Da Li Volite..

[Klara]

Else Lasker-Schüler 

 

[Indy]

Peter Handke

 

[ultra plasticni]

[Klara]

Stanje je stabilno

 

prvo u levom džepu
stiskam tvoju sliku
dok hodam gradom
kad zvoni telefon
plašim se
stanje je stabilno
šta to uopšte znači
zamišljam te
ležiš otečena u toj sobi
juče sam otvorila
tvoj orman
i zabila glavu
u haljine i kostime
mogu da prizovem
miris tvoje kože
u svakom momentu
i način na koji hodaš
sitne žive šake
koje su sad izbušene
svim tim dodacima
koji ti pomažu da živiš
peti dan
kasnije u gužvi
odem u wc
ljubim tvoju sliku
vratim se u dim i ljude
povraća mi se od bola
molim te preživi
da mi budeš mama
da ti budem mama.

 

Vitomirka Trebovac

[ultra plasticni]

[kipo]

Radmila Lazic

 

ŽENSKO PISMO

Neću da budem poslušna i krotka,
Mazna kao mačka, privržena kao pseto;
Sa stomakom do zuba,
Sa rukama u testu,
Sa licem od brašna,
Sa srcem-ugljenom,
I njegovom rukom na mojoj zadnjici.

Neću da budem zastavica-dobrodošlica
Na njegovom kućnom pragu.
Ni zmija čuvarkuća pod tim pragom,
Ni zmija, ni Eva, iz priče o Postanju.

Neću da hodam između vrata i prozora,
Da osluškujem i razabiram
Korake od noćnih šumova.
Neću da pratim olovno pomeranje kazaljki,
Ni padanje zvezda –
Da bi se on pijan zaglibio u mene kao slon.

 

Ja zapravo ne volem poeziju ali se odusevim svaki put kad procitam bukvalno bilo sta. Ovo sam onomad cuo na bg202, rasturilo me. Godinama kasnije skontam da to nije sve, medjutim, nekako bas ne stima ostatak sa prvim dijelom - iako takodje sjajan, iskren i u metu - odnosno prije je visak, balast prvom dijelu. Zato sam bezobrazno ovde povukao crtu, oprostice Radmila i forum.

 

Neću da budem udenuta goblen-bodom
U porodičnu sliku:
Kraj kamina s klupčićima dece,
U vrtu s kučićima dece.

Pa ja, kao hlad-drvo,
Pa ja, kao zimski pejzaž.
Statueta pod snegom,
U venčanici s naborima i volanima
Odleteću u nebo.
Aleluja! Aleluja!
Neću mladoženju.
Hoću sedu kosu,
Hoću grbu i kotaricu,
Pa da krenem u šumu,
Da berem jagode
I skupljam suvarke.

Da je već sve za mnom,
I osmeh onog mladića
Tada tako drag
I ničim zamenjiv.

[le petit nicolas]

Jesenje jutro (D. Cesarić)

Obukoh se.
Prozoru priđoh,
A vani: jesen.
Moj prijatelj uđe u mokrom kaputu

I cijelu mi sobu namiriše kišom.

Ne veli ni: zdravo!
Sjedne. Zanesen
Izusti: »Jesen«.

Ta riječ je bila tako svježa

Ko naranča na grani
Nakon kiše.

 

poz

 

 

[Klara]

Senke i senke

Uskoro više neće postojati niko
ko me je poznavao kad sam bila dete
i to će biti kraj mog detinjstva,
biće kao da nikad nije ni postojalo,
za sve ljude na svetu
biću ova nepoznata osoba iz ogledala
koja me uplašeno dočeka svakog jutra,
ostaće samo nekoliko fotografija
crno–belih, malih, lošeg kvaliteta,
plaže na kojima nas više neće biti,
prozori sa kojih nećemo mahati,
krovovi koji više ne postoje,
bele terase na kojima su odrasli plesali
a ja se njihala u ritmu,
na nekoliko knjiga moj potpis dečjim rukopisom
i jedan presovani cvet koji se već raspada u prah,
razglednice koje dobijaju na značaju sa svakom godinom,
datumi smrti koji su zamenili rođendane,
uskoro, kad više ne bude postojao niko
ko me je poznavao kad sam bila dete
pustiću sve to da ode kao popodnevni san
i sešću da gledam lišće kako se valja preko ulice
jer opet je jesen, po ko zna koji put,
i kažu da će noćas pasti sneg,
a na svetu uskoro neće postojati niko
ko će se sećati
mojih malih zelenih sanki
što su ostale u podrumu.

