Jump to content
IGNORED

Dnevnik


maheem

Recommended Posts

Pišite zabilješke, misli, stvarne događaje, fikciju i sve ostalo inspirisano ovim sranjem.

Jednom ću ovo obraditi, do tada neka ga ovako nabrzaka u tezama za finalnu obradu:
 

NASLEDSTVO

6. dan pandemije. Rešila je da se preseli u mamin stan. Život joj neće postati mnogo luksuzniji time al bar neće morati da odvaja od plate za kiriju a i poprilično se uplašila da se stvari sa poslom i isplatama mogu zakomplikovati a njen stanodavac nije poput nekih zamrzao kiriju. Najveći problem je to što joj je potreban internet za posao a posle mamine smrti ugovor sa kablovskim operaterom je prekinut tako da mora brzo pronaći rešenje a takve stvari i inače sporo funkcionišu a kamoli ovih dana vanrednog stanja. Za sada ima izgovor za nekorišćenje novog softvera za online nastavu. Drugog dana online nastave poručila je deci da će svi imati zaključene petice, slaće im zadatke, knjige, muziku i filmove putem vibera a uveče će odgovarati na njihova pitanja.
Nikada nije volela miris maminog stana, maminog parfema, maminog omekšivača na svojim majicama kada je bila mala. Kad je ušla u stan dočekali su je svi ti mirisi na pragu, zastala je njušeći vazduh kao da se pozdravlja sa mirisima pa je otišla do prozora u dnevnoj sobi i širom ih otvorila. Pogledala je u prazno dvorište u kojem je provela čitavo svoje detinjstvo. Promenilo se do neprepoznatljivosti. Pokušala je da poveže slike iz sećanja sa slikom pred očima, sve je bilo drugačije sem pozicije košarkaškog terena. Izvadila je flašu vina iz torbe i potražila vadičep, bio je na istom mestu kao i pre. Za razliku od dvorišta stan se nije mnogo promenio. Nešto više polica sa knjigama i nešto pohabanija kožna garnitura.
Otišla je u maminu spavaću sobu koja je zapravo bila njena soba do kraja srednje. Do tada je mama spavala u dnevnoj. Spustila je kofer na krevet i otvorila prozore. Soba je bila prepuna njenih fotografija. Od svih postera ostao je samo poster Tintina Objectif Lune koji joj je tata poslao iz Francuske. Poskidaće svoje fotografije a poster će da ostavi. Neko vreme je ležala na leđima i zurila u plafon razmišljajući o besparici. Možda treba da proda ovaj stan i da se preseli u manji grad? Pokušala je da zamisli život na selu pa se nasmejala, uspravila, sela na ivicu kreveta i uzela gutljaj vina. Pogledala je etiketu i zaključila kako je vino odlično iako je bilo među najjeftinijim na rafu. Da li će ga ubrzo nestati iz ponude marketa kao što je nestala gomila artikala na koje se navukla posle par korišćenja?
Otvorila je kofer i počela sa raspakivanjem stvari. Od mame nije ostalo mnogo stvari, tetka je sve to sklonila uz njeno odobrenje a sitnice je spakovala u jednu kutiju na dnu ormara. Izvadila je kutiju i stavila na krevet a svoje stvari ofrlje rasporedila po ormaru i fiokama noćnog stočića. Pitala se koliko dugo će ostati ovde. Odjednom se setila da nije oprala ruke i sa osmehom otišla u kupatilo da to uradi. Bila je lepa sama sebi u ogledalu. Imala je nekoliko sedih dlaka u kosi koje su joj pre dve godine bile noćne more a sada su joj bile simpatične. Podočnjake ću rešiti ovog vikenda, pomislila je.
Vratila se u spavaću sobu, sela na krevet i otvorila kutiju sa maminim stvarima. Gomila nakita, lekova i ljubičasti vibrator srednje veličine. Prasnula je u smeh. Za mamu seks nikada nije bio tabu tema, stalno je pričala o seksu u društvu pa čak i pred njom kada je bila mala. Prvi pornić je gledala zahvaljujući mami koja je zaboravila da izvadi kasetu iz video plejera. Bacila je vibrator na krevet, rovarila po kutiji pa je spustila na pod i ponovo legla na leđa. Pogledala je telefon, dve nebitne notifikacije na fejsbuku i ništa više. Ušla je u poslate poruke u mesindžeru, njena poruka od prošle nedelje još uvek nije bila pročitana. Otišla je na njegov fejsbuk profil i videla nove fotke sa Novog Zelanda. Bacila je telefon na krevet i duboko uzdahnula. Uplašena je, hvata je blaga panika, pokušava da diše duboko i razmišlja o njemu. Poslednji put su se voleli pre više od mesec dana. Dugo nije bila napaljena a sad je premotavala njihov poslednji seks u glavi, zatvorila je oči i zavukla ruku u gaćice. Zamišljala je da se pojavi sada na vratima maminog tj. njenog stana, s vrata da je uzme u svoje snažne ruke i baci na krevet. Od poljubaca postaje vlažna i ne otvarajući oči traži vibrator po posteljini. Baterije rade. Na trenutak otvara oči al ubrzo nastavlja gde je stala. Pritiska vibrator na klitoris i zamišlja ga kako je skida i stiska joj nabrekle dojke svojim dlanovima. Ruke su mu suve od dezinfekcionog sredstva koje koristi pedeset puta na dan i kada pređe njima preko njenih bradavica otme joj se vrisak usled slatkog bola. Vibratorom prodire u svoj vlažni otvor, pomalo razočarana što je manjih dimenzija od njegove alatke al vremenom počinje da uživa u vibracijama. Gleda ga u oči i sve mu oprašta dok je on tuče svojim klipom sve brže i brže. Nije joj dugo trebalo da svrši, tokom orgazma htela je da ga zamoli da ostane u karantinu sa njom dok sve ovo ne prođe ali nije uspela to da izgovori. Ležala je tako sa vibratorom u ruci i zurila u plafon neko vreme. Ustala je, oprala ruke, oprala vibrator i odložila ga u fioku noćnog stočića. Vezala je kosu i otišla u trpezariju da otkuca poruku njenim đacima.
Na kraju školske godine je prodala stan i preselila se u manji grad na severu. Od stvari sa sobom je ponela Tintinov poster i vibrator.

Link to comment

Teško mi je da se koncentrišem i imam glavobolje poslednjih dana.

Najgluplji osećaj imam kada se probudim iz sna. Sanjam nešto normalno, probudim se pa shvatim da nisam kod kuće, da je sve to bio san. Posle par minuta se setim i da je vreme pandemije. Dupla doza razočarenja na početku novog dana.

 

Link to comment
12 hours ago, autsajder said:

Kad će nova priča?

Kad naleti inspiracija, kad malo popusti posao i kad izadjem iz ove faze opterećenosti informacijama.

 

Evo ti u spoileru nesto sto sam prosle nedelje piskarao na fejsu

Obično odbrojavamo. Ovoga puta brojimo u nedogled. Nismo optimistični do koje brojke ćemo stići.


