Liberalizacija SPC

[Tolaa]

Bitno je da momak nije muzeloznik. Nista drugo nije problem kad ti deda-stric ima boba na speed dial-u.

[Lord Protector]

Svako nosi svoj krst. To da li li je baba šef narko klana ili bratanac masovni ubica je u Gospodovim očima nebitno sve dok čovek nije svesno učestvovao, pomagao ili omogućio ta dela svog rođaka. U svakoj familiji postoji neka siva ili crna ovca. Niko ne odgovara za tuđe postupke već samo za svoje.

Edited September 30, 2014 by slow

[gospa buba]

Svako nosi svoj krst. To da li li je baba šef narko klana ili bratanac masovni ubica je u Gospodovim očima nebitno sve dok čovek nije svesno učestvovao, pomagao ili omogućio ta dela svog rođaka. U svakoj familiji postoji neka siva ili crna ovca. Niko ne odgovara za tuđe postupke već samo za svoje.

amen. svakog dana chovek da se seti, kad krene da drma kapiju poreskog obveznika.

Edited September 30, 2014 by gospa buba

[Paul]

Svako nosi svoj krst. To da li li je baba šef narko klana ili bratanac masovni ubica je u Gospodovim očima nebitno sve dok čovek nije svesno učestvovao, pomagao ili omogućio ta dela svog rođaka. U svakoj familiji postoji neka siva ili crna ovca. Niko ne odgovara za tuđe postupke već samo za svoje.

a oklen se to zna...recmo ovo sa ocima?

[Nesh]

Nesto nisam pratio poslednja zbivanja. Jel okacio patrijarh dopis i sledstvujuca pitanja (od 1 do n) organizatorima dvadesetooktobarske vojne parde koja ce se odrzati 16. oktobra? Jel dao blagoslaov da se "paradira" o nesvom trosku i netrosku nalogodavaca? Tj o trosku gradjana Srbije!

 

Ili mozda SPC nema jos pravu kalkulaciju? Troskovnu, naravno.

 

Pa zivimo, kako rece patrijarh, u ekonomski osakacenoj Srbiji. Sta ce nam to paradiranje? Mislim, samo pitam.

Edited October 1, 2014 by Nesh

[Turnbull]

Odličan tekst Blagoja Pantelića.
 

Jevandjelje i (ne)nasilje: (Ne)opravdanost rata

 

 

 

Te­ri­to­ri­ja na ko­joj se tre­nut­no vo­di lo­kal­ni rat­ni su­kob sa glo­bal­nim po­sle­di­ca­ma pod ju­ris­dik­ci­jom je Mo­skov­ske Pa­tri­jar­ši­je ko­ja se u po­zna­tom do­ku­men­tu iz 2000. go­di­ne iz­ja­sni­la i o ra­tu. Osmo po­gla­vlјe ovog do­ku­men­ta ko­ji no­si na­ziv Osno­vi so­ci­jal­ne kon­cep­ci­je Ru­ske Pra­vo­slav­ne Cr­kve (skr. Osno­vi) po­sve­će­no je ra­tu i mi­ru, nje­ga či­ne pet pot­po­gla­vlјa od ko­jih su pr­va če­ti­ri po­sve­će­na ra­tu, a sa­mo jed­no, po­sled­nje mi­ru. S ob­zi­rom na to da je to je­dan od ret­kih zva­nič­nih do­ku­me­na­ta ne­ke po­me­sne Cr­kve, i da se ono što je na­ve­de­no u nje­mu če­sto tre­ti­ra kao ofi­ci­jal­ni stav Pra­vo­slav­ne Cr­kve, neo­p­hod­no je ukrat­ko se osvr­nu­ti i na sa­dr­žaj pa­ra­gra­fa ko­ji se ba­ve na­šom te­mom.

