Klasični filmovi

[Indy]

Zaboravio si 1 :)

A, ne... nisi ti bas sasvim savladao 1 ppp lengvidz.PS. Mislim da pored Kusturice treba uvrstiti i Kiff Richardsa. Klasicni evropski intelektualac par ekselens (ima ga i na filmu).

[Ulis]

A, ne... nisi ti bas sasvim savladao 1 ppp lengvidz.

:o :lol:loodo :thumbup:Ovo je 1 vrh

PS. Mislim da pored Kusturice treba uvrstiti i Kiff Richardsa. Klasicni evropski intelektualac par ekselens (ima ga i na filmu).

........jesam li položio?

[Indy]

Jesi... a sad mozes da se vratis svojoj uzvisenoj personi.

[Ulis]

Jesi... a sad mozes da se vratis svojoj uzvisenoj personi.

Hej, Indy, ne budi na kraj srca. Samo sam pokušao da se našalim u vezi forumskog jezika i to ni najmanje nije bilo upereno protiv tebe.Ako si tako shvatio onda izvini.

[melankolic]

Scena koja je ostavila poseban utisak na mene je ona gde Frederika izbezumljuje cinjenica da se nizanjem ubistava nikada nece osloboditi kandzi Ashenbaha. Kroz vestu manipulaciju tokom celog filma mi, ustvari, u Ashenbahu vidimo Lucifera koji se vesto igra ljudskim sudbinama. Podelio je uloge gresnicima i ceka na rasplet.

Edited August 18, 2008 by melankolic

[le petit nicolas]

da li su fazbinder, sabrol, bergman bili evropski intelektualci? da li je to almodovar?poz

[Ajant23]

da li su fazbinder, sabrol, bergman bili evropski intelektualci? da li je to almodovar?poz

da li ovakvim pitanjem postavljas nekakav hijerarhijski odnos između almodovara i prethodne trojice? i kakav je? Edited August 23, 2008 by Ajant23

[Ulis]

