Stanje u zdravstvu(TM)

[JozoMujica]

Čovek oboleo od kancera leži na onkologiji danima, ne prima hemioterapiju zbog niskih trombocita.

 

Svakodnevno ponavljaju da nema trombocita i da se "čekaju".

 

Kada supruga pacijenta ode na transfuziju da se raspita, tamo sretne svoju poznanicu koja joj kaže:

 

"Pa što se nisi javila, evo, odmah stižu."

 

Za ostale pacijente koji ih čekaju i dalje ih (verovatno) nema.

 

Eto, to je srpsko zdravstvo.

Edited July 11, 2014 by JozoMujica

[Kelt]

na inst. za onkologiju ne da postoji molitvenik, nego ima i prorez za ubacivanje novca

[čekmeže]

Zar nema ista stvar i u čekaonici ginekologije?

[Frile]

na inst. za onkologiju ne da postoji molitvenik, nego ima i prorez za ubacivanje novca

 

I ovaj na slici ima molitvenik, vertikalni prorez u donjem desnom uglu desktopa.

 

Ima ovakva skalamerija i u KBC Zvezdara. Pre desetak dana bila frkica, došao pop da pokupi priloge iz džuboksa, ali ne može da otključa katanac. Ispostavilo se da je  neko obio, maznuo lovu i stavio drugi katanac.

Edited July 11, 2014 by Frile

[Arkadija]

na inst. za onkologiju ne da postoji molitvenik, nego ima i prorez za ubacivanje novca

 

Tik do direktorovog kabineta

[Frile]

I ovaj na slici ima molitvenik, vertikalni prorez u donjem desnom uglu desktopa.

 

pišem molitvenik a mislim na kasicu prasicu

[duda]

moja dobra prijateljica u terminalnoj fazi, nažalost, tužna priča.

trnutno je na vma

njen suprug više nije znao šta da radi, ne može čovek sam sa tim da se nosi kod kuće, što je i sasvim razumljivo

uz malu pomoć prijatelja (znači veza) smestio ju je na vma

tamo ne mogu da je drže doveka, navodno ima neko pravilo civili samo do 15 dana u bolnici

ne može ni ako se plati

 

najprihvatljivija varijanta je bežanijska bolnica, ima apartman, kao i negu prema tim uslovima (a čovek neće da dopusti da žena koju je voleo ceo život umire u nehumanim uslovima) i to košta 9.000 din/dan

po privatnim ustanovama cena ide i do 27.000 po danu

 

koliko ima onih koji sve to, a što je inače strašno samo po sebi, proživljavaju sami u vlastitom domu ?

koliko njih može da plati cca 100 e po danu ?

kuda mi idemo i da li da se još dok smo u snazi , što bi rekli sarajljije  ''umotamo u čaršaf i krenemo ka barama?''

 

ed.

sad se setih da mi je svojevremeno komšinica, inače lekarka, pričala da je srbija dobila znatna sredstva da se maltene uz svaku bolnicu formiraju odeli za palijativnu negu

ništa nije urađeno. gde su pare ?

Edited August 8, 2014 by dùda

[Malkmus]

@duda

 

Mislim da su ljudi sa takvim problemima još uvek prepušteni sebi i svojoj ušteđevini pre svega.

 

Postoji mogućnoat angažovanja medicinskih sestara i tehničara kod kuće. Ta varijanta je izuzetno skupa (ne znam kakve su sad cene), a na stranu što je to sve na crno.

 

Dalje, postoji isto mogućnost angažovanja privatnih lekara u cilju smanjivanja bola. Postoji neki anesteziolog koji je radio na VMA i da on drži neku Kliniku za bol. Sa njim imamo jako loše iskustvo, ne bih u detalje.

 

Za ono pravilo nikad nisam čuo. U principu znam da će bolnice nastojat da odbiju takve pacijente, a često će i hitna pomoć svojim nekim savetima izbeći dolazak.

 

Teško je i pomoći i reći nešto pametno...

