BETON

[mioba]

chitala originalni chlanak, al dajte neki link, di je ta prepiska? isto u betonu?

ovde, prva tri txta u nizu

[le petit nicolas]

a kako je kod knjizevnika - mogu da zamislim...

kod knjizevnika je ... mastovito, s neocekivanim obrtima :D drugi primer koji mi pada na pamet, gde je 'normiranje' i merenje vrlo moguce je sanu recnik srpskog jezika. to je toliko eklatantan slucaj da vise nema ko da ga vidi: svima su vec izbodene oci.poz Edited March 28, 2008 by le petit nicolas

[mioba]

ehej, miobo!

ehej najdrazi su-fanu betona. KLIK na ovo pa uzivaj. a o ostalom, na ostale nacine...

[mioba]

u utorak 27. maja izlazi specijalni broj kulturno propagandnog kompleta BETONdvojezično mađarsko-srpsko izdanje na osam stranaEkskluzivno predstavljanje autora časopisa Ex SymposionZa BETON pišu: Atila Balaž, Marta Joža, Peter Božik, Đerđ Serbhorvat, Roland Orčik i Marko ČudićDEKOMPONOVANA POKRAJINA: književnost suseda ili kako nas drugi videMAĐARSKI ZEMLJOTRES: kultura prožimanjaOd ?J SYMPOSIONA do EX SYIMPOSIONA: istorija modernih tendencija u regionuMANJINSKA KNJIžEVNOST koja je emigrirala u matičnu državuVOJVODINA I TRANSILVANIJA: književno i političko iskustvo Mađara

[notenoughreasonsforclaire]

Saša Ćirić u "E-novinama"...

[mioba]

branislav thunder jakovljevićFETIš VAROš Nasleđe ?68. u Srbiji

Ono što je tom prilikom na mene ostavilo najsnažniji utisak nije bila gotovo uvredljiva raskoš novog pozorišnog zdanja u zemlji koja grca, niti enterijer koji je u jedan industrijski, dakle radnički i proleterski predeo uveo ambijentalnu estetiku nove kriminalne elite, pa čak ni drskost Ljubiše Ristića koji je iz Beograda otišao kao alternativni reditelj i majstor pozorišnih provokacija, a vratio se kao predsednik JUL-a, praveći se pritom da se ništanije promenilo. Najsnažniji utisak bila je, naime, atmosfera nasilja kojim je odisao prisilni raj šećerane. Bilo je to pre svega nasilje Ristića nad sopstvenim ubeđenjima, nad sopstvenom inteligencijom i imaginacijom, kao i nad sopstvenom prošlošću. Pored scene ?šerbedžija?, u šećerani su postojale jos i scene ?Jovanović? i ?Kokotović?. Ristićev gest imenovanja pozorišnih scena po svojim nekadašnjim saradnicima, sa kojima je u drugoj polovini devedesetih bio ideološki protivnik, zapravo je predstavljao jednu fetišizaciju sopstvene prošlosti. šećerana je, u tom smislu, predstavljala preteču neke druge, mnogo ambicioznije fetiš varoši, one na Mokroj Gori. Ovaj čelični pogled unazad u isto vreme je predstavljao anticipaciju sopstvene propasti.

