January 1, 201510 yr Примиче се дан поласка у школу, а ја и мој стриц Илија све смо забринутији. Како и не би били, браћо моја! Обојица смо уписани у први разред основне школе. Сам ђаво зна шта нас чека тамо кад нас нагурају у простран разред, затворе врата, а пред нама се појави учитељица са мочугом у руци. – Намртво смо погинули! – злослутно пророкује стриц Илија и бечи се на мене као печена овца. – Главе ћемо погубити. Ја сам и без тога уплашен, а још кад чујем шта он говори, тек тада се престравим па да то прикријем, разгаламим се на њега: – Ћути, јер сад ћу те заклати и убити коцем! Неко ће се чудити како сам ја тако храбар да се овако дерем на стрица. Нема ту ништа необично. Мој стриц Илија, очев полубрат, млађи је од менескоро пола године. Ту разлику у годинама ја марљиво искоришћавам и млатим стрица кад год ми се за то укаже прилика. Често због тога имам грдних неприлика. – Дођидер овамо – истом ти ме зовне мама. – Дедер, зашто си вукао стрица за уши? – Украо је моју врану и сакрио је – већ се кмезим ја и шарам очима. – Ја синоћ нашао мртву врану и оставио је иза плота... – Аха, теби је милија некаква тамо цркнута врана него твој жив живцат стриц! – дере се мама. а на то стриц Илија, зликовац један, стане тако да урла као да га пеку: – Ајој мени, мајко моја, уши ми је откинуо, ништа не чујем! Ајој, оглувио сам! – Видиш ли ти што си урадио од онога јадног мученика! – виче мама. – Дедер, Илија душо, скокни до врбе па ми донеси добар прут. Иако се жалио на глувоћу, мој стриц Икан ово је предобро чуо па само ђипи као зец. Док се пузао уз врбу, учини ми се као веверица, а кад поче пребирати витке прутове, претвори се у самог рогатог ђавола. – Ево мене, сад ћу ја! – клицао је весело као да бере трешње. Наравно, пронашао је најбољу шибу, ону што сијева, фијуче, пуца и пржи као муња. Док ме је мама воштила по туру, он је радосно командовао. – Ожежи, ожежи! Мрзио сам Илију све док ми је од прута горијела позадина, а кад би ми он вратио врану и још ми, као приде, додао какав крњатак огледала, опет би смо се помирили и заборавили на међусобне свађе. Међутим, откад нас уписаше у школу, заједничка невоља тако нас је зближила да се читаво то љето нисмо уопште ваљано потукли. Боље речено, ја ниједном нисам измлатио стрица. Имали смо пречих брига: чекали смо да нас у школи не само испребијају него, можда, и сасвим убију.
Create an account or sign in to comment