Au­to­ri ovog do­ku­men­ta i oni ko­ju su gla­sa­li za nje­go­vo usva­ja­nje, sma­tra­ju da je rat „fi­zič­ka po­ja­va skri­ve­ne du­hov­ne bo­le­sti čo­ve­čan­stva – bra­to­u­bi­lač­ke mr­žnje (Post. 4, 3–12)“; po­red to­ga do­da­ju da ubi­stvo, bez ko­ga ne­ma ra­ta, pred­sta­vlјa „te­žak zlo­čin pred Bo­gom, ono što je stro­go za­bra­nje­no za­po­ve­šću: ‘Ne ubij’ (Izl. 20, 13).“ Jed­no­stav­no re­če­no: „rat je zlo“. Upr­kos na­ve­de­nom, ar­hi­je­re­ji RPC su mi­šlјe­nja da hri­šća­ne ži­vot­ne okol­no­sti pri­mo­ra­va­ju da uče­stvu­ju u raz­li­či­tim bit­ka­ma. Sto­ga, „ia­ko rat sma­tra za zlo, Cr­kva ipak, uko­li­ko se ra­di o za­šti­ti bli­žnjih i us­po­sta­vlјa­nju na­ru­še­ne prav­de, ne za­bra­nju­je svo­jim čla­no­vi­ma uče­šće u rat­nim dej­stvi­ma. U ta­kvim slu­ča­je­vi­ma rat se sma­tra ne­že­lјe­nim, ali ipak nu­žnim sred­stvom“.

Na­ve­de­ni raz­lo­zi – za­šti­ta bli­žnjih i us­po­sta­vlјa­nje prav­de – upu­ću­ju na to da Mo­skov­ska Pa­tri­jar­ši­ja po­dr­ža­va is­klјu­či­vo uče­stvo­va­nje u od­bram­be­nom ra­tu. A ute­me­lјe­nje ta­kvog sta­va po­ku­ša­va da pro­na­đe u Hri­sto­vim re­či­ma iz opro­štaj­ne be­se­de: „Od ove lјu­ba­vi ni­ko ne­ma ve­će, da ko ži­vot svoj po­lo­ži za pri­ja­te­lјe svo­je“ (Jn. 15, 13). Me­đu­tim, ka­da se pa­žlјi­vi­je po­gle­da kon­tekst vi­di se da je smi­sao Hri­sto­vih re­či u pot­pu­no­sti su­pro­tan sta­vu au­to­ra Osno­va: Hri­stos ne po­zi­va u od­bra­nu bli­žnjih na­si­lјem, već je upra­vo on, ko­ji po­la­že ži­vot za bli­žnje, žr­tva onih ko­ji to či­ne. Ni­je isto stra­da­ti za pri­ja­te­lјe i ubi­ja­ti za njih. Lju­bav pre­ma bli­žnjem se do­ka­zu­je žr­tvom, a ne na­si­lјem, čak se ta lјu­bav ne od­no­si sa­mo na nje­ga već i na one ko­ji mu či­ne zlo (hri­šćan­ska ide­ja lјu­ba­vi je ra­di­kal­na, od­no­si se na sve bez iz­u­ze­ta­ka).

U na­stav­ku je na­ve­de­na jed­na epi­zo­da iz ži­ti­ja Sve­tog rav­no­a­po­stol­nog Ki­ri­la ka­ko bi se ube­dlјi­vi­je po­ka­za­la is­prav­nost na­ve­de­nog (u pot­pu­no­sti po­gre­šnog) tu­ma­če­nja Hri­sto­vih re­či. Ra­di se o ras­pra­vi Sve­tog Ki­ri­la sa Sa­ra­ce­ni­ma ko­ji su mu pri­go­vo­ri­li da hri­šća­ni ni­su do­sled­ni Hri­sto­vom uče­nju, jer ume­sto da se mo­le za ne­pri­ja­te­lјe i okre­ću dru­gi obraz pro­go­ni­te­lјi­ma oni ih ubi­ja­ju. Sve­ti Ki­ri­lo je na to uz­vra­tio pi­ta­njem da li će sa­vr­še­ni­je is­pu­ni­ti za­kon, u ko­me su na­ve­de­ne dve za­po­ve­sti, onaj ko is­pu­ni jed­nu ili obe za­po­ve­sti, a oni, na­rav­no, od­go­vo­ri­še onaj ko is­pu­ni obe. On­da je on re­kao da je Hri­stos po­red na­ve­de­nih za­po­ve­sti do­dao i to da je naj­ve­ća lјu­bav ka­da se ži­vot po­lo­ži za pri­ja­te­lјe (Jn. 15, 13). Uz­gred, in­te­re­sant­no je da se u ovom po­gla­vlјu po­seb­no ne na­vo­di Hri­sto­va za­po­vest o ne­su­prot­sta­vlјa­nju zlu si­lom iz Be­se­de na go­ri (Mt. 5, 38–39) ko­ja je od su­štin­ske va­žno­sti za tu­ma­če­nje fe­no­me­na ra­ta, već se po­ja­vlјu­je sa­mo unu­tar pi­ta­nja ko­je su Sa­ra­ce­ni upu­ti­li Sve­tom Ki­ri­lu.