Jelena Lengold

[Klara]

Na radiju RTS 2 (mislim da je repriza Trećeg i na RTS1) upravo ide drama Edvarda Bonda: "Uski put do dubokog severa".

Prepoznajem Branka Plešu, Žutića, Miću Tomića i Batu Stojkovića.

 

Petnaest minuta nakon ponoći počinje "Putevi proze":  Zlata i Đorđe Lebović.

 

"Глумица Злата Лебовић је, после смрти свога супруга Ђорђа Лебовића, писца, сценаристе, драмског писца, почела да сређује и преписује његову заоставштину, те се из тог подухвата родила књига разговора "глумице и писца": Злата Лебовић је направила књигу тако што је пронађени материјал "преводила", додајући питања, у разговор. У деловима изабраним за Трећи програм Ђорђе Лебовић углавном говори о свом искуству из Аушвица, односно о искуству боравка у дечјем логору у Аушвицу. Лебовићево сећање често транспоновано у приче, драгоцено је и потресно сведочење из прве руке о најважнијем и најужаснијем догађају 20. века: Холокаусту."

[Klara]

16 minutes ago, Klara said:

Žutića

 

Ne, Zoran Radmilović.

[Klara]

Be silent

 

Be silent; don’t speak.
It is a shame; stop your voice;
Be silent already.
And if speech is made of silver
Silence is made of gold.

 

The first words I heard as a child
when I cried, laughed, played were
“be silent!”

 

At school they told me half truths; they told me: “what do you care? Be silent”
When a girl first kissed me, they told me “Shhh be silent; don’t say a word”
Stop your voice; and don’t speak; be silent.

 

This went on until I became 20 years old.
The words of the grown up; the silence of the child.
I saw blood in the streets
“what do you care” they told me “you gonna get in trouble, be silent”

 

Later on my bosses got angry
“don’t get involved; keep your nose clean; be silent”
I got married, had children; I taught them to be silent
My wife was loyal and industrious and knew how to be silent.
She had a prudent mother who told her: “be silent”
During leap years my parents, my neighbors advised me
“be silent; don’t get involved; pretend you did not see anything; be silent”
We might have not had an envied relationship with our neighbors
But we were connected to them by
“be silent”

 

“Be silent” this person said and that one.
Those high up: “be silent”
Those below: “be silent.”
“Be silent” said our neighborhood
“Be silent” our city.
We swallowed our tongue.
We have a mouth but no voice
We even formed an association:
“The silent ones”

 

And there were many of us: a whole country, a big power
But mute
We were successful; we reached high goals; we received medals and rewards
Only with “be silent”
This “be silent” a great art.

 

Teach it to your children, your wife, your mother in law
And when you feel the need to speak
Deracinate your tongue
Make it stop.
Cut it off completely
Throw it to the dogs
It is an unnecessary tool when you don’t use it correctly.
You will sleep well at night this way; no nightmares; no doubts; no guilt
You will not feel ashamed in front of your kids
You will save yourself from having to speak
To say “you are right; I am like you; one of you”

 

But,
How I wish I could speak
But you will not
You will become a salivating verbalist
Cut off your tongue
Cut it off now
Become a mute
Since you are not gonna speak; you should dare that much.
Cut off your tongue.

 

This way you will be consistent with my plans
With my dreams
I retain my tongue amidst tears and cries
Because I fear that there will come a moment
Where I won’t be able to take it anymore
I will burst out
I won’t be afraid
I will hope
And every minute
I will fill my throat
With one syllable
One whisper
One stutter
One howl
Which will tell me:
speak.

Aziz Nesin

[Ras]

 

Тина Модоти на фотографији Едварда Вестона

 

 

Quote

Neruda je dosta prevođen kod nas. Pesma „Tina Modoti je umrla“ do sada nije.