Dan 1.
Prvi jer sam posle tri otkazana leta i zatvaranja aerodroma digao ruke od povratka doma. Svake večeri po otkazivanju letova sam pio čega sam mogao da se dograbim. Vino, pivo, kutija pljuga. Kažu da moraš paziti na imunitet zbog pandemije. Ok. Prestao sam juče da pušim. 90 minuta sam izdržao. Nedopustivo, stoga brojim od početka. Dan 1.
Nultu noć sam proveo budan. Posteljina mi je žuljala mozak. Kratak odlazak u san remeti smećarski kamion. Posle su ptice poludele. Sklanjam praznu čašu sa tragovima vina u sudoper. Ja kažem sudopera, Aleks kaže sudoper. Ja kažem špajz. Ona špajza. Više volim njen rečnik. Više volim da ona priča a ja da ćutim. Juče sam želeo da pričam sa klincima. Ali ipak sam više ćutao tokom video poziva. Najmlađem govorimo da se avion pokvario. Stariji shvataju. Razumni su ovih dana, pomažu mami dobrim ponašanjem. Juče me je jedna njihova fotka  u baricu pretvorila - Alma i Roko na praznoj plaži, zagrljeni, glava oslonjenih jedno na drugo. Pilje u vodu...
Doručkujem kafu, pljugu i izveštaje o situaciji kod kuće i u svetu. Prvog dana ću nazvati ofis i tražiti da mi daju nekog posla iako sam na godišnjem. Lenština traži posla. Ludilo u najavi? Moram da preokupiram misli nečim. I misli, i ruke, i noge. Navlačim opremu i odlaim na trčanje. Ne nosim muziku, dovoljno sam je slušao ovih dana i nekako su se zaređali albumi o sumraku sveta. Dok trčim ne razmišljam. Ne znam za druge ali kod mene se tokom trčanja ne rađaju neke velike ideje i to mi prija. Ne sećam se kada sam poslednji put trčao, nemam predstavu koliko mogu. Pluća gore, noge malo kasnije. Istrčao sam 5km. Mogao sam više, trebao sam manje, Dan 2 će dati tačan odgovor. 
Šetam plažom, sunce se bori sa oblacima (Srđa Anđelić: Napolju sunce igra sa oblacima na male goliće), vetar šiba. Očekivao sam mnogo galebova no nema ih uopšte. Moji stari neprijatelji galebovi :) Skupljam kamenčiće za Roka, neke stavljam u džep, neke bacam u vodu. Nekoliko kilometara malo dalje se nalazi plaža na kojoj je Roko prvi put u životu ugledao more. Nikada neću zaboraviti njegov izraz na licu u tom trenutku. Iznenađen i zapanjen, u pogledu strahopoštovanje. Satima je bacao kamenčiće u more. To voli i danas da radi. Kamenćići. I Alma voli kamenćiće. Prilikom njene prve posete zoo vrtu na pitanje šta ti se najviše dopalo, ona je odgovorila: kamenćići! Od životinja? Golubovi.
Pamtim najlepša letovanja upravo ovde, na ovim plažama. Kamenjak pre dve godine je bio fenomenalan ali osećaj ovde tokom letovanja ne mogu da uporedim ni sa čim sem sa najlepšim danima kod bake na selu. Nemam baku na selu al sam čitao o tome kad sam bio mali. Želim ponovo da provedemo leto ovde. Da bacamo kamenćiće, pečemo kuruze i maršmelou, pijemo vino u sumrak na plaži, da se vozimo u nedogled...
Gledam ruke... Ako ih još par puta dezinfikujem krv će mi poteći iz zglavaka: Januar, februar, mart, ispucali i crveni. April, maj, jun i jul još se drže. Leva ruka je u gorem stanju.
Piskaram grančicom po pesku, razmišljam kako po sletanju aviona ljudi skaču, guraju se, vade svoj prekomerni prtljag iz odeljaka iznad glava pa onda stoje tako ko sardine i čekaju još 5 minuta da se vrata otvore, a kada se otvore onda u stampedu gaze napolje ne gledajući da li je možda nekoj staroj osobi ili majci sa dvoje dece u naručju potrebna pomoć oko prtljaga. Razmišljam na koji način treba komunicirati sa tim krdom...
Vraćam se u smeštaj, razgledam vikendice, dvorišta, drveće koje je oblikovao vetar, kamenćići zveckaju u džepu. Vadim ih i slažem na terasu. Alex će da izdrži sve ovo. Pakujem stvari i odlazim na posao.


 

Previše čitam o aktuelnostima pa sam prilično polupan emotivno, mood swings, od očaja do nihilizma. Ne mogu da se koncentrišem na čitanje knjiga al jednu sam uspeo da završim. Trudim se da ne brinem mnogo i da mi najposećeniji sajt ovih dana bude Discogs. Drugari pomažu supruzi oko nabavke, tetka će brinuti o deci ako joj se sestra zarazi. Ne mislim o tome. Strašno mi je da mislim o tome.

Pesimista sam i mislim da sam zaglavio na dugo ovde. Iako se pruži prilika za povratak doma siguran sam da ću je odbiti jer u ovom trenutku koliko god da mi nedostaje dom moram obezbediti sigurna primanja, a ako se vratim doma ko zna da li ću se moći vratiti na posao.

Prijatna tri dana kod braće hrvata na brodu. Izbegao sam priču o paralelama izmedju nasih zemalja, pa smo uglavnom pricali o moru. Volim dosta reči iz hrvatskog jezika, “U slast” mi i dalje odzvanja u ušima kada sednem za trpezarijski sto. Mnogo mi je lepše i dobar tek od prijatno, a u slast mi je lepse od oba izraza. Poslednji put chiefa Luku sam sreo pre 5 godina u ovim vodama, u medjuvremenu je ozenio kadetkinju sa kojom je tada radio na brodu i rodili su dete. Lepa priča.

Trenutno sam na arapskom brodu, oficiri su pakistanci i jedan rus iz Ukrajine. Muka mi je više od indijske hrane tako da ću preskočiti današnji ručak, mada prvi dan sam bio toliko gladan da me je kasnije bilo pomalo sram koliko sam pojeo piletine i pirinča za večeru. Juče za večeru smo imali jagnjetinu, prepoznao sam je na pretposlednjem zalogaju koliko je bila umaskirana u začine i sos.

Rane na rukama su se povukle, ovih dana manje koristim dezinfekcioni gel a više sapun. Sve mi se čini da je koleginica iz laba smućkala prejak etanol sa malo glicerina za kancelariju. Možda time želi da poruči nešto menadžmentu iz ofisa :) Šalu na stranu, atmosfera medju kolegama je sjajna. Svi se trude da ovo preguramo što bezbolnije. Globalni menadžment već smara sa gomilom nevešto napisanih zahvalnica što se izlažemo riziku ovih dana al ionako ko da iko obraća pažnju na poruke tog tipa.

Svako veče ležem u krevet sa molbom samom sebi da prestanem da pušim a ujutru se probudim iz sna o normalnom životu pa mi treba par cigareta da skontam zapravo gde sam tj. gde smo i u kom vremenu smo.

Od velikog masturbatora i cara potencije sam spao na onanisanja jednom u tri dana i to na silu. No to me ne zabrinjava. Kontam da napravim mapu svih čudnih mesta na kojima sam se malo igrao sa sobom.

Sinoć me je oraspoložio chat sa kumovima. Dobra ekipa su kumovi. Planirali smo more zajedno ove godine ali sad mi to ne deluje realno. Kum se još uvek nada. Mnogo voli more. Voleo bih da se to more na kraju ipak ostvari pa da me kum uči da skačem na glavu dok svi ostali umiru od smeha na plaži.

Noći su hladne, dani su mnogo bolji. Uši su se navikle na konatantne brodske šumove - ventilaciju, pumpe, motore i glasne audio chatove posade iz pušione pored. Kad se vratim na kopno kupiću bocu vina u prvom marketu.

 

Link to comment
On 29.3.2020. at 12:53, maheem said:

Kad naleti inspiracija, kad malo popusti posao i kad izadjem iz ove faze opterećenosti informacijama.

 

Što bi rekao mudri pjesnik Dž. A. Hetfild - Vatrom na vatru. Ne može se bez kvalitetne kontre primati ovolika količina loših vijesti iz dana u dan (a sve i svuda klizi prema istom ishodu, kako stvari stoje), a u svemu treba hendlovati i lične situacije. Moj eliksir protiv aktuelne kompresije života je što više VH-1 u pozadini preko dana, što manje TV Dnevnika i nekakva blentava knjiga pred spavanje. Gledam i Radovana III posle 20 godina minimum. :happy:

 

Preguraćemo, nema nam druge.

 

PROTOKOL 011

 

Spoiler

 

Telefon je zazvonio u 07:00.

 

„Halo, volonter 7630?“

 

„Da.“

 

„Imaš isporuku za Hilton na Slaviji. U centrali pokupi zdravstveno, nalog i bon za gorivo. Budi u hotelu do devet, neka zverka je u pitanju.“

 

„OK, krećem.“

 

Vozim iz Žarkova lagano, pod mutnim suncem hladnog aprilskog jutra. Bez zaustavljanja na pogašenim semaforima, krivudajući između udarnih rupa koje od ove zime niko ne krpi, spuštam se pustim ulicama prema lokalnоm centru službe u zgradi FMP-a. Ponegdje psi neometano ratuju za ostatke razbacane iz prevrnutih kontejnera, onih od kojih su pravljene barikade tokom posljednjih nemira. Suprotnim smjerom prolaze tri kamiona tima za dostavljanje hrane, sada često samo brašna, ponekad nešto konzervi, soli i šećera. Tijela odvoze noću.

 

Tehničari mi rade brzi test. Negativan je, još jednom. Preuzimam zdravstveni karton, radni nalog za centar grada, bon za pet litara goriva, opremu upakovanu u standardnu volontersku torbu. Provjeravam bočicu sa sredstvom za dezinfekciju i zadužujem koverat ne pitajući šta je unutra. Nekoliko ljudi u centrali rade u tišini, izolovani od svijeta zaštitnim odijelima, maskama, vizirima. Protokol zabranjuje nepotrebne razgovore.

 

Krećem dalje, prekasno vidim da spaljena crkva na Čukaričkoj padini još dogorijeva i zatvaram prozor, ali hvatam miris gareži, crn i oštar. Ljudi nema, roletne na zgradama su uglavnom spuštene, malo je otvorenih prozora. Ne želim da pogledam napušteni vrtić sa lijeve strane. Znam da je odavno ruiniran, polupanih prozora, nagrđen.

