Klasični filmovi

[Ajant23]

Ipak je nedmašno, 1957. godine, van razvijene industrije, Bergman snima i Sedmi pečat i Divlje jagode... :)

[MocaVukotic]

da, kad najgori pomenu taj podatak za kertisa, pade mi na pamet kako su ti stari reditelji imali jednu veliku olakšavajuću okolnost u odnosu na današnje. snimali su neretko i po 7-8 filmova godišnje, imali su kad da nauče zanat, da uđu u najsitnije tajne, i logično je da im se dešavaju i takve stvari da u istoj godini snime i po dva-tri "filma za sva vremena"...malo prođoh imdb-om i gledam samo te cifre-John Ford 140 filmova-Michael Curtiz 173 filma-Allan Dwan 433 filma !!!-Raoul Walsh 138 filmovadobro, imaju dosta one-reel filmova, ali ipak...iskustvo je to.danas nema mnogo da se proba. imaju jednu šansu, pa šta pokažu

[Ajant23]

[Ulis]

Prvi put sam se sreo sa Tarkovskim na Mosfilm festivalu, na ručku, prilikom moje prve posete Rusiji. Nizak, mršav, delovao je vrlo delikatno, a opet izvanredne inteligencije, i bio je neobično goropadan i osetljiv. Podsećao me je na Toru Takemitsua, ali ne bih znao zašto. Izvinio se i rekao:' Ja još uvek nisam završio posao' i nestao. Nešto kasnije začula se velika eksplozija pa su se sva stakla u hali zatresla. Videvši me da sam se malo pomerio ka zidu, direktor Mosfilma sa značajnim osmehom mi reče : 'Znate, nije to još jedan svetski rat, Tarkovski je upravo lansirao raketu. Ovaj posao sa Tarkovskim , međutim, dokaz je velikog rata, za mene'. Tako sam saznao da Tarkovski snima Solaris.Posle ručka, otišao sam da posetim mesto snimanja za Solaris. Imao sam šta da vidim. Uništena raketa ležala je u ćošku svemirske stanice. Sada mi je žao što ga nisam pitao kako je uopšte lansirao raketu na mestu snimanja. Izgradnja svemirske baze koštala je vrlo mnogo i zaista je izuzetno bila osmišljena, napravljena je bila od čvrstog duraluminijuma koji se presijavao u svim bojama hladne sive boje, prožet skoro nevidljivim, delikatnim zracima crvene, zelene i plave boje sa sijalica koje su bile pažljivo baždarene u opremi ispred. Iznad, sa plafona, pružale su se dve šine napravljene od duraluminjuma na kojima je bio mali kotur sa kamerom koja se slobodno kretala po unutrašnjosti satelitske stanice.Tarkovski me je prošetao po mestu snimanja, razdragano mi objašnjavajući, kao dečak kome je pružena prilika da pokaže kutiju punu najdražih igračaka. Bondarčuk, koji je došao sa mnom, pitao ga je koliko je koštalo postavljanje seta za snimanje i bio je zaista zatečen kada mu je Tarkovski odgovorio. Iznos je bio ogroman, oko 600 miliona jena, suma koja je ostavila Bondarčuka, koji je režirao spektakl 'Rat i mir' zapanjenog i otvorenih ustiju.Sada mi je bila jasna rečenica direktora Mosfilma kada je rekao da je ovo 'veliki rat za mene'. Za tako nešto ipak je potreban ogroman talenat i napor da bi se tolika suma novca potrošila. Gledajući ga u ledja dok me je entuzijastički vodao oko seta, pomislio sam 'ovo je zaista veliki zalogaj'.Što se Solarisa tiče, mnogi ljudi su se žalili da je isuviše dug, ali ja ne delim njihovo mišljenje. Naročito im je bilo dugačko objašnjenje prirode u uvodnoj sceni, ali te naslage sećanja i rastajanja sa prirodom na Zemlji potisnulo je lansiranje glavnog junaka u raketi ka satelitskoj stanici u univerzum, i upravo ta teška i mučna scena je iscrpela dušu gledalaca. Taj trenutak velike nostalgije,teskobe i rastajanja od majčice zemlje i neizdržljive tuge za kućom glavnog junaka izgubio bi nepovratno zajedno sa osećanjem beznađa i usamljenosti zarobljenih u satelitskoj