Teofilovo cose

[Sludge Factory]

Drugi život Stojana ž. Teofil Pančić 15.06.2008. Peščani sprudKakvo stepenovanje negacije: prvo je bilo ?nismo mi?. Ta, gde bismo mi tako nešto! Onda je nastalo ?nisam ja?. Na kraju je, izgleda, došlo do onoga da ni ?ja nisam ja?. Tako ni Stojan župljanin više nije onaj koji se takvim rodio, nego je nekakav Vukadin. S tim Vukadinom je, inače, sve u najboljem redu, osim što je umro pre šest godina. Pa su dobri ljudi iz SUP-a Bačke Palanke ponudili župljaninu da preuzme njegovu identitetsku masku, da postane Vukadin, jerbo je u Srbiji neki crni vakat došao, kad ne smeš biti ni župljanin, a kamoli neki drugi mladić. I tako je župljanina-koji-to-nije skleptalo u Pančevu, u Dunavskoj 5, u jednoj od onih stambenih zgradica od betona i crvene cigle; omiljeni graditeljsko-stambeni stil poznog socijalizma. A taman se bio navikao na pančevački vazduh, onaj što se i vidi i čuje. I eno sad tog čoveka pred Nadležnim Organima, i jedino što ima za reći o sebi, svom životu i tome kako je dospeo do ove tačke jeste da on i nije on, nego je neko drugi, neko ko ništa ni ne sluti o svojim posmrtnim avanturama. Ima li, pitam se, ikoga da ga zapita: ako ti, prikane, nisi ti, ko je onda ti u ovom mandatu? Ko vrši dužnost Stojana župljanina dok se ti ovde izmotavaš? I ko je uopšte, na kraju krajeva, taj Stojan župljanin?Ovo je poslednje baš ono pitanje koje i mene zanima, ne voajerski, nego onako kako je, recimo, Slavenku Drakulić zanimalo ko su ti ljudi koji su avetali hodnicima Sheveningena, ti mahom dobri i poslušni vojnici socijalizma koji su se obnoć pretvorili u strašne, krvožedne etnobandite, da bi se naposletku ? jednom razoružani ? brzometno smežurali u čovečuljke od piljevine koji pred Časnim Sudom gordo nose svoju nevinost, uvek nevinost, s kojom se rađaju, žive i umiru, bez obzira šta je bilo u međuvremenu. ?Oni ne bi ni mrava zgazili?, lepo kaže Slavenka u naslovu svoje knjige, pa se onda nekako neizbežno zapitaš pa ko li je, majka mu stara, onako krvnički i onako temeljito izgazio sve one silne čovekolike mrave po Slavonijama, Krajinama, Bosnama, Likama, Hercegovinama i ostalim Kosovima? Ali ništa oni za to, u toj spektakularnoj poplavi nedužnosti davi se cela Pritvorska Jedinica, i evo će za koji dan i župljanin/Vukadin da doprinese potopu svojom kofom pravedničkog samosažaljenja. I svi ritualno učestvuju u tome, svi osim lukave Biljane P. i izuzev prekrivog, a na koncu pretragičnog Milana Babića, koji se posle svega naprosto obesio, na radost tolikih gorih od njega, mada ne i krivljih od njega.Dakle, to me zanima: ko je Stojan ž? I kada je zapravo prestao, ako već kaže da je prestao, da bude Stojan ž? Ovaj čovek, dakako, nije zvezda ratnih zločina, kao Mladić i kao mahniti psihijatar, no je jedan palanački anonimus, ništa manje prošle nedelje nego što je to bio pre trideset godina. Evo, da sam ga sreo u liftu prošlog četvrtka, da sam mu zurio u lice od prizemlja do šesnaestog sprata, i dalje ne bih imao pojma ko je. Doduše, vidiš da to ni on ne zna... Ne, zaista, šta mi o njemu znamo? Naizgled, baš ništa. Od 1975. radio u SUP Banjaluke, od kraja osamdesetih načelnik Javne bezbednosti u tom gradu. Službeno lice, dakle; obučeni profesionalac, a ne zgubidan i napaljenik sa ulice; čovek zavetovan javnom redu i zakonu; čovek koji, u svakoj državi i u svakom sistemu, štiti bezbednost lica, stvari i objekata od bilo kakve kriminalne i destruktivne ugroze. Kao ona deviza nekih američkih policajaca, beše li njujorških ili losanđeleskih: to protect and serve, tako to nekako ide. Ono iz filmova, ali i sa stvarnih (vatrenih) ulica. Zaštititi i služiti. Zaštititi koga? Građanina. Služiti kome? Građaninu. To radi ta ?javna bezbednost? na sve četiri strane sveta, to joj je osnovni posao i u kapitalizmu i u socijalizmu, i u antici i u postmoderni: biti nepropusna brana između razbojnika i mirnoga ljudskog čeljadeta ? muškog ili ženskog, krštenog ili nekrštenog, mladog ili starog, crnog, belog, žutog ili braon - koje bi samo da živi svoj život u znaku ?umerenog napretka u granicama zakona?, što bi rekao Hašek. Iz tog ugla gledano, posao je policajca častan da ne može biti časniji. To je ono čemu se zavetovao župljanin Stojan, Čovek Kojeg Nema. To je ono za šta ga je školovalo, to je ono što mu je davalo stan, platu, status, neko pretpostavljeno osećanje društvene i lične ostvarenosti. To protect and serve. Optužnica tereti župljanina za genocid, ubistva, logore, proterivanje desetina hiljada ljudi ?nesrpske? nacionalnosti. A kako i ne bi: bio je prvi čovek ?bezbednosnog sistema? Bosanske Krajine u vreme i u kraju gde je ostati bez glave i celokupne imovine bilo mnogo, mnogo lakše nego sačuvati ih, naročito ako se pogrešno zoveš. Optužnica k?o optužnica, pravnički jezik, neka vidi samoodrečni S. ž. šta će s njom. Ali meni je strašno nešto drugo, to jest mori me šta to biva u čoveku da se odrekne i svoje