Piše: Branislav Jakovljević FETIš VAROš Nasleđe ?68. u Srbiji SUMNJIVO LICEKada sam se u leto 2000. godine vratio u Beograd posle sedam godina odsustva, iskoristio sam priliku da posetim pozorište Ljubiše Ristića u staroj šećerani. Taksista, koji je na nizbrdicama vozio na leru da bi uštedeo koji gram prošvercovanog benzina, jedva je pronašao zgradu šećerane između oronulih magacina i hala. Nagli i potpuni prekid između zone industrijskog propadanja i kulturnog uzdizanja bio je naglašen staklenom fasadom preko koje se prelivao slap vode. Vodopad je donekle ublažio miris prevrelog hmelja koji je dolazio iz obližnje pivare. Unutra su me dočekali stočići sa mermernim pločama raspoređeni između ukrasnog bilja i belih drvenih stubova. Većinu stolova krasili su kavezi sa nimfama. Napolju: prašina, jara, smrad industrijske zone. Unutra: šum vode, svežina zelenog bilja, krici ptica. Ukratko, bilo je to pozorište-foaje, a ne pozorišni foaje. Njegova tema bila je egzotična bašta, mesto izobilja, izgubljeni raj. Ovaj totalni dizajn upotpunjavale su mlade razvodnice u dugim tunikama pastelno žute boje, ljubičastim ešarpama i mokasinama koje cmašu besprekorni mermer.Te večeri na sceni ?šerbedžija? igrala se predstava Sumnjivo lice, koju je Ristić postavio sa KPGTom još sredinom sedamdesetih. Kao i sve drugo u šećerani, ova predstava bila je ujedno i simbolična i cinična. Na velikoj i dobro opremljenoj pozornici igrala se predstava koja je originalno pravljena u uslovima gerilskog pozorišta. Ristićeva postavka Nušićeve komedije zasnovana je na naglašenoj fragmentaciji teksta. Svaki prekid upućuje na paranoidnu strukturu društva u kome je komad postavljen, tako da se farsa postepeno pretvara u tragediju. Četvrt veka kasnije, paranoja je ponovo bila tu, ali je struktura društva bila potpuno promenjena. Sam Ristić bio je na šelu jedne od najmoćnijih političkih organizacija u zemlji. U publici više nije bilo studenata, ni disidenata, pa čak ni redovnih posetilaca pozorišta. Gledalištem je dominirala veća grupa srednjoškolaca koja je, po svemu sudeći, bila dovedena u organizovanu posetu pozoristu. Deca su neko vreme strpljivo gledala, zatim su počela da se vrpolje, i napokon da naglašeno aplaudiraju posle svakog scenskog fragmenta.Otpor prema predstavi, a samim tim i prema čitavom političkom, ideološkom i kulturnom mehanizmu koji je iza nje stajao, javljao se spontano. Čini se da u krajnje svedenim uslovima politički procesi počinju da se povinuju principima termodinamike. Tako je bilo 1968, 1991, 1992, 1996/7. i kasnije, te jeseni.Ono što je tom prilikom na mene ostavilo najsnažniji utisak nije bila gotovo uvredljiva raskoš novog pozorišnog zdanja u zemlji koja grca, niti enterijer koji je u jedan industrijski, dakle radnički i proleterski predeo uveo ambijentalnu estetiku nove kriminalne elite, pa čak ni drskost Ljubiše Ristića koji je iz Beograda otišao kao alternativni reditelj i majstor pozorišnih provokacija, a vratio se kao predsednik JUL-a, praveći se pritom da se ništanije promenilo. Najsnažniji utisak bila je, naime, atmosfera nasilja kojim je odisao prisilni raj šećerane. Bilo je to pre svega nasilje Ristića nad sopstvenim ubeđenjima, nad sopstvenom inteligencijom i imaginacijom, kao i nad sopstvenom prošlošću. Pored scene ?