Moja baba je sad u Sv Savi

zavisi gde je u sv. savi, tj. u kakvom je stanjuako se hrani sama, onda ima šanse da se sačuvaako je hrane sestre, onda ne znam, sve je stvar sreće i naravno, imunitetanekoliko žena koje su u isto vreme bile u sv. savi kada i moja mama su isto imale dijareju, ali su se nekako lakše sa tim izborile, bile su mlađe pa je valjda i imunitei bio bolji

fuf! izvadio mi stafilokok iz krvi u poslednjem trenutku.

i od tada vučeš ovaj tvoj nick?

;)

Što god mi drugi, mi lekari, a ja sam uveren da bismo mi drugi morali biti prvi, a oni drugi, što god mi predložili, za šta se god zalagali i pokušali da promenimo, poboljšamo, uglavnom nailazi na nerazumevanje i odbijanje. I ako smo mi lekari oni koji neposredno radimo sa pacijentima, i u praksi vidimo primenjivost onoga što nam serviraju, naši stavovi se ne uzimaju u obzir. Ukazivali smo kao Sindikat lekara, i ne samo mi, na nedostatak strategije razvoja zdravstva, plana razvoja mreže ustanova i organizacije rada; planiranja upisa na fakultete, plana školovanja i specijalizacija. Ukazivali smo i ukazujemo na potrebu reforme sistema zdravstvenog osiguranja i zdravstvene zaštite. Na nedostatak i neprimenjivost normativa u zdravstvu, nelogičnost i nesprovodljivost mnogih donetih mera i sl.Naš sistem funkcioniše zahvaljujući pre svega entuzijazmu lekara i drugih zaposlenih u zdravstvu, a ne zato što je sistem sam po sebi dobar. Zajedno sa našim pacijentima osećamo sve manjkavosti i nedostatke. I trpimo sva nezadovoljstva kada pacijenti primete da su za nešto uskraćeni, jer u tom trenutku oni ne vide ni ministra zdravlja, ni direktora RFZO, ni sekretara za zdravstvo, ni direktora ustanove. Oni pred sobom imaju samo svog lekara koji mu je „kriv“ i za gužve i za duge liste čekanja, i nedostatak lekova i opreme i neispravne uređaje i neuređene zdravstvene ustanove i sužena prava. Lekar je kriv za sve, a da pri tome ni na koji način ne učestvuje u uređenju i organizaciji službe i sistema!

Danas

-Šta da vam kažem kad je sanitet vozio bolničar ili tehničar, ne znam šta je, ali znam da radi u Domu zdravlja Guča na snimanju (rendgenu). Zašto je moja žena iznela ćerku na rukama iz saniteta i niko nas nije sačekao, zašto nije javljeno u Čačak kakav slučaj stiže, pa nama su sekunde bile važne?! - očajan je otac.

Ova priča o mučenom detetu ima dva kraja... Jedan je ovaj iz Lezilebovog posta, apsolutno opravdan jer takvi slučajevi se moraju najaviti bolnici u koju se dolazi jer ekipa mora biti spremna da momentalno reaguje, stvarno su sekunde u pitanju...A drugi deo se odnosi na raniju priču roditelja o nestanku kiseonika u sanitetu... Kiseonik u ovom slučaju apsolutno ništa ne pomaže ako je dušnik potpuno zatvoren, džaba sav kiseonik, potrebno je uraditi traheotomiju (ali ne običnom olovkom probušiti vrat kao i u filmovima jer to u praksi i nije baš tako nego sa adekvatnim instrumentima u bolnici)...Još jedna stvar, ne krivim roditelje, jebiga može svakom da se desi ali otkud uopšte jebeno zrno pasulja na podu i što nisu pazili da li ima sitnih predmeta u njenoj okolini?! I sam imam toliko dete, vrlo dobro je svima poznato da deca u tom uzrastu u sekundi mogu da progutaju sitnu igračku ili hranu... Sve u svemu, ovo što je progutala je jebena sudbina i nesrećni slučaj (koji je mogao biti izbegnut al ajde) a ovo u bolnici je moglo drugačije da se uradi (a pitanje da li bi i to pomoglo)...

Zemunska bolnica, 2014. godina. Odelenje za intenzivnu negu. Pacijent mora da donese svoj sopstveni aparat za kiseonik od kuce.

