BETON

[Аврам Гојић]

Dejan Stojiljkovic, autor podprosecnog airport softcovera koji je zanimljiv samo onima koji nikada nisu citali Klensija ili Kaslera, pise nekakve proglase, manifeste?

Edited December 12, 2009 by vasudeva418

[mioba]

betonov bulevar zvezda našao se u žiži javnosti smrću m. kapora - prilog za jednu celovitu biografiju (objavljen novembra 2006) prenele su e-novine (a preko njih i gomila regionalnih portala/blogova), dok je politika vešto omogućila kaporu posthumnu replikupa, osvežimo temu prilogom iz najnovijeg izdanja... SAVIĆ, Dušan (Dule) (Ub, 1.7.1955). Penzionisani fudbaler. Anđeo Prve i pop-ikona Druge Srbije. Sportski funkcioner i član UO RTS-a. Fudbalsku karijeru je počeo u zavičajnom Jedinstvu Ub. Po prelasku u Crvenu zvezdu 1972, postao je proslavljeni golgeter. Istorijski trenutak koji je Duleta Savića vinuo u „besmrtnike“ bila je utakmica protiv Arsenala na „Hajberiju“ u decembru 1978, kada je Savić „naleteo“ na loptu i postigao zgoditak kojim je Crvenu zvezdu uveo u njeno prvo evropsko finale. Ovaj gol je UEFA proglasila najboljim u toj sezoni. Ni sam Dule Savić nije bio svestan šta je tog trenutka uradio i njegovo osvešćivanje će potrajati prilično dugo – nekoliko decenija.

Najpre mu je neko javio da je njegov gol ušao u engleski udžbenik Taktika i tehnika fudbala, u kome je okarakterisan kao „primer izvođenja poluvoleja“. Duletu je, normalno, bilo drago zbog toga. Karijeru je nastavio u Francuskoj, gde je dobio i francusko državljanstvo. Možda bi sećanje na uspehe ovog fudbalera ostalo zabeleženo samo u sportskim enciklopedijama da tokom devedesetih godina nije kreirana pop-ikona zvana „Dule Savić“ u srpskoj kulturi. Za to nije odgovoran sam Dule Savić, to ga je naprosto zadesilo.Sa ekspanzijom nacionalizma, te neprikosnovenim udelom navijača u međuetničkim sukobima na tlu bivše Jugoslavije, Crvena zvezda i njeni navijači – Delije, dobili su obožen status u javnosti. Jedno ime je, međutim, izdvojeno kao simbol pobede nad Zapadom. Ime Dušana Savića. Glavni kreator mita o „Duletu Saviću“ bio je režiser Srđan Dragojević koji je, sasvim u skladu sa matricama srpske kulture pod Miloševićem, povezao ime proslavljenog fudbalera sa seksualnim činom. Tako njegovi junaci u Ranama (1998) tokom svoje seksualne inicijacije skandiraju upravo ime Duleta Savića. Prelazak iz stanja rane mladosti i neodređene polnosti u muški patrijarhalni kôd, obeležen nasiljem, krvlju i tlom, izveden je preko simboličkog transfera koji je na ekranu nazvan „Dule Savić“. Realni Dule Savić s tim nije imao nikakve veze što će se kasnije pokazati u čitavom nizu gostovanja ovog „zbunjenog“ penzionera u emisijama kao što su „Utisak nedelje“, „Ključ“, „Da, možda, ne“ itd. Ono što je realni Dule Savić govorio u tim emisijama bio je samo loše usvojen diskurs memorandumske Srbije, ali Savić je uporno nastojao da i u realnom životu podrži kreiranu sliku patrijarhalnog čuvara prelaza, tj. simboličkog transfera pod njegovim imenom. To nije bila nimalo laka uloga.Međutim, zamajac koji su pokrenule Rane, ali rudimentarno još Lepa sela, lepo gore dve godine ranije, nastavio je da usavršava sliku simboličkog transfera pod imenom „D.S.“. Pevač i zabavljač Inspektor Blaža je 1999. snimio pesmu „Dule Savić“ u kojoj je eksplicitno pojasnio prirodu tog transfera: Znam da je frajer / bivši fudbaler / da drži kafić i restorančić/ i da ga meće ko Dule Savić...! Posle pada Miloševića usledile su Munje Raše Andrića, koji je pokušao da, uvođenjem realnog Duleta Savića na film, spoji simboličku sliku sa prototipom, što je ispalo prilično nespretno, kao i samo podsećanje zbog čega je taj čovek toliko važan beogradskoj urbanoj ekipi.Dule Savić je ostao to što je i bio, fudbaler-penzioner koji bi se mnogo bolje snalazio u nekom restorančiću na Ubu nego u nacionalističkom džet-setu, među kojima on neuspešno glumi „sebe“. Tragikomične su slike kada Dule Savić u pomenutim TV emisijama govori o kulturnoj baštini, istoriji, problemima modernizacije, edukaciji mladih, civilnom služenju vojske i paradi ponosa. No sasvim je tragična slika srpske javnosti koja od takvog čoveka traži odgovor na svoje goruće probleme.