šerbedžija?, u šećerani su postojale jos i scene ?Jovanović? i ?Kokotović?. Ristićev gest imenovanja pozorišnih scena po svojim nekadašnjim saradnicima, sa kojima je u drugoj polovini devedesetih bio ideološki protivnik, zapravo je predstavljao jednu fetišizaciju sopstvene prošlosti. šećerana je, u tom smislu, predstavljala preteču neke druge, mnogo ambicioznije fetiš varoši, one na Mokroj Gori. Ovaj čelični pogled unazad u isto vreme je predstavljao anticipaciju sopstvene propasti.U knjizi Stance Đorđo Agamben (Giorgio Agamben) vrlo pronicljivo povezuje fetišizam i melanholiju. Naime, on i u jednom i u drugom prepoznaje strukturu epifanije, dakle projavljivanja onoga što je nepostojeće i neostvarivo. Dok melanholija, umesto da žali za izgubljenim predmetom, zapravo naslućuje njegov budući gubitak, fetišistička fiksacija na mesto opažaja, odnosno percepcije, postavlja fantaziju. Prema tome, pogledi melanholika i fetišiste odlikuju se jednom gotovo teatarskom dvojnošću: i kod jednog i kod drugog, gubitak predmeta otvara prostor nestvarnog, čime se opovrgava stvarnost. I upravo u tom smislu, šećerana je predstavljala jedan perverzni kraj priče o novoj jugoslovenskoj levici iznikloj iz studentskog bunta 1968. Prošle godine, pozorišni časopis Scena posvetio je poseban broj Ljubiši Ristiću sa ciljem da se, kako su naveli urednici časopisa, osvrne na ?poetiku jednog od najznačajnijih reditelja koji su radili na prostoru bivše Jugoslavije?. Kada su, kako vele, saopštili Ristiću svoju nameru da hoće da se bave njegovom poetikom, a ne i njegovim angažmanom u JUL-u, on im je uzvratio: ?Tu ćete grdno pogrešiti; sve sam to ja?. U nameri da razdvoje umetničke od političkih aktivnosti Ljubiše Ristića, urednici Scene su zapravo pokušali da urade nemoguće: da odvoje stvarnost od fantazije u okviru jedne fetišističke fiksacije. Ono što je fascinantno u svemu tome jeste da u ovom sklopu pozorište ne predstavlja zonu fantazije, vec upravo obratno.KARTONSKA KALDRMAObeležavanje četiri decenije studentskih pokreta s kraja šezdesetih povod je za masovnu fetišizaciju ?68. Kako fetišizirati pokret koji je svoj smisao pronalazio u otporu potrošačkom društvu, u odbijanju institucija, i zahtevu za oslobađanjem ne samo od ideoloških, već i od ekonomskih stega? Prijateljica mi je nedavno donela iz Pariza knjigu Maj ?68 - kaldrma (Mai 68 - le pave). Kao i Ristićevu šećeranu, i ovu knjigu odlikuje totalni dizajn. Radi se o slikovnici čijih šezdesetak stranica je ispunjeno fotografijama i sloganima iz pobune pariskih studenata i generalnog štrajka koji je potom zahvatio Francusku tokom maja ?68. Ali to nije sve: sama knjiga ima dimenzije kocke iz kaldrme, a naslovna stranica je gruba i na dodir podseća na kamen. Kako bi rekao Agamben, fetiš ima moć da negira upravo ono što simbolizuje. Tako, ova kartonska kocka pretvara oruđe pobune u bezopasni i suvišni suvenir. Ova reifikacija pobune ne zaustavlja se na nostalgičnim foto albumima. Čitam da je jedan od poznatih francuskih juvelira izbacio specijalnu liniju privezaka u obliku kocke iz kaldrme da bi time obeležio (i unovčio), kako sam kaže, ?četrdeset godina slobode?. Sve se ovo zapravo slaže sa kritikama i analizama šezdeset osme u kojima se, donekle, podudaraju analitičari sa levice i sa desnice. Tako, na primer, Rezis Debraj (Regis Debray) zastupa tezu da je individualizam karakterističan za pokrete iz ?68. imao za posledicu ubeđenje da ?promena života ne zahteva promenu države?, i zaključuje da se radi o pseudorevoluciji, a ne revoluciji, kako su mnogi učesnici ?68. doživljavali ove događaje. Polazeći sa mnogo konzervativnijih pozicija, žil Lipovecki (Gilles Lipovetsky) tvrdi da su učesnici ?68. bili nesvesni protagonisti procesa koji ih je usisao, da bi ih zatim ostavio za sobom. Taj proces zove se, naravno, korporativni kapitalizam.Veliki broj francuskih analitičara slaže se da je kriza iz proleća ?68. iznela na površinu problem subjekta. To se vidi, sa jedne strane, u filozofiji ?68. koju su, kako tvrdi Lik Feri (Luc Ferry) obeležili mislioci kao sto su Fuko, Lakan, Derida i Burdije. Sa druge strane, ona se ogleda već u samim sloganima koji su obeležili demonstracije. Oni su najvećim delom bili upereni