 

Nekadašnja OMV pumpa je mjesto na kojem predajem bon za gorivo. Ne izlazim dok se proces odvija mehanički i bez riječi. Benzin mi sipa još jedno zaštitno odijelo, maska, vizir. Ja to nemam. Ja sam volonter. Nagrada za ovaj rad je izlazak napolje kada me pozovu na zadatak. Potrebno mi je da budem napolju.

 

Vozim dalje, pravcem prema kontrolnom punktu ispred Mosta na Adi, gdje me zaustavlja vojnik u punoj borbenoj i zaštitnoj opremi. Spuštam prozor i pokazujem dokumente, on vrši letimičnu provjeru i upire dva prsta prema mom licu. Znam postupak i zatvaram oči na deset sekundi dok unutrašnjost vozila šišteći ispunjava gas koji miriše na hlor. Uvjeravaju nas da je neškodljivo za mlađe od 40. Kada se izmaglica u kabini raziđe, podižu rampu, razmiču bodljikavu žicu i mogu da nastavim bulevarom pored Sajma. Uz glavnu halu podignuti su jarboli sa kojih se vijore zastave Srbije i Narodne Republike Kine.

 

Uključujem radio, upadam u rečenicu muškog glasa koji ravno čita vijesti jedinog programa koji se emituje neprestano i svuda.

 

„ ...926 žrtava obolenja Konor-22. Specijalni kineski savetnik u Vladi Srbije u vreme vanrednog stanja Ju Šiđin izjavio je da kineski stručnjaci nastavljaju da rade na vakcini protiv nove opasne mutacije korona virusa. Ju je rekao da će Srbija, kao prijateljska zemlja, u ovim teškim trenucima ponovo biti među prvima koje će dobiti...“

 

Zajebi. Gasim radio, ali nastavljam da razmišljam o posljednjim događajima. Nova mutacija i nova vakcina. Naredno poglavlje mučne priče u kojoj gubimo već tri godine.

 

Prva vakcina dočekana je kao spas, neopisivo olakšanje poslije višemjesečne blokade i skučenog života u zagušljivim stanovima. Širom svijeta se slavilo, iako su stručnjaci pozivali na oprez. Virus je brzo reagovao, promijenio se i ponovo počeo da se širi, obara ljude i dopunjava groblja. Druga vakcina je bila gorki fijasko. Istraživanja su bila skraćena, a testiranja ubrzana. Ljudi su umirali brže i bolnije nego od virusa dok stvari nisu popravljene i spasonosne ampule krenule iz laboratorija.

 

Potom je beštija ponovo mutirala. Jebi se i ti.

 

Dok se spuštam sa Mostarske petlje i spremam se za skretanje u Sarajevsku ne propuštam da bacim pogled na Kalemegdan i Pobednika kroz prostor oslobođen urušavanjem prvog solitera Beograda na vodi. Nakon što su stale pumpe za izbacivanje vode iz podzemnih nivoa, Savi su bile dovoljne jesen i zima da potkopa temelje. Zgrada je tonula nekoliko sedmica, potom se nagnula i na kraju se strovalila u zagrljaj drevne rijeke.

 

Stižem na Slaviju praznom Nemanjinom, skrećem kružnim tokom, prestrojavam se po pravilima i cerekam se usred saobraćajne pustare. Iz fontane, koja nekim čudom ima struju, trešti „Najjači samo ostaju...“ „Eto šta je trebalo da se desi da bi roook pobedio“, rekao bi onaj debeli pametnjaković sa radija kada bi bilo interneta. Usporavam pred hotelom i odlučujem da se parkiram na mjestu gdje su ranije baterije punile supermoderne tesle. Uz skoro cjelodnevne restrikcije, sigurno neću nikom smetati.

 

Na recepciji me dočekuje još jedno zaštitno odijelo. Prilazim do označene linije i pokazujem identifikacioni nalog.

 

„Imam isporuku za vašeg gosta.“

 

„Da, najavljen si. Nemamo više nikog u zgradi. Čeka te u hodniku na petom spratu. Budi ljubazan. Liftovi ne rade, moraćeš rekreativno, hehe.“

 

Živ bio, šefe. Uživaj dok ti test ne pocrveni. Nisam mu to rekao. Ne kasnim i ne žurim uz uglancane stepenice. Izbjegavam da se znojim jer kažu da se virus lakše hvata za vlažnu kožu.

 

Žena kojoj prilazim okrenuta mi je leđima, na koljenima, sagnuta je naprijed u utegutom džinsu i psuje na engleskom dok pipa oko sebe pored prozora koji gleda prema Narodnoj banci.

 

„Mogu li da vam pomognem?“, obraćam se na stranom jeziku što jasnije mogu.

 

Iznenađeno se okreće i uspravlja. Dugi plavi uvojci, bledunjavo lice bez šminke i sa tragovima umora, na ivici suza. Odmah sam je prepoznao.

 

„Ja... izvinite. Ispalo mi je sočivo. Našla sam, ali samo mi je još ovo trebalo. Nemam ih više“, govori nervozno dok sprejom dezinfikuje bezbojnu tačku na vrhu prsta, ispira je i namješta izvijajući bujne trepavice. Meki miris parfema u meni budi nagovještaj zaboravljenog uzbuđenja.

 

„Imam za vas ovo“, kažem, vadim koverat i prskam ga sredstvom iz svoje bočice.

 

„Hvala, a... vi ste u redu?“, oklijeva da pruži ruku i uzme papir koji joj pružam.

 

„Da, naravno, jutros testiran, negativan.“ Vadim zdravstveni karton i ona prepoznaje zelenu boju. Uzima koverat vrhovima prstiju.

 

„Izvinite, molim vas, u haosu sam od jutros. Javili su mi da mi je odobren povratak i da će poslati papire. Hvala Bogu što ste tu. Vraćam se bez prebijenog centa, sve sam potrošila na veze da odem iz ovog pakla. Povjerovala sam da je bezbjedno da dođem na petodnevno snimanje, ali je opet krenula uzbuna i sve prekidaju. Imam let u dva i pet“, oslobodila je svoju ispovijest.

 

„Onda je sve u redu“, ohrabrujem je. „Vraćate se kući.“

 

„Mda... Tamo se sve raspalo, znate. Nije ni moglo drugačije sa onim idiotom u Bijeloj kući. Šteta što ga virus nije ranije odnio“, govori i zamišljeno skreće pogled na gradsku panoramu dok sklanja sa čela nemirni pramen.

 

„Znam na šta mislite. I mi smo slično razmišljali o onom našem. Nažalost, ni sada nije bolje. Ali nećemo se predati!“, izgovaram i počinjem da prezirem svoju uštogljenu vedrinu.

 

Nasmiješila se. „Ja sam K.“, „Poštovanje, zovem se A.“, odgovaram uz mali naklon.

 

Začuju se užurbani koraci na stepenicama kojima sam maloprije došao. Pojavljuje se čovjek u zaštiti srednjeg nivoa, u civilnoj odjeći, sa FFP7 maskom i rukavicama.

„Gospođice Hadson, vaš automobil je stigao. Moramo da požurimo, dozvola nam traje samo pola sata. Ostavite prtljag“, deklamuje naredbe dok za nju vadi novu masku iz sterilnog celofanskog pakovanja. Mene ignoriše.

 

Ona žurno kreće. Zaobilazi me na razmaku na koji smo odavno navikli, ali se onda okreće i kaže: „Autogram drugi put, dogovoreno?“ Namignem joj umjesto pozdrava za srećan put.

 

Par minuta kasnije, zastanem ispred hotela i duboko udahnem reski vazduh. Prazninu Ulice srpskih vladara para kreštanje gavrana iz pravca parka Manjež dok mi mrljavi sivi oblak ispušta nekoliko kapi na suvo lice.

 

Pođem prema automobilu, hvatam kvaku i u tom trenutku čujem nerazumljiv glas iza sebe. Okrenem se - niz Kralja Milutina  se tetura oniža ženska figura duge crne kose, sa šarenom maramom preko lica. Na nekoliko metara od mene počinje da posrće, rukama grabi nevidljivi oslonac i pada. Čujem je kako krklja dok pruža ruku prema meni i pokušava nešto da kaže.

 

Posmatram njeno grčenje nekoliko trenutaka dok u glavi slažem instrukcije sa obuke. Prilazim joj i usput skidam sa ramena volontersku torbicu, pokrivam svoje lice pamučnom maskom i navlačim rukavice. Kleknem, svlačim maramu sa njenog lica i oslobađam zelenu sluz koja joj kulja iz usta i nosa. Djevojka koja me gleda panično širi oči i bori se za vazduh. Uvježbanim pokretima vadim pribor, skidam gumenu zaštitu sa igle na vrhu šprica i pomažem joj da umre.

 

 

 

 

 

 

Link to comment

Dadoste mi ideju, napisaću kraći SF roman/dužu pripovetku - Covidolipsa sutra (inspirasana današnjim događajima i SF klasicima)

 

 

Eto mi zanimacije u doba karantene. :D

Link to comment
12 hours ago, autsajder said:

 

Preguraćemo, nema nam druge.