ljudskosti, ali i etike svoga posla (a i jedan policjot visokog ranga takođe ?ne svira u diple nego predaje etiku?, takoreći!), pa postane sve demonsko, sve naopačke: lekar se promengeliše, psihijatar poludi, policajac postane pustahija i razbojnik. A župljanin je to učinio, najprvo već time što je pristao da bude važan deo sistema u kojem je moguće zvati se ispravno i zvati se pogrešno, rođenjem već steći pravog ili steći lažnog Boga; sve ostalo što se dogodilo proisteklo je iz tog inicijalnog greha. župljanina tako nečemu nije učilo ni u školi, ni na poslu; druge je neke kurseve, kod sasvim drugačijih majstora-predavača, morao da pohađa da bi poverovao u to. I da se posle s neophodnim duševnim mirom ?oda genocidu?, što za sličnog mu deliju reče ona besmrtna bosanska žena, sa mislima izvan svakog zla. Ima onaj stari, predivni, cinični vic iz NOB-žanra, kada smo ga pričali u socijalizmu imali smo osećaj da činimo nešto jako subverzivno, znate ono kad ratuju Nemci i partizani, biju li se biju uzduž i popreko ? ima i verzija sa ustašama, četnicima... ? a onda dođe šumar i sve ih razjuri! Dojadilo čoveku da kojekakvi probisveti prave nered i plaše zverad! E pa, policajac mu dođe nešto kao taj šumar iz vica: on je onaj koji brine o javnom redu i zakonu, i sprečava ?narušavanje javnog reda većih razmera?. Recimo: organizovanje jednog Slatkog Malog Genocida, makar i regionalnih dimenzija. To jest, tako je dok živimo u nečemu nalik na normalni, ljudski svet, a kad postane drugačije onda znajte da ste se obreli u paklu. Tako se i župljanin našao u paklu, ali kao Belzebubovo službeno lice, kao onaj koji je tu da pomori što više duša. Bio je to njegov izbor, i ništa ga ne može oprati od njega: ova se vrsta dželata ne postaje slučajno, nepažnjom i iz trenutne zablude. Za nešto takvo moraš ozbiljno i temeljito raskrstiti sa ama baš svime što si do tada bio, mislio, osećao i znao. Tada stupaš na Drugu Stranu, i odande nema povratka ? nema ga tvojim žrtvama, ali bogme ni tebi.Naposletku te istrkeljišu, kao nekakav stari džak, u nekoj rupi u Pančevu, iščačkaju te pod slojevima banatske prašine. A ti onda lepo kažeš da zapravo i nisi Stojan župljanin, i vrtiš taj dosadni refren kao kakva izgrebana vinilka na 78 obrtaja, a da ni sam nemaš pojma koliko si u pravu i koliko je to tačno, mada na jedan sasvim drugi način od onoga koji ti je na umu, na jedan način koji ti je, ovakvom u kakvog si se pretvorio, umom i srcem već sasvim nedosegljiv. Jer i pravi je Stojan župljanin, istaknuti radnik Javne Bezbednosti Banjaluke, čovek koji se stručno i savesno brine za lica, stvari i objekte, preminuo još s početkom proleća 1992, prešao svetom mada mu se groba ne zna, preminuo udavljen od jedne unutrašnje ruke, čelično čvrste, za ljudsku milost neznajuće.Peščani sprudPeščanik.net, 15.06.08.http://pescanik.net/content/view/1313/74/

[notenoughreasonsforclaire]

Vreme 912, 26. 06. 2008.NuspojaveLjilja i zle čike"Politika" je posle petog oktobra olako prepuštena jalovim "unutrašnjim snagama" da se izvlače za perčin iz blata u kojem su se komforno muljale tokom devedesetih Najbolja stvar kod gostovanja u Utisku nedelje je što ti to obezbedi teme za bar tri kolumne unapred, a sve po principu šta-je-ono-pisac-hteo-da-kaže... Dobro, prošle smo se nedelje tako dorekli o Naseljenom Mestu Beograd, ?ajde sad da se dorečemo i glede Politike, koja jeste ili nije najbolji dnevni list u Srbiji, i čiju će glodurku Ljiljanu Smajlović onaj Zli Tadić smeniti, ili pak neće...Ponajpre, rekao sam da je Politika najbolji dnevnik u ovoj zemlji, doduše, uglavnom zato što joj je konkurencija očajna. Mnogima se to nije dopalo: kako, bre, najbolja?! Kako, bre, očajna?! Pa, lepo. Tabloidi su prokleto đubre, Glas je odavno zakoračio s onu stranu dobra & zla, Novosti Jado su prestrašne, Blic je sasvim pristojan (živeo drug Vesa!), ali to je ipak "samo" jedan lahorni večernjak ? nema tu zamerke, tak?i mu žanr ? a ja sam, znate, čovek starinskog kova, ne zadovoljava me nešto što mogu da iščitam vozeći se od starog do novog Merkatora, i to ako bistrim natenane... I šta još ima, od dnevnih novina sa "nacionalnom frekvencijom"? Ima Danas. Eh, Danas... Za Danas rade neki moji drugari, uglavnom krit?