Da Li Volite..

[Pixie]

[Pixie]

On 25. 10. 2024. at 14:33, Klara said:

Za Nerudu...moram da kažem, zgadio mi se zbog njegovog priznanja da je silovao ženu koja je radila kod njega i zbog toga što je napustio i zapostavio teško obolelu kćer.

Ali, znam, potpuno je druga tema i dosta su složeni mehanizmi kad pesnik ili drugi umetnik, koji pokreće naše emocije, istovremeno može biti nečovek, nanoseći patnju drugom biću. I onda, da li treba i kako to razdvojiti, pa voleti njegova dela i emociju, a zanemariti takvu ličnost što ih je iznedrila. Jesu li to iskrene emocije ili instrumentalizovane...

 

Samo se nadovezujem, pošto sam lajkovala post sa njegovom pesmom, neću dalje, časna reč. : )

 

On 25. 10. 2024. at 17:03, Boksi said:

+1

 

Dešava mi se i dan danas kada pročitam nešto što me oduševi da imam želju da pozovem autora (često pokojnog) da mu zahvalim. Ali mislim da je u većini slučajeva bolje znati što manje o osobi čije delo cenimo i čemu se divimo.
Imala sam tokom godina prilike da upoznam stvaraoce iz različitih sfera umetnosti. I nisam uspevala posle toga da razdvojim lik i delo. Čim taj lik postane stvaran sve čitam ili vidim u tom ključu. 

 

On 25. 10. 2024. at 17:33, Ras said:

 

Teško je negovati taj princip anonimnosti autora u vreme dostupnosti svega, ali da, blizak mi je i na neki ga način primenjujem.

 

Ja licno ne znam kako se razdvaja lik i delo niti zasto bi se valjalo pretvarati da slon nije u prostoriji. Lik jeste u delu, cak i kada je anoniman, i ne znam sta bi tu cinjenicu moglo da promeni, pa i nase (toboze) neznanje. Naravno, niko nam ne brani da se trudimo da ne zarotiramo kaleidoskop, ali te druge slike i oblici nastavljaju da postoje. A idealizacije i projekcije svi mi ne poznajemo samo kod posebnih odnosa prema stvaraocima, vec i u svakodnevnom zivotu, zar ne?  Zbog cega odnos prema delu i stvaraocu ne bi mogao da bude stvaran i zar to nije svrha umetnosti?  

[makaronee]

Februar. Nabaviti mastila i plakati!

Jecajima o februaru pisati,

Dok tutnjajuća bljuzga

Prolećem mrkim plamti.

 

Spoiler

Февраль. Достать чернил и плакать!
Писать о феврале навзрыд,
Пока грохочущая слякоть
Весною черною горит.

 

Б. Пастернак, 1912.

 

[Klara]

Čovjek večera u papučama svog oca

Što su bile granice sada si ti.
Bio je svibanj dubok i ravan,
cesta raskopana zbog radova, snijeg
suh i odjednom,
da kažem otvoreno:
nikome nisam dugovao ništa. 
Stajao sam u dovratku, voda
smrzla od straha močila mi je leđa.
A kad sam sklopio oči, vidio sam
kokice jure ka svojoj soli i znao
ponekad noću pocrne, kao brabonjci.
Ušao sam da se suočim s mučnom slikom:
ne ljubav, glupost, glupost je srce svijeta –
i sad u tim papučama unutra jedem i plačem,
samo jedem i plačem u kući.

Marko Pogačar