Klasični filmovi

[teacher]

Reč precenjen se toliko vrti oko Isijavanja, da sam u svom skromnom životu, više puta čuo kako je to loš i precenjen film, nego da je to dobar film. Meni je dobar.

[Ulis]

Amarcord - Federico FelliniZa: Ljudi kako je ono lep i radostan film. Samo sto sve vreme vidim da je dosta njih kralo iz tog filma.Sve je nevino, radosno, razdragano, u fantazijama.Scena sa Crnim košuljama. Ceo grad se skupio da ih dočeka i svi su spremni da uzvikuju parole. Već su udahnuli vazduh i samo čekaju da se oni pojave. A iz tunela dugo vremena izlazi crna prašina, dim, sta li je očin mu. A košulje trče po gradu i na kraju se postavljaju kao u kakvoj predstavi. Individualni doživljaji.Kad čekaju brod. Ma to je tako jednostavno, ljudski, svaka mu čast. Za: jednom riječju - krasno! Za: složićete se sa mnom da je motorciklista glavni frajer u filmu? Film je neprevaziđen. Za: A tek kad fašisti "ubiju" gramofon sto svira internacionalu. Protiv: Verovatno će te sad da me zamrznete ali mislim da je film totalno ludilo. Ima nekoliko dobrih scena ali mi je prica skroz nebulozna i zaista mi nije jasno zasto ga mnogi svrstavaju u vrhunac kinematografije. Mada mene pricom podseca mnogo na Tesnu Kozu. Ono skolske zavrzlame (the, the...), familijarni problemi i sl. Sve to sto ste pomenuli je OK ali ne vidim svrhu tog filma osim da je donekle autobiografski. Prosvetlite me i objasnite ga bolje. Ortak koji je isto zaludjen za filmove kaze da sam mentol i ja ga za inat pogledam ponovo pre nekoliko meseci i diskutujem sa ortakom za kojeg je Amarcord Biblija. Kaze on meni: Film je strava! Pitam ja: Sta ti se svidja? -Ma sve! -OK, konkretnije malo. -Ma ne pitaj takve glupsti, vec sam ti rekao da samo mentolima ne moze da se svidi. ... Da li da dopustim da mi se svidja samo zato sto TREBA da mi se svidja ili mogu i da se sam zamislim da li mi se ZAISTA svidja. Za: Moze biti da ti se ne svidja priča o obicnim ljudima, da više voliš heroje koji spasavaju svet...ili šta vec. Ipak pitanje "sta je to dobro u Amarcordu" je mentolsko samo po sebi. Izmedju ostalih stvari, da ostavimo na stranu predivnu, toplu priču u kojoj svi mozemo da nadjemo sebe ili nekog oko nas, režija, fotografija i muzika su VRHUNSKOG kvaliteta. Nesto sto se poslednjih godina vrlo retko vidja. Protiv: Nisam ti ja od tih sto vole junake. Prešao si se. Volim ja priče o običnim ljudima. Ali ako JA uporedim Amarcord i (recimo) Malenu, Malena uvek pobedjuje. Fotografija u Amarcordu je stvarno lepa. Muzika (ono) OK. Iskreno, nisam nešto ni obraćao pažnju. Ali priča mi je totalno bzvz i zaista ne vidim neku svrhu.Ali ne verujem da trebate po ukusu da sudite toliko. Isto tako pošto mi se ne svidja Amarcord (a ni Lynch, kad je vec rec o degutantnosti) ne znaci ni da sam mentol, ni da sam glup, ni da sam filmski nepismen... vec samo to da posmatram te filmove na neki drugi način od onih koji tripuju na to. Sedma umetnost je tu da neke oduševi, neke razonodi a nekima samo da ubije par sati zivota. Tako i gledam filmove i tako ih sortiram. Mozda grešim ali ne volim da namećem. Zašto bi ja terao nekog da gleda neki film koji se MENI svideo i ako mu se ne svidi da kažem da je ovo ili ono? Mislim da ima puno boljih filmova o običnim ljudima od Amarcorda. Izvinjavam se sto nisam (po nekima) "kultni" filmofil vec se usudjujem da kritikujem te "klasične" stvari! Za: ti si zreo za supicu. Protiv: Amarcord se voli zato jer TREBA da se voli. Isto kao i mnogo toga sto je kultno i sto ne treba da se ispituje. Ostalo od Tita valjda... To je lepo SVIMA a kojima nije imaju nekih problema. Ne treba da se objašnjava ni zašto je lepo lepo. Mislim, ono... Izgleda da nema ovde nekih konstruktivnih komentara. Za: ako hoćeš nesto pametnije morao si prvo da kažeš nešto pametno. ja nisam video ništa osim tople supice na ovu košavu. ako misliš da će neko sada da ovde gubi vreme na dokazivanje da je amarkord recimo jedan od najuticajnijih filmova ikada snimljenih, onda moraš malo da se potrudiš i da provokacija bude bar na malo višem nivou. ovako - supica. Za: ma ne uzbudjuj se zbog nasih lokalnih intelektualaca i party jockera, pogotvu kada nisu in a mood/boze moj/ da se malo igraju aspiring kriticara. mogu samo da pogadjam sta ti se /mozda/ nije dopalo u amarcord-u. film definitivno nema neki koherentan sadrzaj, vise je sastavljen iz vinjetica i fragmenata , mali polu-autobiografski omaz provincijskom riminiju /iz koga je inace felini/za vreme musolinija, pred II sv.rat. i tu je felini fascinantan, bas u prikazivanju tih grotesknih karaktera i njihovih mentaliteta od tita /koji je jedini glavni karakter ustvari/pa preko gradisce /seti se kako je obozavala gari kupera/koja je personifikacija slobode prevashodno, mala prepoznatljiva sredina u kojoj zivi 'melange' vrlo kreativnih individua, neki likovi u svojoj grotesknosti su izvitopereni do karikature. osecanja koja felini prikazuje idu od patosa, burleske , tuge i nostalgije. mislim da feliniju nije bilo na umu da u fokus stavi samo fasizam, ustvari taj politicki segment mu je vise posluzio da objasni karakter jedne italijanske sredine i njenih stanovnika. znacaj familije / ma koliko nama izgledala ekscentricna u svojoj savrsenosti/, individualnost karaktera i koliko su ti ljudi spremni da se odupru ili jednostavno utope u svakodnevnicu fasizma i td... film je toliko caroban i magican da lici na jedan san, vrlo stajlisticki uradjen. seti se onog fazana, ta scena je zaista koliko nestvarna toliko stvarna kao gradiscin crveni kaput. muzika i kinematografija su odlicni. ne mislim da mu je ovaj film najbolje ostvarenje, ali najlepse, najsarmantnije, svakako. i dalje mislim, da se feliniju najlepsa stvar desila u zivotu, a to je djulijeta mesina, posle ane manjani najslojevitija i najkompleksnija glumica u svetu filma. to bi otprilike bilo najjednostavnije i najjasnije objasnjenje ovog magicnog filma, bez nepotrebne pretenzije da se svaka scena i svaki lik objasnjava ponaosob.

