Liberalizacija SPC

[Veletin]

jel imaju ovi ziloti neku internet prezentaciju ?

da vidimo šta se nudi na tržištu.

[radisa]

Brought to you by mlekara Granice

 

(samo, ovo nema veze sa SPC, ovo organizuju ziloti)

 

 

 

 

 

 

 

 

Glasovi se približuju. Ja se odupreh rukama i podigoh glavu da vidim povorku u prolazu.

Čudnovato — još pre nekoliko godina pripadali smo njima, a sada mi se čini da je to već sasvim

nov naraštaj, naraštaj iza nas, koji može da prihvati ono što smo mi morali da napustimo.

Čuju se uzvici. Mnoštvo glasova, skoro kao hor. Zatim samo jedan jedini glas, nejasan i još

nerazumljiv. Grančice se lome, a zemlja potmulo tutnji od mnogih koraka. Opet jedan uzvik. Opet

koraci, lomnjava, ćutanje. Zatim jasna i razgovetna komanda: S desna nastupa konjica — desno

krilo napred — marš, marš!

Kozole skoči. Ja takođe. Pogledasmo se. Da li nas zaluđuje neko priviđenje? Šta znači ovo?

Već pred nas izbijaju iz žbunja i jure ka ivici šume, i ponovo se bacaju na zemlju.

— Nišan četiri stotine! Streljačka paljba!

Takće i prašti. U dugom redu leže na ivici šume mladići od petnaest do sedamnaest godina,

jedan do drugog, razvijeni u strelce. Na njima su vindjake, a preko njih kaiševi stegnuti kao

opasači. Svi su jednako obučeni: sive vindjake, uvijači, kape sa značkama — uniforma je naročito

istaknuta. Svaki ima štap sa brdskim šiljkom, kojim udaraju o drveće, da bi podražavali puščanu

paljbu.

Ispod ratnih kapa vire mlada, rumena dečja lica. Pažljivo i uzbuđeno vrebaju konjicu koja

juriša s desna. Ne vide nežna čudesa ljubičica pod smeđim lišćem, ni ljubičasto isparenje plodnosti

iznad oranica, niti pahuljasto-dlakavu kožicu mladog zečića koji skakuće kroz brazde. Ipak, zeca

vide — ali za njim nišane samo svojim štapovima, i kloparanje o stabla postaje sve jače. Iza njih

stoji čovek s prvim znacima trbuha, takođe u vindjaki i sa uvijačima, i izdaje odlučne naredbe: —

Mirnije pucati! Nišan dve stotine! — Ima dogled i posmatra neprijatelja.

— Nebo i zemljo! — viknuh ja potresen.

Kozole se osvestio od čuđenja i psuje besno:

— Kakva je to vraška budalaština?

Ali loše prolazi. Vođa, kome se pridružile još dvojica, seva i grmi. Meki proletnji vazduh bruji

od gromkih reči:

— Jezik za zube, zabušanti! Neprijatelji otadžbine! Mlitava izdajnička fukaro!

Omi mladići ga potpomažu. Jedan trese uskom pesnicom i dere se zvonkim glasom:

— Moraćemo vas propustiti kroz šake!

— Kukavice! — upade drugi.

— Pacifiste! — dodade treći.

— Svi ovi boljševici moraju biti uništeni, dotle Nemačka Srbija neće biti slobodna — vatreno

deklamuje četvrti.

Vođa ga potapša po ramenu:

— Tako!

Zatim iziđe pred njih:

— Najurite ih momci!

U tom trenutku se probudi Vili. Dosad je spavao. U tome je još uvek stari vojnik: čim se

izduži, odmah i zaspi.

Uspravi se. Vođa odmah zastade. Vili raširenih očiju gleda oko sebe, pa prasne u smeh i pita:

— Je li ovo maskenbal?

Onda shvati situaciju, pa poče da mumla vođi:

— Dobro je! Vi ste nam zaista odavno nedostajali! Da, da, otadžbina — jedino vi imate pravo

nasleđa na nju. Zar ne? Svi ostali su izdajnici. Je li? Čudno je onda da su tri četvrtine nemačke Srpske

vojske bili izdajnici! Gledajte da se izgubite, avetinje! Zar ne možete ostaviti ovim mladićima tih

nekoliko godina dok još ništa ne znaju o tome?

Vođa je povukao svoju armiju. Ali nama je šuma ogađena ... Vraćamo se u selo. Iza nas se

ritmički i odsečno ori: „Frontu sreća! Frontu sreća! Frontu sreća!”