Pripreme su trajale dosta dugo.Vasceli dan sam vukao kartone vina (crnog, suvog, kvalitetnog), brinuo da torta opstane do večeri, savlađivao kreativnu nervozu, brisao prašinu sa stola, jer, ?pogodite ko dolazi na večeru?? Naravno, g.Herr, legenda zemunskih ulica, predmet snova i potajnih želja tinejdžerki, srednjoškolki i ostatka ženskog roda, čovek sa fotoaparatom, još malo pa srpska verzija Dejvida Hemingsa iz Uvećanja.Na programu je, u stanu u senovitoj ulici Svetozara Markovića, bio sa moje strane davno obećani, jos davnije snimljen -polovinom sedamdesetih- i ne toliko davno izdat na DVD-ju film Stenlija Kjubrika - Beri Lindon. Posto su pokloni uručeni, na čemu se, eto, i javno zahvaljujem Herr-u, kritički ocenjeni neki moji raniji projekti, sipano vino, poslužena torta, čaša vode, projekcija je mogla početi.Beri Lindon je , mozda, najčudniji film Stenlija Kjubrika. Za mene i njegov poslednji veliki film. Preostala tri su bili samo stilske žanrovske vezbe , naravno, vrlo kvalitetne ali tu više nije bilo onog kjubrikanskog žara iz perioda Puteva slave, Lolite, Dr. Strangelove-a, i anticipacije beogradske:) i ine današnje omladine iz filma Paklena Pomorandža.Rađen po Tekerijevom romanu, Beri Lindon je, pre svega, briljantno vizualno delo. Tri sata ste konzument fascinantne fotografije, scenografije, kostimografije, izuzetne upotrebe (kao i uvek) klasične i tradicionalne muzike pri cemu sva današnja upotreba tehnologije pada u vodu. Kjubrik je za potrebe filma konstruisao specijalna sočiva za snimanje scena pri oskudnom prirodnom svetlu pa čak i gde su izvor svetlosti samo sveće. Film je minuciozna rekonstrukcija 18-tog veka sto se tice tehničkih detalja ali kako ćemo kasnije videti i samog duha vremena.Posto Herr ima običaj zaspati ako mu neki film nije po volji (slučaj Nostalgija) povremeno sam bacao zabrinute poglede ka njemu, ali opasnosti nije bilo s obzirom na dužinu i usporenost filma. Dakle Kjubrik je prebrodio i neke od najtežih srpskih barijera:). Hmmm ?rekoh usporenost? Ne usporenost koja je karakteristična za Tarkovskoga već je to usporenost koja proizilazi iz samog tretiranja priče o usponu i padu jednog irskog mangupa, prosečne ličnosti po imenu Rejmond Beri ( u sasvim solidnoj izvedbi Rajana O Nila) ali i iz nekih možda nedokučivih kjubrikanskih razloga. A priča je , dakle, o sazrevanju, bekstvu, preživljavanju dotičnog bezveznjakovića, vojevanju za nekoliko vojski tokom sedmogodišnjeg rata, ljubavi i braku iz računa, kockanju, prevarama, atrofiji svih segmenata društva, o korenima mržnje, neiskrenosti i večitoj kjubrikanskoj temi - sukobu pojedinca sa društvom i njegovim patogenim ustrojstvima.Ono sto je meni pri prvom gledanju filma smetalo je upotreba naratora. Cinični komentari istog su upotrebljeni tako da, kada dođe do kulminacije neke scene, ta ista scena se ne razrešava filmskim putem vec komentarom naratora. Tako i kraj filma i mada vec izvesno, razrešenje događaja, saznajemo jedno 40-tak minuta ranije. Ali ipak ostajemo do kraja. Čini mi se da se Kjubrik ovde poigravao sindromom Demijurga, poigravajući se kockicama priče i dokazujući da privlačnost filma nije samo u umešnosti održavanja paznje pričanjem događaja vec i u nečemu drugome, što je dostupno malom broju majstora i što čini film jednom od autentičnih vrsta umetnosti dvadesetog veka.A sve u sklopu razmišljanja o nekim prošlim vremenima, gde su se ljudi, takođe, voleli i mrzeli, svađali, ratovali, varali, sporili, težili nedostižnim ciljevima... a danas ? A danas su svi isti. Pod zemljom.Karton vina je ostao nepopijen.Samo pola litra crnog i jedna votka na moj račun. Dosta iza ponoći, Fiat bravom, kroz poluprazne beogradske ulice , vozio sam Herr-a nazad do Zemuna. 3opge je bio tu negde oko nas. Ostavio sam ga na uglu bulevara Nikole Tesle i Džona Kenedija. Vozeći natrag, izbegavajući saobraćajne patrole, razmišljao sam o Herr-ovoj rečenici da je pojam Boga vrhunac konceptualne umetnosti. Cinično tvrdi da za nepostojanje Boga znaju on i Bog. Ja Boga smatram , recimo, najvećom placebo tabletom. Sve to dođe na isto. Još malo lutanja u potrazi za parking mestom duž Krunske, Njegoševe, Kralja Milutina?..I??.Svi ćemo mi jednog dana biti isti.

[đorđe geprat]

hvala pokretacu topica sto me je, lenju, naterao da pregledam i vidim da je tuck objavio "the damned" na dvd-u (da se pribavi). mada, uvek sam u sebi taj film zvala goterdamerung.dirk bogart... nocni portir. i njegova rediteljka.poz

Eto, večeras ću da stavim u plejer "The Damned". Gledao sam jako davno, baš da vidim kakav će sada utisak da ostavi na mene. Onda je bio mučan. Još mučniji i onda i nedavno je ostao posle Kavaninog "Noćnog portira". S tim što mi je cela priča bila i vrlo nategnuta.Mogu samo da podsetim, vezano za naziv topika, da su neizostavni klasični britanski socijalni filmovi iz šezdesetih i autori, šlezinger, Rčardson, Anderson, Lester, Louzi.......kusturica klasik? ne zajebavajte.

[đorđe geprat]

Pogledao sam "The Damned". Stvarno dobar film. Mučne su bile epizode sa devočicom incest s majkom. No, kod klasika je, što reče moj junior, mučnija namera od kadra. Onaj smišljeni pokolj SAovaca. Brrrrrrr.....

[melankolic]

Pošto ja ne znam tako kao Ulis da predstavim film, a "Fanny och Alexander" je (za mene) i više od filma, zamolio bih ga da on to učini.Unapred sam mu zahvalan!

[Ulis]

Pošto ja ne znam tako kao Ulis da predstavim film, a "Fanny och Alexander" je (za mene) i više od filma, zamolio bih ga da on to učini.Unapred sam mu zahvalan!

