачору о реп.

[Eraserhead]

Risto sotona:

Zvijer iz bezdanaPiše: Iva Klisić Patrijarh Pavle se još nije ni čestito ohladio, a borbe za njegov tron su već počele. Među kandidatima za novog poglavara SPC ističe se crna četvorka u sastavu: mitropolit Amfilohije, vladika zvorničko-tuzlanski Vasilije, bački episkop Irinej i vladika zahumsko-hercegovački Grigorije. Predizborna trka se tek zahuktava, pa e-novine na vreme kreću sa predstavljanjem kandidata. Sudeći po crkvenim bukmejkerima, najbolje stoji takmičar pod rednim brojem jedan (Amfilohije), pa zato podsećamo na neke detalje iz njegove sportske karijere koji ga preporučuju za ovo visoko nameštenjeAmfilohijev uspon u crkvenoj hijerarhiji poklopio se sa burnim događanjima na Balkanu, u koje se aktivno uključio. Žestoki antikomunista, svoje ideje o preporodu nacije i načinu na koji će se taj preporod izvesti dijelio je sa Dobricom Ćosićem, Slobodanom Miloševićem i sličnim kreatorima, ali istovremeno i proizvodima omraženog sistema.Nekoliko dana po ustoličenju, mitropolit Amfilohije je u novinama pojasnio da je izravni naslednik Njegošev jer nosi njegovu panagiju, dobivenu po nasledstvu titule. Ipak, preskočio je reći da je istu prisvojio iz manastirske riznice gdje je bila izložena kao muzejski eksponat, odnosno poklon Sv. Sinoda Ruske pravoslavne crkve Petru II. Ubrzo potom usljedilo je prikrajanje fakata rane crnogorske povijesti, posebno mita o sv. (Jovanu) Vladimiru (Dukljanskom), čija je starina Mitropolitu mogla poslužiti kao valjan iskaz za posebnost Mitropolije crnogorsko-primorske unutar SPC, a samim tim njegovog položaja. Vladimir je proglašen za „prvog srpskog kralja“, dok su pozicije Mihaila Vojislavljevića i Stefana Prvovjenčanog ostale nepoznate. Uporedo, iz dvooltarske crkve Sv. Petke u Sutomoru je izbačen oltar okrenut pud Zapada, uz objašnjenje da je „tu postavljen za vrijeme austrougarske okupacije“, iako su mještani uživali zajedničku službu vjekovima ranije. Tadašnja “mlada, lijepa i pametna” crnogorska vlast dočekala ga je slavopojkama. “Ovaj obrazovani, produhovljeni i racionalni čovjek spada u sami vrh pravoslavnih mislilaca”, govorio je tadašnji predsjednik Crne Gore Momir Bulatović. Mada su mladi lavovi crnogorske politike takođe bili dio komunističkog sistema, Amfilohije je sa njima dijelio istu strast prema ratu koji se zahuktavao u bivšoj Jugoslaviji.Ta opsjednutost ovom ljudskom djelatnošću, nesaglasna hrišćanskim vrijednostima koje propovjeda, mitropolita nikada nije napustila. Pokušao je da je obrazloži u filozofsko-bogoslovskom zborniku “Jagnje Božje i Zvijer iz bezdana” objavljenom 1996. godine. Amfilohije nije tražio opravdanje u Hristovim riječima znajući da ih tamo i ne može naći. Uz ponavljanje otrcanih argumenata o neumitnosti rata zbog nesavršenosti čovjeka, pominjanja opravdanih ratova “protiv opštega neprijatelja vjere i zakona i slobode i otečestva našega”, kaže i da je “istorija hrišćanskih naroda možda manje-više povratak u Stari zavjet, a Novi zavjet se u ljudskoj istoriji tek nazire”, nezgodno mišljenje za duhovnika koji sprovodi “duhovni i moralni preporod naroda”.Od mnogih bisera posvećenih ratu, izdvajaju se ipak riječi posvećene trulom miru. “Truli mir… upravo i jeste suština cjelokupnog novog svjetskog poretka, savremenog sekularizovanog usmjerenja evroameričke civilizacije. Takav mir u stvari nije mir već privid mira, zasnovan na otuđenju od izvora mira i pravde. Kao takav on će biti uvijek iznova uzrok stravičnih krvoprolića.” O sramnom, trulom miru pričali su po završetku rata u Bosni mnogi srpski intelektualci nacionalnog usmerenja, sa bezbjedne beogradske distance.Fascinacija ratom proteže se kod Amfilohija i na ratnike. Prvo na stare, poput svetog Petra Cetinjskog, a kasnije i na neke ovovremenske.Novembra 1991, u punom jeku ratne histerije, Amfilohije je uz gusle, odlomcima iz epske pjesme Mojkovačka bitka, hrabrio rezerviste podgoričke brigade „Veljko Vlahović“ na dubrovačko–hercegovačkom ratištu. Na Petrovdan 1991. specijalni gost cetinjskog manastira bio je Željko Ražnatović Arkan, vođa srpske paramilitarne jedinice „Tigrovi“, koji je, sa svojim