protiv ?sistema? koji, kako je govorio jedan od vođa francuskih studenata Danijel Kon-Bendit (Daniel Cohn-Bendit), pretvara ličnosti u ?točkiće koji obezbeđuju funkcionisanje društva?. Ali, planetarna ?68. ne može se svesti samo na pariski maj. U Sjedinjenim Državama, pobune studenata bile su uperene pre svega protiv američkog imperijalizma i rasizma, u Nemačkoj protiv konzervativnih struktura društva i nasleđa iz Drugog svetskog rata, u Čehoslovačkoj protiv dominacije SSSR-a. U Meksiku, gde je samo deset dana pred početak Olimpijade, policija u krvavom obračunu usmrtila, kako se procenjuje, nekih tri stotine demonstranata, protest je bio usmeren protiv višedecenijske dominacije Revolucionarne institucionalne partije (PRI). Ono što je zajedničko u svim ovim događajima jeste emancipatorski potencijal koji dolazi iz otpora prema ideološkom aparatu u svim njegovim vidovima. Protest beogradskih studenata takođe je bio uperen protiv birokratskih stuktura vlasti, na šta upućuju slogani iskovani tih dana: ?Dole crvena buržoazija?, ?Dole kneževi socijalizma?, ?Radnici se savijaju - birokrati uživaju?. Ako pođemo malo dalje i pogledamo proglase i zahteve studenata, naći ćemo dobro obrazložene argumente protiv birokratije. Ali, ako ovo istraživanje proširimo i na zvanične proglase i smernice partijskih i državnih tela iz druge polovine šezdesetih, naići ćemo na istu ovu hajku na birokrate, izraženu nešto blažim tonovima. Tako su, na primer, u Rezoluciji VIII kongresa SKJ iz 1964. godine žestoko osuđeni etatizam i birokratizam. U tom smislu, veliki deo Opštih ciljeva studentskog pokreta danas izgleda kao hiperbolizacija zvaničnih partijskih stavova. To se može pripisati generalnoj strategiji protesta. Vođeni njom, studenti su nosili slike predsednika Tita i uzimali izvode iz njegovih govora za parole. Ali, borba protiv birokratije ne predstavlja srž ?lipanjskih gibanja?. Ako je pariski maj energično ukazao na problem ugroženosti subjekta u korporativnom kapitalizmu, onda je beogradski jun i te kako energično ukazivao na ugroženost samog koncepta revolucije u realnom socijalizmu. Ključna emancipatorska ideja beogradske pobune nalazila se, donekle paradoksalno, u zahtevu za povratak na izvorne revolucionarne principe.NASLEĐE ?68.U svojoj najnovijoj knjizi šta mislimo kada kažemo ?Sarkozi? francuski filozof Alan Badiju (Alain Badiou) prepoznaje dva ?niza komunističke hipoteze?: prvi se proteže od Francuske revolucije (1789-92) do Pariske komune (1871), a drugi od Oktobarske revolucije (1917) do kineske Kulturne revolucije (1976). Ovi nizovi razdvojeni su intervalima u kojim ideja revolucije izgleda izlišno i nemoguće, i Badiju tvrdi da se upravo sada nalazimo u takvom jednom intervalu. U isto vreme, ova periodizacija predstavlja maj ?68. kao jedan od ključnih potresa koji su definisali drugi niz komunističke hipoteze. Jugoslovenska ?68. ima sasvim drugačiju temporalnu strukturu od francuske. To nije struktura revolucionarnih ciklusa razdvojenih intervalima, vec struktura odlaganja, zastoja, i kašnjenja. Revalorizacija jugoslovenske revolucije značila je zapravo ukazivanje na njene protivurečnosti, koje su bile najuočljivije u progonima i čistkama nakon raskida sa SSSR-om. Ako je ?68. progovorila o 1948, šta su onda jugoslovenske osamdesete imale da kažu o šezdesetosmoj?Svest o ?lipanjskim gibanjima? potiskivana je sa tek nešto manje surovosti nego ?48. Sa jedne strane, do sredine osemdasetih ona se pretvorila u pustu numerologiju. Džoni štulić je pevao: ?Osam-šest-deset vratiće se opet?. Sa druge, Slavoj žižek je u Mladini 1986. pisao o protestima učenika i studenata koji su se te godine dešavali u Francuskoj, i koji su bili obeleženi konzervativizmom u stavovima demonstranata i