žao mi je što ću te razočarati, ali ne mislim (verovatno i grešim) da su Fani i Aleksander veliki, pa i najveći, Bergmanov film. Pogotovo ne u upoređenju sa Personom,Sedmim pečatom, Divljim jagodama i Kricima i šaputanjima. To što ja tako mislim, ne znači da Fani i Aleksandar nisu veliki klasični film. Mogao bi ti da napišeš nešto o njemu i usput uspeš da me razuveriš :)

[Ulis]

Pored najvećeg broja autora o kojima je, više-manje moguće govoriti racionalno, dakle empirijski obrazloživo, Tarkovski je autor koji ne trpi mnogo reči, koji se otima svakome sudu, ,koji zahteva metaforu da bi se svet u kome živi i duhovno egzistira pojasnio, koji jednostavno od gledaoca očekuje specifični duhovni, misaoni pa i fizički napor ukoliko ovaj naravno želi da prodre u strukture njegovih filmova, da oseti njihovu oniričnost i snoviđajnost, da sa njima,konačno postane intiman, da im se ponovo vrati i prigrli ih kao nešto sto je deo njega samoga. Kada govorimo o Stalkeru, reč je o autentičnom remek-delu, koje se samo načelno oslanja na svoj pra-izvor, fantastiku braće Strugacki,i koji od njih crpi isključivo okvir same priče, likove i karakteristične odnose u koje stupaju, pa i nešto od scenografije u kojoj se film događa. Sve ostalo, što se racionalno podvodi pod pojam "nadgradnja" zamišljeno u srcu i glavi jednog izuzetnog stvaraoca, rezultat je rada koji je na terenu izvršio sam Tarkovski, forme koju je, kako materijalno tako i duhovno, kako svedoče očevidci, sam obelodanio ne dozvoljavajući da mu se ma ko sa strane meša u posao, što je vidljivo gotovo u svakom trenutku njegovog trajanja, u svakom kadru ponaosob, u svakom rezu, u svakoj sekvenci, dakle u filmu kao celini, njegovoj atmosferi, pitanjima i nedoumicama kojima nas zapahnjuje ali ne u tom smislu sto ih racionalno podastire pod nas koliko u tom smislu sto ih neposredno vizuelizira. Vođen tom linijom razvijanja osnovne atmosfere, hermetičan do ekskluzivnosti, postavlja se pitanje šta je dakle Stalker kao film i šta je i u čemu je njegova osobenost? Pre svega, Stalker je metaforična priča o putovanju trojice ljudi u neizvesnost "tajanstvene zone" u kojoj je pojam sreće nešto sto je nadohvat ruke, poput izazova, dakle neka vrsta zapisa o putovanju i njegovim posledicama. Ali samim tim jer je u film uveo dve reprezentativne ličnosti nase civilizacije, naučnika i umetnika, koji zajedno sa Stalkerom zalaze u nepregledne prostore sveta za koji nisu ni znali da postoji, Tarkovski priči dodaje dimenziju traktata, kako o odnosu umetnika i sveta u kojem živi, tako i o odnosu pojedinaca, oblikujući na taj način žestoku nedoumicu koja bi trebalo da ozakoni ili relativizira proboj u "tajanstvenu zonu", proboj s onu stranu datog i postojećeg, tamo gde je sve, verovatno, na dohvat ruke i izvesno. U poslednjoj instanci stvari se opet izvrću na glavu jer Tarkovskog gotova rešenja malo ili gotovo nimalo ne interesuju ili ga interesuju tek kao nešto što je motivacijski uključeno u tokove filma kao moguće celine. Stalker je pre svega auditivni i vizuelni pokušaj proboja kroz koru velikog mozga ovog našeg sveta, oličenog u nekim od svojih simboličkih projekcija, pokušaj da se eventualno otvore sve vijuge na njemu, lavirint u koji se može ući ali izaći, da li je to uopste moguće? A samim tim, bez da će odgovor nametnuti sam po sebi, Tarkovski svoje ambicije sa plana naracije neposredno prebacuje na plan vizuelne transpozicije, kojoj sama priča služi kao relativno spokojan putokaz koristeći se pritom čudesnim mogućnostima koje mu je sama scenografija pružala a čija izuzetno složena simbolička svojstva Tarkovski koristi kao reperne tačke razumevanja problematike. Tako struktuiran Stalker je film u kojem materijalni, čulni simboli zauzimaju značajno pa i presudno mesto, u kome se vlaga. osećanje truleži, miris i određeno stanje raspadanja