strojem, pušten da uđe u manastir pod punim naoružanjem, vjerovatno vjerujući da „boj bije svijetlo oružje“, suprotno onoj narodnoj izreci. Mitropolit je, kroz prigodan govor, s bocom domaće lozovače u ruci i uz zvuke levora i dinamita, poželio Arkanu dobrodošlicu i mnogaja ljeta. Već pred sledeći Božić, usled paljenja dvojnog Badnjaka, uz optužbe na račun indipendentista da pale „logorske vatre“, potpalio je kapislu trvenja koja se završila u međusobnoj razmjeni kamenica pred Cetinjskim manastirom. Arkanova posjeta obilježila je i sledeću godinu, u kojoj je, između ostalog, pod Amfilohijevim patronatom izvršeno masovno krštenje oko četiri stotine izbjeglica iz Albanije, sve u cilju planske nacionalne homogenizacije. Sudbina „krvavih Badnjih večeri“ ponoviće se i ispred crkve sv. Đorđa u Podgorici kada je svjetina, opijena mržnjom, uzvikivala krvoločne pjesme poput one „Ko će drugi ja ću prvi da pijemo turske krvi / Od Mostara do Jordana neće biti muslimana“. Opsednut istorijom, Amfilohije Radović je sigurno imao utisak da živi jedan od onih trenutaka kada pojedinci tu istoriju stvaraju i oblikuju. U njegovim govorima sve vrvi od istorijskih odluka. “Ovo je presudan trenutak u istoriji našeg naroda”, govorio je u decembru 1992. godine. “Ovdje važi pravilo: ko istraje do kraja, blago njemu. Svi su uslovi za to da se sami sebe odreknemo i sve nam govori u tom pravcu – ne može šut sa rogatim. Međutim, ovo je trenutak kada, po mom osjećanju, treba biti negdje na graničnoj liniji i reći kao vladika Rade 'neka bude što biti ne može, nek’ ad proždre, pokosi satana, na groblju će iznići cvijeće za daleko neko pokoljenje”.Najveće nade je polagao u Republiku Srpsku (”najdivnija srpska zemlja, svjetionik i Pijemont cjelokupnog srpstva”) i njene čelnike, koji su odbacujući Vens–Ovenov plan 1993. godine “čuvali nas i našu dušu… opredijelili su se, kao i car Lazar… za carstvo nebesko”. Iako se ubrzo razišao sa politikom Miloševića, smatrajući je zaostavštvinom jugoslovenskog real-socijalizma a Miloševića izdajnikom kalibra Vuka Brankovića, zadržao je prijateljstvo sa Karadžićem i Biljanom Plavšić („Kosovka djevojka“). Otuda i zvanična osuda Mitropolije crnogorsko-primorske upućena crnogorskom parlamentu avgusta 1995. povodom zaokreta politike saradnje sa novoformiranom Republikom Srpskom. Taj čin je nazvan „izdajom“ i tri puta se proklinjala „ruka koja podiže zid između sebe i brata u nevolji“, dok su aktivnosti zvaničnog Beograda i Podgorice ocijenjene „kapitulantskom samovoljom“. Kasnije će, na stalna pitanja novinara o tome da li se Karadžić krije u manastirima Mitropolije, što i danas sumnjaju neki haški tužioci, Amfilohije odgovoriti da se „Karadžić krije u njegovim molitvama.“Iako je o Miloševiću govorio kao o „izdajniku“ i „bogootpadniku“ Amfilohije neće propustiti da ga posjeti u Hagu, oštro se protiveći predaji onima „koji žele da na pilatovski način operu svoje ruke u krvi pravednika“. Slično je i sa njegovim apelom Karadžiću „da se odluči da li će se predati Haškom Tribunalu“.Ironija je da je ovaj zakleti antikomunista sve svoje ideje ostvarivao u saradnji sa bivšim oficirima komunističke vojske i bivšim komunističkim funkcionerima raznih ešalona, koji su se preko noći preobratili u ljute nacionaliste.Mitropolit Amfilohije je uvek odbacivao prigovore da se crkva bavi politikom: ”To zamjeranje je nasleđe titoističko-brozovske ere. I tada je bila na snazi stroga zabrana crkvenim ljudima da se bave politikom. Crkvi, međutim, saglasno njenoj prirodi i svečovječanskoj misiji, ništa što je ljudsko nije tuđe.”Držanje posmrtnog slova na sahranama spada u opis svešteničkog zvanja, ali kod Amfilohija je to neka vrsta pasije. Na sahrani Danila Kiša, koji je u svom testamentu napisao da ne želi da mu bilo ko prilikom pogreba drži govor, jer je sve što je imao da kaže rekao u svojim knjigama, Amfilohije je ipak progovorio. Posle uvoda u kome je pomenuo da neće držati govor jer je Kišovo poslednje zaveštanje o ćutanju na dan pogreba za njega svetinja, usledio je dugački i nerazumljivi traktat dostojan najdosadnije književne kritike, u kome je mitropolit pokušao da pokaže svoje