 

PROTOKOL 011

 

  Reveal hidden contents

 

Telefon je zazvonio u 07:00.

 

„Halo, volonter 7630?“

 

„Da.“

 

„Imaš isporuku za Hilton na Slaviji. U centrali pokupi zdravstveno, nalog i bon za gorivo. Budi u hotelu do devet, neka zverka je u pitanju.“

 

„OK, krećem.“

 

Vozim iz Žarkova lagano, pod mutnim suncem hladnog aprilskog jutra. Bez zaustavljanja na pogašenim semaforima, krivudajući između udarnih rupa koje od ove zime niko ne krpi, spuštam se pustim ulicama prema lokalnоm centru službe u zgradi FMP-a. Ponegdje psi neometano ratuju za ostatke razbacane iz prevrnutih kontejnera, onih od kojih su pravljene barikade tokom posljednjih nemira. Suprotnim smjerom prolaze tri kamiona tima za dostavljanje hrane, sada često samo brašna, ponekad nešto konzervi, soli i šećera. Tijela odvoze noću.

 

Tehničari mi rade brzi test. Negativan je, još jednom. Preuzimam zdravstveni karton, radni nalog za centar grada, bon za pet litara goriva, opremu upakovanu u standardnu volontersku torbu. Provjeravam bočicu sa sredstvom za dezinfekciju i zadužujem koverat ne pitajući šta je unutra. Nekoliko ljudi u centrali rade u tišini, izolovani od svijeta zaštitnim odijelima, maskama, vizirima. Protokol zabranjuje nepotrebne razgovore.

 

Krećem dalje, prekasno vidim da spaljena crkva na Čukaričkoj padini još dogorijeva i zatvaram prozor, ali hvatam miris gareži, crn i oštar. Ljudi nema, roletne na zgradama su uglavnom spuštene, malo je otvorenih prozora. Ne želim da pogledam napušteni vrtić sa lijeve strane. Znam da je odavno ruiniran, polupanih prozora, nagrđen.

 

Nekadašnja OMV pumpa je mjesto na kojem predajem bon za gorivo. Ne izlazim dok se proces odvija mehanički i bez riječi. Benzin mi sipa još jedno zaštitno odijelo, maska, vizir. Ja to nemam. Ja sam volonter. Nagrada za ovaj rad je izlazak napolje kada me pozovu na zadatak. Potrebno mi je da budem napolju.

 

Vozim dalje, pravcem prema kontrolnom punktu ispred Mosta na Adi, gdje me zaustavlja vojnik u punoj borbenoj i zaštitnoj opremi. Spuštam prozor i pokazujem dokumente, on vrši letimičnu provjeru i upire dva prsta prema mom licu. Znam postupak i zatvaram oči na deset sekundi dok unutrašnjost vozila šišteći ispunjava gas koji miriše na hlor. Uvjeravaju nas da je neškodljivo za mlađe od 40. Kada se izmaglica u kabini raziđe, podižu rampu, razmiču bodljikavu žicu i mogu da nastavim bulevarom pored Sajma. Uz glavnu halu podignuti su jarboli sa kojih se vijore zastave Srbije i Narodne Republike Kine.

 

Uključujem radio, upadam u rečenicu muškog glasa koji ravno čita vijesti jedinog programa koji se emituje neprestano i svuda.

 

„ ...926 žrtava obolenja Konor-22. Specijalni kineski savetnik u Vladi Srbije u vreme vanrednog stanja Ju Šiđin izjavio je da kineski stručnjaci nastavljaju da rade na vakcini protiv nove opasne mutacije korona virusa. Ju je rekao da će Srbija, kao prijateljska zemlja, u ovim teškim trenucima ponovo biti među prvima koje će dobiti...“

 

Zajebi. Gasim radio, ali nastavljam da razmišljam o posljednjim događajima. Nova mutacija i nova vakcina. Naredno poglavlje mučne priče u kojoj gubimo već tri godine.

 

Prva vakcina dočekana je kao spas, neopisivo olakšanje poslije višemjesečne blokade i skučenog života u zagušljivim stanovima. Širom svijeta se slavilo, iako su stručnjaci pozivali na oprez. Virus je brzo reagovao, promijenio se i ponovo počeo da se širi, obara ljude i dopunjava groblja. Druga vakcina je bila gorki fijasko. Istraživanja su bila skraćena, a testiranja ubrzana. Ljudi su umirali brže i bolnije nego od virusa dok stvari nisu popravljene i spasonosne ampule krenule iz laboratorija.

 

Potom je beštija ponovo mutirala. Jebi se i ti.

 

Dok se spuštam sa Mostarske petlje i spremam se za skretanje u Sarajevsku ne propuštam da bacim pogled na Kalemegdan i Pobednika kroz prostor oslobođen urušavanjem prvog solitera Beograda na vodi. Nakon što su stale pumpe za izbacivanje vode iz podzemnih nivoa, Savi su bile dovoljne jesen i zima da potkopa temelje. Zgrada je tonula nekoliko sedmica, potom se nagnula i na kraju se strovalila u zagrljaj drevne rijeke.

 

Stižem na Slaviju praznom Nemanjinom, skrećem kružnim tokom, prestrojavam se po pravilima i cerekam se usred saobraćajne pustare. Iz fontane, koja nekim čudom ima struju, trešti „Najjači samo ostaju...“ „Eto šta je trebalo da se desi da bi roook pobedio“, rekao bi onaj debeli pametnjaković sa radija kada bi bilo interneta. Usporavam pred hotelom i odlučujem da se parkiram na mjestu gdje su ranije baterije punile supermoderne tesle. Uz skoro cjelodnevne restrikcije, sigurno neću nikom smetati.

 

Na recepciji me dočekuje još jedno zaštitno odijelo. Prilazim do označene linije i pokazujem identifikacioni nalog.

 

„Imam isporuku za vašeg gosta.“

 

„Da, najavljen si. Nemamo više nikog u zgradi. Čeka te u hodniku na petom spratu. Budi ljubazan. Liftovi ne rade, moraćeš rekreativno, hehe.“

 

Živ bio, šefe. Uživaj dok ti test ne pocrveni. Nisam mu to rekao. Ne kasnim i ne žurim uz uglancane stepenice. Izbjegavam da se znojim jer kažu da se virus lakše hvata za vlažnu kožu.

 

Žena kojoj prilazim okrenuta mi je leđima, na koljenima, sagnuta je naprijed u utegutom džinsu i psuje na engleskom dok pipa oko sebe pored prozora koji gleda prema Narodnoj banci.

 

„Mogu li da vam pomognem?“, obraćam se na stranom jeziku što jasnije mogu.

 

Iznenađeno se okreće i uspravlja. Dugi plavi uvojci, bledunjavo lice bez šminke i sa tragovima umora, na ivici suza. Odmah sam je prepoznao.

 

„Ja... izvinite. Ispalo mi je sočivo. Našla sam, ali samo mi je još ovo trebalo. Nemam ih više“, govori nervozno dok sprejom dezinfikuje bezbojnu tačku na vrhu prsta, ispira je i namješta izvijajući bujne trepavice. Meki miris parfema u meni budi nagovještaj zaboravljenog uzbuđenja.

 

„Imam za vas ovo“, kažem, vadim koverat i prskam ga sredstvom iz svoje bočice.

 

„Hvala, a... vi ste u redu?“, oklijeva da pruži ruku i uzme papir koji joj pružam.

 

„Da, naravno, jutros testiran, negativan.“ Vadim zdravstveni karton i ona prepoznaje zelenu boju. Uzima koverat vrhovima prstiju.

 

„Izvinite, molim vas, u haosu sam od jutros. Javili su mi da mi je odobren povratak i da će poslati papire. Hvala Bogu što ste tu. Vraćam se bez prebijenog centa, sve sam potrošila na veze da odem iz ovog pakla. Povjerovala sam da je bezbjedno da dođem na petodnevno snimanje, ali je opet krenula uzbuna i sve prekidaju. Imam let u dva i pet“, oslobodila je svoju ispovijest.

 

„Onda je sve u redu“, ohrabrujem je. „Vraćate se kući.“

 

„Mda... Tamo se sve raspalo, znate. Nije ni moglo drugačije sa onim idiotom u Bijeloj kući. Šteta što ga virus nije ranije odnio“, govori i zamišljeno skreće pogled na gradsku panoramu dok sklanja sa čela nemirni pramen.

 

„Znam na šta mislite. I mi smo slično razmišljali o onom našem. Nažalost, ni sada nije bolje. Ali nećemo se predati!“, izgovaram i počinjem da prezirem svoju uštogljenu vedrinu.

 

Nasmiješila se. „Ja sam K.“, „Poštovanje, zovem se A.“, odgovaram uz mali naklon.

 

Začuju se užurbani koraci na stepenicama kojima sam maloprije došao. Pojavljuje se čovjek u zaštiti srednjeg nivoa, u civilnoj odjeći, sa FFP7 maskom i rukavicama.