čari; Danas je ispravno orijentisan; Danas je zaBetoniran, što ima svojih čari; za Danas crta Corax, a pišu Miša, Mita, Bas, Borka i Mali Juhas (Kiš-Juhas). A ima čak i ceo jedan član redakcije koji zna da piše nešto što biste poželeli da čitate ? stanoviti Panović Zoran. I to je sve lepo što bih mogao da vam kažem o Danasu (razume se da ga čitam redovno od prvog broja). Je li to dovoljno na ovu skupoću? Prosudite sami... I eto, zato ? Politika, svemu uprkos. Nemojte mene da krivite što naglas izričem stanje stvari, kao da sam ga ja stvorio, i kao da sam srećan zbog njega. Naprotiv, prvi ću uskliknuti s ljubavlju pojavi nekih novih ozbiljnih, a dobrih novina; to nam je nasušno potrebno, oglupavesmo skroz. Pa makar to bio i Danas ? ako se kojim slučajem ikada ratosilja svih onih namnoženih nadobudnih diletanata, entuzijasta, smoritelja, prišipetlji i niškoristi koji guše i njega i čitaoce, ali to valjda rade za dž, iz ljubavi (prema publicitetu), pa su svi srećni: nix vajda ? nix trošak.Okej, svi znamo šta je Politika bila za vreme Miloševića, hajde da ne gnjavimo više s tom pričom. No, šta se dogodilo posle Petog oktobra? Politika je umivena, isprana ? od ama baš svega, čak i od sadržaja. Jašta, kupanje joj je svakako bilo neophodno, ali... ne može večito da hoda gola naokolo! Drugim rečima, agresivnu režimsko-nacionalističku propagandu iz devedesetih zamenilo je Ništa Sa Mašnicom: Politika iz "dosovskih" dana bila je jedno uplašeno, bledunjavo, anemično čeljade bez sadržaja, stila & stava. Ne možete rešiti fundamentalni nedostatak bilo kakvog identiteta tako što ćete angažovati jednog "amblematičnog" čoveka sa strane (Ivana Torova) da vam piše nedeljni politički komentar! Nije, naravno, problem u Torovu, njemu čast & čest: on je u Politici pisao isto kao što je pisao u Danasu iz "antirežimskih" vremena, i to je sve što jedan komentator objektivno može da učini (isto važi za Stojadinovića). Zašto je to bilo tako? Rekao bih, ponajviše zato što je Politika posle Petog oktobra olako prepuštena jalovim "unutrašnjim snagama", da se one nekako izvlače za perčin iz blata u kojem su se ipak komfor(mistič)no muljale tokom devedesetih, čuvajući jedni drugima leđa kad prigusti. To, kumašine, nije valjalo ništa: Politiku je morao da prodrma neko sa strane, neko ko nije deo tog nerazmrsivog ja-tebi-ti-meni klupka iz beskrajnih hodnika zgradurine u Makedonskoj! Ispalo je da se taj neko zove Smajlović Ljiljana. Na dan kada je izabrana za urednicu, rekao sam Svetlani 1 i Svetlani 2 ? posvedočiće valjda, ako me kogod tuži... ? da će Lj. S. 1.: vešto zakoštuničariti Politiku; 2. zanatski je bitno unaprediti: to će ponovo postati novine za čitanje (i za nerviranje, dakako; no, i to je nekakav znak života). Tri godine kasnije, sasvim sam zadovoljan svojim proročanskim sposobnostima.Ljiljana Smajlović je napravila nekoliko jednostavnih, ali efikasnih trikova: otvorila je novine za veoooma različita mišljenja, ali tako da diskretno preovladava "konzervativno-nacionalna" linija, mada više u nekom sveprovejavajućem generalnom podtonu, nego onako vulgarno vrištavo; osvežila je redakciju, ali ne apsolutnim početnicima i diletantima pokupljenim sa ulice ? to se tako ne radi! ? nego ljudima koji su se negde već dokazali, a koji su, khm, upotrebljivi za njen koncept. Nije to revolucionarno otkrivanje rupe na saxiji, ali je bilo sasvim dovoljno da Politika ponovo zaliči na nešto. A Nešto je uvek bolje od Ničega: ako treba da biram između Antonića & Vukadinovića i ništavila bez sadržaja i stava, uvek ću izabrati ovu dvojicu, mada se s njima slažem valjda još samo u tome da sreda obično dolazi nakon utorka.Da li ovo znači da ću da "branim" Ljiljanu S. ako neke zle čike budu htele da je smene? Ne, neću, kao što neću ni da je "napadam": ni njen odlazak ni njen ostanak ne bi mi izazvali nesanicu praćenu napadima anksioznosti. Jeste, verovatno bi njen nedobrovoljni odlazak uistinu bio suštinski "politički" motivisan, ali takav je bio i njen dolazak: nije baš uverljivo i principijelno buniti se protiv istog onog mehanizma koji te je doveo tu gde si. Tja, zar ne rekoh da je Lj. S. vešta novinska urednica? O, da. Ali, zar mislite da to nisu, šta ja znam, i Dragan Bujošević, Vesa Simonović, Dragoljub žarković, Pera Luković (Ljiljin stari, neumorni fan)? Pa ipak, njih kanda onomad niko nije zvao da sednu u komfornu fotelju na petom spratu Politike. Zašto? Zato što nisu oni, nego ona, bili bliski tadašnjoj DSS-vlasti! I tačka! Ne mislim pri tome na neku trivijalnu, interesno-poslušničku bliskost, nego na ideološko-svetonazornu. Važno je samo jedno: niko više nikada ne sme da ide ispod izvesnih standarda koje je ona postavila. Možete se ljutiti, psovati i proglašavati me izdajicom neke virtuelne "naše stvari" po sto puta, ne me je briga, ali Lj. S. će, ako zaista ode, ostaviti bolje novine od onih koje je zatekla. A baš to je domaći zadatak i za nekog njenog mogućeg naslednika.Teofil Pančić

[notenoughreasonsforclaire]