stanici, da nije bilo one uvodne scene o prirodi.Predpremijeru Solarisa sam gledao kasno uveče u projekcionoj sali u Moskvi prvi put. Moje srce je krvarilo u agoniji i neopisivoj žudnji da se vrate na Zemlju što pre. Da, izvanredan napredak nauke nam pruža uživanje, ali gde to vodi čovečanstvo , posle svega? Zastrašujućim, čistim emocijama ovaj film je uspeo da omađija naše duše. Bez njih, naučno fantastični film bio bi beznačajna fantazija. Ove su mi misli prolazile kroz glavu dok sam zurio u ekran.Tarkovski je bio tada sa mnom. Sedeo je u ćošku studija. Kada se film završio, ustao je, pogledao me bojazljivo. 'Odlično', rekao sam, 'osetio sam istinski strah'. Tarkovski se stidljivo nasmešio, ali zadovoljan. U restoranu filmskog instituta nazdravili smo vodkom, i Tarkovski koji inače ne pije, popio je tada dosta, pa tako malo podnapit i razgaljen došao je do mikrofona odakle je išla muzika i počeo da peva temu samuraja iz 7 samuraja iz sveg glasa. Pridružio sam mu se i u tom trenutku, svestan da živim na Zemlji, bio sam srećan.Solaris upravo pruža taj osećaj gledaocima, što dokazuje da nikako nije još jedan klasičan sc film. Solaris zaista provocira istinski strah i zebnju u našim dušama. I potpuno je delo od početka do kraja, u svim aspektima, Tarkovskog.Puno stvari je nepoznato čovečanstvu na ovom svetu: ambis kosmosa u koji čovek mora da gleda, nepoznati posetioci u satelitskoj bazi, vreme koje teče unazad, od smrti do života, neobičan osecaj levitacije, dom koji je u mislima glavnog protagoniste u satelitskoj stanici u vodi. Delovalo je kao da su to znoj i suze izazvane bolnom agonijom koja je izašla iz njegovog tela. I ono što nas je naježilo i uzbudilo je snimak mesta Akasakamitsuke, Tokio, Japan.Sa veštim korišćenjem ogledala, on je skrenuo snopove farova i zadnjih svetala od kola i uz ogledala ih umnožio i pretvorio u slike grada buducnosti. Svaki kadar Solarisa je svedočanstvo zaslepljujućeg, divnog talenta nasleđenog i utemeljenog u Tarkovskom.Mnogi smatraju da su njegovi filmovi teški, ali ja ne mislim tako. Njegovi filmovi samo pokazuju izvanredan senzibilitet.Snimio je film 'Ogledalo' posle 'Solarisa'. 'Ogledalo' je priča o sačuvanim sećanjima iz njegovog detinjstva, i mnogima taj film izaziva vrlo uznemirena i teška osećanja. Da, to je tačno ako površno gledamo, deluje da nema racionalnog razvoja radnje u priči. Ali moramo da imamo na umu sledeće: nemoguće je da su nam sećanja iz detinjstva poređana u nekim statićnim, logičnim sekvencama. Upravo taj čudan isprepletan lanac fragmenata naših ranih sećanja, tako razbijenih, mogu i daju poetičnost našem detinjstvu. Onog trenutka kada su vas ubedila u njihovu istinitost, možda i doživite 'Ogledalo' kao vrlo lak film za gledanje. Ali, Tarkovski nikada nije ništa rekao, nikada nije ništa objašnjavao. Njegovo ponašanje me je ubedilo u njegov izvanredan potencijal u njegovom budućem radu. Nema svetle budućnosti za one koji su spremni da objasne sve o svojim filmovima.Akira Kurosavatekst je napisan originalno za asahi shinbun novine, 13. maja 1977

[Aće]

Prica za koju na pocetku pomislite da je klasicna detektivska iz 60-ih, pretvara se u SF, love story i naravno Twilight Zone. Za mene je to savrsena kombinacija, uz Anu Karinu ( u oceni njene pojave nisam objektivan jer je obozavam ), i sjajnu background muziku. Racunar koji upravlja svetom takodje neodoljivo podseca na cuvenog HAL-a. Film je i u svom vremenu, i u buducnosti, a uz Godarovu inteligenciju i sjajnu ideju, od mene zasluzuje 9/10.