Edited January 4, 2009 by Ulis

[Ulis]

Za: Ja samo mogu da ti kazem da je recimo sama epizoda sa ujka Leom mali veliki film. 'io voglio una donna !' Za: Ti si pitao sta je to toliko dobro u Amarkordu. Ja sam odgovorio: izuzev priče koju možemo i da ostavimo na stranu, fotografija, režija i muzika su vrhunski. Objasnjenje(koje je nepotrebno): muzika, fotografija i rezija su toliko važni sastojci jednog filma da priča i nije toliko bitna da bi se u filmu uživalo nekih 120 minuta. Na stranu sto je priča u Amarkordu ne dobra nego fenomenalna, scenario takodje i na stranu i to sto retko da sam vido film, ako uopšte, ne sećam se, u kojem su režija, muzika i fotografija u klasi remek dela a priča totalno šuplja. Onda si ti pitao još jedno 15-ak puta "sta je to toliko dobro u Amarkordu" i svaki put se čudio što ti na to niko ne odgovara. Pa kaze, malo copy/paste, to pod obavezno kad treba da se vidi ko je sta rekao: Rekao si: Ali prica mi je totalno bzvz i zaista ne vidim neku svrhu. Ja: U čemu ti vidis svrhu? Koja je svrha recimo Malene, kada si je već pomenuo? Osim da nam teku bale i ljige gledajući Moniku, koja je druga svrha filma Malena? Ako ćemo tako koja je uopšte svrha bilo kog filma? Koja je svrha Odiseje? Koja je svrha Prohujalog sa vihorom? Koja je svrha Dubokog grla? Koliko filmova u istoriji kinematografije, po tebi , je snimljeno sa svrhom, baš me živo interesuje? Ti: Sedma umetnost je tu da neke oduševi, neke razonodi a nekima samo da ubije par sati života. Tako i gledam filmove i tako ih sortiram. Ja: Sta si pa ovde hteo da kažeš? Ako gledaš i sortiraš filmove kroz prizmu "ubijanja par sati života" onda si sve rekao i sve je kristalno jasno. To je isto kao ja da kažem "jebem da mi prodje vreme a ustvari me pička uopšte ne zanima". Ovo u četiri oka, strogo u poverenju. Za: A to sta je lepo u Amarcordu. Znas kako. Ja sam odrastao u tim jebenim 90-tim, a opet imam hiljadu prelepih sećanja na detinjstvo. I jedino ta sećanja su mi ostala savršena i uvek sretna. Babina bašta u jednom selu u Južnom Banatu, lov na punoglavce prekoputa moje zgrade. Upadanje na vojni poligon koji je takodje preko puta moje zgrade, fudbal ceo dan, bezbrižnost, neopterećenost parama i nekim životnim pitanjima jer roditelji brinu o svemu tome. E to je prvo gde će te ovaj film pogoditi. Onda je tu sećanje na taj period gde smo svi bili i koji smo prošli. Gluposti koje kao klinac uradiš u školi, grupna mastrubacija. Tu je lepo uradjen odnos kako klinac moralno sebi sudi o tome pred popom dok se ispoveda-ne sudi nego kaze on to neće razumeti, otpevaće par pesmica i nastaviće sa masturbacijom. Film počinje kad hvataju onu ?vatu? sto topola pušta u proleće. Zar to nije nešto nevino, bezbrižno, razdragano i to radi svako u gradu. Video sam da je baš te ?mace? koristio Ston u ?Rodjen 4. jula?, da bi slikom priblizio tu nevinost detinjstva. Ono paljenje veštice. Ja tu nisam zapamtio ni jednog lika. Ali video si valjda da svako ima svoju priču, svoju šalu. On ti je vec tim prvim kadrovima usadio sreću i slogu koji vladaju u tom mestu ( sigurno nije u stvarnosti bilo baš tako, ali slike iz detinjstva su savršene? ). Gomila lokalnih likova: prosjak, advokat, pop, debela iz prodavnice, Gradiška, švaler.... I svi oni grade tu idiličnu atmosferu svojim likom. Pazi sad. Napadao je sneg od dva metra. Ulice ne mogu da se očiste nego se pravi pravi mali lavirint od snega. Tuda ide Gradiska, a naš junak za njom. I odjednom taj motorciklista juri kroz taj lavirint kao da vija našeg junaka. Ovaj je zarobljen nema gde da pobegne, u glavi ti se stvara scena panike. Naš junak se gubi u lavrintu. Na kraju to sve brzo prodje, a najveca katastrofa je to sto se on mimoišao sa Gradiškom. Pazi ti to. On se tim jednostavnim slikama poigrao sa tvojim mozgom na najvišem nivou. Možeš odgledati tu scenu i ne skontati šta se ustvari desilo. Za trenutak ćeš se nadati da će tvoj junak baš tad uhavatiti Gradišku, onda ćeš se plašiti za njega, a na kraju ćeš odahnuti i žaliti sa tim što su se mimoišli. Bićeš silovan nećeš ni primetiti. Onda ta scena kad nacisti dolaze. Lokalni gradjani trče, svi u nacističkim odelima i svako govori šta im je taj nacizam dao. Mladost, mudrost, hrabrost.... Niko ne kaže ma to je sjajna ideja za celo društvo, svako kaže ono sto je njemu LIČNO nacizam podario. U stvari priča kako je to sve funkcionisalo na nivou pojedinca, kao neka vrsta stimulatora. Kad čekaju brod. Tako nesto beznačajno, glupo. Ali svi su otišli da vide brod koji ce proći. I videće to nešto veliko, grandizno sto je čovek napravio, neverovatno stvar u njihovim životima. A Gradiška će od srce početi da plače. Jer to je brod kojim ona hoće da ode negde, tamo se dešavaju romanse koje ona sanja, tamo će možda upoznati svog Klarka Gejbla, a i kao svaka žena hipnotisana je možda i veličinom i važnošću tog broda. Sećam se da je jednom, baš kroz to selo u južnom Banatu trebao da prodje kolima princ Aleksandar. Bila je možda neka '94. Mene i klinku iz komšiluka su majke obukle u najlepše toalete što smo imali i izvele nas na taj put od kaldrme. Čekali smo na nekoj drvenoj klupi 4 sata da taj čovek samo prodje autom. Nisam dočekao, otišao sam kući na večeru, a posle sam čuo da je ON zaista prošao. Bilo mi je žao sto ga nisam video, jer svi koji su videli samo taj njegov auto i mahnuli mu dok je jurio su ceo taj dan bili kao hipnotisani. Nasmejani, veseli.... Ja sam kasnije opet video tog čoveka. Posto sam išao u jednu od ?kao elitnu? gimnaziju u NS-u on je jednom došao u posetu. Svi su mu prilazili, ljubili ruke, a ja magarac sam stajao neoduševljen njim, jer jednom nije prošao kroz selo dok sam ga čekao. Scena sa fazanom koja je samo prelepa. Oni se grudvaju, gadjaju Gradišku u zadnjicu, i onda dolazi grofov fazan nedodirljiv, graciozan, a onda raširi rep i tu se završava kadar, zatamnjenje. A ona scena u magli čoveče, to kod mene pali na toliko načina. Svi na drugom svetu svi pričaju, svi maštaju.... Bilo šta. Sa svakom scenom mogu biti oduševljen. Bilo to da li će mi ona reći nešto korisno, da li će me dirnuti lično, ili će jednostavno biti lepa. Hiljadu stvari mogi ti napisati još ovoliko, kao me je svaki lik dodirnuo, sta je to meni fantastično uradjeno kod njega. Zato je on tako dobar. Svi ti glupi dogadjaji koji ti stvaraju tu idilu jednog mesta na obali mora. Nama jednostavno reči da ti kazem koliko je meni sad glava puna tog filma. Jer jebiga. Film ne mora uvek da ima neki jak smisao i da čini kompaktnu celinu koja će analizirati samo jednu stvar. Ovo je meni film koji će me za dva sata odvesti na drugo mesto, pokazati nesto novo i lepo, prisetiti se nečeg. Ovo je onaj film koji će mi zavesti čula i ostaviti me u jednom opičenom, radosnom bunilu. A sve to će biti uradjeno na vrhunski način, odličnom igrom, koju nekad nećeš ni shvatiti da se vrti da bi te zavela. Možeš da ga ne voliš to ti niko ne osprava. A da li oni ne znaju, ne žele, da li su suvise arogantni ili pak smatraju da je suvišno govoriti o tome ne znam. Da bi iko poštovao to sto si rekao morao si reći zašto ti se ne svidja umesto što si samo napisao da je to bezveze. A i ti tražiš da ti oni kažu zašto je film tako dobar, a ne napišeš sta je tako dobro kod Malene. Oko za oko. quid pro quo ili tako nešto. Za: Sećam se i ja moga detinjstva. Picture this: buka, galama, dreka, nešto se dešava....pogledam kroz prozor kad ono svadjaju se dve ciganke: izedes mi mindzu, jedna će, ma izedes mi gu ti meni, druga će. i onda poče da leti okolo perje, kosa i ostali atributi. Za: Evo stigao je i završetak, prava seoska idila. Sumnjalo je skoro pa postao konvertit, Gradiška se udala ... ostali su samo prazni stolovi na ledini ... kamera polako leluja ... cuje se samo huuuuuk vjetra. ps: hvala H. i P. za neka divna objašnjenja u vezi filma