Vreme 913, 03. 07. 2007.NuspojaveRetko te viđam sa devojkamaDva nedavna pančevačka slučaja govore nam da je ljubiti ponekad mnogo veće ogrešenje o ovdašnji "javni moral" nego ubiti U Pančevu je nedavno otkrilo i uhitilo jednog starijeg muškarca krajnje sumnjivog ponašanja: živeo je sam, retko su ga viđali s devojkama, držao se vrlo tajnovito, s retkim poznanicima govorio je u šiframa, o svom identitetu izjašnjavao se vrlo neodređeno. I onda su jednog dana došli po njega i odveli ga u Nepoznatom Pravcu, s namerom da ga posle odvedu u Poznatom Pravcu. Rečeno ? učinjeno: eno ga sada u Sheveningenu, navikava se na vlažni severnomorski vazduh. Muškarac se, naime, zove Stojan župljanin, mada je on to svoje identitetsko svojstvo uporno poricao, tvrdeći da mu je časno kršteno ime Branislav Vukadin. Njegov konačni coming out usledio je tek pred tribunalskim togama, kada je igra žmurke postala već sasvim bespredmetna.Taj čudni, povučeni, tihi komšija iz pančevačkog naselja Sodara optužen je da je, kao veoma visoko rangirani policajac, na razne neposredne i "komandne" načine kriv i odgovoran za smrt, nestanak, proterivanje, pljačkanje, bespravno utamničenje i kojekakve druge zulume nad hiljadama i hiljadama ljudi u Bosanskoj Krajini, nekog sasvim običnog i čestitog sveta, nekih ljudi čija je jedina krivica bila "pogrešno" ime, nacionalnost ili veroispovest.Ni bednih mesec dana docnije, u Pančevu su otkrivena (ali, avaj, ne i locirana) čak dvojica suspektnih muškaraca, ovaj put ? reklo bi se ? mlađe dobi, ali takođe krajnje sumnjivog ponašanja: i njih retko viđaju s devojkama, i oni se drže pomalo tajanstveno i domunđavaju se međusobno u nekakvom slengu. Čuvene gradske novine "Pančevac" uslikale su ih s leđa, u trenutku dok su šetali gradskim ulicama, držeći se za ruke. Pa ih onda turile na naslovnu stranu, uz prateći komentar koji ne samo da nije najoštrije osudio njihovo dekadentno ponašanje, nego je još i apelovao na punu toleranciju prema Takvim Pojavama, a sve, kao biva, povodom Međunarodnog dana ponosa: znate, to vam je ono kada odvratne pederčine i smrdljive lezbejčure besramno paradiraju ulicama Berlina ili Rio de žaneira, a organizovani navijači Dvaju Naših Najtrofejnijih Klubova intenzivno (pardon: intezivno) zapljuvavaju televizor.Možda je činjenica da je jedan takav čovek kao Stojan ž., sve onako sa rukama neoperivim od ljudske krvi ? tojest, krvi bratske i sestrinske, ako tvrdimo da smo nešto kao hrišćani ? uhapšen baš u Pančevu, što će reći da je neko vreme bio baš njihov sused i sugrađanin, i izazvala razne moralno-psihosomatske tegobe kod Pančevaca, ali oni su to gospodski zadržali za sebe: nije bilo nikakvih demonstracija, protestnih plakata i sličnog što bi ukazivalo da se neko posramio što se Pančevo našlo u epicentru takve jedne mračne priče. Pa dobro, a zašto i bi? Kao da je tu Pančevce iko išta pitao? Zato su, međutim, ona dvojica isprepletenih šaka brže-bolje osuđena na sva usta; tačnije, ne toliko oni koliko jedan treći, koji im je kanda jatak: sumnjivo lice živković Nenad, u civilu glavni i odgovorni urednik Pančevca, inače beznadni recidivista: taj je i ranije u više navrata Uznemiravao Javnost baš kad joj je bilo najteže, te vređao javni moral na razne gerilske načine, ne samo u novinama nego i ?nako, na ulici. Legendaran je njegov subverzivni čin (iz noći 17. na 18. mart 2004) kojim je smišljeno podrivao teškom mukom stabilizovanu mržnju između Albanaca i Srba, ispisujući s koleginicom po Pančevu grafite prijateljske sadržine, u trenutku kada je samo neprijateljska sadržina dolazila u obzir (v. tekst Istina piše na zidu, "Vreme" br. 690).Kako god okreneš, zanimljivo je to zbitije sa Sumnjivim Muškarcima, ne samo u Pančevu no i šire: pojava jednog župljanina ("kao metafore", jakako) ne izaziva nikakve izbruhe moralne panike, ali zato jedna benigna sličica na kojoj se nekakva dva tipa ? koji, dakako, po svoj prilici poziraju ? drže za ruke, izaziva malograđanske talambase, zazivanje propasti sveta s naglaskom na dekadentnu "zapadnu civilizaciju" (ha-ha, kao da je homoseksualce izmislio Džordž Buš lično, garant s namerom da desetkuje Srbe; kad smo već na tom terenu, naše provincijalne "pravoslavne" zamlate bi se mašala zapanjile kad bi saznale koliko su srodne upravo radikalnoj hrišćanskoj desnici mrskog im Ju-Es-Eja) i ostale vidove paranormalnog ponašanja.Hajde da zamislimo da je župljanin Stojan izmakao potrazi, i pokušao da se sakrije u nekoj od susednih zgrada: puf-pant, dobar dan, ja sam Stojan župljanin, mogu li da nestanem u vašem ormaru dok sejmeni ne odu? Hajde da se kladimo da je više onih koji bi pristali, nego onih koji ne bi. A zamislite sada ovo: puf-pant, mi smo momci koji su se držali za ruke, pa su nas pojurili skinhedi; možemo li da se sakrijemo kod vas? Brrr, ne smem ni da zamislim šta bi ih dočekalo.Čemu nas uči ova priča? U najmanju ruku tome da je ubijanje ljudi, što masovnije to bolje, uvek moguće prodati kao uzvišeni čin iz žanra najviših etičkih postignuća, što baš i nije slučaj sa pukim, sebičnim ljubavno-erotskim nasladama (u kojima niko ne pada mrtav, nego samo pada u krevet), koje su nekako amoralne i niske, osim u retkim slučajevima kada su strogo po P.S.-u, a to su samo one odobrene kroz svetu tajnu braka. Sve u svemu, ljubiti može biti mnogo opasnije po "javni moral" nego ubiti. Da, naravno, da nam to govori nešto važno o vrsti i kvalitetu te forme morala. Onaj ko ljubi onoga (ili onu) koga ne bi smeo, po nekoj imaginarnoj zapovesti još imaginarnijeg Gospodara Ljudi, jedva da je dostojan življenja. Zato je Stojan ž. čovek na svom mestu, a ona su dvojica ? sve sa zlim novinarskim jatakom ? unutar ovog dražesnog ćudoredno-etičkog sistema niko i ništa: zato što župljanin dobro zna koga treba ljubiti (samo Jednu), a koga po potrebi i naredbi i ubijati (sve ostale ? muškarce naročito), dok su ovi, božemeprosti, sve nekako pobrkali i okrenuli naglavačke... Pa muškarce ljube, a žene ubij... ne, čekaj, čak ni žene ne ubijaju; ajme, totalna katastrofa!Teofil Pančić