oduševljenje Kišovim djelom i životom sa kojima se upoznao nekoliko dana ranije.Na sahrani majke Radovana Karadžića mitropolit nije koristio alegorije. Amfilohije je preminulu majku dragog mu Radovana poredio sa majkom Jugovića i majkom Jevrosimom, koje su “svoj porod vaspitavale da na svetim načelima hrišćanske etike žive i umiru”. Pomenuo je i da mu je pokojnica jednom prilikom rekla “da bi bila srećna da joj donesu mrtvog sina, da ga u mrtvo čelo poljubi, ali da ostane vjeran pravoj Hristovoj vjeri i svome narodu, a da bi bila nesrećna majka da joj ga živa dovedu, ali da izda Boga i svoj narod”.Mitropolit nije smatrao za izdajnike vjere samo zapadne političare poput Širaka, Blaira ili Olbrajtove već i sve one na srpskoj i crnogorskoj političkoj sceni koji se nijesu uklapali u njegov ideološki kalup. Tako je u posmrtnom govoru na opelu Zorana Đinđića, istakao da je on „u momentu najvećeg poniženja svog naroda, na obrenovićevski način pružio ruku pomirenja Evropi i svijetu“ i tako zadao šamar ne samo cjelokupnoj demokratskoj srpskoj javnosti već se i ogriješio o staro pravilo da o pokojniku treba reći sve najbolje. Mitomanija skoro uvijek služi kao oruđe u rukama ekstremističke politike. Da ova zakonitost nema izuzetaka pokazala je lažna slika o kultu „pravoslavnog sveca Jovana Vladimira“ iskorištena kao višegodišnja prolegomena za postupak postavljanja limene crkve sv. Trojice na Rumiji, uoči pripreme referendumske kampanje 2005. Jasno je da ovaj objekt nije imao za cilj produženje međukonfesionalnog sklada već je samo jedan od postupaka za dokazivanje dominatne uloge Mitropolita nad crnogorskom političkom i društvenom javnošću. Svečanost osvećenja crkve – donesene uz pomoć vojnog helikoptera – upriličena je orgijanjem lidera političkih stranaka, poput Božidara Bojovića i Ranka Kadića (DSS) te Gorana Danilovića (SNS), guslara i kvazihodočasnika s majicama Mladića i Karadžića. Javno mnjenje se našlo u novoj podjeli: na apologete koji je smatraju „svetinjom“ i one koji su tražili njeno hitno uklanjanje (što bi dovelo do nesagledivih posljedica). Prije referenduma o nezavisnosti Crne Gore, Amfilohije se izjasnio na novosadskoj televiziji, riječima ne baš prikladnim sveštenom licu. Na pitanje novinarke “Šta mislite o crnogorskom državnom projektu”, on je odgovorio: “Ne pravi se pita od onoga.” Pita je ipak napravljena, a mitropolit je i sada u Crnoj Gori, sarađujući sa vlastima koje su pitu zamjesile i ispekle. I ne namjerava, bar tako kaže, da se sa tog mjesta pomjera. Na glasine da je najozbiljniji kandidat za novog patrijarha, odgovara: “Ja sam mitropolit crnogorsko-primorski i neće se tako lako mene Crnogorci ratosiljati. Ostaću ja ovdje uz Božju pomoć. Već sam ja i grob svoj spremio. Tako da ne brinu oni koji su zabrinuti.” Čovjek koji je 1991. govorio da su Crnogorci „Srbi pravoslavne vjere, a Lovćen krov srpstva kojem treba vratiti staru kapu“ u intervjuu u TV emisiji Živa istina izjavljuje da je uvijek bio samo Crnogorac.Mitropolit se često osjećao pozvanim da progovori koju mudru i o umjetnosti. Tako je izazvao skandal na Cetinjskom bijenalu 1997, kada je izdejstvovao prijevremeno zatvaranje izložbe postmoderne umjetnosti „Nova ikona“, zbog njenog, navodno bogohulnog i provokatorskog karaktera, a na istoj razini su i neke njegove propovijedi protiv Deda Mraza („lažna fatamorgana koju su izmislili Amerikanci“), a u korist Božić Bate. Blagoslovio je knjigu Petkana Ljiljane Habjanović Đurović, preporučivši je publici kao "rascvjetali miomirni ljiljan na dar", dok je bend Rolling Stones okarakterisao kao "bezbožnike koji pevaju demonske pesme". Amfilohije ne odustaje ni od ideje da se Tesla sahrani pored Hrama Svetog Save, jer smatra da je Tesla "nasilno" spaljen, mada se tome protive Teslin muzej i gradske vlasti. “Sad počiva u nekakvoj kugli, što je najgora vrsta poniženja. Taj grijeh mora biti okajan tako što bi ljudski bio sahranjen na Vračaru, na mjestu na kome je nasilno spaljen drugi veliki Srbin, Sveti Sava. Jedan prah i drugi prah zajedno, najveći duhovnik i najveći naučnik na istom mjestu. Za svakog razumnog čovjeka, najprirodnija stvar na svijetu.”