***edit,

Dejan Stojiljkovic, autor podprosecnog airport softcovera koji je zanimljiv samo onima koji nikada nisu citali Klensija ili Kaslera, pise nekakve proglase, manifeste?

znala sam da mi je odnekud poznat...

ko se seća kako je letos jedan mladi književnik sa juga naše domovine, a sve pod uticajem priče o betonu, najpre gromko branio jednu knjigu, pa potom njenog autora, da bi onda sasvim digao ruke od nje - shvatiće moju neugaslu ambicijumalac se koristio poznatom strategijom, razgaženom devedesetih: (1) knjiga je dobra, jer je pisac dobar; (2) ok, možda ta knjiga i nije tako dobra, ali je ne treba kritikovati, jer je pisac dobaroterao ga chandra, pa nismo stigli i do (3) možda pisac i nije dobar, al je našmada je uspeo da izloži sve piščeve zasluge...

Edited March 6, 2010 by mioba

[mioba]

kpk beton u utorak 13. jula radosno proslavlja svoj stoti broj (prepun iznenađenja)tim povodom, istog dana u 19h - tribina u czkd; nastupaju: redakcija betona sa gostima - mika buljević i vanja pavlović (booksa), bata jakovljević i kruno lokotar (urednik urednika))kulturno-zabavni program: "opera za dinar" miloša živanovića, u izvođenju grupe ah ahilej + digitalna izložba ilustracija nikole koraćaulaz slobodan sa kuponom iz betona ili preko vezehttp://www.youtube.com/watch?v=SW0Bdwro_lM

[slepa živana]

ah ahilej

[bergasa19]

Nije BETON ali ima neke veze.

Edited April 20, 2012 by bergasa19

[notenoughreasonsforclaire]

Krstić, Marko Krstić.

[Turnbull]

Joj, kakav mali bednik. A tek ovo starmalo šaljenje^tm. Kakvi blamovi. Pa taj Matija je u njegovim godinama bar imao duha, a Markić i ekipa mogu samo da služe za sprdnju, nikako i da je prave. Neduhoviti, nepismeni, šuplji u svakom pogledu. Tuga.

[Wilde]

Krstić se toliko duboko uvukao akademicima da je dobio i sinekuricu u Službenom glasniku.Očekujem da će se za maksimalno 10 godina samoproglasiti se za disidenta i početi da brani 1 otačastvo.

[Turnbull]

Ne znam de ovo da turim, pa aj ovde.