Na osno­vu re­če­nog, Sve­ti Ki­ri­lo iz­vo­di sle­de­ći za­klјu­čak: „Eto za­to ve­li­ko­du­šno tr­pi­mo uvre­de ko­je se či­ne na­ma kao po­je­din­ci­ma, dok u dru­štvu jed­ni dru­ge šti­ti­mo i ži­vo­te svo­je po­la­že­mo na bo­ji­štu ra­di bli­žnjih.“ O ova­kvom sta­vu je već bi­lo re­či, ta­ko da ne­ma smi­sla po­na­vlјa­ti se, ali je neo­p­hod­no za­dr­ža­ti se na onom što je po­tom kon­sta­to­vao Sve­ti Ki­ri­lo a ci­ti­ra­li au­to­ri Osno­va. Na­i­me, za­šti­ta bli­žnjih je, po nje­go­vom uve­re­nju, neo­p­hod­na i ka­ko bi se ne­pri­ja­telј spre­čio da hri­šća­ne pre­ve­de u dru­gu ve­ru: „To či­ni­mo [odbrana bližnjih] da ne bi­ste, uko­li­ko za­ro­bi­te na­še su­gra­đa­ne, za­jed­no sa te­lom i du­šu nji­ho­vu po­ro­bi­li, pri­si­lјa­va­ju­ći ih na od­ri­ca­nje od ve­re i na bo­go­pro­tiv­na de­la.“ U kraj­njoj li­ni­ji, Sve­ti Ki­ri­lo sma­tra da tre­ba oruž­jem spre­či­ti no­mi­nal­ne hri­šća­ne da pro­me­ne ve­ru. Istin­ski hri­šća­nin je spre­man na mu­če­ni­štvo i ni­je mu po­treb­na ni­ka­kva fi­zič­ka za­šti­ta; o to­me naj­bo­lјe go­vo­re mar­ti­ro­lo­gi­ji, a na­ro­či­to oni iz ra­no­hri­šćan­skog do­ba.

Na kra­ju se au­to­ri Osno­va osvr­ću na mo­ral­ne gra­ni­ce ra­ta. Na­ve­de­na su tri prin­ci­pa ko­ji­ma se te gra­ni­ce utvr­đu­ju: lјu­bav pre­ma bli­žnji­ma, na­ro­du i otadž­bi­ni; raz­u­me­va­nje po­tre­ba dru­gih na­ro­da; i ube­đe­nje da se ne­mo­ral­nim sred­stvi­ma ne mo­že slu­ži­ti do­bro­ti svog na­ro­da. Kao što je već po­me­nu­to, lјu­bav pre­ma bli­žnji­ma, uko­li­ko se sle­di Hri­stov pri­mer, do­ka­zu­je se bez­u­slov­nom žr­tvom, a ni­ka­ko na­si­lјem. U slu­ča­ju dru­gog na­če­la ni­je ja­sno o ko­jim tač­no po­tre­ba­ma je reč, ta­ko da je nje­go­va ana­li­za sa­da ne­mo­gu­ća. Što se tre­ćeg prin­ci­pa ti­če, on je pri­hva­tlјiv sa­mo uko­li­ko se pri­hva­ti eti­ka Be­se­de na go­ri, po­seb­no za­po­vest o ne­pro­ti­vlјe­nju zlu na­si­lјem, ali u tom slu­ča­ju nji­me se ne mo­že oprav­da­va­ti ni­ka­kav rat­ni su­kob.

