Moguće da italijanski* gradovi/regije i u kulinarskom smislu boluju od histerije malih razlika.

Svakako sam za cvetanje tisuća i hiljada cvetova, s tim da svaka vrsta ima svoj latinski naziv.

_____

*Ovde može biti reči o svim snažnim gradskim identitetima. Npr, u doba ubrzanog razvoja Sankt Peterburga i posledične "imigracije", neformalna udruženja zemljaka iz npr. Pskova i Smolenska su organizovala masovne tuče.

Edited Monday at 08:583 days by makaronee

25 minutes ago, dunja said:

Inače često oko tih stvari diskutujemo, ja volim da poredim naš i njihov odnos prema sopstvenim kulinarskim tradicijama, ne slažemo se uvek, ali se zato u našoj kući jede bogovski

ne slažete se zato jer naša kulinarska tradicija prosto ne postoji. ja ne znam da li postoji jedno jelo u celoj ex-yu a da nije neka varijacija već postojećeg u turskoj, austrijskoj, mađarskoj kuhinji. dakle ne može se shvatiti odnos prema italijanskoj, francuskoj, persijskoj, japanskoj kuhinji od strane onih kod kojih nacionalna kuhinja jednostavno ne postoji.
a ovo boldovano je najvažnije

1 minute ago, aram said:

ne slažete se zato jer naša kulinarska tradicija prosto ne postoji. ja ne znam da li postoji jedno jelo u celoj ex-yu a da nije neka varijacija već postojećeg u turskoj, austrijskoj, mađarskoj kuhinji. dakle ne može se shvatiti odnos prema italijanskoj, francuskoj, persijskoj, japanskoj kuhinji od strane onih kod kojih nacionalna kuhinja jednostavno ne postoji.
a ovo boldovano je najvažnije

Pokušavam da shvatim zašto je ovo uopšte bitno.

I ne ide mi...

zašto je uopšte bilo šta bitno?
jebi ga, ima nas koji na kulinarstvo gledamo kao na ipak nešto više od "daj nešto da ubacim u kljun da ne budem gladan".

pitanje autentičnosti i originalnosti u kuhinji je precenjeno, uostalom zato već dugo gledamo uspešne pokušaje da se variraju osnove

u krajnjoj liniji kuhinja koja već neko vreme na vrhovima raznih, da ne kažem svih mogućih globalnih lista vezanih za gastronomiju nema skoro ništa originalno, uglavnom je nastala na otomanskim i italijanskim uticajima. i tamo postoji kanonizovano kuvanje kog se uglavnom drže zabrađene babe u crnini.

3 minutes ago, Filozof manijak said:

Pokušavam da shvatim zašto je ovo uopšte bitno.

I ne ide mi...

I ja mislim da nije nužno bitno. Prosto, možemo pojavama tog tipa (odnos prema tradiciji, kako tudjoj, tako i svojoj) da pristupimo i fenomenološki. Mene tu iskreno zanima odakle ta opsednutost kod njih, da li je do te nekakve kolektivne histerije malih razlika, što kaže @makaronee, ili je pak nešto drugo po sredi.

Sad, nije da sam se baš time bavila, ali mora da postoji neko istorijsko-kulturološko objašnjenje, makar u vidu nekih teorija. (Jednom sam naišla na neki članak koji se bavi time zašto Italijani imaju običaj da svi pričaju u glas, prilično zanimljiva tema, ali nevezano za ovu.)

7 minutes ago, aram said:

zašto je uopšte bilo šta bitno?
jebi ga, ima nas koji na kulinarstvo gledamo kao na ipak nešto više od "daj nešto da ubacim u kljun da ne budem gladan".

Poštujem.

Po mom nebitnom mišljenju, suviše se konzervirate i učaurite u formu, tako se postaje previše rigidan.

Npr, da li u praaaavu carbonaru ide parmezan, ili pekorino....mislim, jako bitno

I da, ne slažem se da kod nas ne postoji odnos prema našoj nacionalnoj kuhinji. Možda nije originalno nastala, kao japanska, ali postoji i sasvim lepo fercera.

Edited Monday at 09:343 days by Filozof manijak

što se tiče kanona italijanske kuhinje, u njih sam verovao sve dok jednom u katoni, predgrađu glasovitog ređa, glavnog grada kalabrije, nisam video picu (na meru, iz pleha) sa pomfritom i seckanim viršlama. nisam probao tako da ne mogu da svedočim kvaliteti ali znam da mi je to objasnilo dosta toga i hvala joj na tome.

Meni se čini da ovu temu treba nazvati "egzaktnost italijanskih recepata"

I to bi bilo to, otprilike

2 minutes ago, Svemir Zeka said:

Meni se čini da ovu temu treba nazvati "Egzorcizam italijanskih recepata"

I to bi bilo to, otprilike

Ispravio

16 minutes ago, Filozof manijak said:

da li u praaaavu carbonaru ide parmezan, ili pekorino....mislim, jako bitno

pa ako ti misliš da nije bitno da u jelu koje ima tri sastojka jedan zameniš nečim drugim, ok. samo to jednostavno nije više karbonara i ne razumem čemu insistiranje da jeste.

@Eleniko pica sa pomfritom i viršlama je super, probaj sledeći put. ali je niko ne zove pizza margherita.

npr sarma, umesto lista kiselog kupusa, uzme se list vinove loze.

I sarma je i dalje,

1 minute ago, aram said:

@Eleniko pica sa pomfritom i viršlama je super, probaj sledeći put. ali je niko ne zove pizza margherita.

vrv si u pravu za ime pice ali ne znam za ovoliku dramu kao ovde da li je pekorino ili parmiđano di romana

da nisam jeo za nijansu manje kanonizovana jela od karbonare u kojima je bilo i jednog i drugog pa čak i oba sira, kad je jednog ponestalo u dovoljnoj količini. parmiđana di melancana. u italijanskoj kući, doduše modernijoj od zabrađenih baba. kuvarica je jako zgodna, možda je do toga.

28 minutes ago, dunja said:

I ja mislim da nije nužno bitno. Prosto, možemo pojavama tog tipa (odnos prema tradiciji, kako tudjoj, tako i svojoj) da pristupimo i fenomenološki. Mene tu iskreno zanima odakle ta opsednutost kod njih, da li je do te nekakve kolektivne histerije malih razlika, što kaže @makaronee, ili je pak nešto drugo po sredi.

Sad, nije da sam se baš time bavila, ali mora da postoji neko istorijsko-kulturološko objašnjenje, makar u vidu nekih teorija. (Jednom sam naišla na neki članak koji se bavi time zašto Italijani imaju običaj da svi pričaju u glas, prilično zanimljiva tema, ali nevezano za ovu.)

Pa ja i jesam samo pokusao da objasnim kako se na to gleda odavde i zasto, ali ljudi uvek znaju bolje i nose vecitu zlatnu medalju u ismevanju.

7 minutes ago, Filozof manijak said:

npr sarma, umesto lista kiselog kupusa, uzme se list vinove loze.

I sarma je i dalje,

dakle kad odeš u kafanu i naručiš sarmu biće ti sasvim ok ako ti donesu pirinač i suvo grožđe umotano u list kelja?

dižem ruke, besmisleno je.