Liberalizacija SPC

[adam]

mogu lepo da ga ofarbaju bojom za tunele, kao del boj majcin grob. to bi znatno smanjilo troskove i ubrzalo gradnju. 

 

mozda bi ipak trebalo napraviti krst koji ce videti cela srbija a ne tek pola. nije samo pola srbije zasluzilo nadgrobni spomenik. 

[JozoMujica]

mogu lepo da ga ofarbaju bojom za tunele, kao del boj majcin grob. to bi znatno smanjilo troskove i ubrzalo gradnju. 

 

mozda bi ipak trebalo napraviti krst koji ce videti cela srbija a ne tek pola. nije samo pola srbije zasluzilo nadgrobni spomenik. 

 

Jeste, pola izašlih na izbore.

[kizjah]

sad me zivo zanima kako ce ella da istroluje ovo...

[Anonymous]

Irinej je dodao da su "zlo činili nama susedi i mi njima, ali mi u mnogo manjoj meri no oni".

 

[Hamlet Strašni]

Ako se pogleda odnos srba i hrvata u poslednjih 100 godina, ako nista drugo faktički je tačna izjava

 

Послато са SM-G900F уз помоћ Тапатока

[adam]

cini mi se da je ovo prilicno dobar prikaz tretmana spc nekad i sad...

 

[Harry D'Amour]

nekad popovi pušili titu sad.....

[hazard]

cini mi se da je ovo prilicno dobar prikaz tretmana spc nekad i sad...

 

 

 

Osim što prikaz jeste tačan, nadam se da ne misliš da je Titov tretman bio bolji.

[adam]

Osim što prikaz jeste tačan, nadam se da ne misliš da je Titov tretman bio bolji.

mislim da ni jedno ni drugo ne valja ali mislim da ovaj vise ne valja nego prethodni.  

[hazard]

mislim da ni jedno ni drugo ne valja ali mislim da ovaj vise ne valja nego prethodni.  

 

Slažem se sa tim da oba pristupa ne valjaju, ali nikako se ne slažem sa tim da je prethodni pristup bio manje loš. Tretman koji je dobijala SPC od Titovog režima ne moguće je odvojiti od tretmana koji su dobijali vernici an ženeral i opštem stavu prema religiji (to je jedno te isto). Titov tretman može biti bolje samo ako se gleda iz prilično uskog anti-SPC ili antiverskog/ateističkog ugla, a taj ugao gledanja ipak ne deli većina žitelja Srbije. Bolje je društvo u kom verska sloboda zaista postoji, u kom verska pripadnost ili nepripadnost nije zvanični uslov za participaciju u vlasti (da podsetim, vernici nisu smeli da budu članovi SK), u kom ljudi nemaju problem sa javnim ispovedanjem svoje vere, u kom se ne krije činjenica da slaviš slavu - i ako cena koju treba platiti za to titranje jajca sveštenstva od strane političara (koje je za većinu stvari, uglavnom samo simbolično) i uticaj crkve na politiku, mislim da je to mala cena.

 

Ovo kažem ja koji, btw, nisam vernik.

 

Da ne spominjemo to da je upravo tretman koji je SPC imala pod Titom i proizveo njen bumerang 90tih. Skoro svuda u Evropi smo videli kako nasilna sekularizacija i de-religionizacija pod komunizmom prouzrukuje jak povratak crkve u politički i društveni život nakon demokratizacije - za razliku od država zapadne Evrope gde je uticaj crkve opadao ,,prirodno" i postepeno.

[belch]

 i ako cena koju treba platiti za to titranje jajca sveštenstva od strane političara (koje je za većinu stvari, uglavnom samo simbolično) i uticaj crkve na politiku, mislim da je to mala cena.

mora da se šališ.

[Aion]

@Hazard

 

"Ugao gledanja koji deli vecina zitelja Srbije" je bas jak argument?! Treba li da ga primenimo, recimo, i u stavu prema LGBT zajednici, ratnim zlocinima 90', ...

[čekmeže]

Tito kao iz Kuma

 

[Sestre Bronte]

spc pod titom je skoro prestala da postoji, rastočena je udbom, od čega se nije oporavila nimalo

[Lord Protector]

SPC piše Titu 49-te:

 

 

 

 

SVETI ARHIJEREJSKI SINOD

SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE

Br. 1052/ Zap. 213 
29/16. marta 1949. godine u Beogradu

GOSPODINE PRETSEDNIČE!

Zabrinuti zbog pravca kojim se razvijaju odnosi između naše Srbske Pravoslavne Crkve i naše Države, a pošto smo u mnogobrojnim pretstavkama tim povodom iscrpli sve nadležne instancije u državnoj organizaciji, nalazimo za nužno da učinimo još jedan pokušaj, obraćajući se ovom pretstavkom lično Vama, Gospodine Pretsedniče, ne bi li ti odnosi dobili pravilan tok.

