Setih se jednog drugog Mandića.

Osnovala sam novi književni pravac

grizem nokte tako da se ne vidi da ih grizem
pijem tako da se ne vidi koliko pijem
sudim o svemu tako da i dalje delujem pravično
čak dirnuto
idem na posao, plaćam račune
vejem kao polen na društvenim mrežama
subotom kupujem povrće na pijaci, zvuči mirno ali
oduvek živim u otporu, grubost srbije u meni
odrala je moje odbrane,
ponekad usred sunčanog dana pomišljam na nasilje

koncept postoji, plana nemam
struktura dana me drži
dobar deo nedelje vidim smisao, umem da se radujem
osim onda kada me ne razumeš
tada zakoračim u mrak
okeanski dubok, privatno vlasništvo
unutrašnji terorista zna najbolje:

niko me nikada nije zaista želeo, nežno voleo
ili nije umeo da pokaže, svejedno je na kraju
nije prijatno ali je toplo poznato
podseća na domovinu
decenije bez zagrljaja, ja se i dalje nadam
niko nikad nije stvarno voleo, nikad neće
nikada ništa nisam uradila posebno dobro

ipak, kad padne mrak pišem pesme
tamo kažem sve
pretvarajući se da one nisu o meni
novi književni pravac, ja sam ga osnovala:
pesme koje zvuče kao poziv u pomoć
ali pravim se da to nisu

pomozi mi ali tako da se to ne vidi

Ognjenka Lakićević, 2025.

Ništa ti ne razumeš,
moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče
što te je život razmazio.
Da znaš kolike sam noći
uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja,
pokrivao te i pazio.

Ti si za mene još uvek
parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti
i celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja,
naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće
kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti dao život.
Nije te donela roda.
A sada smo se, odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kažem
zaista ne razumeš
i kao da sve sto umem
ti triput bolje umeš.

U redu, pametna glavo.
Ja sam te ljuljao, kupao,
ponosio se tobom,
nemušte reči sricao,
i dosta svoje mladosti
zbog tebe sam polupao
i kad je u svet trebalo
nisam se zbog tebe micao,

nego sam sav osedeo,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život
i dani valjani bili.

Danas kad rođendan slaviš,
sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor
na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od takve sorte
što ne sme da zadrhti
kad odapinje strele.

Možda još nije kasno.
Jednom se mora sve reći:
i drugarski i tužno
i grubo i srneći.

Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene
moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svađao
kad te drugi istuku.
Bio si moje mezimče
i tu sam najviše pogrešio.

Četrnaest ti je godina
i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem
i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš
kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam
sve što ti odraslom fali?
„Tata, škripi u braku…
na poslu… daj za džeparac…“
A ja ti i dalje pomažem
jer te volim i žalim.

Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili
i stvarali smo čuda,
a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem
reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek
na ovoj, tek započetoj
čarobnoj stazi života
– moram ti razbiti njušku.
Makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.

Nikad te tukao nisam.
To za dečake nije.
Al sutra, odrasli prinče,
videćeš kako se bije.

Mika, za nas očeve i nas sinove.

ovo mika antic?

jaoj kako pogresno sve.

to je los otac.

Umoran sam.

Otišao bih nekud daleko i ne bih se osvrnuo. Otišao bih nekud u žuto lišće, ko zna kuda; a kad bi neko plakao za mnom, ja bih napisao kartu: "Zbogom, idem da ozdravim."