„Gospođice Hadson, vaš automobil je stigao. Moramo da požurimo, dozvola nam traje samo pola sata. Ostavite prtljag“, deklamuje naredbe dok za nju vadi novu masku iz sterilnog celofanskog pakovanja. Mene ignoriše.

 

Ona žurno kreće. Zaobilazi me na razmaku na koji smo odavno navikli, ali se onda okreće i kaže: „Autogram drugi put, dogovoreno?“ Namignem joj umjesto pozdrava za srećan put.

 

Par minuta kasnije, zastanem ispred hotela i duboko udahnem reski vazduh. Prazninu Ulice srpskih vladara para kreštanje gavrana iz pravca parka Manjež dok mi mrljavi sivi oblak ispušta nekoliko kapi na suvo lice.

 

Pođem prema automobilu, hvatam kvaku i u tom trenutku čujem nerazumljiv glas iza sebe. Okrenem se - niz Kralja Milutina  se tetura oniža ženska figura duge crne kose, sa šarenom maramom preko lica. Na nekoliko metara od mene počinje da posrće, rukama grabi nevidljivi oslonac i pada. Čujem je kako krklja dok pruža ruku prema meni i pokušava nešto da kaže.

 

Posmatram njeno grčenje nekoliko trenutaka dok u glavi slažem instrukcije sa obuke. Prilazim joj i usput skidam sa ramena volontersku torbicu, pokrivam svoje lice pamučnom maskom i navlačim rukavice. Kleknem, svlačim maramu sa njenog lica i oslobađam zelenu sluz koja joj kulja iz usta i nosa. Djevojka koja me gleda panično širi oči i bori se za vazduh. Uvježbanim pokretima vadim pribor, skidam gumenu zaštitu sa igle na vrhu šprica i pomažem joj da umre.

 

 


maestralno

:hail:

 

 

Link to comment
13 hours ago, autsajder said:

 

Što bi rekao mudri pjesnik Dž. A. Hetfild - Vatrom na vatru. Ne može se bez kvalitetne kontre primati ovolika količina loših vijesti iz dana u dan (a sve i svuda klizi prema istom ishodu, kako stvari stoje), a u svemu treba hendlovati i lične situacije. Moj eliksir protiv aktuelne kompresije života je što više VH-1 u pozadini preko dana, što manje TV Dnevnika i nekakva blentava knjiga pred spavanje. Gledam i Radovana III posle 20 godina minimum. :happy:

 

Preguraćemo, nema nam druge.

 

PROTOKOL 011

 

  Reveal hidden contents

 

Telefon je zazvonio u 07:00.

 

„Halo, volonter 7630?“

 

„Da.“

 

„Imaš isporuku za Hilton na Slaviji. U centrali pokupi zdravstveno, nalog i bon za gorivo. Budi u hotelu do devet, neka zverka je u pitanju.“

 

„OK, krećem.“

 

Vozim iz Žarkova lagano, pod mutnim suncem hladnog aprilskog jutra. Bez zaustavljanja na pogašenim semaforima, krivudajući između udarnih rupa koje od ove zime niko ne krpi, spuštam se pustim ulicama prema lokalnоm centru službe u zgradi FMP-a. Ponegdje psi neometano ratuju za ostatke razbacane iz prevrnutih kontejnera, onih od kojih su pravljene barikade tokom posljednjih nemira. Suprotnim smjerom prolaze tri kamiona tima za dostavljanje hrane, sada često samo brašna, ponekad nešto konzervi, soli i šećera. Tijela odvoze noću.

 

Tehničari mi rade brzi test. Negativan je, još jednom. Preuzimam zdravstveni karton, radni nalog za centar grada, bon za pet litara goriva, opremu upakovanu u standardnu volontersku torbu. Provjeravam bočicu sa sredstvom za dezinfekciju i zadužujem koverat ne pitajući šta je unutra. Nekoliko ljudi u centrali rade u tišini, izolovani od svijeta zaštitnim odijelima, maskama, vizirima. Protokol zabranjuje nepotrebne razgovore.

 

Krećem dalje, prekasno vidim da spaljena crkva na Čukaričkoj padini još dogorijeva i zatvaram prozor, ali hvatam miris gareži, crn i oštar. Ljudi nema, roletne na zgradama su uglavnom spuštene, malo je otvorenih prozora. Ne želim da pogledam napušteni vrtić sa lijeve strane. Znam da je odavno ruiniran, polupanih prozora, nagrđen.

 

Nekadašnja OMV pumpa je mjesto na kojem predajem bon za gorivo. Ne izlazim dok se proces odvija mehanički i bez riječi. Benzin mi sipa još jedno zaštitno odijelo, maska, vizir. Ja to nemam. Ja sam volonter. Nagrada za ovaj rad je izlazak napolje kada me pozovu na zadatak. Potrebno mi je da budem napolju.

 

Vozim dalje, pravcem prema kontrolnom punktu ispred Mosta na Adi, gdje me zaustavlja vojnik u punoj borbenoj i zaštitnoj opremi. Spuštam prozor i pokazujem dokumente, on vrši letimičnu provjeru i upire dva prsta prema mom licu. Znam postupak i zatvaram oči na deset sekundi dok unutrašnjost vozila šišteći ispunjava gas koji miriše na hlor. Uvjeravaju nas da je neškodljivo za mlađe od 40. Kada se izmaglica u kabini raziđe, podižu rampu, razmiču bodljikavu žicu i mogu da nastavim bulevarom pored Sajma. Uz glavnu halu podignuti su jarboli sa kojih se vijore zastave Srbije i Narodne Republike Kine.

 

Uključujem radio, upadam u rečenicu muškog glasa koji ravno čita vijesti jedinog programa koji se emituje neprestano i svuda.

 

„ ...926 žrtava obolenja Konor-22. Specijalni kineski savetnik u Vladi Srbije u vreme vanrednog stanja Ju Šiđin izjavio je da kineski stručnjaci nastavljaju da rade na vakcini protiv nove opasne mutacije korona virusa. Ju je rekao da će Srbija, kao prijateljska zemlja, u ovim teškim trenucima ponovo biti među prvima koje će dobiti...“

 

Zajebi. Gasim radio, ali nastavljam da razmišljam o posljednjim događajima. Nova mutacija i nova vakcina. Naredno poglavlje mučne priče u kojoj gubimo već tri godine.

 

Prva vakcina dočekana je kao spas, neopisivo olakšanje poslije višemjesečne blokade i skučenog života u zagušljivim stanovima. Širom svijeta se slavilo, iako su stručnjaci pozivali na oprez. Virus je brzo reagovao, promijenio se i ponovo počeo da se širi, obara ljude i dopunjava groblja. Druga vakcina je bila gorki fijasko. Istraživanja su bila skraćena, a testiranja ubrzana. Ljudi su umirali brže i bolnije nego od virusa dok stvari nisu popravljene i spasonosne ampule krenule iz laboratorija.

 

Potom je beštija ponovo mutirala. Jebi se i ti.

 

Dok se spuštam sa Mostarske petlje i spremam se za skretanje u Sarajevsku ne propuštam da bacim pogled na Kalemegdan i Pobednika kroz prostor oslobođen urušavanjem prvog solitera Beograda na vodi. Nakon što su stale pumpe za izbacivanje vode iz podzemnih nivoa, Savi su bile dovoljne jesen i zima da potkopa temelje. Zgrada je tonula nekoliko sedmica, potom se nagnula i na kraju se strovalila u zagrljaj drevne rijeke.

 

Stižem na Slaviju praznom Nemanjinom, skrećem kružnim tokom, prestrojavam se po pravilima i cerekam se usred saobraćajne pustare. Iz fontane, koja nekim čudom ima struju, trešti „Najjači samo ostaju...“ „Eto šta je trebalo da se desi da bi roook pobedio“, rekao bi onaj debeli pametnjaković sa radija kada bi bilo interneta. Usporavam pred hotelom i odlučujem da se parkiram na mjestu gdje su ranije baterije punile supermoderne tesle. Uz skoro cjelodnevne restrikcije, sigurno neću nikom smetati.

 

Na recepciji me dočekuje još jedno zaštitno odijelo. Prilazim do označene linije i pokazujem identifikacioni nalog.

 

„Imam isporuku za vašeg gosta.“

 

„Da, najavljen si. Nemamo više nikog u zgradi. Čeka te u hodniku na petom spratu. Budi ljubazan. Liftovi ne rade, moraćeš rekreativno, hehe.“

 

Živ bio, šefe. Uživaj dok ti test ne pocrveni. Nisam mu to rekao. Ne kasnim i ne žurim uz uglancane stepenice. Izbjegavam da se znojim jer kažu da se virus lakše hvata za vlažnu kožu.