КУЛТУРА ИНТЕРВЈУ: ВУЛЕ ЖУРИЋ, књижевник Марко Ристић убија ПрлетаЗамишљам једну епизоду у којој ће савесни родитељи отићи у детективску агенцију, јер сумњају да им дете чита књигеИз личне фото архивеКултурни центар Новог Сада, у едицији „Анаграм”, објавио је нови роман Вулета Журића „Српска трилогија”. Журић је рођен у Сарајеву 1969. До сада је објавио шест књига кратких прича и седам романа. За роман „Недеља пацова” (2010) Журић је добио награду „Стеван Сремац”. Аутор је више радио-драма о трагичним судбинама класика српске књижевности. Приче су му превођене на немачки, енглески, грчки, шпански, португалски, пољски, италијански, француски, мађарски и словеначки. Живи у Панчеву.Мајсторски користећи хумор, иронију и гротеску, аутор је, у роману „Српска трилогија” (са поднасловом Бабилонијада), историју Другог светског рата изврнуо наопачке, а онда дао фантазмагоричну слику српске књижевне сцене у предстојећој, 2013. години.Ваш најновији роман започињете упозорењем Боре Ћосића да „ако би једног књижевника требало осудити на оно најгоре, имало би му се приписати да се у било којој варијанти те речи – одмори”.Замислите да је ово записано у Стаљиново или у Хитлерово време, па писца, очас посла, видите у логорској варијанти „одмора”. Ја сам, ипак, имао на уму ова нова, транзициона, списатељско-издавачка законоправила, којима се свако записивање продаје као писање, а од писца се захтева да своју уметност негира свим средствима, не би ли се доказао као прворазредни забављач. Са треће стране, истински писац заиста никада није на одмору. Његова радња је нонстопнија од сваког драгстора.Наслов књиге „позајмили” сте од Стевана Јаковљевића. Шта ове две књиге спаја, а шта их раздваја?Спаја их место радње, а раздвајају и време у којем су писане, и време о којима је у њима писано, али пре свега време у којем су читане, или нису читане. Изговорите наглас ово – српска, па признајте како се, макар делић вашег разума, у транзицији, испуњава нелагодом, и страхом да то, ипак, није тај вражији национализам. У таквој ситуацији, можда је, напослетку, најбоље отићи на одмор, или заборавити и Јаковљевића и српско, те се препустити репризним екранизацијама дела његове сестре Мир Јам. Е, да не бих пиљио у „Грех њене мајке”, ја сам овим насловом провоцирао рањене орлове политичке коректности, који, кријући се иза лика и дела Данила Киша, нашој култури наносе штету, једнаку штети коју изазива бесомучно репризирање љубавних јада напирлитаних фрајли између два светска рата (мислим на Први и Други, рат, а не ТВ Дневник).Прва два дела трилогије штампана су латиницом, а трећи – ћирилицом. Да ли је то једно од могућих решења за српско-хрватска спорења око језика и писма?Не знам да ту постоје било какви спорови. Знам да против ногометне врсте Хрватске наши богаташи имају наредне године да отпимплају две културно-уметничке приредбе. Они би да по балуну на Максимиру почасно распали извесни генерал, који је током августа 1995. врло пажљиво пуцкетао из топништва, пазећи да случајно не погоди неки трактор или запрегу. Предлажем да на Маракани почасни ударац изведе Миљенко Јерговић. Шалу на страну, али сем српства, и ћирилица му, у земљи Србији 2012, испада грдна провокација. У мом роману, ипак, мој хрватски, писан ћирилицом, јесте тек саставни део целокупног израза, ако не душа, а оно срце, руке и лопата бабилонијаде.У другом делу, који се одиграва 2013, на местима где су били стадиони – налазе се библиотеке. Мислите ли да ће књижевност постати важнија од фудбала?Судећи по стању у „Црвеној звезди”, већ јесте. Ипак, оних 3:2, у вечитом дербију даје ми наду да ће поезију и даље сви писати, а да ће фудбал, ипак, играти само они који то знају.Поред историјских личности, јунаци романа су и личности из литературе, ТВ серија, стрипа, музичког живота. Све је доведено до апсурда?Не до апсурда, само до света романа. А ту није баш све могуће, као у овим нашим животима. У романима постоје нека правила, неке законитости. У роману, капетан Леши не би мирно посматрао како балисти доводе своје полицајце и царинике на премало километара од Ниша, у коме се спремамо да славимо 1.700 година Миланског едикта, али је питање да ли ћемо се кроз две године сетити, између осталих, 1.300 каплара, Велимира Рајића, Проке Јовкића, Милоша Видаковића, Милутина Бојића и других уморених песника. Али, док смо ове мученике заборавили, јер никада нисмо ни хтели да знамо за њихове животе и дела, Прлета, Тихог, Прсана, Димњачара, те Вујковића Ивана Бекјарева и Калабића Зорана Ранкића – нисмо. Нисмо, дакле, морали да читамо, учимо и памтимо, већ само да гледимо, а закључак је исти: свет је реприза!Испада да је Владимир Дедијер писао историју гледајући серију „Повратак отписаних”?Није квака у Дедијеру, већ у нама, јер када је он написао и објавио фамозне „Прилоге”, већина је радије гледала „Отписане”, него што је читала ту „сумњиву” лектиру.Добрица Ћосић је подстанар код јунакиње свог романа – Милене Катић?И супарник Бори Ћосићу, у великом боксерском спектаклу, који ће се 2013. одржати у Комбанк арени!Једно поглавље носи наслов: „48 сати свадба”. Али, читав роман више личи на други ријалити шоу, на, рецимо, „Великог брата”?Камо среће да нам сада то репризирају. Али, уместо „Фарме“, или „Двора“, сада имамо „Прељубнике”. Замишљам једну епизоду у којој ће савесни родитељи отићи у детективску агенцију, јер сумњају да им дете чита књиге.Марка Ристића, песника надреализма, називате убицом. Да ли је то због есеја „Три мртва песника”, или има и других разлога?Велики надреалиста, у мом роману, убија Прлета. А ваше читаоце упућујем на два текста, која је у новембру 1944, Ристић објавио баш на страницама „Политике”. Ту се упустио у оправдавање ликвидације хиљада грађана Београда и Србије.Године 2013, у нерасветљеном убиству, страдају сви чланови „Ниновог” жирија. Какву им поруку шаљете?Забога, па „Српску трилогију” нисам писао ја, то јест Вуле Журић. Тај несимпатични дебељко је полицијски инспектор, који покушава да открије шта се то, до ђавола, дешава у савременој српској књижевности. Што би рекао Александар Вучић, први резултати истраге биће познати до петка.Зоран Радисављевићобјављено: 11.12.2012.