Srbska Pravoslavna Crkva nije od juče ponikla u ovoj zemlji. Sa prvim počecima stvaranja Srbske istorije javlja se i Srbska Crkva. Vekovi su prošli, a da Srbska Crkva nikada ne izneveri svoj narod. Vekovima je Srbski narod čamio u ropstvu zavojevača i tlačitelja, bez svoje državne samostalnosti - od koje ni senka nije ostala - ali ga je Crkva održala. Carski dvorovi i druge tvorevine bile su pretvorene u prah i pepeo, ali sve ono što pred licem celog kulturnog čovečanstva daje dokumentaciju naše negdašnje slave i veličine, zapravo sve kulturne tekovine koje naš narod ima - sačuvala nam je Crkva. Ne samo da je sačuvala našu narodnu individualnost nego je Srbska Crkva proširivala, baš onda kada je izgledalo da je sve propalo, naše narodne međe. Patrijarh Arsenije Čarnojević osvojio je za današnje pokolenje plodne panonske ravnice u Vojvodini, a naše crkve i naši slavni manastiri danas su najbolje tapije prema svima onim koji pružaju grabežljive ruke prema živom telu naše otadžbine.

Sve ovo nalazi se u dubokom saznanju našega naroda i zato u celokupnoj istoriji našoj, nema primera bilo kakvog otpora protiv Srbske Crkve. Naprotiv, narodne pokrete i ustanke vodila je Crkva i oni su uvek dizani oko crkava i manastira. Polazeći samo od naše novije istorije: od prvog ustanka pa do narodnooslobodilačke borbe, neće se naći nijedno patriotsko delo, nijedno narodno pregnuće, bez znatnog udela Srbske Crkve u njemu. Dok se naš narod nikad nije okretao protiv svoje Crkve, svi tuđinski zavojevači, videći u njoj najbolju narodnu snagu, besomučno su se uvek obarali na Srbsku Crkvu. U prvom i drugom svetskom ratu užasno je stradao naš narod. Ali ni na kome nije proveo svoj bes krvožedni neprijatelj kao na Srbskoj Crkvi i njenom sveštenstvu. Stradanje Srbske Pravoslavne Crkve, baš u minulom ratu, besprimereno je u istorijama svih naroda. Oko 250 porušenih crkava i manastira i 550 pobijenih sveštenika, šest postradalih Arhijereja, istorijski su svedoci toga stradanja.

Neprijatelj je satrven. Iz pepela je nikla nova Jugoslavija. Svaki razuman čovek morao je očekivati da će novo doba doneti i nove odnose između Crkve i Države. Srbska Pravoslavna Crkva je to sasvim pravilno shvatila. Bez reči protesta ona je primila rastavu Crkve od Države, sa svima posledicama te rastave, agrarnu reformu, sve druge reforme koje je novi duh vremena nalagao. Pokazujući do krajnosti dobru volju za saradnjom, ona je ušla i u diskusiju povodom uvođenja novoga Ustava, davajući svoje primedbe i izražavajući svoje želje. I ako te primedbe i želje nisu uvažavane, Crkva je lojalno prihvatila državni Ustav i, nastojeći da svoje delovanje prilagodi novom stanju stvari, očekivala da će se taj Ustav od svakoga poštovati kao svetinja, isto onako kako je ona pokazala svoju spremnost da ga poštuje. Nažalost, desilo se nešto neočekivano. Mesto priznanja za te zasluge, mesto pomoći da zaleči teške rane koje joj je naneo neprijatelj našega naroda, prvi put u njenoj istoriji, Srbska Crkva se od sopstvene narodne vlasti smatra kao da je narodni neprijatelj. Na području gde je neprijatelj srušio 250 crkava dižu se danas dinamitom u vazduh preostale bogomolje. Na području oslobođene otadžbine nesmetano i nekažnjeno se oskrnavljuju Srbske crkvene svetinje; bez suda ubijaju srbski sveštenici, premlaćuju srbske vladike i onemogućava im se opštenje sa pastvom, bespravno oduzima i ona zemlja koju je agrarna reforma ostavila Crkvi, brane se bogosluženja i liturgije, starodrevni narodni običaji; guši se crkvena štampa, čak i u najskromnijem obimu; osporavaju se Crkvi sva prava koja joj je državni ustav dao i zagarantovao.