Edited November 26, 2009 by Eraserhead

[Kreator]

Još samo da nađem neki Rajićev text o Vasiliju Kačavendi i njegovim skupim džipovima...

Sva beščašća vladike GrigorijaJoj.. boli glava od para...Joj.. boli glava od para…Mladen Jevrić-Durić potpuno je izgubio kompas i zapustio crkvene poslove, pretpostavljajući im politička i trgovačka djela. Postao je do te mjere alav da se miješa u sve i pokušava obezbijediti ambijent u kojem se bez njegove dozvoleizvor: Stav Magazin, 29.12.2008. br. 15+++ništa ne može ni kupiti ni prodati, posebno ne privatizovati. Po ugledu na Dodika i on je rukopoložio svog ličnog neimara, pronalazeći ga u liku i nedjelu Mate Uljarevića, vlasnika firme »Neimarstvo«, koja u Trebinju dobija najatraktivnije poslove i parcele za gradnju stambeno-poslovnih objekataMladen Jevrić-Durić nesporni je gospodar Hercegovine, hirotonisan lično od lažnog proroka Milorada Dodika. Mladen Jevrić-Durić zato se do zemlje klanja lažnom mesiji iz Laktaša, a ovaj ga zauzvrat obasipa svilom i kadifom, jer mu đače, rodom iz Vareša, Hercegovinu drži u poslušnosti i pilatovski pere ruke od svih nevolja kojima je narod izložen.Mladen Jevrić-Durić je glavom, i još više bradom, episkop zahumsko-hercegovački Grigorije, Dodikov Poncije Pilat, koji hercegovački narod razapinje, kako bi, za ovoga svijeta, za sebe nezakonito stekao ogromna bogatstva. Ponašanje vladike je odavno izišlo iz kanonskih okvira i svjedoči da Grigorije crkvenu funkciju doživljava kao »zdrav i snažan kapital«, koji »oplođuje« tako što ga nudi političarima na vlasti kao sredstvo kojim mogu upravljati narodom na način potpuno suprotstavljen demokratskim, pa i civilizacijskim, normama. Kao što je nekada na svojoj mantiji nosio prišiven amblem SDS-a, pa potom PDP-a, danas je Grigorije »zadrti« socijaldemokrata, koji poltroniše premijeru Miloradu Dodiku do mjere prevrtanja želuca. Sramotno je da se jedan vladika spusti na tako niske grane i ponaša kao premijerov posilni, ali očito je da episkop zahumsko-hercegovački odavno ne teži ugledu među »bezazlenim«, kako on voli da karakteriše narod, već uticaju među veoma, veoma nebezazlenim.Zadivljujuće je, zaista, kako je vladika bez imalo stida obukao esenesdeov dres, iako je do prije nekoliko godina lično Dodika nazivao najvećim srpskim izdajnikom. Bilo je to u vrijeme dok je kutlačom grabio iz šerpe kojom su gospodarili Dragan Kalinić i Mladen Ivanić.O tome najbolje svedoči pismo od 13. marta 2003. koje je Grigorije uputio poslanicima Narodne skupštine, žestoko grdeći Dodika, jer ga je tadašnji lider opozicije optužio da je učestvovao u teškim kriminalnim radnjama, koje su navedene u nalazima specijalnog revizora međunarodne zajednice Del Elen Ralf. Dodik je tada vladiku optužio i da je prodao crkvenu zemlju na Rondou u Mostaru, što je tačno, jer se danas na tom prostoru nalazi veleljepni tržni centar. »Ko laže taj i krade, ko krade taj i ubija«, napisao je tada vladika Dodiku, karakterišući ga kao »dobro komunističko đače«.Ali nije samo Dodik »dobro đače«, štaviše, episkop je još »bolje đače« od njega, jer je sam par godina nakon ovog pisma shvatio da je ulizivanje Dodiku najkraći put do koncesija, poslovnih uspjeha, dobrih kadrovskih rješenja, kvalitetnih