Vili zari ruke u kosu. Frontu sreća! Da se to reklo starom vojniku na frontu.

— Da tako, eto, iznova počinje — dodade ozlojeđeno Kozole.

Ispred sela naiđosmo na neku malu krčmu, pred kojom su već namešteni stolovi. Iako Valentin

mora već kroz jedan čas da bude kod svoje ljuljke, ipak sedosmo na brzinu da iskoristimo vreme

— ko zna kada ćemo biti zajedno.

Bleda večernja rumen boji nebo. Ja još mislim na onaj prizor u šumi.

— Mili bože, Vili — velim mu ja — mi smo svi još živi, i tek što smo izišli odande — kako je

moguće da opet već postoje ljudi koji tako šta čine.

— Uvek će ih biti — odgovori Vili neobično ozbiljan i zamišljen. — Ali i nas ima još. A

ogromna većina ljudi misli kao mi. Većina, možete mi verovati. Meni je otada — znate: od

Ludviga i Albertova slučaja — mnogo šta prošlo kroz glavu, i smatram da svako, na svoj način,

može da učini ponešto, sve iako bundevu ima umesto glave. Iduće sedmice ističe moj odmor, i

moram ponovo kao učitelj na selo. Prosto se radujem tome. Ja ću naučiti moje dečake šta im je

stvarno otadžbina. Njihov zavičaj, a ne politička partija. A zavičaj im je drveće, njive, zemlja, a ne

bučne parole. Dugo sam razmišljao o tome i zaključio sam da smo dovoljno odrasli da možemo

imati zadatak. To je moj zadatak. Nije velik, priznajem. Ali za mene je dovoljan. Ja nisam Gete.

Klimam glavom i dugo ga gledam. Zatim krenusmo.

Šofer nas čeka. Tiho klize kola kroz suton koji se spušta polako. Već smo blizu grada i već

blistaju prve svetiljke, kada se kroz škripu točkova po šljunku začu otegnut promukli gr-leni zvuk

— na večernjem nebu odmiče ka istoku jedan kukasti klin — jato divljih gusaka...

Mi se pogledasmo. Kozole hoće nešto da kaže, ali oćuta. Svi mislimo isto. Grad se približuje s

ulicama i bukom. Valentin izlazi. Zatim Vili. Onda Kozole.

[čekmeže]

http://www.andjeocuvar.com/pocetna.html

[fikret selimbašić]

 

Brought to you by mlekara Granice

 

(samo, ovo nema veze sa SPC, ovo organizuju ziloti)

 

 

 

 

 

 

 

 

Glasovi se približuju. Ja se odupreh rukama i podigoh glavu da vidim povorku u prolazu.

Čudnovato — još pre nekoliko godina pripadali smo njima, a sada mi se čini da je to već sasvim

nov naraštaj, naraštaj iza nas, koji može da prihvati ono što smo mi morali da napustimo.

Čuju se uzvici. Mnoštvo glasova, skoro kao hor. Zatim samo jedan jedini glas, nejasan i još

nerazumljiv. Grančice se lome, a zemlja potmulo tutnji od mnogih koraka. Opet jedan uzvik. Opet

koraci, lomnjava, ćutanje. Zatim jasna i razgovetna komanda: S desna nastupa konjica — desno

krilo napred — marš, marš!

Kozole skoči. Ja takođe. Pogledasmo se. Da li nas zaluđuje neko priviđenje? Šta znači ovo?

Već pred nas izbijaju iz žbunja i jure ka ivici šume, i ponovo se bacaju na zemlju.

— Nišan četiri stotine! Streljačka paljba!

Takće i prašti. U dugom redu leže na ivici šume mladići od petnaest do sedamnaest godina,

jedan do drugog, razvijeni u strelce. Na njima su vindjake, a preko njih kaiševi stegnuti kao

opasači. Svi su jednako obučeni: sive vindjake, uvijači, kape sa značkama — uniforma je naročito

istaknuta. Svaki ima štap sa brdskim šiljkom, kojim udaraju o drveće, da bi podražavali puščanu

paljbu.

Ispod ratnih kapa vire mlada, rumena dečja lica. Pažljivo i uzbuđeno vrebaju konjicu koja

juriša s desna. Ne vide nežna čudesa ljubičica pod smeđim lišćem, ni ljubičasto isparenje plodnosti

iznad oranica, niti pahuljasto-dlakavu kožicu mladog zečića koji skakuće kroz brazde. Ipak, zeca

vide — ali za njim nišane samo svojim štapovima, i kloparanje o stabla postaje sve jače. Iza njih

stoji čovek s prvim znacima trbuha, takođe u vindjaki i sa uvijačima, i izdaje odlučne naredbe: —

Mirnije pucati! Nišan dve stotine! — Ima dogled i posmatra neprijatelja.