Sa mnogo strpljenja Crkva se do sada odnosila prema svim ovim pojavama. U vremenu dok ustavom garantovana prava o slobodi verskog učenja, slobodi vršenja verskih obreda i slobodi svih verskih poslova još nisu zakonima razrađena, mogla su se očekivati raznolika shvatanja i tumačenja po pitanju obima tih sloboda. Ali se nisu mogli očekivati teški istupi prema Crkvi i njenim služiteljima, i to ne od strane neodgovornih elemenata, nego u većini slučajeva od strane mesnih državnih vlasti. Nije se mogao očekivati onaj zatrovani duh mržnje i prezira, prema Crkvi i svemu onome što je njeno, koji se ispoljava u svakoj danoj prilici od strane onih koji su pozvani da budu čuvari reda i sloboda.

U oslobođenu otadžbinu došli smo iz dugogodišnjeg ropstva s najboljom namerom i najiskrenijom željom da poslužimo dobru svoje Crkve, Svoje zemlje i Svoga Naroda. Prvim Svojim izjavama i aktima nastojali smo da ulijemo poverenje u buduće međusobne odnose rukovodećih faktora sa Vama na čelu; da stišamo strasti, umirimo duhove uznemirene dotadašnjim nepovoljnim tokom međusobnih odnosa, i da učinimo sve što je do Nas da se stvori atmosfera poverenja i saradnje između crkvenih i državnih vlasti. Verujući, da je ovoj napaćenoj zemlji danas mir potrebniji od ičega, Mi smo večito propovedali mir i ljubav, ne iznoseći ni pred svoju pastvu, a kamo li pred svetsku javnost ono što je našu dušu teško potresalo, povodom svakodnevnih izveštaja koje smo primali iz svih krajeva naše zemlje, o nekažnjenom gonjenju i uništavanju crkvenih prava i sloboda i najsvetijih tradicija naše prošlosti. Mi smo više puta odbili da stranim novinarima i stranim predstavnicima dajemo bilo kakve izjave, da ne bi ničim oštetili ugled naše zemlje u inostranstvu, nego smo, i kad nam je najteže bilo, njen ugled čuvali i veličali. Mada bez ikakvih instrukcija od strane naše Vlade, Mi smo prilikom naše posete Ruskoj Crkvi, koja je pala u možda najkritičnijem momentu odnosa između naše i te zemlje, umeli da dostojanstveno reprezentujemo i Svoju Crkvu i Svoju zemlju i da s puno časti izvršimo dužnu misiju.

Mi nismo začuđeni nepažnjom i ispadima od strane organa naših vlasti prema Srbskoj Pravoslavnoj Crkvi samo zato, što to ona ničim sa svoje strane nije zaslužila, nego još više zato što ne vidimo primera takvog postupanja ni u zemljama narodne demokratije, ni u kapitalističkim zemljama.

Mi se pitamo šta se hoće sa taktikom sistematskog ugušivanja Srbske Pravoslavne Crkve? Tim više što Srbska Crkva nikad nije bila destruktivna nego stvaralačka i narodna. Nju ne treba gušiti nego pomoći da zaleči svoje rane i nastavi svoj istorijski put koji je uvek bio prav i slavan.

Mi smo uvek bili skloni verovanju da svi ekscesi koji se prema Srbskoj Crkvi čine, evo već neprekidno četiri godine, nisu proizvod nekog plana, niti direktiva datih od rukovodećih organa naše zemlje, nego su posledice samovolje, nerazumevanja i neupućenosti mesnih vlasti. U tom smislu smo redovno i upućivali naše pretstavke i žalbe višim državnim forumima, a naročito Državnoj i Zemaljskim Komisijama, moleći za intervenisanje i otklanjanje grešaka. Nažalost, retki su slučajevi da je nekad postignut pozitivan uspeh po svim tim našim intervencijama, a još ređi da je primljen bilo kakav odgovor ili obaveštenje po predmetu o kome se radilo. Može se reći čak i to da je svaka naša molba i pritužba izazvala još veći pritisak baš onde gde nas je bolelo, tako da se dobija utisak da je Srbska Pravoslavna Crkva u našoj zemlji bez ikakve zakonske zaštite!

Ove činjenice, kao i činjenice da se gušenje crkvenih prava i sloboda javlja u raznim krajevima naše zemlje, a po istim postupcima i metodama, stvaraju uverenje da se sistematski nastojava, da se onemogući život i rad Srbske Pravoslavne Crkve.

Svesni dalekosežnosti i štetnosti posledica koje bi mogle nastati iz daljeg zaoštravanja sadašnjih odnosa, i to koliko po Crkvu toliko i po Državu, Mi smatramo da je danas mudro i patriotski sve učiniti da se stanje popravi. Po svim pitanjima za koja se smatra da su sa strane Crkve otvorena i nerešena, Srbska Crkva je spremna da, bilo u ličnom kontaktu, bilo u pismenoj formi, dade pismena objašnjenja. Ali zato smatra da bi od strane državne vlasti trebalo Crkvi dati najnužniju zaštitu u njenom delovanju od ma čije samovolje. Smatrajući da je neophodno potrebno da nastupi preokret u poremećenim odnosima između Srbske Crkve i Države, Mi ovo pitanje smatramo hitnim i molimo da mu se pokloni potrebna pažnja. U protivnom slučaju Srbskoj Crkvi će ostati bar to da je sa svoje strane sve uočila što joj je bila dužnost i da na njoj ne leži nekakva odgovornost za dalji razvoj međusobnih odnosa.