 

Пабло Неруда:

ТИНА МОДОТИ ЈЕ УМРЛА

Тина Модоти, сестро, ти не спаваш, не, ти не спаваш:
твоје срце ослушкује како се расцветава јучерашња
ружа, последња ружа дана јучерашњег, нова ружа.
Почивај спокојно, сестро.

Та млада ружа је твоја, земља је твоја:
оденула си нову хаљину семена дубоког
и твоја нежна тишина сада корење пушта.
Нећеш спавати узалуд, сестро.

Чисто је твоје мило име, чист је твој крхки живот:
Од пчеле, сенке, ватре, снега, тишине, пене,
Од челика, далековода, полена, саткана је твоја
гвоздена, твоја танана грађа.

Шакал на драгуљу твог уснулог тела
и даље указује на перо и душу окрвављену
као да би могла, сестро, да се са осмехом
уздигнеш изнад блата. 

У моју отаџбину те водим да те не дирају,
у моју отаџбину снежну да до твоје чистоте
не допре ни убица, ни шакал, ни душа продана:
тамо ћеш бити спокојна.

Чујеш ли корак, корак корака пун, величанствен
корак оданде из степе, са Дона, из предела хладних?
Чујеш ли корак одлучног војника који снегом гази?
Сестро, то су твоји кораци.

Једног ће дана стићи до гроба твога маленог,
пре но што руже јучерашњег дана свену,
стићи ће да би видели руже сутрашњице,
у којој пламти твоја тишина.

Свет се запутио тамо куда си ти ходила, сестро,
и твоје песме све више одјекују
на уснама славног народа који си волела.
Твоје срце је било храбро.  

У древним кухињама твоје отаџбине,
по прашњавим стазама, нешто се прича и преноси,
нешто се враћа пламену твог блиставог народа,
нешто се буди и пева.

Ми смо твоји људи, сестро: ми који данас изговарамо твоје име,
ми који свуда, пространством воде и земље,
изговарајући твоје име остала имена прећуткујемо и изговарамо,
јер Ватра никада не умире.

(превела са шпанског: Биљана Исаиловић)

 

Гроб Тине Модоти са Нерудиним стиховима

 

Žikica Simić o Tini Modoti: OKO :: Историја :: Храбро срце и благе очи Тине Модоти: Била је све што је хтела

[Klara]

Za Nerudu...moram da kažem, zgadio mi se zbog njegovog priznanja da je silovao ženu koja je radila kod njega i zbog toga što je napustio i zapostavio teško obolelu kćer.

Ali, znam, potpuno je druga tema i dosta su složeni mehanizmi kad pesnik ili drugi umetnik, koji pokreće naše emocije, istovremeno može biti nečovek, nanoseći patnju drugom biću. I onda, da li treba i kako to razdvojiti, pa voleti njegova dela i emociju, a zanemariti takvu ličnost što ih je iznedrila. Jesu li to iskrene emocije ili instrumentalizovane...

 

Samo se nadovezujem, pošto sam lajkovala post sa njegovom pesmom, neću dalje, časna reč. : )

[Ras]

Verujem da dilemu o umetniku i delu treba da rešavamo postavljajući lične filtere. Ukoliko je ličnost pesnika (autora), u ovom slučaju Nerude, toliko odbojna, moguće je da se nećeš dalje interesovati za njegovu poeziju (delo).

 

Mene je pomerila čitava priča o toj sudbini, na kraju i pesma koja je promenila percepciju javnosti o preminuloj.  

 

 

 

Edited October 25 by Ras

[Klara]

Naprotiv, mene će zanimati njegovo delo (i ličnost autora), samo ću imati one dileme koje sam spomenula. : )

Svakako, malko će mi biti licemerno i problematično kad se neko divi lepoti (ne samo fizičkoj), a u realnosti je uništava i ponižava. Ne ceni je, ne neguje.

Kao kada slušamo o značaju šuma, a istovremeno gledamo iste govornike kako nam oduzimaju prirodu i sve pretvaraju u beton.

Potražiću sad još tekstova o Tini, hvala ti. : )