Edited August 12, 2009 by garoviks

[Ulis]

Andrej TarkovskiPrijatelj sa karakterističnim -?¿- me je pitao o tome da li iko, danas, snima filmove kao Tarkovski……. teško da neko može da napravi film u duhu Tarkovskoga. Mislim da niko i ne pokušava tako nešto. Bio je tako specifičan, izgradio je neku svoju estetiku koja je neponovljiva i koja je funkcionisala samo kod njega. Ona kuća gori i izgori za 8 minuta (onoliko koliko svetlost putuje sa Sunca do Zemlje) u jednom jedinom kadru a početni kadar u istom filmu traje preko 10 minuta, Gorčakov nosi sveću u Nostalgiji u kadru od 9 minuta…a sve to ne deluje dosadno. Naprotiv, pažnja gledaoca se time povećava. Sjajno je razvio tu opciju „produženog kadra“ kojom se služio, recimo, Kurosava. Minimalizam u svojim filmovima duguje Bresonu, a ovaj film ima nečega, ne samo zbog snimatelja, mesta radnje i jezika kojim se govori, sa Bergmanom.Od samo početka Tarkovski je razvio neobjašnjivu sposobnost snimanja osnovnih prirodnih elemenata - vatre (Ogledalo – i tu izgori jedna kuća -. Žrtvovanje) , vode, (Solaris, Stalker, Nostalgija, Rubljov), vetra, (Ogledalo)…zatim scena levitacije (Solaris, Žrtvovanje, Ogledalo)….bio je majstor tog laganog pomicanja kamere oko i ka predmetu koje time postaje kao živo biće (Žrtvovanje, Nostalgija). Zatim upotrebu usporavanja brzine kamere (scena sa dve žene u Ogledalu)…gradacije osećanja koje dovodi do klimaksa (nešto kao sekvence i klimaks u arhitekturi)…to je čitav onaj segment o livenju zvona u Rubljovu - da li će isto zazvoniti, pa onda nošenje sveće a da se ona ne ugasi u Nostalgiji. Isto tako telekineza u Stalkeru, zastrašujuće osećanje prisustva „nečega“ u Stalkeru…itd..itd..Sjajan je Tarkovski, stvarno sjajan…moglo bi se o njemu zaista mnogo pisati. Toliko je bio senzitivan da ja koji ne verujem u takve priče, verujem u njegovu kada je u seansi prizivanja duhova u Moskvi, prizvao (ili „prizvao“ kako god) Pasternakov duh koji mu je prorekao i pogodio da će snimiti samo sedam, ali zato vrhunskih filmova. Radeći Žrtvovanje snimio je kadar sa sobom kako leži na odru, u prvoj verziji scenarija glavni junak ima rak…a u njegovim dnevnicima – takozvanom Martirologu, može se pročitati kako je sanjao san u kojem je video tačno mesto odakle je njegov kancer krenuo. Ne znajući da je bolestan, snimio je poslednji kadar u Žrtvovanju potpuno identičan prvom svom snimljenom kadru u Ivanovom detinjstvu (koji je film priča za sebe, zaista neverovatno da se u SSSR-u početkom šezdesetih snimi takav ratni?¿ film).Elem, njegov veliki poštovalac i prijatelj bio je Aleksandar Sokurov koji ima nečeg od interesovanja Tarkovskoga u svojim filmovima (Ruska barka je film od devedesetak minuta u jednom jedinom kadru, ali to nije kopiranje Tarkovskoga nego je, više, uspeo tehnički uspeh prikazivanja istorije Rusije šetnjom kroz Ermitaž u kontinualnom kadru).Dosta takve atmosfere ima i Teo Angelopulos u svojim filmovima…a ono što sam primetio je i decentno poštovanje Tarkovskoga u ova dva filma Andreja Zvjaginceva – Povratak i Izgnanstvo.Teško je pisati o njegovim filmovima pored sve njihove slojevitosti…čak je Žrtva film za koji nisam siguran na koje sve načine se može gledati (san?¿ prikaz bolesti duše i tela?¿ antiutopija?¿, fantastika?¿, religiozni film?