To su pobude koje su nagnale Nas sa Svetim Arhijerejskim Sinodom, da se obratimo neposredno Vama kao Šefu Države, u nadi da ćemo kod Vas naići na shvatanje i mirno rasuđivanje po celom ovom problemu, s molbom da uzmete u razmatranje ovo sudbonosno pitanje i date potsticaj za njegovo što skorije rešavanje.

Pošto su u pretstavkama upućenim 17. septembra 1946, 3. februara 1947, 21. maja 1947. godine i 13. decembra 1948. godine Pretsedništvu Savezne Vlade FNRJ, bilo neposredno, bilo preko Državne Komisije za verske poslove, kao i u mnogobrojnim posebnim pretstavkama iznesene dokumentovane i obrazložene žalbe sa detaljnim podacima, Mi se u ovoj pretstavci nećemo upuštati u nabrajanje i detaljno izlaganje nezakonitih postupaka prema Srbskoj Pravoslavnoj Crkvi. Smatramo ipak za svoju dužnost da prednja svoja izlaganja potkrepimo najmarkantnijim činjenicama iz kojih će se videti kakve je sve nezgode morala da proživljuje Srbska Pravoslavna Crkva od oslobođenja do danas.

1) Jedinstvo Srbske Pravoslavne Crkve, razbijeno od okupatora naše zemlje, nije uspostavljeno do danas, posle pune četiri godine od oslobođenja. Još i danas nije dopušteno pretstavnicima Srbske Pravoslavne Crkve da se vrate u svoja mesta službovanja, u Makedoniju, niti da tamo vrše svoje funkcije, tako da su danas tri eparhije, koje su sastavni deo Srbske Pravoslavne Crkve, ostale bez svojih kanonskih Episkopa, od ove potpuno otsečene i skoro bez ikakve kanonske veze i jedinstva sa njom.

2) Preko 60 sveštenika nalazi se danas na robiji, a među njima i jedan Arhijerej.

3) U najnovije vreme dešavaju se neverovatni slučajevi proterivanja sveštenika sa svojih parohija u mesto rođenja i to sveštenika koji su na svojoj parohiji kao stalni, proveli decenijama.

4) U cilju zaplašivanja sveštenika i demoralisanja njihove pastve izvršen je niz grubih fizičkih napadaja na Arhijereje i sveštenike. Vladika bački gažen je i premlaćen u Odžacima na dan 16. 8. 1946. godine gde je došao radi kanonske posete, a tom prilikom je sveštenik Milenko Cvejanov izboden nožem od organizovane rulje. Mitropolit zagrebački je fizički napadnut i nemilosrdno zlostavljan u Pakracu na dan 14. 7. 1947. godine gde je bio došao da preuzme dužnost administratora eparhije, a do današnjeg dana otežava mu se da preuzme svoju mitropolitsku dužnost u Zagrebu. Mitropolit skopski je nasilno isteran iz Vranja na dan 10. 9. 1947. godine a iz njega je proteran i Crkveni sud eparhije skopske iz Vranja gde mu je bilo sedište. Vladika gornjokarlovački je u Kistanju na dan 17. 10. 1947. godine, kad je pošao da obiđe dalmatinsku eparhiju, koju administrira, pošto je zlostavljan, prisiljen da se vrati natrag. Vladika budimljansko-polimski je inzultiran u crkvi manastira Svete Trojice kod Pljevalja na drugi dan Duhova 1948. godine i dok je od strane rulje predvođene od Nedeljka Golubovića, činovnika državne prodavnice u Pljevljima, unutrašnjost hrama rušena i demolirana, on je nekoliko sati držan u oltaru u smrtnoj opasnosti. Tom prilikom je vršena nužda pred crkvom i izmetom mazana ikona pred crkvenim vratima. Hram je ličio na pustoš kao da su vandali tuda prošli, što je narod potsećalo na teške dane našeg robovanja pod Turcima. U tim krajevima prema muslimanskim bogomoljama i sveštenstvu ovako se ne postupa, niti je u vreme petka ili muslimanskih praznika ovakav napad igde izvršen. Na sve naše pretstavke povodom ovih teških slučajeva nismo dobili nikakvih odgovora od nadležnih državnih vlasti, niti znamo da li je ko po ovim slučajevima pozivan na odgovornost i kažnjen.