vina…; riječju, moći i uticaja.Trgovac, poslodavac, zemljodavac…Grigorije se lažno predstavlja kao najveći zaštitnik Republike Srpske, a suštinski pljačka ovaj entitet bez ikakvih skrupula. Šokantno djeluje podatak da sveštenicima iz svoje eparhije od 2000. pa do 2008. godine gospodnje nije uplaćivao penziono i zdravstveno osiguranje, iako je novac od paroha uzeo. To znači da sveštenici ne mogu otići u penziju kada im za to bude vrijeme, ali to isto znači da je ovdašnji Varava budžet ovog entiteta oštetio za 250 hiljada maraka, kako nam je potvrđeno u PIO.Mladen Jevrić-Durić potpuno je izgubio kompas i zapustio crkvene poslove, pretpostavljajući im politička i trgovačka djela. Postao je do te mjere alav da se miješa u sve i pokušava obezbijediti ambijent u kojem se bez njegove dozvole ništa ne može ni kupiti ni prodati, posebno ne privatizovati. Po ugledu na Dodika i on je rukopoložio svog ličnog neimara, pronalazeći ga u liku i nedjelu Mate Uljarevića, vlasnika firme »Neimarstvo«, koja u Trebinju dobija najatraktivnije poslove i parcele za gradnju stambeno-poslovnih objekata. Jedan od njihovih zajedničkih nezakonitih projekata jeste izgradnja takozvane Mandićeve zgrade, koja je počela još 2002. godine. Zemljište je Eparhija dobila besplatno od HET-a, čiji je direktor Jovo Marić, koji je tokom i poslije rata bio jedan od najvažnijih Grigorijevih saradnika u sumnjivim poslovima. Marić je vladiki zemljište poklonio na ime naknade za oduzetu imovinu Crkve, koju sada koristi HET! Grigorije sklapa poslovnu saradnju sa preduzećem “Manko“, vlasništvo Mome Mandića, po kome će ovo preduzeće biti izvođač, a Crkva će dobiti nekoliko stanova kao kompenzaciju. U zvaničnim dokumentima Eparhija je investitor, te je bila dužna da plati i rentu. Međutim, fizička lica koja su željela kupiti stan morala su uplatiti novac na račun “Manka”. Cijena kvadrata se tada kretala od 950 do 1.100 KM. Uplaćen je novac za oko 50 stanova i 20 poslovnih prostora. Zgrada se radila skoro dvije godine i onda je nestalo para, a i Momo Mandić je uhapšen te je stala svaka gradnja. Nesuđeni stanari tražili su pomoć od Crkve, Opštine, Vlade, OHR-a, suda, ali pomoći nije bilo. Tek krajem 2005. godine, protivno volji načelnika opštine Dobroslava Ćuka, odbornici su iz trebinjskog budžeta izglasali pomoć stanarima od 100.000 KM, kako bi se stvorili uslovi za priključenje vodovodne i kanalizacione mreže. Ćuk nije htio isplatiti ova sredstva sve dok mu Dodik, početkom 2006, kada je ponovo preuzeo vlast, nije izdao naredbu da novac isplati. Uz to je lažni Prorok iz sredstava od prodaje Telekoma uplatio dodatnih 400.000 KM na račun Eparhije, a radove je nastavilo da izvodi „Neimarstvo“ Mate Uljarevića. Tako je RS platila obeveze investitoru umjesto da bude obratno, što je teško krivično djelo.Hotelijer, vinar, kriminalac…Kad bi se Grigorije samorazapeo, od malo bi se grijeha očistio, jer grijesi su njegovi toliki da bi morao odgovarati kako na onom, tako i na ovom svijetu.Ekspanzija kleptoteokratije kreće poslije završetka rata, kada SO Trebinje svojom odlukom daje tuđu – nacionalizovanu imovinu Srpskoj pravoslavnoj crkvi! Radilo se o imovini Petra Bubreška, političkog prognanika komunističke