[pt 2.0]

Svi ti glupi dogadjaji koji ti stvaraju tu idilu jednog mesta na obali mora. Nama jednostavno reči da ti kazem koliko je meni sad glava puna tog filma. Jer jebiga. Film ne mora uvek da ima neki jak smisao i da čini kompaktnu celinu koja će analizirati samo jednu stvar. Ovo je meni film koji će me za dva sata odvesti na drugo mesto, pokazati nesto novo i lepo, prisetiti se nečeg. Ovo je onaj film koji će mi zavesti čula i ostaviti me u jednom opičenom, radosnom bunilu.

to je izraz. bas to. osecaj nakon sto sam prvi put pogledala ovaj film.amarkord ima i smisao i celinu... samo sto on, kao voda po usecima zemlje, klizi na vise strana odjednom, ispunjava sve i tece nekako lako, leprsavo, dok sasvim ne prekrije tlo. i onoga ko film gleda (i slusa)predivan film. jedan od meni najdrazih. :) Edited February 3, 2009 by PointTaken

[korindjar]

uff, tek sad vidim ovoverovatno vec ima 5 godina otkako sam pogledao amarcord i pisao to (i tada sam bio pun slovnih gresaka)

složićete se sa mnom da je motorciklista glavni frajer u filmu? Film je neprevaziđen

Hehe, ovo je pisao Kecman, toga se secamJel imas njegov mejl, jel on zna za ovo mesto?

[Ulis]

uff, tek sad vidim ovoverovatno vec ima 5 godina otkako sam pogledao amarcord i pisao to (i tada sam bio pun slovnih gresaka)Hehe, ovo je pisao Kecman, toga se secamJel imas njegov mejl, jel on zna za ovo mesto?

Odličan ti je ovo tekst o Amarkordu.....retko da sam nešto bolje pročitao o nekom filmu.Da...Kecmanova rečenica. Mislim da zna. poslaću ti njegov mejl.

[Ulis]