Kada je ovako postupano sa crkvenim dostojanstvenicima, nije teško stvoriti sliku svakodnevnih izgreda prema sveštenstvu, koji su mučeni, zlostavljani i na svaki način zastrašivani samo da se odreknu svoje službe. Spominjemo samo poslednji slučaj napada na sveštenika. To je slučaj sveštenika Manojla Krge iz Vrela kod Titove Korenice, koji je na dan 21. 1. 1949. godine u Titovoj Korenici, u prisustvu žene i sestre, kocima isprebijan na očigled vlasti a pri izlazu iz Vojnog otseka gde je bio službeno pozvat.

Istovremeno sa ovim organi državne vlasti pozivaju pretsednike, blagajnike i sekretare crkvenih opština nagovarajući ih da napuste svoju dužnost kod Crkve, podvlačeći da vlasti nepovoljno gledaju na lica koja su funkcioneri crkvenih opština, jer sarađuju sa sveštenikom.

5) Nebrojeni su slučajevi sprečavanja tradicionalnih verskih litija o Bogojavljenju i hramovskim slavama, badnjačarskih povorki i drugih lepih narodnih i verskih običaja. Isto tako, veoma česti su slučajevi ometanja službe Božje u hramovima, bilo igrankom za vreme bogosluženja pred crkvom, bilo upadanjem u crkvu za vreme bogosluženja i pravljenja nereda. Sami organi milicije u Bukoviku, sreza pljevaljskog, upali su na samo Bogojavljenje za vreme bogosluženja u crkvu, dobacivali svešteniku razne teške i nepristojne izraze i pretili da će mu počupati bradu. Organi vlasti u Nadinićima, srez gatački, naredili su svešteniku da s mesta prekine crkveni obred i uputi se u Nevesinje gde se ima javiti Mesnom odboru. Kad je tamo stigao (daleko 43 kilometra) rečeno mu je da ga niko zvao nije. U Leskovcu je, na primer, veliki broj lica kažnjen znatnim novčanim kaznama samo zato što je sudelovao u litiji.

6) Obesvećenje hramova, pretvaranjem istih u magacine za žito ili suncokret (Orahovac, Uroševac i Sjenica), dozvoljavanje da pitomci dečjih domova, pod nadzorom vaspitača, po crkvama uništavaju sve što im do ruke dođe (slučaj u Blacu i slučaj u Borču), nezainteresovano posmatranje kako pojedinci ili grupe upadaju u hramove gde vrše najgrublje ekscese, izazivačko ponašanje državnih funkcionera, koji u crkve ulaze s kapom na glavi i cigaretom u ustima, česte su pojave u svima krajevima zemlje.

Koliko se daleko ide u ovom pogledu karakterističan je slučaj u Šuljmu (Srem). Crkva je obijena, u crkvi izvršeno demoliranje i uništavanje i svršena nužda u samom hramu, pa i u Svetom Putiru, iz koga se narod pričešćuje. Ovo se desilo u vremenu kad je ključ od crkve držao Mesni Narodni Odbor, koji ga je oduzeo od crkvene uprave, da bi na crkvenoj kuli postavio osmatračnicu za nadzor nad žetvom i vršidbom žita. Obavešten o svemu ovome, sekretar M. N. O. odgovorio je pretsedniku crkvene opštine: "A valjda ti žao što se vrši nužda u crkvi?" Vlasti su izvršile uviđaj i obećale da će krivci biti kažnjeni, ali nije poznato da je do sada išta učinjeno.

7) U isto vreme ruše se bogomolje, crkvene zgrade i ovaj se materijal otima i odnosi za svrhe koje nemaju veze sa crkvenom službom. U Eparhiji gornjokarlovačkoj, gde su ustaše uništile 145 crkava i 44 kapele, srušene su sada odlukom mesnih vlasti, mesto da budu opravljene, oštećene crkve u Ploči, Komiću, Mutiliću i Srednjoj Gori. Crkve u Jasenku i Počitelju, koje su slučajno bile ostale neoštećene, takođe su srušene. Istih slučajeva ima i u Srbiji (G. Toplici, Đurđevo), Bosni (Skugrić, sr. Modrić i dr.) u Sremu (Brestač). U Rožaju je na traženje narodnog poslanika dinamitom dignuta u vazduh postojeća crkva da bi se materijal upotrebio u druge svrhe.

Pored rušenja, česti su primeri i oduzimanja crkvenih imanja, bespravnih seča crkvenih šuma od strane organa državnih vlasti, zauzimanja episkopskih domova, parohiskih domova, pa i čitavih manastira, kao što je slučaj manastira Gornjaka u eparhiji braničevskoj i Gornjeg Matejevca u eparhiji niškoj, a da pri tom crkvene vlasti nisu ni obaveštene.