susreću na svakom mestu i na svakom koraku a najneposrednije u trenucima kada Tarkovski svoje likove dovodi do sobe u kojoj se nalazi ljudska sreća i koja je naizgled nadohvat ruke. Ali da li ju je moguće i dohvatiti, da li je uopšte moguće preći njen prag ukoliko smo i dalje ostali ono sto jesmo, ono cčga se ne možemo osloboditi, ukoliko je naša potreba za prodiranjem u "tajanstvene zone " nas samih pokazuje isključivo kao trenutni hir, kao granica preko koje ni materijalno ni duhovno nismo u stanju da pređemo? I, uostalom ne liči li ta mogućnost koja se junacima Tarkovskoga pružila kao nešto nadohvat ruke, na sve moguće ideologije, na sve što se propoveda sa propovedaonica ovog našeg sveta i svega što on jeste ili što bar svi mi koji ga živimo mislimo da jeste? Strašna kao mora, nedoumica o kojoj je reč prepliće samu sebe sa ljudskim gestovima i reakcijama da bi se, porazivši čoveka u nama, iznova vratila u ono prvobitno stanje u kojem jesmo kao ljudi ali ne u onoj meri u kojoj to zamišljamo koliko u onoj meri u kojoj smo to ljudsko u sebi izgubili. Svestan te nemogućnosti Tarkovski film završava na zakonit način i stavlja sve nas u prostor u kome se kao nemoguć pokazuje svaki od naših individualnih pokušaja da pređemo granice sveta koji nas objašnjava po meri svojih principa a sa kojim je verovatno i lepše i stvarnije komunicirati.Tarkovski: "šta je, dakle, tema koja odzvanja kroz Stalkera? Najopštije govoreći, to je tema ljudskog dostojanstva; šta je dostojanstvo i na koji način covek pati ukoliko nema samopoštovanja. Dozvolite mi da podsetim čitaoca da se likovi u filmu nalaze na putu u Zonu, njihov cilj je jedna soba u kojoj će, kao sto nam je rečeno, svakome biti ispunjena njegova najtananija želja. I za vreme rizičnog probijanja preko čudnih prostranstava Zone, predvođeni Stalkerom, Pisac i Naučnik u jednom trenutku slušaju istinitu priču ili samo legendu koju im priča njihov vodič, o jednom drugom Stalkeru, kome je dat nadimak Bodljikovac. On je otišao na tajno mesto da moli da mu brat, koji je ubijen njegovom krivicom, bude vraćen u život. Međutim, kada se vratio kući, Bodljikavac shvata da je postao basnoslovno bogat. Zona je ispunila onu želju koju je on u stvarnosti poželeo svim srcem, a ne onu za koju je mislio da mu je najdragocenija. I Bodljikavac se obesio. I tako su dva čoveka postigla svoj cilj. Prošli su kroz mnogo toga, razmišljali o sebi, došli do nove samoprocene: i nemaju hrabrosti da prekorače prag sobe do koje su, da bi došli, rizikovali živote. Shvatili su koliko su nesavršeni na tragičnom, najdubljem nivou svesnosti. Oni su skupili snagu da pogledaju u same sebe - i bili užasnuti; ali im je nedostajalo duhovne hrabrosti da u sebe poveruju. Dolazak Stalkerove žene u kafanu u kojoj se odmaraju suočava Pisca i Naučnika sa zagonetnom i njima neshvatljivom pojavom. Tu, pred njima je žena koja je prosla kroz nečuvenu bedu zbog svoga muža a ima sa njim i bolesno dete; ali ga ona i dalje voli istom nesebičnom, nepromišljenom odanošću kao kada je bila mlada. Njena ljubav i njena odanost su ono poslednje čudo koje može biti postavljeno nasuprot neverovanju, cinizmu, moralnom vakuumu koji truje moderni svet, čije su zrtve i Pisac i Naučnik."

[transcending]

sjajno.možda su ovo "preteške" reči (jesu, na mnogo nivoa, znam to): ali, stalker je, imho, najbolji film ikada napravljen. ili, da budem precizniji, - stalker je najbolji film koji sam, do sada, imao priliku da vidim. nisam siguran da li će se to mišljenje ikada promeniti. a to ne zavisi samo i isključivo od mene, naravno.

[Budja]

kusturica klasik? ne zajebavajte.

Idi u bilo video klub sa art filmovima, ili u bolje snabdeveni DVD shop sa piratskim klasicima. Ili pricaj sa studentarijom iz celog sveta koja prati tu "art" filmografiju. Kusturica jeste klasik, svidelo se to nama ili ne.