[notenoughreasonsforclaire]

Ne znam gde bih sa ovim, pa ga ovde mećem..."Niški Homer" (ni manje ni više!)

[kim_philby]

Ne znam gde bih sa ovim, pa ga ovde mećem..."Niški Homer" (ni manje ni više!)

sto? jel moze da se oslepi od brlje koju sluzi u svojoj kafanici?

[notenoughreasonsforclaire]

Možda! Ak' bidneš dokon, podesi popodne (u 5) skalu na RB2, pa proveri...

[Turnbull]

Meni je ovo najbolje (kradem foru od drugara):

„Duge noći i crne zastave“ prepune su iskaza koji evociraju vrhunske domate našeg folklora.⁵⁵ „Ovde, u ovom svetu koji je nastao progonstvom iz raja, smrt daje smisao i boju i postojanju, i to nije ništa novo ni čudno, ništa nedokučivo. Ni za lovce ni za lovinu.” 24. Ili: „Srce... je lomljiva stvar” (40).

http://www.youtube.com/watch?v=LptrVAwW4l8

[Turnbull]

Joj, majko mila, koliko je ovo loše, glupo, otrcano... Sajber! Matriks! Internet! Virtuelno! Recikliranje!Kakav neverovatan treš. Koliko jadan moraš da budeš da recikliraš^tm ova najopštija od svih opštih mesta postmoderne, i to od pre nekih 30 godina, sa ovakvim žarom i entuzijazmom, kao da si do juče živeo u buretu.Lepo je govorio Radoslav Petković - Srbija je svet iz Dikovog "Ubika" - sve je zamenjeno svojim zastarelim i lošijim pandanima.