Edited August 9, 2014 by Malkmus

[belch]

Dalje, postoji isto mogućnost angažovanja privatnih lekara u cilju smanjivanja bola. Postoji neki anesteziolog koji je radio na VMA i da on drži neku Kliniku za bol. Sa njim imamo jako loše iskustvo, ne bih u detalje.

zašto ne?

[Malkmus]

edit: izbrisao sam ono što sam napisao.

 

Da preformulišem: razmisliti o tome da se skloni lekar od pacijenta u tako lošem stanju kad daje prognoze. A ovaj konkretni nije ništa pomogao.

Edited August 9, 2014 by Malkmus

[Weenie Pooh]

moja dobra prijateljica u terminalnoj fazi, nažalost, tužna priča.

njen suprug više nije znao šta da radi, ne može čovek sam sa tim da se nosi kod kuće, što je i sasvim razumljivo

 

koliko ima onih koji sve to, a što je inače strašno samo po sebi, proživljavaju sami u vlastitom domu ?

koliko njih može da plati cca 100 e po danu ?

 

Ne znam kakvo je stanje sada, ali pre desetak godina su mog oca u terminalnoj fazi poslali kući da moja majka (takođe penzioner) brine o njemu dok ne umre. Dolazili su dva puta dnevno da mu daju morfijum ili šta već, a između tih termina je bukvalno svo vreme zapomagao da ona opet zove bolnicu i zamoli ih da dođu i daju mu još jednu dozu (što se naravno nikad nije desilo). Isto i kad bismo došli sestra ili ja da ga obiđemo, ni o čemu nije bio sposoban da priča osim o tome da neko nekako proba da zove i iskamči mu novu dozu koja bi ga obeznanila.

 

Tako jedno tri nedelje, i gotovo.

[Notorious]

 

Znam ja da oni imaju profesionalnu deformaciju, ali... (da se zaustavim ovde, bolje je)

 

Nije to profesionalna deformacija nego opravdanje za rupu u svesti koja je postojala oduvek, nezavisno od posla kojim se neko bavi. Obziran čovek, bio lekar ili ne, nikada neće pred umirućim pacijentom, kao pred vrećom krompira, izgovoriti tako nešto. Naravno, ukoliko sam pacijent ne inistira na tome da sazna prognozu, a i u takvoj situaciji zavisi od nečije ličnosti na koji način će je saopštiti.

Palijativno zbrinjavanje bolesnika, ne samo onih u terminalnoj fazi, u Srbiji je, nažalost, na nivou kako se ko snađe. Porodice ljudi sa teškim i trajnim oštećenjem mozga, na primer, čekaju veoma dugo i jure veze ne bi li im obezbedile trajni smeštaj i negu, često bezuspešno. Ono što im preostaje je da se nekako sami organizuju i, ako imaju sredstava za to, plate nekome ili prilagode život bolesniku kome je potrebna celodnevna briga. To može da traje godinama i potpuno izmeni porodičnu dinamiku. 

[zoki]

Ako nekom zatreba, postoji u Bg-u ustanova koja se bavi palijativnim zbrinjavanjem, Bel Hospice.. Žive od donacija, imaju par lekara i sestara koji obilaze pacijente po kućama, mislim čak i psihologa po potrebi..

[Kelt]

sad se setih da mi je svojevremeno komšinica, inače lekarka, pričala da je srbija dobila znatna sredstva da se maltene uz svaku bolnicu formiraju odeli za palijativnu negu

ništa nije urađeno. gde su pare ?

 

Postoji nekoliko struja kako bi palijativna nega trebalo da izgleda. Srbija se zvanično, usvojenom strategijom nije odlučila za formiranje hospisa, nego za model gde bi svaki dom zdravlja imao službu za palijativno zbrinjavanje, koja je prišljamčena uz kuću negu (iz toga razloga su donirani oni brojni automobili) i da svaka bolnica opšteg tipa ima i odeljenje ili par kreveta odvojenih za to. Sa druge strane je Bel hospis kao nevladina organizacija koji radi isključivo u stanu pacijenta.