vlasti, i imovini porodice Resulbegović – gdje je sada hotel “Platani“. Digla se velika vika oko imovine Petra Bubreška, jer je on pisao pismo patrijarhu Pavlu, nakon čega mu je SPC isplatila oko 100.000 USD. Imovina Resulbegovića je još uvijek nenamirena jer se čeka Zakon o denacionalizaciji!? Ali to nije spriječilo Grigorija i Jovu Marića da investiraju: Prvo je HET uložio oko milion maraka u renoviranje zgrade – i to za grube radove od oko 1000 m2, koja će kasnije biti izdata pod zakup Veljku Danojliću sa Sokoca, inače rođaku Mirka Šarovića, da je dovrši, i u njoj obavlja ugostiteljsko-hotelijersku djelatnost. Danojlić je najuren 2004, a sada hotel drži Eparhija.Grigoriju se tuđe dopalo, te kupuje preduzeće „Agrokop“ iz Trebinja od Žike Zarića iz Zvornika, iako je njegovo vlasništvo i kompletna privatizacija krajnje upitna. Preduzeće posjeduje na desetine hiljada metara konfiskovane i eksproprisane zemlje parohijana. Interensanto je, da glavne poslove u „Agrokopu“ i danas, kao i ranije, vode Dušan Kozić, bivši predsjednik Vlade RS, i Dragan Turanjanin, predstavnik „Centreksa“, ratne profiterske firme SDS-a. Poslije nekog vremena Eparhija postaje i vlasnik preduzeća „Popovo polje“, koje u svom sastavu ima ogromno zemljište, svojevremeno nasilno oteto od Hercegovaca.U Grigorijev opus ulazi i kriminalna privatizacija hotela „Leotar“, koji je za samo 130.000 KM u staroj deviznoj štednji kupio Milan Pešut. Narečeni je do rata živio u Sarajevu, a potom odlazi u Beograd, gdje osniva firmu „Bankom“, koja ima ekspozituru i u Trebinju. „Bankomovu“ filijalu u Trebinju vodio je Pešutov kum Lazo Pribišić, zaposlen u HET-u.“Leotar” je u svom posjedu imao hiljade kvadrata poslovnog prostora i zemljišta. Tu su bili restorani bifei, hotel, moteli, kafane, vile. U toj imovini se nalazilo i nekoliko poslovnih prostora koji su nacionalizovani i koji se nikako nisu mogli prodati, kao i novi dio hotela „Leotar“, koji nije uopšte ušao u bilans preduzeća prilikom privatizacije! Potpuno kriminalna i nelegalna privatizacija, što je čak potvrdila i Dodikova Komisija za reviziju. Licitaciju je vodio Predrag Škoro, odbornik u trebinjskoj skupštini (nedavno isključen iz PDP-a) i aktuelni direktor trebinjske „Herceg TV“, koja posluje u sklopu „Neimarstva“.Posebna priča je pretvaranje manastira Tvrdoš u fabriku za proizvodnju vina, što je najcrnje bogohuljenje. Grigorije i njegova prevarantska družina, nevični pravljenju vina, 2004. godine su pokvarili hiljade litara vina pa su spas potražili u kupovini vina za marku po litri iz jedne evropske države, koje su zatim prodavali pod firmom Tvrdoško!U ovom poslu pomogao mu je narečeni Pešut, koji takođe proizvodi vino pod nazivom „herceg-vino“. Oni koji znaju kažu da se sa iste slavine puni i Grigorijevo i Pešutovo vino!Pazi ovo Milorade!Priču o bezbožnom vladiki upotpunjuje Fondacija za razvoj sporta i kulture, čiji su osnivači manje-više srpski tajkuni. Suština postojanja ove fondacije je projekat otimanja imovine radi izgradnje stambene zgrade uz rijeku Trebišnjicu i sprečavanje izgradnje istorijsko-kulturnog objekta Begova kuća. Kamp Dejana Bodiroge je samo pokriće za opstrukciju koja se više godina sprovodi oko obnove Begove