 

Žena kojoj prilazim okrenuta mi je leđima, na koljenima, sagnuta je naprijed u utegutom džinsu i psuje na engleskom dok pipa oko sebe pored prozora koji gleda prema Narodnoj banci.

 

„Mogu li da vam pomognem?“, obraćam se na stranom jeziku što jasnije mogu.

 

Iznenađeno se okreće i uspravlja. Dugi plavi uvojci, bledunjavo lice bez šminke i sa tragovima umora, na ivici suza. Odmah sam je prepoznao.

 

„Ja... izvinite. Ispalo mi je sočivo. Našla sam, ali samo mi je još ovo trebalo. Nemam ih više“, govori nervozno dok sprejom dezinfikuje bezbojnu tačku na vrhu prsta, ispira je i namješta izvijajući bujne trepavice. Meki miris parfema u meni budi nagovještaj zaboravljenog uzbuđenja.

 

„Imam za vas ovo“, kažem, vadim koverat i prskam ga sredstvom iz svoje bočice.

 

„Hvala, a... vi ste u redu?“, oklijeva da pruži ruku i uzme papir koji joj pružam.

 

„Da, naravno, jutros testiran, negativan.“ Vadim zdravstveni karton i ona prepoznaje zelenu boju. Uzima koverat vrhovima prstiju.

 

„Izvinite, molim vas, u haosu sam od jutros. Javili su mi da mi je odobren povratak i da će poslati papire. Hvala Bogu što ste tu. Vraćam se bez prebijenog centa, sve sam potrošila na veze da odem iz ovog pakla. Povjerovala sam da je bezbjedno da dođem na petodnevno snimanje, ali je opet krenula uzbuna i sve prekidaju. Imam let u dva i pet“, oslobodila je svoju ispovijest.

 

„Onda je sve u redu“, ohrabrujem je. „Vraćate se kući.“

 

„Mda... Tamo se sve raspalo, znate. Nije ni moglo drugačije sa onim idiotom u Bijeloj kući. Šteta što ga virus nije ranije odnio“, govori i zamišljeno skreće pogled na gradsku panoramu dok sklanja sa čela nemirni pramen.

 

„Znam na šta mislite. I mi smo slično razmišljali o onom našem. Nažalost, ni sada nije bolje. Ali nećemo se predati!“, izgovaram i počinjem da prezirem svoju uštogljenu vedrinu.

 

Nasmiješila se. „Ja sam K.“, „Poštovanje, zovem se A.“, odgovaram uz mali naklon.

 

Začuju se užurbani koraci na stepenicama kojima sam maloprije došao. Pojavljuje se čovjek u zaštiti srednjeg nivoa, u civilnoj odjeći, sa FFP7 maskom i rukavicama.

„Gospođice Hadson, vaš automobil je stigao. Moramo da požurimo, dozvola nam traje samo pola sata. Ostavite prtljag“, deklamuje naredbe dok za nju vadi novu masku iz sterilnog celofanskog pakovanja. Mene ignoriše.

 

Ona žurno kreće. Zaobilazi me na razmaku na koji smo odavno navikli, ali se onda okreće i kaže: „Autogram drugi put, dogovoreno?“ Namignem joj umjesto pozdrava za srećan put.

 

Par minuta kasnije, zastanem ispred hotela i duboko udahnem reski vazduh. Prazninu Ulice srpskih vladara para kreštanje gavrana iz pravca parka Manjež dok mi mrljavi sivi oblak ispušta nekoliko kapi na suvo lice.

 

Pođem prema automobilu, hvatam kvaku i u tom trenutku čujem nerazumljiv glas iza sebe. Okrenem se - niz Kralja Milutina  se tetura oniža ženska figura duge crne kose, sa šarenom maramom preko lica. Na nekoliko metara od mene počinje da posrće, rukama grabi nevidljivi oslonac i pada. Čujem je kako krklja dok pruža ruku prema meni i pokušava nešto da kaže.

 

Posmatram njeno grčenje nekoliko trenutaka dok u glavi slažem instrukcije sa obuke. Prilazim joj i usput skidam sa ramena volontersku torbicu, pokrivam svoje lice pamučnom maskom i navlačim rukavice. Kleknem, svlačim maramu sa njenog lica i oslobađam zelenu sluz koja joj kulja iz usta i nosa. Djevojka koja me gleda panično širi oči i bori se za vazduh. Uvježbanim pokretima vadim pribor, skidam gumenu zaštitu sa igle na vrhu šprica i pomažem joj da umre.

 

 

 

 

 

 

Fala za ovo. Da ni jekavica pomislio bih da ai Oto Oltvanji :) Bravo!

Link to comment
17 hours ago, autsajder said:

 

Što bi rekao mudri pjesnik Dž. A. Hetfild - Vatrom na vatru. Ne može se bez kvalitetne kontre primati ovolika količina loših vijesti iz dana u dan (a sve i svuda klizi prema istom ishodu, kako stvari stoje), a u svemu treba hendlovati i lične situacije. Moj eliksir protiv aktuelne kompresije života je što više VH-1 u pozadini preko dana, što manje TV Dnevnika i nekakva blentava knjiga pred spavanje. Gledam i Radovana III posle 20 godina minimum. :happy:

 

Preguraćemo, nema nam druge.

 

PROTOKOL 011

 

  Hide contents

 

Telefon je zazvonio u 07:00.

 

„Halo, volonter 7630?“

 

„Da.“

 

„Imaš isporuku za Hilton na Slaviji. U centrali pokupi zdravstveno, nalog i bon za gorivo. Budi u hotelu do devet, neka zverka je u pitanju.“

 

„OK, krećem.“

 

Vozim iz Žarkova lagano, pod mutnim suncem hladnog aprilskog jutra. Bez zaustavljanja na pogašenim semaforima, krivudajući između udarnih rupa koje od ove zime niko ne krpi, spuštam se pustim ulicama prema lokalnоm centru službe u zgradi FMP-a. Ponegdje psi neometano ratuju za ostatke razbacane iz prevrnutih kontejnera, onih od kojih su pravljene barikade tokom posljednjih nemira. Suprotnim smjerom prolaze tri kamiona tima za dostavljanje hrane, sada često samo brašna, ponekad nešto konzervi, soli i šećera. Tijela odvoze noću.

 

Tehničari mi rade brzi test. Negativan je, još jednom. Preuzimam zdravstveni karton, radni nalog za centar grada, bon za pet litara goriva, opremu upakovanu u standardnu volontersku torbu. Provjeravam bočicu sa sredstvom za dezinfekciju i zadužujem koverat ne pitajući šta je unutra. Nekoliko ljudi u centrali rade u tišini, izolovani od svijeta zaštitnim odijelima, maskama, vizirima. Protokol zabranjuje nepotrebne razgovore.

 

Krećem dalje, prekasno vidim da spaljena crkva na Čukaričkoj padini još dogorijeva i zatvaram prozor, ali hvatam miris gareži, crn i oštar. Ljudi nema, roletne na zgradama su uglavnom spuštene, malo je otvorenih prozora. Ne želim da pogledam napušteni vrtić sa lijeve strane. Znam da je odavno ruiniran, polupanih prozora, nagrđen.

 

Nekadašnja OMV pumpa je mjesto na kojem predajem bon za gorivo. Ne izlazim dok se proces odvija mehanički i bez riječi. Benzin mi sipa još jedno zaštitno odijelo, maska, vizir. Ja to nemam. Ja sam volonter. Nagrada za ovaj rad je izlazak napolje kada me pozovu na zadatak. Potrebno mi je da budem napolju.

 

Vozim dalje, pravcem prema kontrolnom punktu ispred Mosta na Adi, gdje me zaustavlja vojnik u punoj borbenoj i zaštitnoj opremi. Spuštam prozor i pokazujem dokumente, on vrši letimičnu provjeru i upire dva prsta prema mom licu. Znam postupak i zatvaram oči na deset sekundi dok unutrašnjost vozila šišteći ispunjava gas koji miriše na hlor. Uvjeravaju nas da je neškodljivo za mlađe od 40. Kada se izmaglica u kabini raziđe, podižu rampu, razmiču bodljikavu žicu i mogu da nastavim bulevarom pored Sajma. Uz glavnu halu podignuti su jarboli sa kojih se vijore zastave Srbije i Narodne Republike Kine.

 

Uključujem radio, upadam u rečenicu muškog glasa koji ravno čita vijesti jedinog programa koji se emituje neprestano i svuda.

 

„ ...926 žrtava obolenja Konor-22. Specijalni kineski savetnik u Vladi Srbije u vreme vanrednog stanja Ju Šiđin izjavio je da kineski stručnjaci nastavljaju da rade na vakcini protiv nove opasne mutacije korona virusa. Ju je rekao da će Srbija, kao prijateljska zemlja, u ovim teškim trenucima ponovo biti među prvima koje će dobiti...“

 

Zajebi. Gasim radio, ali nastavljam da razmišljam o posljednjim događajima. Nova mutacija i nova vakcina. Naredno poglavlje mučne priče u kojoj gubimo već tri godine.