[angern]

01.07.2008 Carska mera Autor: Teofil Pančić Sa stanovišta uobičajenog podržavaoca ?proevropske Srbije?, najveći kvalitet nove Vlade Srbije neće biti oni koji je čine, nego oni kojih u njoj nema. Za početak, nema Koštunice, i to je već ogromna pozitivna promena: da je Vojislav Koštunica uspeo još jednom da formira vladu, svaki parlamentarni izbori u Srbiji bili bi neopozivo obesmišljeni, jer bi se potvrdilo pravilo da ?Koštunica gubi izbore, ali pobeđuje posle njih?. Nešto nalik na ironičnu parafrazu one znamenite mudrolije Dobrice Ćosića da su Srbi ?dobitnici u ratu ali gubitnici u miru?... Potom, nema radikala; to je dobro ne samo zato što je teško zamisliti varijantu u kojoj radikali – naročito sa Šešeljem za vratom – išta zaista rade za evropeizaciju Srbije, nego i zato što njihov novi neuspeh može značiti i da je zenit njihove popularnosti prošao, jer je nepobitno dokazano da oni ne mogu da ?materijalizuju? svoje standardno dobre izborne rezultate, ne zato što njihovi čelnici nisu dobri tehničari politike – to svakako jesu – nego zato što je sama srž radikalske politike i eklektičke im ?ideologije? takva da naprosto ne može odneti prevagu, osim u ratnim i sličnim mahnitim okolnostima, kada se inače mnogi ljudi ponašaju, samim tim i glasaju, kao da swu pod dejstvom duple doze bunike. To je, dakle, ono čega nema. A čega u toj vladi ima? Ovime ćemo se, po prirodi stvari, baviti još mnogo, ali ono što se odmah može uočiti jeste da je to vlada na koju će presudan uticaj imati predsednik države Boris Tadić, a da će mu ?ograničavajući faktor? više biti njegovi voljki i nevoljki liderski koalicioni partneri – pre svih Mlađan Dinkić i Ivica Dačić – nego stranačke strukture, parlament ili, daleko bilo, ?demokratska javnost?. Tadić je, naime, zaista u poziciji kakvu nije imao niko posle Miloševića: on kontroliše izvršnu vlast, zakonodavnu vlast, predsednik je države... Već ima glasova da takav raspored snaga, a i samo Tadićevo ponašanje, vuku na diktaturu – ?prosvećenu? ili ne – što je veoma preterano, veoma preuranjeno i sve u svemu veoma neuverljivo poliktičko ?dramljenje?, ali nije ni da je stvar sasvim bezopasna: u zermlji ovako krhkih institucija i demokratskih procedura, Tadić je stekao više vlasti i moći nego što je to zdravo, kako za pojedinca, tako i za samo društvo. Na drugoj strani: nismo li sve to znali unapred? I šta je bila alternativa tome – da se ne glasa za demokrate & co., nego da nastavimo staro, dobro truljenje sa od stvarnosti već potpuno otkačenim ?kosovobraniteljima? iz beogradskog ?kruga dvojke??! Osim toga: zar je Tadić prvi i jedini evropski šef države koji ima i ?svoju? parlamentarnu većinu?Nevolja je u nečemu drugome: nastupajući u nezgodnom dvostrukom svojstvu (šef države i vladajuće partije), Tadić je dobio odrešene ruke da imenuje mandatara – baš kao nekakva njegova preuzvišena Carska Ličnost – i da u pregovorima sa partnerima odredi sve ministre u Vladi. Tako ispada da je mandatar dobio mandat da sluša Tadića, a da ministri služe samo tome da slušaju svoje stranačke centrale Dakle – većinom Tadića... Tako se ne pravi ozbiljna vlada; to više liči na neku postmodernu parodiju bizarnog kardeljevskog ?delegatskog sistema?.Sve će ovo, dakako, biti brzo zaboravljeno ako Vlada počne da radi onako kako bi morala, da kako-tako pogura Srbiju ka Evropskoj uniji. Mnogima koji su proveli devedesete godine marširajući protiv Miloševića i pridružene kamarile deluje urnebesno, u isto vreme i odvratno, da tamo neki Mrkonjić, opskurni Miloševićev adorant, treba da im trasira evrodžadu, da jedan Ivca Dačić, čiji pendrekaši su gazili građane Srbije skoro petnaest godina, sada treba da uvede evropski red i zakon, da psihijatrica iz Kragujevca koja je zamazala prste u onoj velikoj izbornoj krađi 1996. treba sve da nas uči parlamentarizmu; da je smešno, smešno je, da je mučno, mučno je. Ako ipak upali, biće to ravno čudu – možda najvećem za života nekolikih generacija. Ako stvar propadne, neće biti ni najmanje neobično, ali to nikome neće biti uteha: ovde odavno nema vremena za učenje ?metodom pokušaja i pogreška?. Sav bonus na greške odavno je istrošen.Utešno je što je Boris Tadić toga valjda ipak svestan. Tražio je carska ovlašćenja – dobiće i carsku dozu odgovornosti. Ova vlada je projekat na kojem se Tadić kao Veliki Evropeizator uzdiže ili pada; ne morate biti njegov obožavalac da biste razumeli da je za sve mnogo bolje da ne padne.