kuće. Vlada RS je izdvojila 1.000.000 KM za obnovu Begove kuće, što nikada nije učinjeno, a gdje su pare završile, ne zna se.Dodikovi i Grigorijevi talovi su brojni i nezakoniti, a jedan od najvećih je da je Vlada RS poklonila Eparhiji imovinu bivše JNA, tj. kasarne u Trebinju i okolini sa preko 100.000m2 površine zemljišta, od čega je najatraktivnija lokacija u centru grada, reda veličine 13.000m2, na kojoj je vladika planirao sa svojim „Neimarstvom“ i Uljarevićem da izgradi 13 zgrada.Nakon svega bogobojažljivi bi rekli: Bože, oprosti im, ne znaju šta rade. Međutim, to neće biti dovoljno, jer Mladen Jevrić-Durić, alijas Grigorije, prevršio je sve mjere koristeći mantiju za prljave poslove i najmanje što bi trebalo jeste izvesti ga pred trebinjski sud, a na strašnome kako mu bude.Vladikine nelegalne trgovineU opus vladikinog beščašća spada i bagatelna prodaja crkvene zemlje na Rondou, koja je bila zadužbina uglednih mostarskih Srba. U toj prljavoj raboti učestvovao je bivši gradonačelnik Mostara Prskalo.Grigorije trguje i južno od Trebinja, u Dubrovniku. Ovaj put poslovni partner mu je tajkun i stari trgovac svim i svačim Salih Alijagić. Grigorije mijenja neprocjenjivo vrijednu imovinu SPC na dubrovačkom Stradunu za prosječnu kuću Alijagića u Trebinju, u naselje Bregovi. Alijagić kasnije istu tu imovinu izdaje pod zakup, inkasirajući mjesečno 14.000 evra.Vladika, kome je nelegalna trgovina u krvi, nastavlja da krčmi crkvenu imovinu, pa prodaje i zadužbinu porodice Vujinović.Licemjerno dobročinstvoVladika Grigorije nastoji se prikazati i kao veliki dobrotvor, pa prodaje crkveni “džip“ i kupuje jednoj siromašnoj porodici montažnu kuću. Lijep i human gest, da nije i licemjeran, jer od srbijanskih tajkuna dobija dva najnovija “pežoa 307“. Donator „Verano’motors“.Jedan od rijektih koji se usudio javno govoriti o vladikinim nečasnim rabotama je Blažo Stevović, slobodni umjetnik i nesuđeni liberal. Zbog toga je stalno na meti Grigorijevih kerbera – poput popa Dražena Tupanjanina.Rivalski klanVladika voli da igra mali fudbal, a društvo mu prave razni tipovi koji su u sukobu sa zakonom ili su pripadnici kriminalnog miljea. Redovan Grigorijev saigrač, dok nije otišao u zatvor, bio je poznati kriminalac Željko Tasovac. Trenutno društvo na terenu Grigoriju pravi Dragoslav Ćuk zvani Batija, brat trebinjskog načelnika Dobroslava Ćuka. Po profesiji vozač, sitni trgovac uvezenih automobila, čije ime vežu za falsifikovanje vozačkih dozvola. Ratni dezerter i direktna „ulaznica“ kod načelnika, s tim da platite od 500 do 1.000 KM.Jedini koji ne mora platiti ulaznicu je Branislav-Bane Pidžula, vlasnik „Marketa 99“, Batijin drugar, iza koga stoji punac Vaso Knežević, dugogodišnji direktor SDK i Razvojne banke.Tvrdi se da je ova grupacija jedina prava konkurencija Grigorijevom klanu. U klanu Vase Kneževića nalaze se vinar Vukoje, moler Ćurić, građevinski preduzimač Aćimović, braća Vuković iz Bileće…Grigorija i njegovog Matuna, kako odmilja zovu Uljarevića, ljetos su Kneževićevi ljudi potukli u borbi za dobijanje vlasništva nad kamenolomom „Draguljica“ u Bileći. Tvrdi se da su za tu pobjedu Vasinih zaslužna braća Vuković, pogotovo Radovan, aktuelni poslanik u Parlamentu RS.