Za sve ovo napred navedeno Mi smo naveli samo pojedine slučajeve, a njih je inače bezbroj, i sa čuđenjem se mora konstatovati da se ovako postupa samo prema Srbskoj Pravoslavnoj Crkvi.

8) Po ustavnim propisima verska nastava je slobodna, ali pod nadzorom države. Državne vlasti su našle da će se nadzor najbolje ostvariti ako se ona bude vršila u školama i nisu dozvolile predavanje veronauke izvan škola. Crkva je primila bez pogovora ovakvo rešenje. Veroučiteljima je otkazana državna služba, Crkva je primila i veroučitelje. Svaki veroučitelj je morao dobiti odobrenje za rad. I po tom je postupljeno. Kad je sve učinjeno, onako kako su državne vlasti tražile, i kad se videlo da ogroman broj dece hoće da uči veronauku, prešlo se je na razne prikrivene i nedolične metode onemogućavanja verske nastave. Mesto da se istupi otvoreno pa zakonom uopšte zabrani verska nastava, ako i mora da tako bude, čine se sve moguće šikane i prema veroučiteljima, i prema deci, pa čak i prema roditeljima dece. Slobodu verske nastave ometaju i školske vlasti, i nastavnici, i razne organizacije, a metode ometanja sigurno nisu pozitivne. Ima slučajeva otvorenog i grubog isterivanja veroučitelja iz školske zgrade, kao što je postupio direktor II muške gimnazije u Beogradu, ili pak Okružni Odbor u Svetozarevu koji veroučitelju svojim rešenjem otvoreno i nedvosmisleno "zabranjuje rad u školi i svaki dodir sa decom van škole".

9) Od celokupne pravoslavne verske štampe u FNRJ ostao je bio još jedino "Glasnik" Srbske Patrijaršije, koji se štampao u svega 2500 primeraka, i izdanja godišnjih kalendara.

Međutim, i ovoj minimalnoj delatnosti pravoslavne štampe čine se velike smetnje. U toku 1948. godine, mesto 12, svega su mogla da izađu 4 broja "Glasnika", i to svaki sa zakašnjenjem od nekoliko meseci. Malih džepnih kalendara štampano je jedva oko 100.000 komada, a velikih kalendara trebalo je da se štampa oko 40.000 i već je bilo izvršeno slaganje, ali u zadnjem času je slog rasturen i štampanje sasvim onemogućeno. Ovo je teško pogodilo kako vrhovnu crkvenu upravu, tako i sve verne koji su taj kalendar godinama kupovali i čitali i koji je stalno i nesmetano do sada izlazio, a danas ga ne mogu dobiti. Naša Crkva prima crkvenu štampu iz raznih zemalja i vidi kako se svuda nesmetano ona širi. Iz Sovjetskog Saveza, Rumunije i Bugarske redovno stižu crkveni časopisi. Kakav će utisak dobiti i kakav će materijal imati neprijatelji naše zemlje u inostranstvu, o slobodi crkvene štampe u našoj zemlji, po načinu izlaženja našeg "Glasnika".

10) Zakonom o državnim matičnim knjigama od 1. aprila 1946. godine propisane su državne matične knjige, a matičnim knjigama koje je vodila Crkva, data je i dalje snaga javnih isprava o činjenicama upisanim u njih pre stupanja na snagu ovog zakona. Sveštenici su dužni, na zahtev zainteresovanog lica ili državnih organa, davati izvode iz knjiga o upisima izvršenim pre stupanja na snagu ovoga zakona, a dužni su i državnom matičaru staviti na raspoloženje knjige radi uvida ili prepisivanja.

Sveti Arhijerejski Sinod izdao je uputstva sveštenstvu da se strogo pridržava propisa ovog zakona i dao im potrebna objašnjenja o načnu daljeg rada. Pošto bi stvaranje novih knjiga radi ubeležavanja Crkvi potrebnih podataka o izvršenim obredima, stajalo Crkvu milionske sume, a teško bi ih bilo i izraditi, sveštenici su upućeni da u iste knjige, pošto zaključe upise do stupanja na snagu zakona, nastave upisivati podatke o obavljenim krštenjima, venčanjima i opelima. Naravno da dalji upis ne bi imao karakter javne knjige, a sam zakon ovakav postupak nije ničim zabranio.

Međutim, 5. januara 1949. godine izašao je Zakon o izmenama i dopunama ovog zakona. Ovaj zakon predviđa novčanu kaznu od 10.000 dinara ili popravni rad do tri meseca, pored oduzimanja i matičnih knjiga, za one verske pretstavnike koji izvrše nove ili naknadne upise u matične knjige koje su zaključene.