ТРИ - Александар Саша Петровићза Појз :) PRVA PRIČA Glavni junak filma je Miloš ? student i komunista. On se 1941. godine, na početku rata, našao na jednoj provincijskoj železničkoj stanici u Srbiji. Saterani na ograđeni prostor ispred zgrade železničke stanice, Miloš i brojni ljudi, čekaju neki voz koji, oni se nadaju, može da ih odvede u sigurnost. Miloš, videćemo, ima druge ideje. Vreme prolazi a voza nema. Među ljudima narasta panika i histerija. U toj atmosferi čovek sa beretkom na glavi i foto aparatom, gomili izgleda sumnjivo. On je za uspaničenu masu špijun ? petokolonaš. Nailazi vojna patrola i u toj atmosferi histerije i straha, nevinog čoveka koji ide kroz maglu tražeći ženu i dete, streljaju na licu mesta i na očigled gomile. Milošev pokušaj da se umeša ne uspeva.To je bila prva čudovišna, besmislena smrt. DRUGA PRIČA Miloš je u partizanima. Silom okolnosti odvojio se od svoje jedinice. Goni ga odred SS-ovaca. Bežeći, Miloš nailazi na drugog partizana. Kroz šiblje i trstiku dva čoveka beže dok nemački vojni avion nadleće i mitraljira dva begunca. Oni se zbližavaju ali ih opasnost nagoni da se odvoje da bi lakše umakli poteri. Miloš uspeva a drugog partizana hvataju. Sakriven, Miloš u očajanju gleda kako Nemci hvataju njegovog druga, zatvaraju ga u kolibu od pruća i živog spaljuju.Druga strašna i besmislena smrt. TREĆA PRIČA Jesen je 1944. godine. Kraj rata. Na oslobođenoj teritoriji, Miloš, sada već komadant jednog partizanskog odreda gleda, sa doksata seoske kuće u kojoj je smešten njegov štab, kako uvode grupu takozvanih kolaboracionista ? narodnih neprijatelja. Među njima je i mlada, lepa žena. Politički komesar odreda ispituje zarobljene i odlučije da ih sve treba streljati.Baš sve? ? pita Miloš.Sve ? odgovara komesar.Grupu odvode na streljanje a Miloš izlazi iz dvorišta u kome je, kao i u prethodne dve priče, bio svedok i treće besmislene smrti. Aleksandar Petrović o filmu ?Tri? ?Ako bi trebalo da ja odgovorim na pitanje: šta sam želeo da kažem filmom ?Tri?, ovo bi bio moj odgovor: Baš ono što je svaki gledalac video i otkrio u mom filmu.Tema pripada prošlosti, ali u njoj ima mnogo aluzija na sadašnjost.Ja se bojim filmova koji imaju ?tezu? i ?poruku?, i ne razumem ih. Onaj ko hoće da pridikuje i da sudi, neka ide u sudije ili sveštenike.Ja smatram da je u filmu svaki detalj vezan. Ponekad gestom i predmetom možemo da kažemo više nego rečima. Međutim, film ima pravo i na reči.Film je, uostalom, kao život ? sve je u njemu. Samo, treba otvoriti oči.?Pravi protagonista filma je smrt. Ona se pojavljuje u tri vida: kao kazna, kao žrtva i kao izraz bezosećajnosti koja se javlja u ratu. Uznemireni svedok i učesnik te igre smrti i života je revolucionar Miloš, koji na početku, još kao student, biva svedok jedne apsurdne smrti koju počini uplašena i haotična masa; zatim, kao ratnik, prilikom pokušaja da pobegne od SS odreda koji ga gone, prisustvuje herojskoj smrti jednog druga, bespomoćan i bez oružja. I na kraju rata, na kraju filma, opet se nađe u situaciji da kazni ili da oprosti, da ubija one koje su ubijali. U okviru tih okolnosti manifestuje se čitav niz tragičnih dilema na koje film ne daje, niti želi da da diretan odgovor, jer autor smatra da do odgovora treba sam za sebe da dođe svaki gledalac; svaki čovek mora da otkrije svoj otpor svemu što postoji u čoveku i u društvu. Film ?Tri? sniman je na ratištima jugoslovenskog oslobodilačkog rata, u divljim i stenovitim oblastima dinarskih planina i u velikim močvarama ušća reke Neretve u Jadransko more. U ovom filmu pejzaž prati sudbinu čoveka. Radi se ovde o jednom od najznačajnijih antiratnih filmova.?PAESE SERA? Glavna ličnost filma ?Tri? je istovremeno protagonista i svedok. To je ličnost u kojoj otkrivamo duboki proces ljudske savesti koja se bori sa dramatičnim izborom. A sam proces izbora je u stalnom sukobu, jer zahteva od onoga koji bira odgovornost za odluke i hrabrost u tom sukobu sa samim sobom. ?Tri? je film usko povezan sa svetom današnjice, sa svetom u kome je pred našom savešću stalno pojavljuju novi problemi, čak i onda kada se javljaju na pozadini bivših događaja. To je film bez retorike i šeme, ostvaren sa kreativnom snagom rođenom iz strasti i razuma i koji vrlo često dostiže poetske visine. ?WORLD JOURNAL TRIBUNE? Jedno od najstimulativnijih iznenađenja Njujorškog festivala je jugoslovenski film ?Tri?. U režiji Aleksandra Petrovića film govori o čoveku koji se tokom Drugog svetskog rata susreće tri puta sa smrću. Najznačajnije karakteristike ovoga filma su snaga slika i tenzija koja neprestano raste. ?VARIETY? ? Gene Moskowitz Osnova ovoga filma su tri ratne epizode, o smrti ironičnoj, herojskoj i nepotrebnoj, uz uvek prisutne pacifičke podtekste, iako uvek bez želje sa pridikom, već uz objektivnu prezentaciju događaja.Reditelj Petrović drži uvek kameru na maksimumu izražajnosti i pokreće je istraživački, što odgovara fragmentiranoj ali značajnoj slici apsurdnog i očajničkog ratovanja.?NEW YORK POST? Radnja, kretnje, vrednost ljudske stvarnosti, osećanje vremena i prostora i potpuno odsustvo teatralnog su vrlo jasno prisutni u ovom filmu. Reditelj Petrović vodi film jednom izuzetnom snagom i preciznošću, polazeći od najbrutalnije radnje do najsuptilnijih uznemirenosti duše i to bez ikakvog napora. Njegov pogled na pejzaž i ljude nema zamerki. Ovaj veoma dobro primljen film dobio je nagrade u Puli i Karlovim Varima. ?CAHIERS DU CINEMA? ? Albert Cervoni Sa filmom ?Tri? Aleksandar Petrović je uspeo na veoma širokom planu. Druga priča je isuviše vešta i prilično konvencionalna, ali prva i treća priča predstavljaju dva krila ovoga triptiha koji je rađen veoma inteligentno i osećajno, kao i sa jednom vrstom nostalgične blagosti. ?L' EXPRESS? ? Pierre Billard Jugoslovenski reditelj Aleksandar Petrović koga je Francuska otkrila preko uspeha njegovog filma ?Skupljači perja?, režirao je pre ?Skupljača? još tri filma među kojima je i ovaj odličan film ?Tri?: tri epizode iz rata u kojima se jedan čovek nađe tri puta pred smrću i pred bitnim odlukama. Lirizam slika, odbijanje svakog pridikovanja i gromopucatelnog heroizma, karakteristike su jednog dela koje usred velikih istorijskih zbivanja pokazuje samo interesovanje za individuu.