¿) Ovde na ovoj temi napisao sam tekst o Stalkeru, o jednom mogućem njegovom gledanju koji je analitičkiji. Ovaj o Žrtvovanju, o danu posle nuklearne kataklizme, umetničkoj i ljudskoj odgovornosti, o ljudskoj duši….pisan je, više, kao tekst-informacija da bih skrenuo pažnju na to kakvo se sve divno bogatstvo krije u tom i ostalim njegovim filmovima. U ovom današnjem svetu Tarkovski je umetnik koji daleko prevazilazi granice filma…12.decembar 1985 godinePre nekoliko dana , ležao sam, ali nisam spavao. Odjednom sam video svoja pluća iznutra, tačnije deo pluća i rupu u njima ispunjenu krvlju. Nikada ranije nisam imao takve vizije. Loše mi je. Jak, suvi kašalj i oštri bolovi u plućima. Glavobolja.13.decembar.Danas je, stvarno, crni petak. Bio sam kod lekara na klinici. Svi su bili jako ljubazni i pažljivi prema meni, čak previše ljubazni. Napravili su analizu u pauzi svoga rada. Izgleda da se Slava Rastropovič koristio svojim uticajem. Na levom plućnom krilu ima nešto. Lekara je rekao ili zapallenje pluća, što je malo verovatno jer tamna mrlja nije nestala pod dejstvom antibiotika koje sam uzimao. Ili tuberkuloza? Ili tumor? Pitao me je gde bih hteo da se operišem, u najgorem slučaju. Mislim da možda nije potrebna operacija. Samo bih se mučio bez ikakvih rezultata. Pa to su pluća, a ne ženska dojka. Uzeli su uzorak sa tajanstvene otekline na mojoj glavi, koja se pojavila pre mesec dana – sasvim neočekivano i bez vidnog razloga. Ispitivali su me na tuberkulozu. Oko 20. decembra nešto će biti jasnije.Ali ja sam, nekako, spreman na lošije. Taj moj polusan, kada sam video svoja pluća – tamo je bilo nešto što je pre ličilo na kavernu, a ne na tumor, iako nisam potpuno u to ubeđen. Ne znam kako izgleda tumor. Jednostavno sam imao utisak da je oko rane sve čisto, ničeg zloćudnog. Trebalo je da zaključim u Italiji ugovor o osiguranju života, a sada će to, na žalost, biti jako teško uraditi.15. decembar.Čovek živi znajući da ranije ili kasnije mora umreti, ali ne zna kada će to biti. Zbog toga on pomera taj momenat na neodređeno vreme, što mu pomaže da živi. Ali ja to znam i ništa mi neće pomoći da živim dalje. To je jako teško. Najvažnija je Larisa. Kako njoj da kažem? Kako mogu sopstvenim rukama da joj nanesem takav udarac?16. decembarDanas sam ceo dan proveo u bolnici. Otvorili su mi oteklinu na glavi i uzeli parče na analizu. Lekar kaže da su rezultati analize loši i da se ta oteklina odupire lečenju, ili, ako je lečenje i moguće, šanse su 80%. Sudeći po svemu, sa mnom su stvari loše. Kako ću razgovarati sa Larom?21. decembarDvadeset trećeg letim za Italiju. Sve stvari nosim sa sobom. Iz dana u dan mi je sve lošije. Boris Leonidovič Pasternak je bio u pravu, govoreći da ću uraditi još četiri filma. Prisećam se spiritualističkih seansi kod Reriha. Samo što je Boris Leonidovič pogrešno brojao. On je znao da ću ja uraditi ukupno sedam filmova, ali je on u taj broj uključio i film Valjak i violina, koji, po meni, ne treba brojati. Ali, u suštini, nije pogrešio!15. decembar 1986 godineHamlet. Ceo dan u krevetu. Ne ustajem. Bolovi u donjem delu trbuha, u leđima. Nervi takođe. Ne mogu da pokrećem noge. Nekakvi čvorovi. Jako sam slab. Neću, valjda, umreti? A Hamlet? Ali sada nemam više snage za bilo šta. Eto u čemu je stvar…..Andrej Tarkovski je umro 29. decembra 1986 godine u bolnici, u Parizu. Sahranili su ga na groblju ruskih emigranata Sent-Ženevjev-di-Bua u Francuskoj.

[banecare1]

Tarkovsky Films Now Free Online+ kanal mosfilma ko voli ruske filmove

[teacher]

Tarkovsky Films Now Free Online+ kanal mosfilma ko voli ruske filmove

Hvala za ovo.

[Jolly Roger]

Hvala za ovo.

+1S velikim zakašnjenjem - mnogo hvala i za tekstove o Tarkovskom (naročito Kurosavin).