Žao mi je ljudi koji na svojoj, i koži svojih bližnjih osećaju sve čari našeg zdravstva, ali moram da dodam da su mi u najmanju ruku smešni i nedozreli komentari ljudi koji žive u Srbiji i isčuđavaju se primerima navedenim u temi.Da ne dužim priču, zdravstvo je kao i svaki drugi zanat koji u tranziciji jede svoje korisnike - kao i kod advokata, obućara, automehaničara - ako ne znaš zašto si došao i pozadinu cele priče, spremi se da platiš punu cenu tretmana

Pa baš u Zemunskoj bolnici kad sam ja ležala, operisali su ženu koja radi negde u Vojvodini u pekari za 12 hiljada dinara, imala je vrlo komplikovanu operaciju tumora lica, veza 0, ali su doktori otprilike izginuli da to urade najbolje što su mogli i da preživi operaciju. Tako da nije sve i svuda baš tako jednostavno - imaš vezu/pare vs nemaš. Ta žena da je u USA vrlo je pitanje dal bi je neko pogledao uopšte.

retko kad(iz više razloga, dobrih i loših) takvi svetli primeri dođu do javnosti.

i ja mislim da nije bas tako jako retko da i u nasem zdravstvo ima predanog, strucnog i posvecenog medicinskog osoblja. ja se lecim, evo vec godinu dana, i sem nekih retkih slucajeva kada su se lekari razboleli ili je bas bilo nesto ekstremno poremeceno zbog neplanirane vise sile, u zrenjaninu na onkologiji /ali samo tamo - vec na kardiologiji ili ginekologiji je sasvim druga prica/, sve funkcionise odlicno. ne znam jesu li bolji tehnicari, sestre ili lekari - zaista su svi vrlo pazljivi i predani i u dnevnoj bolnici i na odeljenju /lezanje/. za svo ovo vreme, tu je proslo i dosta volontera, koji su se srecom i zaposlili u medjuvremenu. dakle, bas, bas mladi ljudi koji su takodje bili i vredni, a narocito dvojica mladica, vrlo vesta u bockanju koje je kod nas onkoloskih bolesnika, problematicnije nego kod drugih. to mi je bilo bas interesantno jer i u kamenici su momci tehnicari bili i vestiji i pazljiviji i brizniji od sestara, i to sam pripisivala njihovom licnijem izboru profesije - devojke to nekako vise pod uticajem roditelja i sredine izaberu, a pretpostavljam da decaci bas moraju jako i svesno da zele to da rade, kad upisuju medicinsku, tzv ''zensku'' skolu. naravno, nije svo to lecenje proticalo bez problema, narocito u kamenici, koja je uzasno organizovana, od zakazivanja pregleda do jurnjave za lekarima, a posebno je sve to tesko za nas koji nismo iz novog sada...jedno temeljno veliko spremanje bi im bilo neophodno i ja se kanim da pisem zastitniku gradjana ili povereniku za zdravstvo, mada mi je malo neprijatno, jer sam za sebe sve sredjivala preko rodjake koja tamo radi, dakle, ja licno nisam imala vecvih problema, ali samo zahvaljujuci toj cinjenici. ne znam koliko bih pod regularnim uslovima cekala magnetnu rezonancu, a sada npr. zracenje treba da cekam do septembra, dok se u beogradu ono ceka mesec dana... dakle, jako velikih propusta u organizaciji imaju gotovo sve institucije, cekanja su beskonacna jer lekari preglede rade od 8 do 12 casova, posle toga cekaonice su prazne, a popodnevna smena i sva ta placena dezurstva sluze za predah lekarima...

Zemunska bolnica, 2014. godina. Odelenje za intenzivnu negu. Pacijent mora da donese svoj sopstveni aparat za kiseonik od kuce.

Moram ovo da korigujem radi pune istine, ne radi se o Zem. bolnici, vec o vozilu hitne pomoci koje nije bilo opremljeno kiseonikom. Bolnica je bila sasvim u redu, premda to na kraju krajeva nije bilo od znacaja.

žao mi je, ko god da je u pitanju :(

+1

Pre 8 godina su ćaletu ugradili (2) stent(a). Tako bar piše u otpusnoj listi.Ovih dana, nakon promene klinike i lekara, saznali smo da mu je ugrađen 1 umesto 2, kako je napisano.Ovo implicira da je jedan stent "nestao", a da je njemu direktno ugrožen život nečijom ličnom pohlepom.Mislim da će se pokrenuti neka tužba, a zanima me da li znate za neki sličan slučaj?Kopiram ovo i niže, na pravnička pitanja.