Edited July 2, 2008 by angern

[notenoughreasonsforclaire]

Opet 913. "Vreme" i Teofil u malko drugačijem izdanju...Uživajte.Deronje ? Prvi svetski Tamburica fest:Stanica fantomskih vozovaTako vam je to s Deronjem: paori su njegova dnevna, mravlja strana, a tamburaši noćna, cvrčkovska, da prostite filozofskapiše: Teofil PančićEvropsko je evropsko, ali svetsko je svetsko ? zna se šta je preče i starije. Dok se Nemci i španci kilave po Beču u evrofinalnoj utakmici, ja se polako približavam poprištu onoga što je, o skromnosti, nazvano prvim Svetskim festivalom tamburice u Deronju; stariji će kas?ti: u Deronjama. I to onoj finalnoj večeri, jakako: đe smo mi za manje od finala?! Sale je zaždio na poprište sat ranije, da za videla uslika ekipu i atmosferu, a ja se, u prilici primerenom društvu, polako provlačim kroz bezbrojne štandove načičkane od centra sela pa do mejn stejdža na ledini iza pruge. A tu ima, bogme, svega: od cvrčećih kobaja i ledenog piva ? onog sa grivom i onog sa rogovima ? preko drvenih čaplji, flajki "garantovano domaće" rakije-daskovače koja brzinski pohuje mozak iznutra, zamamnih tegli "rađevskog meda", te neizbroja neopisivih suvenira niotkuda, tako ružnih i tako svevremenih da zastaješ ganut, i sad bi se tu rasplakao od neke beznadne miline i žalosti, samo da te nije sramota odsveta. Na jednom štandu, ene, gledaju se bradonje: majica sa bata Če Gevarom na levoj strani, poster sa Čiča Dražom na desnoj. To je valjda ta antiglobalistička koalicija, šta li? Pa ti posle reci da seljaci ne prate globalne trendove. Radovana & Ratka nisam video: nije ovo događaj od one sorte na koju se ? uz nešto normalnog sveta ? u krdima lepi i sva ona dvonožna marva koja slini za ukoljicama, nije ovo ni Guća ni Ravna Gora, ovo je ? brašo moj! ? Bačka kakva nikad nije bila, ali kakvu volimo i kakve je se svejedno sećamo. Esencija je ono što ostaje u pamćenju, sporednosti nestaju. Ta je i takva stvarno-imaginarna-Bačka, priznajem, ugrađeno kičasta, ali je posve bezopasna, od nje još niko nije umro. Osim od tuge, sve spremajući svog mrkova. Pa i mene to nešto obuzima, evo mi se grlo steže ko na mrazu, ovaj me vabeći šareniš ničega podseća na davne deronjske kirbaje, eto ni pedeset metara odavde, samo preko ulice pa dijagonalno, između zemzadruge i crkve, ponekad i do pošte i opštine (koja je zapravo mesna zajednica), na kirbaje iz starijeg kamenog doba zvanog rane sedamdesete, one sa liciderskim srcima, kaleidoskopima, klik-klakovima (koji su kasnije šmekerski završavali obešeni o električne žice između bandera na kojima su se gnjezdile rode; prave pravcate, ne one iz Barande), nekakvim kutijicama-sokoćalima sa minijaturnim lopticama za igranje, a u bojama FK Partizana i FK Crvene zvezde i sličnim zezalicama jednog vremena, naposletku kanda boljeg nego što smo zasluživali. A na selu epohe hujaju i odlaze bez gradske sentimentalnosti o kojoj brine cela jedna konzervatorska mašinerija: hodajući ka centru zastao sam, ugledao sam, posve poražen, Veliku Rupu gde je do pre koju godinu bio bioskop ? odavno, doduše, van funkcije ? u kojem sam za dugih, prašnjavih raspusta tamanio krimiće i kaubojce s lokalnim deranima, i iznad čijih je vrata kroz sve one duge decenije volšebno o(p)stao natpis gasthaus, valjda poslednji znamen one nemačke, švapske polovine Deronja. A ovaj vašar, sadašnji, počinje nekako baš na uglu kod katoličke crkve: i ona je, za razliku od istočne joj posestrime, zapuštena i u mraku, kao i sve što postane ničije; Sale ima Treće Oko, istrenirano da zapazi suštinski detalj, odmah je u mračnome crkvenom dvorištu uočio poluraspadnuto raspelo bez Razapetog, Isus se valjda negde usput zagubio u tranziciji, da ovo odneseš na bijenale u Veneciju garant bi dobilo neku nagradu, ko zna šta bi sve oni blazirani art-vračevi tu detektovali.KIRBAJ: Deronjski suveniriVIšAK ZVEZDA: Prozmijavamo nekako kroz gomile sveta, preko isušene Mostonge pa na čistinu, evo nas kod železničke stanice koja takođe to više nije, jer odavno ovde nema putničkih vozova, ta ni ja nisam ovde bio ko zna otkad, ali rad sećanja je čudo, evo već priziva neverovatno zvezdane zimske večeri ? taj fascinantni višak zvezda, ta trajna fascinacija gradskog klinca! ? za kojih čekamo šinobus do Bogojeva, gde ćemo čekati putnički iz Subotice, pa ćemo posle u Vinkovcima čekati neki ekspres koji pompezno i mondeno ide do Venecije, Pariza, Amsterdama ili Ciriha, ali mi ćemo sa tog ekspresa sići ranije, mnogo ranije. Prerano, sada mi se čini. Moj deda ufačlovan u gunj prislanja se o bicikli i tapka po peronu, ja prislanjam uvo na prugu ? hladnoća metala, miris metala! ? neću li čuti šinobus kako klopara od Bača. Ničega i nikoga iz tog prizora više nema, uostalom zaboravi, ta došao si ovde da praviš "reportažu sa Tamburica festa", ha, ma šta mi napriča, niti sam ja neki pravi reporter, niti je inače preporučljivo slati reportera negde gde čuči njegova Lična Priča, i to je neka vrsta tekstualnog sukoba interesa, ili tako već nešto... Ko zna šta će taj da ti donese, verovatno ništa upotrebljivo!VLADAR PANONIJE: Zvonko BogdanPa dobro, šta sad, upotrebljivost je ionako