 

Prva vakcina dočekana je kao spas, neopisivo olakšanje poslije višemjesečne blokade i skučenog života u zagušljivim stanovima. Širom svijeta se slavilo, iako su stručnjaci pozivali na oprez. Virus je brzo reagovao, promijenio se i ponovo počeo da se širi, obara ljude i dopunjava groblja. Druga vakcina je bila gorki fijasko. Istraživanja su bila skraćena, a testiranja ubrzana. Ljudi su umirali brže i bolnije nego od virusa dok stvari nisu popravljene i spasonosne ampule krenule iz laboratorija.

 

Potom je beštija ponovo mutirala. Jebi se i ti.

 

Dok se spuštam sa Mostarske petlje i spremam se za skretanje u Sarajevsku ne propuštam da bacim pogled na Kalemegdan i Pobednika kroz prostor oslobođen urušavanjem prvog solitera Beograda na vodi. Nakon što su stale pumpe za izbacivanje vode iz podzemnih nivoa, Savi su bile dovoljne jesen i zima da potkopa temelje. Zgrada je tonula nekoliko sedmica, potom se nagnula i na kraju se strovalila u zagrljaj drevne rijeke.

 

Stižem na Slaviju praznom Nemanjinom, skrećem kružnim tokom, prestrojavam se po pravilima i cerekam se usred saobraćajne pustare. Iz fontane, koja nekim čudom ima struju, trešti „Najjači samo ostaju...“ „Eto šta je trebalo da se desi da bi roook pobedio“, rekao bi onaj debeli pametnjaković sa radija kada bi bilo interneta. Usporavam pred hotelom i odlučujem da se parkiram na mjestu gdje su ranije baterije punile supermoderne tesle. Uz skoro cjelodnevne restrikcije, sigurno neću nikom smetati.

 

Na recepciji me dočekuje još jedno zaštitno odijelo. Prilazim do označene linije i pokazujem identifikacioni nalog.

 

„Imam isporuku za vašeg gosta.“

 

„Da, najavljen si. Nemamo više nikog u zgradi. Čeka te u hodniku na petom spratu. Budi ljubazan. Liftovi ne rade, moraćeš rekreativno, hehe.“

 

Živ bio, šefe. Uživaj dok ti test ne pocrveni. Nisam mu to rekao. Ne kasnim i ne žurim uz uglancane stepenice. Izbjegavam da se znojim jer kažu da se virus lakše hvata za vlažnu kožu.

 

Žena kojoj prilazim okrenuta mi je leđima, na koljenima, sagnuta je naprijed u utegutom džinsu i psuje na engleskom dok pipa oko sebe pored prozora koji gleda prema Narodnoj banci.

 

„Mogu li da vam pomognem?“, obraćam se na stranom jeziku što jasnije mogu.

 

Iznenađeno se okreće i uspravlja. Dugi plavi uvojci, bledunjavo lice bez šminke i sa tragovima umora, na ivici suza. Odmah sam je prepoznao.

 

„Ja... izvinite. Ispalo mi je sočivo. Našla sam, ali samo mi je još ovo trebalo. Nemam ih više“, govori nervozno dok sprejom dezinfikuje bezbojnu tačku na vrhu prsta, ispira je i namješta izvijajući bujne trepavice. Meki miris parfema u meni budi nagovještaj zaboravljenog uzbuđenja.

 

„Imam za vas ovo“, kažem, vadim koverat i prskam ga sredstvom iz svoje bočice.

 

„Hvala, a... vi ste u redu?“, oklijeva da pruži ruku i uzme papir koji joj pružam.

 

„Da, naravno, jutros testiran, negativan.“ Vadim zdravstveni karton i ona prepoznaje zelenu boju. Uzima koverat vrhovima prstiju.

 

„Izvinite, molim vas, u haosu sam od jutros. Javili su mi da mi je odobren povratak i da će poslati papire. Hvala Bogu što ste tu. Vraćam se bez prebijenog centa, sve sam potrošila na veze da odem iz ovog pakla. Povjerovala sam da je bezbjedno da dođem na petodnevno snimanje, ali je opet krenula uzbuna i sve prekidaju. Imam let u dva i pet“, oslobodila je svoju ispovijest.

 

„Onda je sve u redu“, ohrabrujem je. „Vraćate se kući.“

 

„Mda... Tamo se sve raspalo, znate. Nije ni moglo drugačije sa onim idiotom u Bijeloj kući. Šteta što ga virus nije ranije odnio“, govori i zamišljeno skreće pogled na gradsku panoramu dok sklanja sa čela nemirni pramen.

 

„Znam na šta mislite. I mi smo slično razmišljali o onom našem. Nažalost, ni sada nije bolje. Ali nećemo se predati!“, izgovaram i počinjem da prezirem svoju uštogljenu vedrinu.

 

Nasmiješila se. „Ja sam K.“, „Poštovanje, zovem se A.“, odgovaram uz mali naklon.

 

Začuju se užurbani koraci na stepenicama kojima sam maloprije došao. Pojavljuje se čovjek u zaštiti srednjeg nivoa, u civilnoj odjeći, sa FFP7 maskom i rukavicama.

„Gospođice Hadson, vaš automobil je stigao. Moramo da požurimo, dozvola nam traje samo pola sata. Ostavite prtljag“, deklamuje naredbe dok za nju vadi novu masku iz sterilnog celofanskog pakovanja. Mene ignoriše.

 

Ona žurno kreće. Zaobilazi me na razmaku na koji smo odavno navikli, ali se onda okreće i kaže: „Autogram drugi put, dogovoreno?“ Namignem joj umjesto pozdrava za srećan put.

 

Par minuta kasnije, zastanem ispred hotela i duboko udahnem reski vazduh. Prazninu Ulice srpskih vladara para kreštanje gavrana iz pravca parka Manjež dok mi mrljavi sivi oblak ispušta nekoliko kapi na suvo lice.

 

Pođem prema automobilu, hvatam kvaku i u tom trenutku čujem nerazumljiv glas iza sebe. Okrenem se - niz Kralja Milutina  se tetura oniža ženska figura duge crne kose, sa šarenom maramom preko lica. Na nekoliko metara od mene počinje da posrće, rukama grabi nevidljivi oslonac i pada. Čujem je kako krklja dok pruža ruku prema meni i pokušava nešto da kaže.

 

Posmatram njeno grčenje nekoliko trenutaka dok u glavi slažem instrukcije sa obuke. Prilazim joj i usput skidam sa ramena volontersku torbicu, pokrivam svoje lice pamučnom maskom i navlačim rukavice. Kleknem, svlačim maramu sa njenog lica i oslobađam zelenu sluz koja joj kulja iz usta i nosa. Djevojka koja me gleda panično širi oči i bori se za vazduh. Uvježbanim pokretima vadim pribor, skidam gumenu zaštitu sa igle na vrhu šprica i pomažem joj da umre.

 

 

 

 

 

 

Bravo, sjajno 

Link to comment
21 hours ago, autsajder said:

 

 

 

PROTOKOL 011

 

  Reveal hidden contents

 

Telefon je zazvonio u 07:00.

 

„Halo, volonter 7630?“

 

„Da.“

 

„Imaš isporuku za Hilton na Slaviji. U centrali pokupi zdravstveno, nalog i bon za gorivo. Budi u hotelu do devet, neka zverka je u pitanju.“

 

„OK, krećem.“

 

Vozim iz Žarkova lagano, pod mutnim suncem hladnog aprilskog jutra. Bez zaustavljanja na pogašenim semaforima, krivudajući između udarnih rupa koje od ove zime niko ne krpi, spuštam se pustim ulicama prema lokalnоm centru službe u zgradi FMP-a. Ponegdje psi neometano ratuju za ostatke razbacane iz prevrnutih kontejnera, onih od kojih su pravljene barikade tokom posljednjih nemira. Suprotnim smjerom prolaze tri kamiona tima za dostavljanje hrane, sada često samo brašna, ponekad nešto konzervi, soli i šećera. Tijela odvoze noću.

 

Tehničari mi rade brzi test. Negativan je, još jednom. Preuzimam zdravstveni karton, radni nalog za centar grada, bon za pet litara goriva, opremu upakovanu u standardnu volontersku torbu. Provjeravam bočicu sa sredstvom za dezinfekciju i zadužujem koverat ne pitajući šta je unutra. Nekoliko ljudi u centrali rade u tišini, izolovani od svijeta zaštitnim odijelima, maskama, vizirima. Protokol zabranjuje nepotrebne razgovore.

 

Krećem dalje, prekasno vidim da spaljena crkva na Čukaričkoj padini još dogorijeva i zatvaram prozor, ali hvatam miris gareži, crn i oštar. Ljudi nema, roletne na zgradama su uglavnom spuštene, malo je otvorenih prozora. Ne želim da pogledam napušteni vrtić sa lijeve strane. Znam da je odavno ruiniran, polupanih prozora, nagrđen.