[korindjar]

JedanPrva prica me dosta podseca na pozorisni komad. Tu je izgradjen mali svet sa gomilom karaktera od kojih je Milos Bojanic samo jedan, cak je i slabije profilisan od ostalih. I jedini cilj u tom svetu je cekanje voza, a neka cudna logika koja gradi atmosferu tog odvojenog sveta je docarana odredom rezervista koji nikako da krenu nego pevaju, zabavljacima, muzikantima i gomilom beznadeznih ljudi.Tu dobijamo pricu koja nam je najavljena spicom - o rasulu koje vlada, gde ljudi, bez kontrole i sigurnosti, razmisljaju i delaju kao masa zivotinja. Milos tu iskace kao covek i znamo da cemo njega pratiti do kraja filma.DvaOvaj deo mi je pre svega tehnicki deo. Sjajna rezija potere koja drzi paznju svih 40 minuta sa svega par strana teksta u kojima opet Milos i drugi partizan u tim surovim uslovima pokazaju nesto veoma toplo i ljudski jedan prema drugome. A njihovo razdvajanje da bi jedan preziveo je nesto veoma hladno, ali je prakticno i prijateljski dogovoreno, sto okrece situaciju jer znaci da je uradjeno iz brige za sebe, ali i iz zrtvovanja za drugog. Odnos tog vojnika prema Milosu nam govori kako Milos deluje na ljude - kao vodja i on se zapravo ponasa kao da zna kakav ce biti ishod, da ce Milos biti taj koji ce preziveti. Koliko se jos secam Milos sedi u trsci dok se ovaj drugi krece i time ipak pravi buku koja bi ga mogla odati. Ne znam da li je ovde ciljano na prakticno samoubistvo. Ovde Milos vristi i izrazava svoj bol zbog te smrti. Veoma snazno, za razliku od druga dva putaJos jednom, rezija i kamera su ovde za izucavanje.TriMilos je vodja. Cini mi se da je to skicirano u prethodna da segmenta, a ovde zavrseno. I ovde cela prica lezi iskljucivo na njemu. U prvoj je on daleko od fokusa, u drugoj deli scenu i nije bazirano na njegovoj psihi vec na poteri i cistom prezivljavanju. Ovde je on glavni po prvi put, iako on ne radi mnogo ovde i neodlucan je. Zanimljivo odradjena razmena pogleda sa zatvorenicom, Milos joj donekle pomaze, ali je ne spasava.I onda izlazi na put, prolaze svatovi, rat se privodi kraju, a Milos ima 'pogled' u ocima. Pogled iz koga citas da nesto ne valja. Naravno, ubistva su ta koja ne valjaju, jer kakav je Milos znamo jos iz prve price, sto znaci da ceo ovaj film zauzima njegov stav. Zato se i slazem da je ovo pre svega antiratni film

Edited February 22, 2009 by Hustler

[MocaVukotic]

Serijal "Moj Kult" iz časopisa McGuffinMartin Scorsese - o filmu "Canyon Passage" (Jacques Tourner, 1946.)"žak Turner ostaje jedan od najviše potcenjivanih reditelja američkog filma. Iako je sigurno poznatiji danas (1997.) nego pre dvadeset godina, i dva njegova dela - "Poljubac pantera" i "Lanci krivice" - su već sada klasici, ceo njegov rad je važan i jedinstven. Turnerov pečat je neizbrisiv i lako prepoznatljiv i u svakom slučaju ostaje diskretan, pa čak se i pomalo gubi, kao da je reditelj uspeo da izvrši magiju u svim svojim projektima. Ova tvrdnja nije preterana kada se zna da je Turner bio privučen nepoznatim i magičnim i da u njegovim filmovima ova strast postaje opipljiva čak i u manje značajnim delima koja nemaju nikakvu vezu sa hororom i fantazijom, kao što su "They all came out" ili "Nick Carter-master detective".Bertran Tavernije je ukazao da je Turner dijaloge svojih filmova snimao na veoma niskom nivou tona i čak ohrabrivao glumce da šapuću (evo zašto je voleo da radi sa glumcima-minimalistima kao što su Mitchum, Andrews, Mature). Radi se o jednom značajnom izboru, jer u njegovim filmovima mesta, objekti i atmosfera postaju živi. Za emocije i dramu rezervisao je jedan prigušen ton da bi što bolje kako na njih duboko utiču ambijent i okruženje. Pomislimo na stene koje okružuju reku u centralnoj sceni "Lanaca krivice", filma koji nikad ne napušta skoro potčinjenu atmosferu, na zastrašujući noćni pejzaž iz "Čoveka leoparda", na stazu koja vodi kroz korov do vudu ceremonije u "šetao sam sa zombijem" (omiljeni turnerov film). Ko god poznaje ove filmove zna da su pomenuta mesta jednako živa i ekspresivna kao i ljudi koji njima prolaze. Među njegovim najlepšim filmovima je i film "Canyon Passage" koji još uvek nije dobio priznanje koje zaslužuje; to je jednostavno jedan od najboljih westerna ikad realizovanih. Moram da primetim da je ovaj film izašao istovremeno sa "Duel na suncu" Kinga Vidora. U oba slučaja radi se o filmovima koje bih okarakterisao kao "western noir", oba reflektuju nelagodnosti ratnog perioda kroz priče o društvima uništenim pohlepom, razbludnošću i zlobom. Oba filma su u koloru, ali ovde sličnosti prestaju. "Dvoboj na suncu" je veličanstven, naočit i hiperekspresivan. "Canyon Passage" je minimalistički i izvanredno oštrouman. Jedna od iznenađujućih karakteristika ovog filma je ambijent u kome je sniman; kada kažemo western, mislimo odmah na velike ravnice ili pustinju, na beskrajna prostranstva koja se pružaju miljama. "Canyon Passage", prvi turnerov film u boji, dešava se u jednom gradiću u planinama Oregona, mestu bogate vegetacije, izolovanom i kišnom - jedna od prvih scena pokazuje glavnu ulicu Portlanda pretvorenu u blatnjavu baruštinu - grada zatvorenog u sebe. Čak je i otvoreni prostor prikazan u vidu planinskih čistina, koje su veoma klaustrofobične. Isplati se proučavati westerne koje su realizovali veliki evropski reditelji, koji su emigrirali u SAD, kao "Buntovnik Fred" i "Osveta bandita Džesija" Frica Langa ili "Noć bezakonja" De Tota, zato što imaju drugačiji ambijent od ostalih westerna i uvek su plod detaljnih istraživanja.Gledajući pažljivo "Canyon Passage", primećuje se da Turner raspoređuje scene dijagonalno u suženim prostorima, prikazujući likove kako se penju ili silaze vrletnim nizbrdicama. Tako se stiče utisak o pravom gradiću farmera ili bar o poetičnoj ideji koju je stvorio Turner. Element koji objedinjuje film je Hoagy Carmichael - jedan od mojih omiljenih glumaca - u ulozi vlasnika zalagaonice. on sve posmatra sa distance i ograničava se da ispriča događaje, dok svi drugi optužuju Briana Donlevya i Danu Andrewsa i bivaju obuzeti osećajem nasilja koje će ubrzo eksplodirati. Jedna od prvih scena u filmu, u kojoj Carmichael peva (Ole Buttermilk Sky) dok se sa svojim magarcem penje strmom stazom koja vodi do sela, ponovljena je i na kraju filma. Ova scena sadrži u sebi tihu, diskretnu lepotu celog filma. U "Canyon Passage" ima zaista lepih scena, kao na primer napad indijanaca ili građenje ambara, ali opšti ton ostaje isti tokom celog filma. Ta podzemna struja koja teče u svakoj sekvenci čini turnerove filmove tako potresnim. Pod nekim aspektima, stvar koja najviše iznenađuje su male interakcije između Andrewsa i Donlevya, ili momenat u kome Carmichael gleda kroz prozor dok Donlevy meri zlato i misli da zadrži malo za sebe. Donlevyjev lik je vrlo interesantan; jedan slab čovek, osoba u osnovi dobra, ali nikakvog karaktera. Sa ove tačke gledišta njegov lik je veoma moderan, i kao da su on i brutalni ubica (Ward Bond), dva lica iste medalje, koja dele zajednicu, sa jedne strane, nesposobnošću da se probude iz neke vrste letargije, a sa druge slepim i besmislenim nasiljem.Ima i drugih velikih turnerovih filmova, kao "Robinja zla", "Gigant Njujorka", "Alibi pod snegom" koji zaslužuju pažnju, ali film "Canyon Passage" je za mene zaista specijalan i zauzima počasno mesto u istoriji westerna. To je jedan od najuspelijih i najiznenađujućih primera ovog žanra ikada realizovanih."Martin Scorsese