[harper lee]

Разлика у фрази "је такво-и-такво питање" је у веома опречним интерпретацијама. Ово све што си навео је у смислу "ко све може да покуша да одговори на њега" и "ко све мисли да има шта да каже о томе". Међутим, оно друго тумачење се ту много чешће потеже, "ко се за то пита", тј ко је ту меродаван. Ако је побачај верско питање, онда је за њега надлежно министарство вера, а?Управо тако, а сва тумачења да је то некакво верско питање, тј да је то нешто за шта треба питати ову или ону цркву, црквеном мачору о реп.

Pa, ko se pita? Ako XY u Srbiji zeli da abortira, ko se pita? SPC se, koliko je meni poznato, ne pita i nece se pitati nikada. Pita se XY i pitaju se lekari, eventualno se u pricu ukljuce roditelji ako je devojka maloletna. Tvrd stav crkve o abortusu moze da spreci neku vernicu da abortira ali ako je neko toliki vernik da svoje zivotne potrebe uredjuje po zakonima crkve kojoj pripada onda se tu ionako ne moze govoriti o slobodnom izboru. Dakle, ti vernici ce da pitaju crkvu sta da rede u tom slucaju ali to je njihov problem.A pitanje abortusa jeste versko pitanje zato sto duboko zadire u onaj deo dogme koji se tice "vlasnistva" nad nasim ovozemaljskim zivotom. Iz slicnih razloga se i samoubistvo smatra nedopustivim. To je unutrasnja stvar te organizacije i na taj stav ona apsolutno ima sva prava. Nemojmo preterivati.

[Idioteque]

Još samo da nađem neki Rajićev text o Vasiliju Kačavendi i njegovim skupim džipovima...

Ima ovaj o dvorima. Kapiram da posle ovakvih dvora džipovi nikome nisu preterano bitni...

[Kreator]

Ima ovaj o dvorima. Kapiram da posle ovakvih dvora džipovi nikome nisu preterano bitni...

Trebalo bi pustiti i prigodnu muziku uz ove lepe fotografije.http://www.youtube.com/watch?v=I8QsVMQBM3U

[расејан]

Pa, ko se pita? Ako XY u Srbiji zeli da abortira, ko se pita? SPC se, koliko je meni poznato, ne pita i nece se pitati nikada.

Одлично, и нека тако остане. Питао сам само зато да одавде могу мало боље да сагледам докле је стигла изградња православне џамахирије. Јер овде итекако утичу на медије, политичаре и тако и на доношење закона. Абортус јесте уставно право, али су последњих година налазили сто начина да остварење тог права што више отежају, врло љигавом кампањом а вала и бомбама на клинике, убијањем лекара и слично.

A pitanje abortusa jeste versko pitanje zato sto duboko zadire u onaj deo dogme koji se tice "vlasnistva" nad nasim ovozemaljskim zivotom. Iz slicnih razloga se i samoubistvo smatra nedopustivim. To je unutrasnja stvar te organizacije i na taj stav ona apsolutno ima sva prava. Nemojmo preterivati.

Не пада ми на ум да се мешам у њихове чланске односе - ко се уписао, има да плаћа чланарину и спроводи политику. Оног тренутка кад они крену да прописују шта има да важи и за нечланове, онда ћу да гракнем.