 

Nekadašnja OMV pumpa je mjesto na kojem predajem bon za gorivo. Ne izlazim dok se proces odvija mehanički i bez riječi. Benzin mi sipa još jedno zaštitno odijelo, maska, vizir. Ja to nemam. Ja sam volonter. Nagrada za ovaj rad je izlazak napolje kada me pozovu na zadatak. Potrebno mi je da budem napolju.

 

Vozim dalje, pravcem prema kontrolnom punktu ispred Mosta na Adi, gdje me zaustavlja vojnik u punoj borbenoj i zaštitnoj opremi. Spuštam prozor i pokazujem dokumente, on vrši letimičnu provjeru i upire dva prsta prema mom licu. Znam postupak i zatvaram oči na deset sekundi dok unutrašnjost vozila šišteći ispunjava gas koji miriše na hlor. Uvjeravaju nas da je neškodljivo za mlađe od 40. Kada se izmaglica u kabini raziđe, podižu rampu, razmiču bodljikavu žicu i mogu da nastavim bulevarom pored Sajma. Uz glavnu halu podignuti su jarboli sa kojih se vijore zastave Srbije i Narodne Republike Kine.

 

Uključujem radio, upadam u rečenicu muškog glasa koji ravno čita vijesti jedinog programa koji se emituje neprestano i svuda.

 

„ ...926 žrtava obolenja Konor-22. Specijalni kineski savetnik u Vladi Srbije u vreme vanrednog stanja Ju Šiđin izjavio je da kineski stručnjaci nastavljaju da rade na vakcini protiv nove opasne mutacije korona virusa. Ju je rekao da će Srbija, kao prijateljska zemlja, u ovim teškim trenucima ponovo biti među prvima koje će dobiti...“

 

Zajebi. Gasim radio, ali nastavljam da razmišljam o posljednjim događajima. Nova mutacija i nova vakcina. Naredno poglavlje mučne priče u kojoj gubimo već tri godine.

 

Prva vakcina dočekana je kao spas, neopisivo olakšanje poslije višemjesečne blokade i skučenog života u zagušljivim stanovima. Širom svijeta se slavilo, iako su stručnjaci pozivali na oprez. Virus je brzo reagovao, promijenio se i ponovo počeo da se širi, obara ljude i dopunjava groblja. Druga vakcina je bila gorki fijasko. Istraživanja su bila skraćena, a testiranja ubrzana. Ljudi su umirali brže i bolnije nego od virusa dok stvari nisu popravljene i spasonosne ampule krenule iz laboratorija.

 

Potom je beštija ponovo mutirala. Jebi se i ti.

 

Dok se spuštam sa Mostarske petlje i spremam se za skretanje u Sarajevsku ne propuštam da bacim pogled na Kalemegdan i Pobednika kroz prostor oslobođen urušavanjem prvog solitera Beograda na vodi. Nakon što su stale pumpe za izbacivanje vode iz podzemnih nivoa, Savi su bile dovoljne jesen i zima da potkopa temelje. Zgrada je tonula nekoliko sedmica, potom se nagnula i na kraju se strovalila u zagrljaj drevne rijeke.

 

Stižem na Slaviju praznom Nemanjinom, skrećem kružnim tokom, prestrojavam se po pravilima i cerekam se usred saobraćajne pustare. Iz fontane, koja nekim čudom ima struju, trešti „Najjači samo ostaju...“ „Eto šta je trebalo da se desi da bi roook pobedio“, rekao bi onaj debeli pametnjaković sa radija kada bi bilo interneta. Usporavam pred hotelom i odlučujem da se parkiram na mjestu gdje su ranije baterije punile supermoderne tesle. Uz skoro cjelodnevne restrikcije, sigurno neću nikom smetati.

 

Na recepciji me dočekuje još jedno zaštitno odijelo. Prilazim do označene linije i pokazujem identifikacioni nalog.

 

„Imam isporuku za vašeg gosta.“

 

„Da, najavljen si. Nemamo više nikog u zgradi. Čeka te u hodniku na petom spratu. Budi ljubazan. Liftovi ne rade, moraćeš rekreativno, hehe.“

 

Živ bio, šefe. Uživaj dok ti test ne pocrveni. Nisam mu to rekao. Ne kasnim i ne žurim uz uglancane stepenice. Izbjegavam da se znojim jer kažu da se virus lakše hvata za vlažnu kožu.

 

Žena kojoj prilazim okrenuta mi je leđima, na koljenima, sagnuta je naprijed u utegutom džinsu i psuje na engleskom dok pipa oko sebe pored prozora koji gleda prema Narodnoj banci.

 

„Mogu li da vam pomognem?“, obraćam se na stranom jeziku što jasnije mogu.

 

Iznenađeno se okreće i uspravlja. Dugi plavi uvojci, bledunjavo lice bez šminke i sa tragovima umora, na ivici suza. Odmah sam je prepoznao.

 

„Ja... izvinite. Ispalo mi je sočivo. Našla sam, ali samo mi je još ovo trebalo. Nemam ih više“, govori nervozno dok sprejom dezinfikuje bezbojnu tačku na vrhu prsta, ispira je i namješta izvijajući bujne trepavice. Meki miris parfema u meni budi nagovještaj zaboravljenog uzbuđenja.

 

„Imam za vas ovo“, kažem, vadim koverat i prskam ga sredstvom iz svoje bočice.

 

„Hvala, a... vi ste u redu?“, oklijeva da pruži ruku i uzme papir koji joj pružam.

 

„Da, naravno, jutros testiran, negativan.“ Vadim zdravstveni karton i ona prepoznaje zelenu boju. Uzima koverat vrhovima prstiju.

 

„Izvinite, molim vas, u haosu sam od jutros. Javili su mi da mi je odobren povratak i da će poslati papire. Hvala Bogu što ste tu. Vraćam se bez prebijenog centa, sve sam potrošila na veze da odem iz ovog pakla. Povjerovala sam da je bezbjedno da dođem na petodnevno snimanje, ali je opet krenula uzbuna i sve prekidaju. Imam let u dva i pet“, oslobodila je svoju ispovijest.

 

„Onda je sve u redu“, ohrabrujem je. „Vraćate se kući.“

 

„Mda... Tamo se sve raspalo, znate. Nije ni moglo drugačije sa onim idiotom u Bijeloj kući. Šteta što ga virus nije ranije odnio“, govori i zamišljeno skreće pogled na gradsku panoramu dok sklanja sa čela nemirni pramen.

 

„Znam na šta mislite. I mi smo slično razmišljali o onom našem. Nažalost, ni sada nije bolje. Ali nećemo se predati!“, izgovaram i počinjem da prezirem svoju uštogljenu vedrinu.

 

Nasmiješila se. „Ja sam K.“, „Poštovanje, zovem se A.“, odgovaram uz mali naklon.

 

Začuju se užurbani koraci na stepenicama kojima sam maloprije došao. Pojavljuje se čovjek u zaštiti srednjeg nivoa, u civilnoj odjeći, sa FFP7 maskom i rukavicama.

„Gospođice Hadson, vaš automobil je stigao. Moramo da požurimo, dozvola nam traje samo pola sata. Ostavite prtljag“, deklamuje naredbe dok za nju vadi novu masku iz sterilnog celofanskog pakovanja. Mene ignoriše.

 

Ona žurno kreće. Zaobilazi me na razmaku na koji smo odavno navikli, ali se onda okreće i kaže: „Autogram drugi put, dogovoreno?“ Namignem joj umjesto pozdrava za srećan put.

 

Par minuta kasnije, zastanem ispred hotela i duboko udahnem reski vazduh. Prazninu Ulice srpskih vladara para kreštanje gavrana iz pravca parka Manjež dok mi mrljavi sivi oblak ispušta nekoliko kapi na suvo lice.

 

Pođem prema automobilu, hvatam kvaku i u tom trenutku čujem nerazumljiv glas iza sebe. Okrenem se - niz Kralja Milutina  se tetura oniža ženska figura duge crne kose, sa šarenom maramom preko lica. Na nekoliko metara od mene počinje da posrće, rukama grabi nevidljivi oslonac i pada. Čujem je kako krklja dok pruža ruku prema meni i pokušava nešto da kaže.

 

Posmatram njeno grčenje nekoliko trenutaka dok u glavi slažem instrukcije sa obuke. Prilazim joj i usput skidam sa ramena volontersku torbicu, pokrivam svoje lice pamučnom maskom i navlačim rukavice. Kleknem, svlačim maramu sa njenog lica i oslobađam zelenu sluz koja joj kulja iz usta i nosa. Djevojka koja me gleda panično širi oči i bori se za vazduh. Uvježbanim pokretima vadim pribor, skidam gumenu zaštitu sa igle na vrhu šprica i pomažem joj da umre.

 

 

aj nastavi

Link to comment

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
×
×
  • Create New...