[MocaVukotic]

Serijal "Moj Kult"Clint Eastwood - o filmu "White Heat" (Raoul Walsh, 1949.)"U prvoj sceni jedan čovek biva raznesen mlazom vrele pare koja izlazi iz lokomotive voza, u poslednjoj protagonista biva ubijen na vrhu rezervoara sa gasom koji eksplodira na apokaliptičan način. Između početka i kraja, gledalac je podvrgnut bezbrojnim izlivima besa gangstera Kodija Džereta. Po prvi put prisustvujemo takvoj brutalnosti na filmskom platnu, i nikada se nije mogla zamisliti američka porodica koja bi bila deformisanija od džeretove bande. "White Heat" pogađa kao pesnica u stomak. Jak utisak koji film ostavlja zavisi u velikoj meri od Raula Volša, koji se kao pripovedač interesuje samo za apsolutne likove: njegovi "dobri" i "loši" moraju biti izuzetni ili preterani. Zato ne iznenađuje da je bandit, protagonista "White Heat"-a, bio za njega izvor inspiracije. Kodi Džeret je poslednji gangster: savršena inkarnacija "državnog neprijatelja br.1". Dakle, ne pokvareni špekulant kao po modi film-noira sa kraja četrdesetih, već jedna tragična figura, pogođena napadima epilepsije i Edipovim kompleksom. Drugi plus na strani Volša je da je uz sebe imao Džejmsa Kegnija, koga definiše kao najboljeg glumca sa kojim je radio. Posle Bogarta, Kegni je bio jedna od malobrojnih volšovih zvezda koje umiru na kraju filma. Kada sam prvi put video "White Heat" nalazio sam se u jednom malom bioskopu američke provincije, imao sam manje-više 20 godina i bio sam vatreni obožavalac Kegnija.U "White Heat" nema mesta za moralne pridike, policajci ostaju anonimni, obični instrumenti džeretove sudbine. Isključeno je i sažaljenje; banda se raspada upravo kada jednog od članova, ranjenog, spasava plaćeni ubica. U stvari, Džereta svi izdaju: žena, njegova desna ruka, i pre svega infiltrirani agent koji mu je postao prijatelj. Izdaju ga svi osim majke. Ali, uz sve to, gangster zadržava tokom celog filma značajan integritet, Jedina njegova slabost je patološka vezanost za majku. Na neki način, ovaj duh prednjači nad ostalima koji ispunjavaju um bandita, toliko da otkrivamo istinu da smo više zainteresovani za džeretovo ludilo nego za njegovu kaznu.Uprkos mračnoj atmosferi, Volš nikada ne gubi smisao za humor, koji delikatno izbija na površinu: Kegni koji jeca na majčinom krilu tokom jednog od svojih napada epilepsije ili kada ruši Virdžiniju Mejo sa stolice jednim udarcem ili kad slučajno ubija čoveka pucajući kroz prtljažnik automobila dok jede piletinu. Malo kasnije vidimo Džereta kako govori majci na njenom grobu "Ti si bila sve što sam imao". Ali, kada sazna istinu o infiltriranom "prijatelju", počinje da se smeje. On je toliko posvećen samouništenju da se više ne obazire ni na šta.Volšov ritam je neumoljiv. Pre "White Heat" nisam nikad doživeo nešto slično. Najiznenađujuća stvar je da se ritam menja odjednom, prelazeći sa crnog humora na nivo velike drame. Dovoljno je pomisliti na scenu u kojoj Džeret sazna za majčinu smrt, i kao ranjena životinja počinje da trči po zatvorskoj menzi dok mu ne obuku ludačku košulju. Ta eksplozija besa i očaja ostaje jedna od najjačih scena američkog filma. isto važi i za finiš, kada stojeći na vrhu rezervoara butana Kegni viče :"Uspeo sam mama, ja sam na vrhu sveta!" - pre nego što će nestati u velikoj vatrenoj lopti."Clint Eastwoodedit: u sledećem broju - John Carpenter o filmu "Falstaff"

Edited March 1, 2009 by MocaVukotic

[korindjar]

Uh, White Heat je prokleto dobar. Secam se da sam pomislio da je onaj zaplet sa trazenjem autobila mogao da izadje jedino iz knjige, nikako iz scenarija, jer je jedinstaven... tako nesto je suvise realno za film tog doba.Interesantan je i odnos Cagneyevih likova s majkom u jos jednom filmu. U Public Enemy to je prosta majka koja oprasta i voli ga bez obzira na sve (to je i genijalno iskoristeno u Sporanosima jer Toni nikada nije imao majcinsku ljubav), a ovde je to majka koja isto voli i podrzava, ali je i deo zlocina. nesto kao majka u notorious

Edited March 1, 2009 by Hustler

[MocaVukotic]