pragmatizmom u njihovim zahtevima. Upoređujući proteste iz ?68. i ?86. on je zastupao napuštanje ?dijalektike želje? onih prvih zarad pragmatičnog individualizma ovih drugih (da bi se danas, kao što se da videti iz njegovih brojnih javnih nastupa povodom obeležavanja četrdesotogodisnjice maja, vratio principima ?68. kao sto je ?Budimo realni - trazimo nemoguce?, zatvorivši time pun krug). U Srbiji je emancipatorsku snagu ?68, bez koje je individualizam osamdesetih nezamisliv, pregazio masovni pokret koji je mirne duše instrumentalizaovao neke od šezdesetosmaških ideja. Danas izgleda cinično kada u post-šezdesetosmaškoj literaturi, kao što su recimo pamfleti koje je tokom sedamdesetih u Londonu objavljivala grupa Solidarnost (dugo jedan od retkih izdavača Castoriadisa na engleskom), pronađemo teoretizacije ?anti-birokratske revolucije?.Ideje ?68. su ili potiskivane, ili su izvetrele, ili su se okrenule protiv sebe samih, ili su pak opstale - u zavisnosti od sredine u kojoj su potekle. Nigde, čak ni u Meksiku gde su bile najsurovije proganjane, one nisu tako brutalno pregažene kao u Srbiji. Ni na jednom drugom mestu emancipatorski potencijal ?68. nije ustupio mesto nasilju u meri u kojoj se to desilo u Srbiji. Time ne želim da kažem da su studentski protesti ?68. direktna prethodnica mitinga koji su se zahuktavali ?86, već da su ideolozi nacionalnog okupljanja zloupotrebili neke od problema koji su jasno artikulisani u i oko ?68, a zatim nastavili da troše sve što je moglo da se upotrebi, uključujući ideju revolucije koju je ?68. pokušala da preispita i, u krajnjoj liniji, regeneriše. Ovo trošenje i propast vraća nas temama od kojih smo počeli - fetiš i melanholija, melanholija fetišizma.Kada je reč o Francuskoj, ne može biti reči samo o fetišizaciji ?68, već o jednoj fetišizaciji levih ideja uopšte. Slikovnice i privesci samo su simptom jednog mnogo dubljeg procesa koji je otvoren upravo ?68, i koji je postao potpuno vidljiv osamdesetih. Radi se o buržoazifikaciji proleterijata koja je dovela do erozije i potpunog gubitka revolucionarnog subjekta. Upravo ovaj gubitak vodi do fetišizacije stranih radnika (sans papiers) kod Badijua i njegovih istomišljenika. Kod nas su stvari potpuno obrnute: revolucionarni subjekat je zbrisan kroz simultanu pauperizaciju i nacionalističku mobilizaciju društva.Govoreći o psihoanalitičkom shvatanju fetišizma, Agamben poseže za Frojdovim objašnjenjem njegovog uzroka u odbijanju muškog deteta da prizna nepostojanje ženskog penisa. Bilo bi vulgarno povezivati tezu o šećerani kao o perverznom epilogu ?68. sa Ristićevim upornim odbijanjem da vidi pravu prirodu Mire Marković i njenog političkog pokreta. Radi se, naime, o jednom fetišističkom zaogrtanju stvarnosti nestvarnim. Paradoksalno, ovo zaogrtanje dolazi kao odgovor na gubitak onoga što subjekt nikada nije ni imao! U drugoj polovini devedesetih, Ristić je na ideološkom planu radio ono što su razna ministarstva za privatizaciju radila u poslednjih nekoliko godina: prodavao je budzašto ono što nije njegovo, što nije pravio, i u čemu nije imao nikakav ulog. U toj rasprodaji protraćeni su poslednji ostaci organizovanih levih pokreta na ovim prostorima. Prisvajanje revolucionarnog nasleđa od strane JUL-a i njima srodnih organizacija nije samo kompromitovalo leve ideje u Srbiji, već ih je zbrisalo sa lica zemlje. Srbija je danas zemlja bez levice u pravom smislu te reči. I ne samo to: to je zemlja koja se stidi svoje revolucionarne prošlosti. O levim idejama govore samo oni koji ih se sećaju, a ne oni koji u njih moraju da polažu nadu. Zbog toga se u Srbiji, vise nego na bilo kom drugom mestu sa mape pobuna iz ?68, nasleđe ove godine čuda sastoji u obavezi ponovnog promišljanja same ideje revolucije