Pri­li­kom de­fi­ni­sa­nja pra­ved­no­sti ra­ta, u Osno­vi­ma su ko­ri­šće­ni ar­gu­men­ti iz av­gu­sti­nov­ske tra­di­ci­je. Na­ve­de­no je osam mo­gu­ćih raz­lo­ga za ot­po­či­nja­nje ra­ta na svo­joj ili tu­đoj te­ri­to­ri­ji, a po­sled­nji sa­že­to iz­ra­ža­va su­šti­nu svih osta­lih, pa će­mo sa­mo nje­ga ci­ti­ra­ti: „Rat mo­že bi­ti oprav­dan sa­mo te­žnjom za us­po­sta­vlјa­njem mi­ra i po­ret­ka.“ Rat je, ka­ko se na­vo­di i na po­čet­ku po­gla­vlјa o ra­tu i mi­ru u Osno­vi­ma, zlo ko­je je po­sle­di­ca pa­to­lo­škog du­hov­nog sta­nja, i kao ta­kav ne mo­že ni­ka­ko da do­ve­de do us­po­sta­vlјa­nja mi­ra i prav­de, sto­ga je ja­sno da je ova ar­gu­men­ta­ci­ja jed­no­stav­no neo­dr­ži­va.

U za­klјuč­nom de­lu po­gla­vlјa o ra­tu au­to­ri na­vo­de da „zlo i bor­ba sa njim mo­ra­ju da bu­du ap­so­lut­no odvo­je­ni, jer je u bor­bi pro­tiv gre­ha va­žno da mu se ne pri­bli­žiš“; ni­je ja­sno ka­ko to iz­ve­sti, ako se u toj bor­bi ko­ri­sti sa­mo zlo. A on­da au­to­ri iz­no­se i jed­nu za­i­sta skan­da­lo­znu kon­sta­ta­ci­ju: „Mo­ral­ni hri­šćan­ski za­kon ne osu­đu­je bor­bu pro­tiv zla, pri­me­nu si­le pre­ma no­si­o­cu zla, pa čak ni od­u­zi­ma­nje ži­vo­ta kao kraj­nju me­ru, ne­go zlo­bu sr­ca čo­ve­ko­vog, že­lјu za po­ni­ža­va­njem i ubi­stvom ma kog čo­ve­ka.“ No com­ment.

 

[salerokada]

 

Koalicija nevladinih organizacija Građanska Vojvodina zatražila je danas od gradskih vlasti Novog Sada da "pod hitno" vrate table s nazivom Prolaz Srđana Aleksića na mesta na kojem treba da stoje i zapretila organizovanjem protesta i akcije vraćanja tabli.

Bačka eparhija Srpske pravoslavne crkve (SPC) je pre nekoliko meseci skinula te table sa prolaza u centru grada, uz obrazloženje da su u toku radovi na renoviranju pasaža. Građanska Vojvodina je u saopštenju zatražila od gradskih vlasti da vrate te table ili da "jasno kažu da je SPC iznad države".

 

Nevladine organizacije su ocenile da je SPC upotrebila "jeftin izgovor", pošto su radovi okončani, a table nisu vraćene na mesto.

 

"Da je u pitanju ruganje žrtvama ratova na prostoru bivše Jugoslavije, potvrdio je i Zoran Latinović, predstavnik SPC, koji je rekao da će table biti vraćene, ali ne zna kada, pa se još drznuo da postavi pitanje zašto je baš taj prolaz određen da bude imenovan imenom Srđana Aleksića, u vreme kada je započet proces vraćanja prolaza i zgrade Crkvenoj opštini", podsetila je Građanska Vojvodina.

 

Na pitanje da li crkvi smeta to ime, Latinović je rekao da ne smeta, ali da smatra da je to imenovanje bilo "deo političke igre i nadmetanja sa SPC".