Mislite li da će ova knjiga biti neprohodna za stariju generaciju koja nije u prijateljskim odnosima sa "Fejsbukom" i ostalim simbolima savremenog sveta, koji imaju važno mesto u priči?- Ne mislim da je ovaj roman namenjen jednoj generaciji. Štaviše, čini mi se da će takozvana starija generacija mnogo bolje razumeti suštinu ovog romana, dok će mlađoj neki rukavci romana možda biti zanimljiviji od njegovog simboličkog jezgra. Dakle, čini mi se da je ovo roman za sve generacije, ali ipak neće za sve biti isti. Volim da književnost posmatram kao svedočanstvo. To znači da je meni stalo da svedočim o svetu i vremenu u kome živimo, a ne da pišem bajke koje ljudima zaklanjaju pogled na sve što nas okružuje. U terminima Danila Kiša: trudim se da budem častan čovek i pouzdan svedok. Usput, imam izvesne ambicije da se bavim reciklažom. Moj roman je mašina za reciklažu svega oko nas: socijalnih mreža, video-igara, video-spotova, serija, pornografije. Ukratko: želim da pravim književnost od onoga od čega se ona obično ne pravi.* Da li se preklapanje realnog i virtuelnog sveta dešava zapravo i savremenom čoveku, a da toga nije još svestan?- Pomenuli ste pravu reč: preklapanje. Po mom mišljenju, prostor interneta nije nikakav nestvarni svet kome je suprotstavljen nekakav realan, stvaran svet. Sajber-svet, svet interneta ili još šire, svet medija, nastavak je realnog sveta. U sajber prostoru ljudi se zaljubljuju, trguju, pljačkaju, druže se ili ratuju. Štaviše, izvesno je da će se bitke budućnosti rešavati u tom prostoru, a ne u ovom, tzv. realnom. Otuda ozbiljni ljudi, narodi i države moraju da budu prisutni u tom prostoru, moraju da ga zaposednu na isti način na koji se zaposeda i tzv. stvarni, realni prostor. Ja želim da mojim knjigama simbolički zakoračim u taj prostor u ime srpske kulture. Želim da pojačam tragove koje je u tom prostoru načinio Milorad Pavić na jedan ipak manje radikalan način.

EDIT: Tek sad vidim antrfile. Pa ovo su šokovi.

CRNJANSKI KAO HAKER * OBELEŽAVAMO 120 godina od rođenja Crnjanskog. Koliko je ovaj pisac, makar i neprimetno, prisutan u vašim romanima?- Često se pitam šta bi i kako bi Crnjanski pisao danas. Čini mi se da bi istovremeno bio haker ili veb-dizajner i pisac. Čini mi se da bi na radnom stolu imao nekoliko monitora i nekoliko knjiga svojih prijatelja iz prošlosti. Crnjanski bi nas, da je živ, naučio da književnost i internet nisu suprotnosti, kao što nas je svojevremeno naučio da se može biti i patriota i građanin sveta. Dakle, ono što je za provincijalce - manje obrazovane, manje talentovane, manje hrabre - bila opozicija, to je za Crnjanskog bilo jedno i nedeljivo. Za mene je Crnjanski dakle, simbol mogućnosti da čovek prihvati moderne tekovine, a da pritom ne izgubi dušu. Ili sećanje. Ili energiju. Ili blagoslov.

Edited October 1, 2013 by Syme

[Аврам Гојић]

Priča podseća na nešto iz časopisa "Wired". Štampano izdanje, 1995. godine.

Edited October 1, 2013 by Marko M. Dabovic