Edited June 11, 2008 by mioba

[Sludge Factory]

Sjajan danasnji Beton! Tema je antifasizam u Srbiji!

[mioba]

bilo je silnih betona i raznih zanimljivosti. propušteno će se lako naći u arhivi, na www.elektrobeton.netima ponešto da se nađe i na nekim drugim sajtovima, al to je preneto bez dozvole i to ne treba gledati. nikako. -_-ali steže me kopileft potreba da prkosim uređenom svetu i na ovaj napušteni topik, sa jezivo slabom posetom*, prenesem bulevar iz najnovijeg, klik, o dragom gojku tešiću, šefu za kulturu drage demokratske stranke, uredniku u narodnoj knjizi u vreme kad se gospodin legija probija na domaćoj književnoj sceni, a sada uredniku u dragom službenom glasniku, koji je zasluženo poneo epitet nezasluženo izostavljenog iz sajamskih nagrada pa dok čekamo piščeve zapise, a dočekaćemo ih bojimse...pogledajmo zapis o gojku, dakle, tešiću, heroju smorene srbijeTEšIĆ, Gojko (Lještansko, 28.08.1951), arhivista avangarde, neumorni antologičar i borac protiv antiratnih profitera, copy/paste teoretičar....

Piše: Redakcija Betona TEšIĆ, GOJKO TEšIĆ, Gojko (Lještansko, 28.08.1951), arhivista avangarde, neumorni antologičar i borac protiv antiratnih profitera, copy/paste teoretičar. Predsednik resornog odbora za kulturu DS. Svoju plodnu priređivačku karijeru otpočeo je 1977. u Institutu za književnost i umetnost. Od 1980. do 1984. bio je glavni i odgovorni urednik Književne reči koja je za njegovog vakta, kako sam voli da kaže, žarila i palila. U to vreme je priredio i objavio značajnu trotomnu hrestomatiju Zli volšebnici: polemike i pamfleti u srpskoj književnosti (1983). Od 1985. do danas, Tešić je prodefilovao kroz niz redakcija i izdavačkih kuća. Najduže se zadržao u Narodnoj knjizi Milička Mijovića (1995-2005). Predupredivši dolazak bolonjske pošasti, uspeo je da doktorira 2005. na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, nakon čega je postao asistent na tamošnjem Odseku za srpsku književnost, a od marta 2006. i vanredni profesor. Tešić je neprestano prisutan u javnosti, kako brojnim priređenim knjigama i nanovo ?zapaljenim? utuljenim kandilima tako i tihim saputništvom s politikom. Nikada se nije odrekao poze nepotkupljivog intelektualca koji za strane novce ne radi, a za domaće ne mari. Tako izgrađena biografija (istupio je iz zloglasnog UKS-a 1996) obezbedila mu je počasno mesto na kulturnoj sceni. Iz vremena polemike (februar 2005) oko učestvovanja tadašnje Tešićeve matične kuće (Narodna knjiga) u izdavačkom poduhvatu godine Gvozdeni rov, ostaće zauvek upamćena kvalifikacija Dragoljuba žarkovića, koji je amnestirao svog prijatelja od odgovornosti navodeći da on ima ?povišenu moralnu temperaturu 39 sa 1? (Višu ima samo Svetlana Ražnatović, čiji je stan nešto ranije bio ?sigurni štek? za momka, na pravdi boga optuženog za izvođenje književnih radova). Tešić je u javnosti poznat i po tzv. polemičkom duhu. Međutim, ako se malo bolje zaviri u medijsku arhivu njegovih polemika, može se lako utvrditi da tamo osim gomile psovki i vulgarnosti zapravo i nema drugih argumenata. To osobito važi za polemiku sa Filipom Davidom iz 2002. Razvoj političke misli Gojka Tešića može se pratiti u njegovim povremenim istupima u javnosti, i to od početka devedesetih pa sve do danas. U to vreme se javno zgražavao nad opomenama međunarodnih mirovnih snaga da će silom prekinuti opsadu Goražda i Sarajeva, ističući da bi u tom slučaju milion ljudi u Srbiji trebalo da javno demonstrira. Pritom se oduvek zalagao za poštovanje ?institucije otadžbine?. Možda je isti taj princip imao na umu kada je krajem osamdesetih predložio Milošu Stamboliću svoj plan za spasavanje časopisa Delo, i to njegovim vraćanjem srpskoj tradiciji koju su tadašnji urednici Slobodan Blagojević i Hamdija Demirović izneverili. Najverovatnije je isti motiv približio Tešića postđinđićevskom poimanju demokratije u Srbiji, oličenom u liku i delu Slobodana Gavrilovića, bivšeg šefa resornih odbora i izdavačkog centra DS-a, nekadašnjeg političkog oponenta Zorana Đinđića, a danas direktora Službenog glasnika i hvalitelja Đinđićeve (posthumne) knjige Srbija - novi početak (2007). Dirljiva je oda koju je Tešić ovih dana napisao svome novom šefu, ?prosvetitelju naročitog kova, stvaraocu s preporoditeljskim idejama?, jednom rečju ?čudesnom fanatiku?. Pravu istinu o Gavriloviću je verovatno izrekao jedino Vladimir Popović, okarakterisavši ga kao ?VK radnika marksistu, koji je po nalogu Tita i partije proganjao liberale u Srbiji sedamdesetih godina?. Takvu prošlost, međutim, odavno su izgleda prekrili snegovi, dijalektički materijalizam i šaš. Kao u nekom horoskopu, urednik Tešić sa stranica dnevne štampe preporučuje Ćosićevo Vreme zmija (2008). Da li je to znak skorog ukidanja Tešićevog monopola nad zaostavštinom avangardnih pisaca, kao što je to slučaj sa Vinaverovom