 

"Ovakve izjave predstavnika SPC potvrđuju ono što odavno znamo, a to je da se zalaže za reviziju naše skorije prošlosti. Za to SPC svakako ima svoje razloge, koje treba tražiti u podršci vrha crkve politici ratnih zločina, etničkog čišćenja i genocida. Ali, to je već njihov problem", poručila je Građanska Vojvodina.

 

Nevladine organizacije su podsetile da je odluku o imenovanju ovog prolaza imenom Srđana Aleksića donela Skupština grada Novog Sada 23. marta 2009. godine, a da je tabla postavljena 23. jula iste godine.

 

"Stoga zahtevamo od gradskih vlasti da poštuju sopstvenu odluku i da vrate table s nazivom Prolaz Srđana Aleksića. U suprotnom, Građanska Vojvodina, koja je i inicirala ideju da prolaz ponese Srđanovo ime, organizovaće protestnu akciju vraćanja table", zapretile su nevladine organizacije.

 

Srđana Aleksića ubili su 1993. godine pripadnici Vojske Republike Srpske u rodnom Trebinju, kada je od ubistva spasao svoga prijatelja i sugrađanina, Bošnjaka Alena Glavovića.

 

"Podsećamo revizioniste da je ime Srđana Aleksića postalo sinonim za ljudskost i hrabrost, te da im nikakvo prepravljanje istorije neće pomoći da izbrišu uspomenu na njega. Mladi Novosađani zaslužuju da u jednom od svojih omiljenih prolaza uživaju i budu ponosni što nosi baš Srđanovo ime", piše u saopštenju.

 

Građansku Vojvodinu čine Centar za regionalizam, Građanska akcija, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Zelena mreža Vojvodine, Centar za razvoj civilnog društva, Građanski fond Panonija, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Centar za interkulturnu komunikaciju i Vojvođanski građanski centar.

[Sir Oliver]

Eparhija bačka osudila napade na muslimane

 

 

Taman pomislim - fala ti apsolute, kad ima i "dodaje se":

..da muslimani u Srbiji ne mogu biti odgovorni za provokativne istupe svojih sunarodnika iz Albanije i svako ugrožavanje njihovih života i imovine je za osudu.

 

Prilično nevešto(?) sročeno. Hoću da verujem da jeste.

 

 

[Nesh]

Da se ne zezamo, ovo je ozbiljno:

 

"Zapovest Gospodnja jasno nalaže da ono što ne želimo da nama čine drugi, ne činimo ni mi njima, i svako ko sebe smatra hrišćaninom obavezan je da ispunjava volju Božju”, navodi se u saopštenju Eparhije bačke.

 

Pratim zbivanja na ovim prostorima predugo. Jedno pozitivno brojanje!

[avala_prijem]

+1

[Notorious]

Prvi srpski pravoslavni crtani film

 

edit: slovo

Edited November 2, 2014 by Notorious

[Sir Oliver]

Narodne Novine,03.novembar 2014., Niš

Edited November 3, 2014 by Sir Oliver

[salerokada]

[Joshua]

pa zbog bezbednosti pastve: netestirana pirotehnička sredstva. šta znaš koju će krivinu plamen uhvatiti...  ^_^

[bigvlada]

Čistio sam hard posle Nove Godine od svakakvih gluposti pa sam naleteo na ovo. Siguran sam da sam tekst skinuo sa nekog sajta pre par godina ali ne mogu da se setim odakle je. Pokušaj pretrage po pojedinim rečenicama nije dao rezultate. Interesuje me koliko su tačni navedeni podaci.