— Nebo i zemljo! — viknuh ja potresen.

Kozole se osvestio od čuđenja i psuje besno:

— Kakva je to vraška budalaština?

Ali loše prolazi. Vođa, kome se pridružile još dvojica, seva i grmi. Meki proletnji vazduh bruji

od gromkih reči:

— Jezik za zube, zabušanti! Neprijatelji otadžbine! Mlitava izdajnička fukaro!

Omi mladići ga potpomažu. Jedan trese uskom pesnicom i dere se zvonkim glasom:

— Moraćemo vas propustiti kroz šake!

— Kukavice! — upade drugi.

— Pacifiste! — dodade treći.

— Svi ovi boljševici moraju biti uništeni, dotle Nemačka Srbija neće biti slobodna — vatreno

deklamuje četvrti.

Vođa ga potapša po ramenu:

— Tako!

Zatim iziđe pred njih:

— Najurite ih momci!

U tom trenutku se probudi Vili. Dosad je spavao. U tome je još uvek stari vojnik: čim se

izduži, odmah i zaspi.

Uspravi se. Vođa odmah zastade. Vili raširenih očiju gleda oko sebe, pa prasne u smeh i pita:

— Je li ovo maskenbal?

Onda shvati situaciju, pa poče da mumla vođi:

— Dobro je! Vi ste nam zaista odavno nedostajali! Da, da, otadžbina — jedino vi imate pravo

nasleđa na nju. Zar ne? Svi ostali su izdajnici. Je li? Čudno je onda da su tri četvrtine nemačke Srpske

vojske bili izdajnici! Gledajte da se izgubite, avetinje! Zar ne možete ostaviti ovim mladićima tih

nekoliko godina dok još ništa ne znaju o tome?

Vođa je povukao svoju armiju. Ali nama je šuma ogađena ... Vraćamo se u selo. Iza nas se

ritmički i odsečno ori: „Frontu sreća! Frontu sreća! Frontu sreća!”

Vili zari ruke u kosu. Frontu sreća! Da se to reklo starom vojniku na frontu.

— Da tako, eto, iznova počinje — dodade ozlojeđeno Kozole.

Ispred sela naiđosmo na neku malu krčmu, pred kojom su već namešteni stolovi. Iako Valentin

mora već kroz jedan čas da bude kod svoje ljuljke, ipak sedosmo na brzinu da iskoristimo vreme

— ko zna kada ćemo biti zajedno.

Bleda večernja rumen boji nebo. Ja još mislim na onaj prizor u šumi.

— Mili bože, Vili — velim mu ja — mi smo svi još živi, i tek što smo izišli odande — kako je

moguće da opet već postoje ljudi koji tako šta čine.

— Uvek će ih biti — odgovori Vili neobično ozbiljan i zamišljen. — Ali i nas ima još. A

ogromna većina ljudi misli kao mi. Većina, možete mi verovati. Meni je otada — znate: od

Ludviga i Albertova slučaja — mnogo šta prošlo kroz glavu, i smatram da svako, na svoj način,

može da učini ponešto, sve iako bundevu ima umesto glave. Iduće sedmice ističe moj odmor, i

moram ponovo kao učitelj na selo. Prosto se radujem tome. Ja ću naučiti moje dečake šta im je

stvarno otadžbina. Njihov zavičaj, a ne politička partija. A zavičaj im je drveće, njive, zemlja, a ne

bučne parole. Dugo sam razmišljao o tome i zaključio sam da smo dovoljno odrasli da možemo

imati zadatak. To je moj zadatak. Nije velik, priznajem. Ali za mene je dovoljan. Ja nisam Gete.

Klimam glavom i dugo ga gledam. Zatim krenusmo.

Šofer nas čeka. Tiho klize kola kroz suton koji se spušta polako. Već smo blizu grada i već

blistaju prve svetiljke, kada se kroz škripu točkova po šljunku začu otegnut promukli gr-leni zvuk

— na večernjem nebu odmiče ka istoku jedan kukasti klin — jato divljih gusaka...

Mi se pogledasmo. Kozole hoće nešto da kaže, ali oćuta. Svi mislimo isto. Grad se približuje s

ulicama i bukom. Valentin izlazi. Zatim Vili. Onda Kozole.

Remark, Povratak.

[radisa]

Remark, Povratak.

Aha, sasvim odgovara situaciji.