+ bring it on, omiljena redakcijo, mioba se ne plaši(i za kraj napomena da je otetih 25% duše čista sramota)edit, *a tamo ih je 19516... eto kako prolazi avangarda u srbiji :(

Edited November 7, 2008 by mioba

[mioba]

jao, sve je ko nekad :wub:marinko m. vučinić, volšebnici zlaПоследњи број ?Бетона? донео нам је још једну потврду да овај пропагандно-културни комплет једино и служи за вођење идеолошке борбе и политичку и личну дисквалификацију свих оних који не спадају у њихов повлашћени круг идеолошких јуришника. Поред напада на Слободана Антонића, у овом скраћеном* броју све опскурнијег псеудолитерарног додатка Гојко Тешић је добио посебно место и он је, као и многи други пре њега, окарактерисан као оличење злог духа (наравно, националистичког и профитерског) у српској култури.* <_<edit, koristim ovu priliku da pozdravim aleksandra gatalicu, vanrednog člana političkog saveta ldpa.

Edited November 10, 2008 by mioba

[Аврам Гојић]

Једна пашквила заслужује другу. Парохијални обрачун незанимљивих квазиинтелигената.

[mioba]

Једна пашквила заслужује другу. Парохијални обрачун незанимљивих квазиинтелигената.

da, skrozjedino sto ni jedno ni drugo nisu paskvile, i sto je nejasno zbog cega bi paskvile medjusobno bile u odnosu u kom jedna drugu zasluzujunejasno je i sta u ovom slucaju oznacava "parohijalni obracun" ? obracun dve parohije ili unutarparohijski obracun? i sta su inteligenti a sta kvaziinteligenti, i sto ne bi bili zanimljivi, a narocito kome, jednoj osobi, grupi ljudi, citavoj jednoj parohiji ili svim ljudima sveta? konacno, imaju li priznanje necije inteligencije i stepen zanimanja za inteligenta, ikakve veze sa znanjem, npr, o tome sta je paskvila?inace, sve ostalo stoji. sto bi rekli, potpis