Serijal "Moj Kult"John Carpenter - o filmu "Falstaff" (Orson Welles, 1965.)"O filmu "Falstaff" (Chimes at midnight - Ponoćna zvona) se malo govorilo, ali za mene je ovaj film bio fundamentalan. Kada sam počeo da pohađam filmsku školu, "Falstaff" se već bio pojavio u salama, ali je ubrzo i nestao. U školi sam video sve ostale velsove filmove, tako da sam potražio i "Falstaff" i bio sam zatečen ljubavlju koju je Vels uneo u ovaj film. Vels je adaptirao šekspirova dela još od gimnazijskih dana, dakle, deo njegove mladosti je završio u ovom filmu: vratiti se šekspiru za njega je bilo kao vratiti se na početak.Uprkos malom budžetu i nekim tehničkim nedostacima, film ima momenata velike oštroumnosti koje treba pripisati samo reditelju. Na sredini filma je jedna od najlepših borbenih scena koje sam ikada video. Vizuelni i emotivni senzibilitet ovog filma prevazilaze sve što je Vels napravio prethodno i njegova gluma je divna.I pored loših kritika, kada sam video "Falstaff" stekao sam utisak da je Vels dostigao savršenstvo kao glumac. Na primer, scena u kojoj Vels uništava sobu, u filmu "Četvrta moć", mi nije izgledala uverljivo, kao da je glumac imao problema da prodre baš u to stanje duha. U "Falstaff"-u naprotiv, evidentno je da je Vels uspeo da uđe u ulogu. To se vidi sa njegovog lica. Naziru se sva iskustva proživljena u karijeri i ovo je jedan veoma ličan način da se odigra uloga. Stvar koja najviše zapanjuje u "Falstaff"-u je humor koji prati svaku scenu. Kada pomenemo Velsa, identifikujemo ga kao vanserijskog autora klasika nad klasicima: Treći Čovek (???). Suprotno tome, u ovom filmu, Vels u kontinuitetu dodaje komične situacije: scene u kojima vitezovi u bojnim oklopima bivaju dizani na konje pomoću dizalica, su veoma zabavne iako su prave.Tehnička ograničenost "Falstaff"-a je očigledna svima: zvuk je veoma loš, kao da je reditelju bilo dozvoljeno nekoliko sati da završi postprodukciju zvuka. Zaista je šteta da jedan veliki reditelj, da bi realizovao svoju viziju, dozvoljava tako makroskopskim greškama da isplivaju na platnu i unište njegov kredibiltet kod publike. Ali, budući da sam u to vreme bio samo student filmske škole, znao sam da cenim napor reditelja i uspeo sam da vidim i preko nedostataka. To me je naučilo da gledam u srce filma; kad se u tome uspe zaista je lako otkriti nešto važnije od površnih detalja koji su tu da zadovolje oči.Ako formalna i obrađena genijalnost filma "Četvrta Moć" deluje hipnotički na naše oči, sa emotivne tačke gledišta je suvoparna, toliko da se nikad potpuno ne prepuštam kada gledam taj film. Sa druge strane, u slučaju "Falstaff"-a, nalazimo se pred filmom realizovanim na bizaran i tehnički katastrofalan način, koji ipak ostaje neodoljiv. Gluma je savršena, bukvalno buši platno i dolazi do gledalaca. Vels je uspeo da dočara svoju viziju, koju publika često nije delila, a koja me je transformisala.Za mene je Houks bio reditelj kao primer u tehničkom smislu, majstor u tehničkim detaljima, čak i u svojim najgorim filmovima. I u svojim osrednjim filmovima Houks ima kontrolu nad svim sekvencama. Nikada nije zapostavio taj aspekt režije zato što nikad nije bio prinuđen da radi u uslovima u kojima je radio Vels. Uprkos tome što se srušio sa vrha svoje umetnosti u nesreću koja je bila njegov kraj, Vels je još uvek bio u stanju da uloži sav svoj emotivni naboj u film koji je radio. Posle gledanja "Falstaff"-a shvatio sam da je zaista važno ispričati jednu veoma ličnu priču. Čak i kada se ne uspe, kao u slučaju ovog filma, važno je probati.Igrati, bez preuzimanja rizika, stvar je za izbegavanje. U svojoj karijeri, svaki put kada sam želeo da budem realniji od stvarnosti, bio sam nezadovoljan rezultatima, i kada su se drugima sviđali. Često, međutim, filmovi koji nisu imali uspeha kod publike sadrže u sebi važan deo moje ličnosti.Video sam mnoge filmove koji nose umetnost u sebi, ili zbog scenarija, ili zbog glume, ili zbog tehničkih rešenja, ali nikad nijedan film nije bio toliko ličan i nije me pogodio kao "Falstaff"."John Carpenteru sledećem broju: Kathryn Bigelow o filmu "Wild Bunch"

[MocaVukotic]

Serijal "Moj Kult"Kathryn Bigelow - o filmu "Wild Bunch" (Sam Peckinpah, 1969.)"Umetnički svet u New Yorku, u kome sam se nalazila sredinom 70-ih godina, bio je preokupiran oslobađanjem umetnosti od objekta. Grupe kao "Art and Language" poricale su prisustvo umetničkog koncepta unutar socijalne i političke sfere. Osporavali su razumevanje umetnosti u okviru tržišta i svodili su je na običan tekst: umetnost je tako postala element upućen sam na sebe u beskrajnoj igri vraćanja, ponovo pronađeni objekat unutar sveta koji se reflektuje u "galeriji ogledala". Dakle, svet umetnosti nije odgovarao stvarnom svetu.Nakratko sam napustila New York da bih posetila istočnu obalu Afrike. Tamo sam otkrila iskonsku i savršenu lepotu kulture u kojoj je vizuelno iskustvo bilo originalno, sirovo, opipljivo i trenutno. Umetnost je projektovala staru tradiciju, puno istorije i običaja koji su još uvek prisutni u kulturi. Interesantno je da su umetnost vezivali za kulturu življenja i ona je prikazivala političke i emotivne brige ljudi.Po povratku u New York, slučajno sam se našla na jednoj noćnoj projekciji filma "Wild Bunch". Posmatrajući treperenje svetlosti, ostala sam bez daha i u tom trenutku se nešto promenilo u meni, transformisala sam se. Kao što je Goja koristio slikarstvo da ogoli i prikaže najmračnije strane ljudske prirode (u seriji slika "štete rata"), tako Peckinpah "buši" platno, preplavljuje ga krvlju, da bi osvetlio temu koja nije nasilje, već čast. Bila sam u njegovoj moći od početne scene sa škorpionom. Glumci Ben Johnson, Warren Oates, William Holden i Ernest Borgnine idu u susret svojoj sudbini herojskog poraza u veoma nadahnutim interpretacijama. Ovaj film je definitivno transformisao moju umetničku viziju. Odjednom je talas senzualnog nasilja uzdrmao "galeriju ogledala". Taj film je bio zbir svega što je bilo bre toga i najava svega što će doći posle toga. Do tog momenta mi nije padalo na pamet da se bavim filmom, ali sam shvatila da je u jednom tekstu moguće ujediniti katarzu i senzualnost sa inteligentnim i promišljenim."Wild Bunch" je film koji analizira samog sebe i sopstveni sadržaj. To treperenje svetla i ta noćna projekcija predstavljali su za mene tačku u kojoj se moja životna priča nepovratno promenila. Nadam se da sam svojim filmovima bar donekle uspela da prenesem tu magiju filmskog stvaranja kojom me je zarazio Sam Peckinpah."Kathryn Bigelow