 

Istorija se ponavalja.

[fikret selimbašić]

Aha, sasvim odgovara situaciji.

 

Istorija se ponavalja.

Naravno.

 

 

[Veletin]

http://www.andjeocuvar.com/pocetna.html

 

:D

 

[Prospero]

...

Glede holokausta  - Prospero, pa valja ti je jasno šta njemu znači holokaust i zašto se baš te teme uhvatio. Šifra: Banja Luka piše Tel Avivu.

 

Pored toga što vodi Odbor za Jasenovac (valjda još uvek) i na liniji je sa Jad Vašemom, nije se puno bavio lokalizovanom patkometrijom holokausta, već je u potpunosti u okviru mejnstrim (izraelskih i zapadnih) struja. Brauning, Arentova, Goldhagen, funkcionalisti, intencionalisti, to su teme koje vrti, bez obzira da li je pro ili kontra tih autora ili škola. 

[Turnbull]

Jok i nije.

 

 

 

 

Зашто Вавилон? Зато што свештена историја изабраног народа и јесте оно из чега смо се научили историјском памћењу: не само «штап Мојсијев, који је раздвојио море надвоје (Излазак 14:16-22), и купина која је и усред пламена била једра (Излазак 3:2 и даље)»[3] како их Свети Никола Кавасила упоређује и спомиње као праобраз голготске жртве, него и све оно што се данас види на путу између Тел Авива и Јерусалима, спомен повратка у земљу Израиљеву, свједочи о потреби јеврејског народа да се остави спомен на оно што се десило у његовој историји, како древној тако и оној која се збила јуче. Зато и један од највиђенијих проучавалаца холокауста, Јехуда Бауер, каже да «док се не нађе мјера упоредивости, беспримјерност може да значи само да догађај није људски – другим ријечима није историјски.»[4]

А Вавилон јесте примјер ропства, тренутак када су Јевреји остали без државе баш као што су без ње 1941. остали Срби, са којим фактом почињу сви извјештаји о тадашњем страдању. И не само то: Псалам 136. памти Вавилон као ропство «на ријекама Вавилонским», баш као што је сав јасеновачки логорски комплекс окружен ријекама и водама, које су до Београда носиле његове жртве.

Управо због своје димензије историјског постојања и памћења је од тренутка када су стигли први гласови о Јасеновачком логору и од када су у Београд допловили први лешеви, Црква почела да записује и памти то што се дешава. Већ љета 1941. године Свети Синод је формирао Комисију за прикупљање података о страдању Српског народа која је са краја 1942. или почетка 1943. године припремила први Меморандум Српске Цркве о звјерствима у НДХ. У њему ће Јасеновцу бити дато средишње мјесто. Већ овај Меморандум, у коме се рецимо наводи како жртве за једно заједничко «ликвидирање 74 Србина и 82 Јеврејина, да садизам буде већи, и овај пут мора одабирати надзиратељ Србин односно Јеврејин»[5] – препознаје воде Вавилонске: Јасеновац је по опису у њему подигнут «у баровитој хрватској Посавини, пуној устајалих, загађених, мртвих вода, тамо где се састају Сава и њена босанска притока Уна и лено застају, стварајући са својим рукавцима и притокама, са севера Стругом и Лоњом, праву водену мрежу.»[6]

 

Зато је борба против обнове јасеновачке цркве коју је водила комунистичка бирократија, а која је трајала све до самог освећења 1984. храма борба против спомена жртава, наставак Јасеновца и Аушвица као «покушаја да се обесмисли жртва; Аушвиц, осим тога, и да се индустријализује смрт; а Јасеновац, осим тога, и да се заборави жртва.»[15] А за рачун чега? За рачун поништења идентитета, јединствености и непоновљивости како личности које су у Јасеновцу страдале тако и народа као саборних личности који су у њему страдали. «Срби, Хрвати, а затим Јевреји и Цигани» у Јасеновцу су по Војној енциклопедији изданој у СФРЈ «били затворени антифашисти»[16]. Страдали су дакле као безлични борци против идеологије, узети из на лицу мјеста расположивих народа, те стога и њихов спомен мора бити једнако безличан бетонски цвијет или безлична строфа хрватског пјесника. «Преживели рођаци и познаници,» пише прота Бошко Босанац о времену када је та енциклопедија писана, «желели су да положе цвеће и упале свеће баш на самом месту мученија, логору, али Логора више није било.»[17] «Када сам саветовао да би ипак требало нешто сачувати,» писао је јасеновачки свештеник Лазар Радовановић, »рестаурирати, као зграде, бараке, пећ-крематоријум, био сам малте-не проглашен за непријатеља, persona non grata.»[18]