[Аврам Гојић]

neutemeljen lični napad propraćen anegdotskim i rekla-kazala napadima na one zbog kojih je Tešić guilty by association posle koga je usledila ništa bolje utemeljena apologija lika i dela.za one koji bi mogli da razviju zabludu da je moja leksička kompetencija uzdrmana, paškvila je anoniman uvredljiv, klevetnički, ili, u pozitivnim primerima, sarirični napad na nekoga ili nešto. prvi tekst ima gotovo sve ružne elemente toga, a satira je zamenjena jetkom mržnjom i denuncijantskim tonom...ali to valjda u Betonu prolazi za duhovitu kritiku. drugi nije, priznajem da sam napravio neoprostivu retoričku grešku. mene najviše zanima - ko ovakve stvari sastavlja?"copy/paste teoretičar"...ozbiljna optužba. primer, primer dajte..."Od 1985. do danas, Tešić je prodefilovao kroz niz redakcija i izdavačkih kuća"...čemu ironičan ton? zar je greh menjati poslove?"Predupredivši dolazak bolonjske pošasti, uspeo je da doktorira"...ovo implicira...šta?"Pravu istinu o Gavriloviću je verovatno izrekao jedino Vladimir Popović, okarakterisavši ga kao 'VK radnika marksistu, koji je po nalogu Tita i partije proganjao liberale u Srbiji sedamdesetih godina' "...da nije spasonosne reči "verovatno", ovo bi bio pravi denuncijantski katehizis...i sve tako. najgrđe je što je na ovakav tekst nemoguće odgovoriti. Ne počinje se odgovor rečima "Poštovana redakcijo, u vezi sa vašim autorskim tekstom"...sa hive-mindom nema polemike.edit: dodaću i da je pohvalno što smo napredovali u komunikaciji...makar se izgubilo ono piljaričko "iš"...aferim.edit edit: kada bolje razmislim, "iš" makar ima nekakav značenjski naboj, za razliku od onog prežvakavanja nejasnoća u potpuno jasnoj rečenici. Edited November 10, 2008 by vasudeva418

[mioba]

neutemeljen lični napad propraćen anegdotskim i rekla-kazala napadima na one zbog kojih je Tešić guilty by association

pa u stvari ne, nego utemeljena kritika tešićevog javnog delovanja...

edit: dodaću i da je pohvalno što smo napredovali u komunikaciji...makar se izgubilo ono piljaričko "iš"...aferim.edit edit: kada bolje razmislim, "iš" makar ima nekakav značenjski naboj, za razliku od onog prežvakavanja nejasnoća u potpuno jasnoj rečenici.

ako se dobro sećam, a sećam se dobro, iš je bila moja odjava sa tvog histeričnog ringišpila. šteta je što do tebe dopire naboj samo takvih značenja, i ne sumnjam da ćemo ubrzo ponovo stići do sličnog, pa predlažem da ovde preventivno zaustavimo ovu plemenitu razmenu

[Аврам Гојић]

Na taj te ringispil niko nije zvao, nego si sama uskocila iz ko zna kog razloga. Umesto secanja bolje je koristiti opciju search, a upotreba povika "is" ne govori o meni nista, a o tebi, sto bi rekli, "speaks volumes". Ontopic: delovi teksta jesu utemeljena kritika javnog delovanja, ali nazalost preovladjuju "weasel words" i nekakav nezdravi sarkazam koji veruje da je utemeljen na istinama toliko uzvisenim da mu argumenti nisu ni potrebni.

[mioba]

Na taj te ringispil niko nije zvao, nego si sama uskocila iz ko zna kog razloga. Umesto secanja bolje je koristiti opciju search,

u pravu si, stvarno je lakše tako (al ne mogu da nađem iš :()

Ontopic: delovi teksta jesu utemeljena kritika javnog delovanja, ali nazalost preovladjuju "weasel words" i nekakav nezdravi sarkazam koji veruje da je utemeljen na istinama toliko uzvisenim da mu argumenti nisu ni potrebni.

čitav tekst je sastavljen od proverenih činjenica, koje su u tekstu doslovno predočene, a ne od teza/ideja koje je potrebno argumentovati"nezdravi sarkazam", kao i zasluženost paškvila, interes za kvaziinteligente, itd. ipak spada u red intimnih impresija - na koje svakako imaš pravokoncept "weasel words" sam upoznala zahvaljujući tvojim postovima, bilo kojim. ni search nije potreban Edited November 11, 2008 by mioba