Mesto da se ova uredba primeni od dana stupanja na snagu ovog propisa o izmenama, državni organi su stali da oduzimaju matične knjige i kažnjavaju one sveštenike koji su posle stupanja samog zakona iz 1946. godine upisivali bilo kakve upise. Pošto su to Srbski pravoslavni sveštenici po uputstvu Sinoda činili skoro svi, nastalo je masovno oduzimanje knjiga i kažnjavanje sveštenstva, pa čak i oduzimanje arhiva i pečata crkvenih. Oduzimane su čak i nove, prazne neupotrebljene matične knjige, registri, domovnici i druge knjige, koje služe samo verskim potrebama, kao da se sprovodi likvidacija Crkve.

Bilo je, dakle, potrebno jedan zakon rđavo protumačiti, i dati mu snagu i za vreme pre nego je donesen, samo da se i ova prilika iskoristi da se Srbskoj Crkvi oduzmu matične knjige koje je ona ustrojila i vodila stotinama godina i da se sveštenstvo dovede u težak položaj.

11) Zakonom o agrarnoj reformi oduzeta je Crkvi sva zemlja u površini od 20.000 hektara, a ostavljen joj je samo minimum od 10 hektara po jednoj crkvenoj ustanovi, sa izuzetkom ustanova većeg značaja. Taj minimum nije Crkvi ostavljen kao zemljoradniku, nego kao ustanovi posebnog značaja, da posluži njenim posebnim potrebama. Te minimalne količine zemljišta ostavljenog Crkvi nemaju nikakvog značaja po opšte privredne prilike, a za Crkvu i sveštenika ipak nešto znače. Specijalno znače za manastire koji mogu da imaju veći broj monaha i monahinja i koji imaju i drugih posebnih potreba.

Crkva nije mogla ni slutiti da će i ovaj minimum, koji joj je po njenom shvatanju, na osnovu ocene zakonodavca, ostavljen na potpuno slobodno raspolaganje, biti podvrgnut takvim nametima, teretima i odgovornostima da bi bolje bilo da joj nije ni dat.

Mesne vlasti stale su, pre svega, na stanovište da i na Crkvu primenjuju, kao na zemljoradnike, Zakone o otkupu viška žitarica i mesa i da ne priznaju zakupne odnose, a kasnije su počele da, mimo sve zakonske propise, prisiljavaju Crkve i manastire da ulaze u radne zadruge kao da je crkvena opština ili manastir fizičko telo.

Sve ove mere mesnih vlasti propraćene su sa neprilikama za crkvene ustanove. Nisu bili retki slučajevi kažnjavanja i hapšenja sveštenika ili crkvenoopštinskih odbornika rad neispunjavanja obaveza koje oni nisu mogli ispuniti, ali sav dosadašnji pritisak je sitan prema pritisku koji se vrši sad, povodom apsurdnog zahteva koji se postavlja da crkve i manastiri stupaju u radne zadruge. Manastiru Vojlovici je, na primer, razrezana ogromna količina mesa, ili da stupi u radnu zadrugu. Isti je slučaj sa manastirom Privina Glava i drugim manastirima, a na crkvene opštine u Sremu izreda se čini pritisak da svoja imanja unesu u radne zadruge.

Srbski manastiri koji su u našoj prošlosti odigrali ogromnu pozitivnu ulogu i nadživeli mnoga zla vremena, stupanjem u radne zadruge bili bi konačno likvidirani, jer se monaška duhovna služba ne bi mogla dovesti u sklad sa njihovim obavezama prema zadruzi, te bi manastirima svaki dalji opstanak bio onemogućen.

Na taj način je jedina zakonska pogodnost da je Crkvi ostavljen minimum zemljišta izvrnuta u veliku stvarnu nepogodnost i nepriliku za Crkvu, ma da ne postoji ni jedan zakonski propis koji bi pravdao ovakvo postupanje.

12) Uporedo sa ovakvim tretiranjem crkvenog zemljišta i sa preostalom crkvenom imovinom, ma u kakvoj se formi ona nalazila, postupa se slično.

Parohiski domovi se bezpravno oduzimaju i iz njih izbacuju sveštenici i crkvene kancelarije, da bi se uselila bilo privatna lica bilo nadleštva. Mnogi parohiski domovi bez milosti su rušeni, materijal razvlačen i upotrebivan za građenje, a retko gde je tražen kontakt sa Crkvom ili joj davana odšteta. Usred Beograda uselilo se građevinsko preduzeće "Rad" u zidine započetog velelepnog hrama Svetoga Save gde ruši i uništava ono što je svetinja Srbskoga Naroda. Ima slučajeva rušenja ne samo parohiskih domova nego i samih crkava radi podizanja zadružnog doma. Česti su slučajevi podizanja zadružnih domova uz samu Crkvu, da bi se zagradio ulaz ili omela dalja namena hrama. Sve se to izvodi uz potpuno ignorisanje Crkve i njenih prava, tako da se ne može oteti utisku da nijedna dobra i korisna stvar u našoj zemlji ne može sprovesti, a da to ne bude na štetu interesa i ugleda Srbske Pravoslavne Crkve.