 

Дио те књиге који се односи на страдања у логору а у којем се по први пут објављују бројни документи из црквених архива проширио је тадашњи јеромонах Атанасије (Јевтић) у књигу под насловом Великомученички Јасеновац и издао исте године. «Учинио је то да сачува од заборава и опоје небројане, невине српске жртве,» писао је о тој књизи потоњи југословенски предсједник, и закључио: «Почињени злочини релативизовани су амнестирањем од одговорности главних криваца, истицањем да постоји симетрија у злочинима и одговорности на српској и хрватској страни и најзад једним површним, цинично безличним односом према стварним патњама стотина хиљада људи… Неистина или затирање истине о Јасеновцу представљала је један од угаоних каменова друге, комунистичке Југославије.»[33]

 

Јасеновачке жртве и њихови потомци нису биле у прилици да се као Ефраим Каје запитају о онима који поричу свима познате стране Шоаха: «Је ли пожељно почаствовати тако површну појаву овако подробним и озбиљним одговором? Да ли би требали можда да једноставно игноришемо ове лудаке и избјегнемо да им придамо више важности него што њихов јавни статус заслужује?»[34] Напротив, један други Јеврејин, композитор Енрико Јосиф, је завикао: «Један од ужасних духовних злочина је да је у целокупној светској јавности п р е ћ у т а н о то што се десило Србима. То је послератни наставак ужасног злочина.»[35]

Зло је било прећутано и сакривено, и зато је морало да се понови. «Друго издање књиге владике Атанасија (Јевтића), епископа херцеговачко-требињског долази у тренутку кад се искушења за српски народ и Цркву понављају,» написао је историчар Драгољуб Живојиновић када се 1995. године она појавила под насловом Великомученички Јасеновац после Јасеновца, допуњена свим оним што се са Јасеновцем десило до маја те године када су хрватске снаге ушле у Јасеновац и када је јасеновачки Спомен-храм поново страдао. Већ 1991. он је «погођен мањом гранатом у кубе звоника, прозори и зидови пушчаним мецима.»[36]

 

Маја 1995. године након напада хрватске војске на Јасеновац и Западну Славонију, овако извјештава загребачки свештеник Миленко Поповић: «црква јесте читава, али је унутрашњост пљачкана и попаљена. Нема полијелеја у цркви, а у њој спавају припадници хрватске војске и полиције заједно са оружјем и војном опремом. Часна трпеза им служи за јело, а путир смо затекли пун пљувачке и опушака. Споменик јасеновачким жртвама смо такође обишли и наишли на свеже трагове крви.»[37] Свети Синод тада саопштава: «По Сави пливају лешеви побијеног народа као и у време ‘рада’ оног првог Јасеновца»[38] а Патријарх Српски Павле служећи на босанској страни Јасеновца парастос погинулим у логору и сада, поручује: «нажалост, за наш српски православни народ други светски рат и даље траје.»[39] Јасеновачко стратиште, Доња Градина, изровано је минобацачима и из њега смо још 1997. налазили и вадили остатке мина и гвожђа којих још и сада сигурно има. Не само да су убијани живи, него неком безумном мржњом у коју су 1991. загазили балкански народи, поново и мртви.

 

 

 

 

 

 

Nemojmo se zajebavati. To je čovek koji je napisao da je multietničko Sarajevo moralo da bude, zbog svoje multietničnosti, pročišćeno ognjem. Ljudi se, uistinu, ponekad menjaju, ali ovaj se nije promenio.

 

Holokaust je tu samo kao opravdanje da Srbi jednog dana urade ovo što Izraelci sad rade u Gazi.

Edited August 1, 2014 by Turnbull

[Veletin]

prokleti da su....

ovi što rade to što rade u gazi i ovi što će to isto da rade jednog dana

[Hella]

Holokaust je tu samo kao opravdanje da Srbi jednog dana urade ovo što Izraelci sad rade u Gazi.

 

koji srbi s kojom vojskom 

[Aion]

koji srbi s kojom vojskom 

http://pokamp.blogspot.fr/2014/07/2014.html?spref=fb&m=1

[Roger Sanchez]

Oppa, Ecclesia militans.

Idem zvat ovog svog bedastog hippie-flower-power-papu, dis not the time to go soft and snotty.. Diži papo divizije

[Hamlet Strašni]

Jel su ovo sledbenici Artemija?

[Veletin]

Jel su ovo sledbenici Artemija?

akakija