precenjena, radije ću vam ispričati još i ovo. Naši su najpostojaniji saputnici, od šinobusa do ekspresa, vazda bili deronjski Cigani tamburaši, ozbiljna i zalizana gospoda koja su, s panterskim dostojanstvom bluzera iz Misisipija, odlazila na sviračke šihte u zapadne delove SFRJ. Moj ih je otac uglavnom sve poznavao, ja ponekog, no i to je bilo dovoljno da imam tretman Putnika Prve Klase gde god bi oni svirali, poglavito u Kamenoj Čardi u Zagrebu, ili pak u onom selu tamo prema Jastrebarskom, gde smo onomad zagudili vascelu noć ? jedan SMB-Deronjčanin i ja ? a da nam dušmani naši duševni ne dadoše ništa da platimo, ni jelo, ni piće, čak ni pesmu. Tako vam je to s Deronjem: paori su njegova dnevna, mravlja strana ? hlebotvorna, reparska, lubeničarska ? a tamburaši noćna, zaumna, cvrčkovska, da prostite filozofska. A svaki je drugi tamburaš (i uopšte svirac) koji nešto vredi u ovome delu sveta baš iz Deronja, i preziva se ja l? Nikolić, ja l? Jovanović, pitajte Ljubu živkova ako mi ne verujete. Janiku nemojte, prešao je svetom, ali možete njegovog Momu Nikolića, taj je još s nama, i on je jedan od onih koji su Sve Ovo i pokrenuli. U dobu koje sve brendira, evo se brendiralo i Deronje, i neka, bar ima sučim.Najbolja kompozicija festivala - nagradaKAS I GALOP: Dolazimo napokon do mesta gde tutnji deronjski Exit, svetsko je pobedilo evropsko, ko ferma utakmicu, utakmica je uostalom mnogo a Deronje je jedno, svet nadire sa svih strana, pristižemo upravo u trenutku kada na pozornici osvanjuje Najveći Od Svih, suvereni gospodar jednog panonskog osećanja sveta, gospodin Zvonko Bogdan, džokej iz Subotice, u slobodno vreme veliki umetnik. Juče je, kažu, bilo još više sveta, jašta, subota je bila, ali ovo je ipak vrhunac Festivala, neka ne zamere Luis, Haris Dž., Rade š. i ostali, neka ne zamere tamburaški orkestri iz pola sveta, od Deronja i cele Vojvodine do Osijeka, Bosne, Slovenije, Rusije, čega sve ne (pobedila "Ravnica" iz Subotice). Sat i po, skoro dva, tutnjao je Zvonko, što kasom, što galopom kroz Panoniju sa širom okolinom, kroz sav onaj madžarsko-srpsko-šokačko-rumunsko-slovačko-ciganski božanski galimatijas, spuštao se i do Bosne i Dalmacije, penjao do Rusije, ne posustajući ni trenutka, kao nekakav Džeger iz Szabadke. Oko nas Novosađani ? gari, prepoznajem ih po govoru i ispod vode! ? Somborci, Slavonci, ali i deronjske snaše i tetke sa hladnim trajnama, ušeširena gospoda paori, gdekad smerno kažem dobroveče i klimnem glavom, kad vidim da me neko prepoznaje, ali da to nije ono TV prepoznavanje, no ono izvorno, deronjsko. I taman da krenem, jedan delija me oslovi, pita jesam li bio u vojsci na Topčideru ?85, jesam, a ti si J., iz cuga prepoznajem taj šeretski osmejak seoskog đilkoša, gde si ti svih ovih godina, kaže, bio sam preko, kod mojih, robijao u Hrvatskoj kao ratni zločinac, sad sam tu, u obližnjem selu. Slušam ga, ja, uvek ovako distanciran, najedared ga grlim, sve mi je nekako teško i prosto u isti mah, posle me O. zeza "izljubi se ti s ratnim zločincem", a meni svejedno, mislim, nije mi svejedno što mi je svejedno, nego, otkud znam, beše to jedno srčano švejkovsko magare, ne umem da zamislim da bi ikada moglo biti drugačije. E sad, što je baš iz jednog od onih sela po kojima ćemo zauvek pamtiti početak velikog srpsko-hrvatskog klanja, to je priča za sebe.Polako se iskradamo sa fešte, a meni susret sa J. osvežava ono što mi ni inače sve vreme nije daleko od pameti: evo baš tu, na ovom mestu, gde Zvonko peva i gde ga svi mi slušamo na vrhuncu jednog panonskog veltšmerca, tu se najbolje moglo videti i čuti ono što je Deronje inače prokleto dobro videlo i čulo te ratne sezone jesen-zima 1991, jer od centra sela do Vukovara ima tek pišljivih petnaest kilometara ravnice. Bio sam tamo, tada, te zime, znam o čemu govorim: došla je Apokalipsa, vatrene su kugle nebom letele, grmelo je i sevalo odozdo, iz pakla. Jedna su govna bacala ljude u mutno Dunavo, druga su posle temeljito zagovnavala Grad do temelja. I šta je na kraju bilo? Ništa. Semmi. Nothing. Nitchevo. Mrtvi mrtvuju, živi živuju, mi koji se gordimo da smo normalni trajno smo sjebani, utoliko smo i poraženi, ali ni Govna bogme nisu pobedila. Jer, da su pobedila, ne bi ove nedeljne noći bilo Zvonka i ne bi bilo svih nas u Deronjama, ne bi bilo Osječana i Vinkovčana i Bosanaca i Slovenaca da udaraju u te svoje tambure usred Bačke, ne bi bilo ovog lepog i mladog života koji džiklja naokolo, ne obazirući se mnogo na nas koji smo svugde posejali senke svojih pokojnika. E, samo još da neko vrati Raspetog na njegovo mesto, pa da možda nešto i bude od nas.Sedamo u kola i krećemo ka Novom Sadu, Sale vozi u tamburaškom tempu, noć je prokleto ozvezdana nad Ratkovom, Paragama, Silbašom, Petrovcem, tiho mrmolji Radio Novi Sad, noćni program, pop standardi, drn-zvrc; pevušim, Sale kaže "ti bre prepoznaješ svaku pesmu". Kako da ne prepoznajem, učio sam odmalena školu prepoznavanja, učio je kod pravih majstora, i šta sad tu više ima da se priča. Spava Bačka, spava, ali živi i živeće, ne mogu joj oni ništa, bio sam u Deronju i video sam, i sada znam, i sada sam spokojan.