13) Pitanje socijalnog osiguranja sveštenstva i njihovih porodica rešava se na vrlo nesocijalan način. Sveštenicima-penzionerima koji imaju pravo na penziju od države uskraćuje se to pravo. Sveštenici-penzioneri koji imaju pravo na penziju od crkvenih fondova ostavljaju se skoro na ulici. Ti fondovi koji su po Zakonu o socijalnom osiguranju morali biti primljeni u sklop državnog socijalnog osiguranja, primljeni su samo delimično. Pa i ono što je primljeno sad se namerava da se delimično vrati Crkvi, tako da nijedan sveštenik ne bi ostao penziono osiguran. Na ovom mestu bilo bi preopširno iznositi ceo ovaj problem, tim pre što je on izložen u raznim podnescima Pretsedništvu Vlade. Jedno je sigurno: pitanje socijalnog obezbeđenja sveštenstva krupno je pitanje javnog interesa, a njemu od merodavnih do sada nije poklonjena nikakva potrebna pažnja. Po sredi su ne samo humani i moralni obziri, nego i postojeća i nesumnjiva obaveza države, koja se ne ispunjuje. Ministarstvo Rada FNRJ, odnosi se prema ovom pitanju na način koji začuđava.

14) Pošto su Crkvi oduzeti svi glavni materijalni izvori, a njeni su fondovi u Državnoj hipotekarnoj banci valutnom reformom desetkovani, Crkva je morala da nađe neke izvore za svoje potrebe. Sakupljanje dobrovoljnih priloga od vernih bio bi najprirodniji izvor za izdržavanje Crkve. Međutim to se stalno ometa, pa je trebalo tražiti i druge izvore. Uviđajući tu situaciju i sama Država je u članu 25. Ustava predvidela verskim zajednicama pomoć. Ta pomoć je dosad u nekoliko mahova Crkvi i davana, na čemu mi i ovom prilikom izražavamo svoju zahvalnost. Ali ta pomoć je nedovoljna, naročito s obzirom na oko 1000 penzionera koje treba izdržavati. Crkva, uostalom, i ne želi da sve svoje potrebe i nevolje prebacuje na Državu, nego da i sama, sopstvenim snagama i sretstvima, iznalazi puteve i načine za svoje egzistiranje. Ispitujući način izdržavanja Ruske Pravoslavne Crkve i drugih crkava, došli smo do zaključka da je najprirodniji izvor za izdržavanje Crkve izrada sveća, ikona, molitvenika i drugih čisto crkvenih utvari za potrebe vernih. U tu svrhu i osnovali smo Zavod za izradu sveća Srbske Pravoslavne Crkve u nadi da će nas i država pomoći oprostom poreza i potrebnim materijalom za izradu sveća. Isprva smo doista i pomagani. Dato nam je nekoliko vagona parafina, a pošto Zavod izrađuje sveće samo za crkve, a ne za spoljni svet u privredne svrhe, dobili smo i oprost od poreza na dohodak.

Nažalost, ima već dve godine da nikakvog materijala za izradu sveća ne dobijamo, čak nam se u najnovije doba ne daje ni pamuk za fitilj od otpadaka iz fabrika. Uz to se od Zavoda traži porez na promet proizvoda koji iznosi preko jedan milion dinara mesečno. Na taj način Crkva ono što prima od Države kao pomoć vraća joj u vidu poreza, te i ova jedina stvar gde smo mogli ukazati na pažnju i pomoć državnih vlasti, gubi svaki značaj i isčezava.

Dotaknuvši se uglavnom pitanja koja danas stoje otvorena između Srbske Pravoslavne Crkve i Države, a čije bi pravilno rešenje sigurno imalo povoljno dejstvo ne samo po odnose između Crkve i Države, nego i po opšte prilike u našoj zemlji. Mi smatramo da smo ovom inicijativom izvršili deo svoje dužnosti.

Verujući u Vašu dobru volju, Mi se nadamo, Gospodine Pretsedniče, da je Vama lično stalo da dođe do sređivanja odnosa između Crkve i Države, pa stoga očekujemo da ova Naša inicijativa neće ostati bez povoljnog dejstva za budući povoljan razvoj i normalizovanje tih odnosa. U tom uverenju Mi Vas molimo, Gospodine Pretsedniče, da izvolite primiti izraze Našeg osobitog poštovanja.

Pretsednik Svetog Arhijerejskog Sinoda

AEM i PATRIJARH SRBSKI GAVRILO, s. r.

 

 

 

Edited September 25, 2015 by slow