 

 

Socioloska istrazivanja religioznosti iz sezdesetih i sedamdesteih godina pokazuju da se broj deklarisanih vernika i onih koji prisustvuju bogosluzenjima smanjivao. Prema istrazivanjima sociologa Srdjana Vrcana, broj pravoslavnih vernika opao je sa 41,2% na 28,9%, a broj katolickih sa 37,1% na 21,9%. Po rezultatima medjunarodnog istrazivanja religijske svesti iz 1970. godine, koje je obuhvatilo 53 zemlje ukljucujuci Jugoslaviju, 63% stanovnika glavnog grada Jugoslavije bili su ateisti (23% ispitanika izjavilo je da su religiozni). Po ovom istrazivnju, Jugoslavija se nalazila na drugom mestu po broju samoproklamovanih ateista. Istrazivanje sprovedeno medju srednjoskolcima u Srbiji pokazalo je da su gotovo svi ispitanici imali izrazito antireligijski stav (68,6% prema Bogu, 74,4% prema crkvi, 87,5% nikada se nije molilo, a 89,6% nikada nije islo u crkvu). Po rezultatima nekoliko nezavisnih anketa, ukupan broj vernika u Jugoslaviji postojano je opadao s 90% u 1953. na 70,3% u 1964. i 53,1% u 1969., da bi najnizu tacku dostigao 1984. godine (45%).

Dok je religijska svest slabila, verske institucije su koristile prednosti liberalizacije komunisticke vladavine kako bi obnovile i prosirile svoje resurse. U drugoj polovini sezdestih godina crkve u Jugoslaviji imale su relativno bolje uslove nego verske institucije u Istocnoj Evropi i Sovjetskom Savezu. Po zvanicnim statistickim podacima iz 1969. godine, u okviru verskih zajednica redovno je delovalo vise od 14 000 crkava, manastira, dzamija i drugih objekata. Poredjenja radi, u SSSR-u, koji je imao deset puta vise stanovnika, taj broj je iznosio 11 636. Po jednom zvanicniku savezne vlade zaduzenom za verska pitanja, 2800 sakralnih objekata proglaseno je kulturnim i istorijskim spomenicima i njihovo izdrzavanje snosila je drzava. Isti izvor navodi da je 1965. godine u Jugoslaviji bilo u opticaju vise od 13,5 miliona raznovrsnih verskih publikacija. Krajem decenije otvoreno je pedesetak teoloskih skola i seminara koje su pohadjala 4 224 studenta.

Izvori Srpske pravoslavne crkve kazu da je izmedju 1945. i 1970. godine crkva dobila 181 novoizgradjeni i 841 obnovljeni hram. Pored toga, izgradjeno je 115 novih kapela i 48 manastira. Po jednom drugom izvoru, nakon svog ustolicenja 1960. godine, patrijarh German Djoric formirao je pri Patrijarsiji Projektni biro za potrebe Srpske pravoslavne crkve. U jednom patrijarhovom biografskom feljtonu kaze se da je "oko 200 novih hramova, a isto toliko drugih crkvenih zdanja (kapela, zvonara, parohijskih domova) kao i drugih sanacionih resenja i rekonstrukcija uradjeno po projektima patrijarsijskog Projektnog biroa". Stavise, izmedju 1945. i 1960. godine, srpska crkva je prosirila obrazovne ustanove: godine 1949. postojao je samo jedan seminar, a 1966. crkva je imala cetiri seminara i Bogoslovski fakultet. Osamedestih godina otvorene su nove zgrade Bogoslovskog fakulteta u Beogradu i seminar u Krki u Hrvatskoj. Pedestih godina, crkva je izdavala jedan bilten, a krajem sezdesetih stotine hiljada primeraka novina, casopisa i knjiga. Sezdestih godina crkva je osvestala i veliki broj novopodignutih crkava i kapela. Samo u prvoj polovini 1966. godine, na primer, pravoslavni velikodostojnici proslavili su osvecenje 27 novih crkava, hramova i kapela, cetiri zvonika, dve manasirske zgrade i dva nova oltara. Sedamesetih godina izgradnja i obnova nastavljene su istom dinamikom. Po podacima iz Pravosljavlja, dvonedeljnika Srpske patrijarsije, od 1972. do 1984. godine samo u uzoj Srbiji izgradjeno je 30 novih pravoslavnih crkava.

 

Ispada da što su se ljudi manje molili, to je SPC više ulagala u infrastrukturu, marketing i obrazovanje.