 

Kada se kaže palijativno "zbrinjavanje", to je u suštini vojnička terminologija u smislu "krpi pa teraj dok može" i mnogi lekari ga smatraju non rewarding u smislu da tu ne može više ništa da se uradi sa prirodnim tokom bolesti, a u stvari je cilj da se pacijentu umanje tegobe koliko god je to moguće, pre svega bol i mučnina i razne druge propratne stvari tipa svraba, suvoće usta, .... i ta nega je u suštini uključena tokom svih faza bolesti, nije rezervisana samo za terminalni stadijum, iako se najčešće pominje samo u tom kontekstu. 

 

Zavisi kakvo je stanje pacijenta, years to months, months to weeks, itd. tehnički je PC različito zahtevan, nekad je potrebna skupa oprema poput radioterapije i CT, nekad najobičniji laksativ... ali u globalu, oprema nije mnogo skupa (najviše infuziona pumpa za 24h davanje lekova) i problem je dostupnosti nekih lekova poput morfina, Durogesic flastera i nekih drugih koji nisu registrovani u te primene, u smislu off label primene.

 

Najveći problem je iskustvo i edukacija. U našoj zemlji postoji jako mali broj ljudi koji se svakodnevno bavi PC, a svi su uglavnom specijalisti neke "velike" grane, pa se usputno, da ne kažem silom prilika, bave i time i imaju iskustva sa različitim pacijentima, najviše obolelim od kancera, ne znam da li se neko bavi terminalnim neurološkim, kardiološkim ili HIV+ pacijentima. Zvanično, na fakultetu postoji PC specijalizacija i čak ne traje dugo, čini mi se tri godine, ali najmanji problem je napraviti nešto birokratski, pitanje je koliko će ti ljudi biti pripremljeni da se sutra sa lakoćom uhvate u koštac sa poslom, znajući na šta inače liče specijalizacije.

 

Posla za lekare u Srbiji ima za duplo više od svih sada zaposlenih, a to što nema radnih mesta je druga stvar, ali mislim da PC za mlade lekare nije dobar izbor. Hoću reći, iako je to nova i deficitarna grana, ne treba tek tako gurnuti neke mlade ljude u to. Emocionalno je užasno iscrpljujuć, posebno ako su u pitanju mladi pacijenti, neretko i fizički (tipa noćne smene u kojoj delirični pacijent ne može da se smiri na ponovljenje doze leka, pa mora da se uključuje kontinuirana infuzija) i za to je najbolji neko ko već ima 5-10 godina iskustva i sređene neke stvari tipa porodice, automobila... neke uobičajne stvari iz svakodnevnog života. 

 

Mislim da bi trebalo osnovati hospise, ako ništa drugo barem kao nastavne baze koji bi mogli da šalju stručnjake u manje centre i domove zdravlja i da regularno bude omogućena kućna nega sa povremenim primanjem (postoji termin "family break" ili tako nešto gde se pacijent prima na max dve nedelje da se njegovi kod kuće malo oporave) i (skoro obavezno) primanje u terminalnom stadijumu.

 

Kao dodatak na Zokijev post, postoji i ambulanta za bol na Inst. za onkologiju, daju savet za terapiju kod kuće, ponekad prime i na odeljenje (doduše, ne znam da li je uslov da je pacijent lečen na IORS).

[duda]

sreća u nesreći (konkretnoj) je da je da su ljudi o kojima pričam imućni dovoljno da obezbede kvalitetnu negu

tako da se čovek odlučio za tu varijantu u bežanijskoj bolnici (9.000 dan)

on je sam živeo sa suprugom, ćerke se udate i imaju malu decu

bolesnica srećom nema bolove, ali ima mučnine, zobg neusvajanja hrane (sve povraća) je iznemogla, ne može više sama ni da se okrene u krevetu, ne može sama da se hrani, ma ne može ništa

uz to, i gubi se

sa takvim bolesnikom ne može jedan čovek da bude u kući, bez obzira na povremene dolaske lekara, sestara itd

takav bolesnik treba 24 časa negu, kako to jedan čovek može da izdrži, to je nemoguće

takav bolesnik mora da bude u nekoj dobroj ustanovi

a takvih ustanova nema

ustvari ima, ali za one koji mogu da plate, to je ta tuga

ostali, crknite ko psi