[Aće]

Sjajan film, meni poseban zbog fenomenalne muzike

[Ulis]

Dugo vremena mi je trebalo da saznam, u onom vremenu bez interneta, da prva linija u filmu „ne postoji usamljenije biće na svetu od samuraja, osim, možda, tigra u džungli“ nije originalna istočnjačka mudrost nego Melvilova rečenica iz izmišljene mu Bušido knjige i nešto slično fatalističkim rečima, iz sledećeg filma, da će se dva čoveka, na kraju, uvek sresti u Crvenom krugu.Da bi se videla sva lepota i uzbudljivost Melvilovog Samuraja, ne retko, proglašavanim jednim od najznačajnijih evropskih filmova ikada snimljenih, potrebno je da zaboravite sve o njemu napisano i rečeno, uključujući i ovaj tekst. Prvi put, a biće da sam ga suviše rano gledao, vratio sam se iz bioskopa zapitan da li jedna iluzija u nekom objektu gde se skupila grupa ljudi može biti tako očaravarajuća.... a nekada je takvo okupljanje i odlazak u neki drugi svet bila suština filma.Čovek koji je uzeo prezime američkog pisca za svoje prezime, ovde demonstrira svoju fascinaciju američkim filmom i, istovremeno, bavi se njegovom ozbiljnom dekonstrukcijom. Jeste da Džef Kostelo čini suštinu ovog klasičnog film noara kao gangster, ali što je bitnije, Melvil, kroz priču o njemu razgrađuje priču o muškosti i moći iste.Neki gledaoci mogu da pretpostave da Džef počinje film kao celovit čovek, gledajući se u ogledalu....i da tokom naracije gubi svoju samodostatnost i raspada se na delove. Već neki drugi mogu videti ovaj film, manje kao priču o jednom plaćenom ubici a više kao primer nekih partikularnih filozofija i Džefa Kostela kao egzistencijalističkog čoveka, koji ne postoji osim kroz svoja delovanja – reditelj strpljivo snima scene njegovog hodanja, posmatranja, ćutanja, priprema za posao. Njegov konačni ritual je njegova priprema za smrt... sve što mislimo da nas čini ljudima na kraju otpada i čovek na kraju ostaje sam sa svojom sudbinom.....što je izraz orijentalnih fatalističkih shvatanja u vezi samoće i neizbežnosti smrti. Sam Melvil je ponudio dva tumačenja – kao studiju šizofrenije i kao alegoriju čoveka (Delon) koji gonjen sudbinom (inspektor) završava u rukama smrti (pijanistkinja Valeri).Sve su ovo validne interpretacije. Lično mislim da je Samuraj jedna vrsta sna, studija o ljudskoj samoći i portret jednog mentalnog sloma. Radnja filma se odvija uglavnom noću..česti su melvilovski onirični tonovi, beskrajna pešačenja, tišina i promišljeno raščlanjivanje scena do jednoznačnosti. Džefova neosetljivost se može uporediti sa mesečarstvom i mehaničkim hodanjem kroz beskrajne hodnike. Kao u snu, čitave scene se ponavljaju tačno na isti način. Film počinje scenom gde u prostoru turobne sobe, u polutami, sa dva prozora kao dva oka, jedva vidljivi Džef leži u krevetu i puši...u kavezu je ptica – zimovka, njegov jedini prijatelj, ali i takvo okruženje je njegova sigurnost. Tada Melvil horizontalnom upotrebom „vertigo“ kadra sužava i skraćuje robu do razbijanja, otkrivajući nestabilnost ovog utočišta i Džefove slike o sebi. Iako je stalno prisiljen da bude u centru grada, on je sigurniji u anonimnim ulicama i napuštenim zgradama, usmeren protiv geometrijske anonimnosti modernog života a njegova okolina je bezdušna i ograničavajuća kao zamka u koju upada. Džef je slika čoveka u represivom, nadgledajućem društvu koje istog proganja upotrebljavajući moralnost kao pretnju. Njegovi jedini kontakti su u pripremi smrti, njegovo postojanje je auto destruktivno, monaški asketsko, uostalom kao i njegov mantil i Fedora šešir.Postoje dva momenta u filmu kada emocije probijaju iz ledeno lepog Delonovog lica u ovoj njegovoj zadivljujućoj ulozi. Prvi, posle jurnjave u metrou, kada, u ukradenom automobilu, njegovo lice odaje unutrašnji stah i drugi, na kraju filma, kada se vraćajući na mesto zločina zagleda u Valerijino lice, njegove oči u deliću sekunde postaju bespomoćne kao u deteta koje traži majku. I tu jeste ključ filma – beznadežna potraga tragično usamljenog čoveka za kućom i sigurnošću. Jer Džef je zarobljen karakter, u svojoj sobi, svom identitetu, gradu, svojim senkama i hodnicima, u petlji vremena koja ga iznova vraća opet i opet u istu tačku – on je u paklu i njegov jedini izlaz je samoukinuće. Plaćen da ubije pijanistkinju, on kao moderni samuraj ne može da odbije zadatak, nenaoružan odlazi znajući da ga policija čeka, dokazujući onima koji su ga unajmili da je sposoban za zadatak koji ne želi da izvrši. Time je sačuvao svoj ponos i svoju čast.Legenda kaže da je Melvil došao kod Delona sa scenarijem. Kada je ovaj čuo o čemu se radi i kako će se zvati film, uveo ga je u svoju spavaću sobu gde je iznad kreveta visio samurajski mač. Neko priča i o tome da je ptica iz kaveza, Melvilov ljubimac, posle snimanja izazvala požar u kojem je izgoreo njegov studio. Bilo kako bilo, ostao je ovaj film kao savršen spoj američke filmske estetike i indoevropske filozofske matrice. Ostao je i lik jednog velikog glumca, Alena Delona, marinca u Indokini, portira, nosača, Toma Riplija, Roka Parondija, Falkonerija, gospodina Klajna i Svana, poslodavca Stevice Markovića, aktera velikih afera, koji posle svega ume da ostari.edit: smisao jedne rečenice Edited April 20, 2009 by Ulis