[notenoughreasonsforclaire]

Vreme 914, 10. 07. 2008.NuspojaveOdlazak lažnog bensedinaKoštunica "zanatski" nije bio tako loš učenik "škole vladanja", ali vlast bazirana na sve bizarnijim fiks-idejama nije se mogla održati na duži rokKo ne razume Coraxa ? ne razume Srbiju. Jerbo Corax dokazano "ume da razume" (D. Kojić Koja) ne samo šta se dešava, nego i kuda to vodi. Tako je pre neki dan objavio antologijski autoportret umetnika u drugoj mladosti: sedi tako Koraksić Predrag za crtačkim radnim stolom i ratosiljava se stvari koje mu više neće trebati: uzima Koštunicu za vrat kao neko mače, pa ga baca u kantu za otpatke, iz koje viri ranije već odbačeni Milošević... Tu je, naravno, i legendarni šnaucer, dobri pratilac iz loših devedesetih, da svojim nožnim ritualom zapečati presudu.Ovu briljantnu karikaturu, u kojoj je umetnik izložio samog sebe kao neku vrstu medijuma opšteg stanja stvari, možemo posmatrati kao istančanu analizu trenutka, bez obzira na to što je ona istovremeno pomalo i bajanje: kao da se autor pomalo i nada da je Koštunica trajno napustio galeriju njegovih likova, kao da to jednim katarzično-egzorcističkim crtačkim činom priziva; jer, to bi nestajanje iz Koraksićevog vidokruga zapravo značilo da dojučerašnji premijer nezadrživo klizi ka političko-društvenoj irelevantnosti ili tek marginalnoj relevantnosti. što je, pak, baš ona pozicija sa koje su ga pre osam godina kolektivno zgrabili za vrat kao mače ("nije došao ? doneli smo ga", što bi rekao Đinđić, negde na vrhuncu njihovog svetonazornog i političkog sraza, u kojem je jedan pobedio, a drugi preživeo) i izvikali ga za Najprihvatljivije Antimiloševićevsko Oruđe, dovoljno bezlično, mutnjikavo konzervativno i nemušto da može da prođe kod Tihe Većine, a da pri tome kroz njega svako može da isprojektuje baš ono što mu treba.Osam godina kasnije, Koštunica odlazi s vlasti, ali to ne bi bilo tako važno ? evo vam Berluskonija, čas ode, čas se vrati ? da nema jednog mašala raširenog osećanja da je Koštuničina zvezda trajno potamnela, i da je na putu gašenja. Kako je došlo do toga? Priču o (mogućem) kraju ne vredi pričati bez povratka na početak. I s?m sam se onih septembarsko-oktobarskih dana 2000. znao naći u masi koja je pevala "Spasi Srbiju iz ludnice, Koštunice", pa sam pripevavao i ja, prosto ne verujući šta činim; daleko od toga da sam jedini tamo bio svestan koliko je to ironično: naime, V. K. po svom "habitusu" nikako nije bio pogodan za spasioca iz ludnice, ako ni zbog čega drugog onda zato što je njegovo delovanje u devedesetima potvrđivalo da on nema ništa protiv ludnice kao takve, nego mu se samo ne sviđa upravnik. Docnije je čak i upravnika nekako prigrlio... Ipak, pojava civilnog lica kao frontmena opozicije bila je ? uz sve druge faktore ? sasvim dovoljna: jedan "običan" smoreni profesorijalni lik, ni mahniti prorok, ni usukani komesar, lako je postao maskota promene. To ne bi bilo moguće da je ta žuđena Promena, pak, bila išta drugo doli povratak običnoj normalnosti u zemlju razjedenu godinama opasnog (i opasno kretenskog) življenja. "Uz ovoga ćemo se najzad slatko nadosađivati", mislili su mnogi od nas; ni on nije bio s raskida da nam to obeća. Sećam se kako je reditelj Goran Marković u jednom od prvih postpetooktobarskih Peščanika, rekao da Koštunica bensedinski deluje na Srbiju. Bila je to, da se razumemo, pohvala; nije da ofiram Markovića: skoro svako od nas potpisao bi tada tu dijagnozu.šta se to onda desilo u međuvremenu, kako je Koštunica zabasao dovde, a i Srbija s njim? Tja, ništa spektakularno: samo se držao svojeg obećanja da ga "vlast neće promeniti". Bog te pita zašto, našim ljudima ovakav zavet deluje kao vrhunac čestitosti. U stvarnosti, to je pre recept za katastrofu: vlast nužno menja razumnog čoveka, ali ne tako što ga "korumpira", nego naprosto tako što iz jednog sasvim drugačijeg ugla sagledava stvari. Sasvim konkretno: jedno je disidentovati, pisati "opasne" knjige ili besne kolumne, drugo je opozicionarčiti po Skupštini i po trgovima, a nešto sasvim treće "državnikovati". Koštunica nikada nije primetio tu razliku; tačnije, nije želeo da je primeti. To je moglo nekako da taljiga dok je njegov zadrti, u intelektualnom smislu baš tugaljivo trivijalni nacionalistički konzervativizam imao delatnu protivtežu u Zoranu Đinđiću; kada je Srbija, posle 12. marta, spala na Koštunicu, to se pokazalo kao katastrofa i za njega i za nju: možda ne odmah, ali utoliko razornije. Nije da je Koštunica "zanatski" bio tako loš učenik škole vladanja ili "stejt-menadžmenta", ali na duži rok nije se mogla održati vlast bazirana na sve bizarnijim i sve tvrdokornijim fiks-idejama čoveka koji se sve jače i sve otvorenije ponosio svojom sistematskom nekorespondentnošću sa stvarnošću. Tačka definitivnog sloma bilo je "kosovsko pitanje": stvarnost je elegantno skrenula na krivini kod poslovičnog Albukerkija, a Koštunica i njegovo okruženje gordo su nastavili pravo, sleteli s druma i zabauljali kroz sve neprohodniju travuljinu, sve dok nisu zveknuli o banderu. Sada vidaju rane, popravljaju mašinu i besno čine brrrm-brrm, čvrsto rešeni da nastave tim putem, kroz sve gušću šikaru. Neka ih: Srbija je ipak dovoljno jasno poručila da ih neće pratiti na tom putu, čime oni prestaju da budu sveopšti problem.Ako ste radi da primite dozu optimizma, evo jedne. Koštunica je pao baš tamo gde se Milošević uzverao u zvezdane visine: na iracionalnom mahnitanju oko Kosova. Kako je, krajem osamdesetih, raslo agresivno ludilo Miloševića i okoline, tako im je rasla i podrška. Sa Koštunicom se desilo obrnuto: zimus i proletos, dobar je deo nacije u blagoj neverici posmatrao jedno do neke mere izrežirano flipnuće, ali ga ama baš ništa nije mamilo da se tome pridruži. Ona kristalna noć 21. februara bila je završni čin: suštinski, Koštunica je te noći pao sa vlasti, jer je nedvosmisleno pokazao da na vlasti postaje opasan za sebe i druge, da postaje gorući regionalni ekološko-bezbednosni problem. Gde je tu onaj obećani optimizam? Evo ga: to pokazuje da je današnja Srbija najverovatnije razvila ona neophodna samozaštitna antitela, ona kojih krajem osamdesetih i ranih devedesetih nije bilo ni za lek. A tajna svakog dobrog života je u imunitetu!Teofil Pančić+Predlog za prevođenje:Odvažnost protiv web gomileKinova kritika populističko-hiperegalističke i parazitske naravi "interaktivnog" interneta lucidan je prikaz jednog ozbiljnog kulturološkog problema: terora mediokriteta s "tehnološkim" pokrićempiše: Teofil Pančić- Dakle, umesto diktature eksperata imaćemo diktaturu idiota.- Ideal plemenitog amatera nije stvar za šalu. Verujem da on leži u srcu web 2.0 kulturne revolucije i preti da okrene naše intelektualne tradicije i institucije naopačke. U izvesnom smislu, to je digitalizovana verzija Rusoovog "dobrog divljaka", reprezentujući trijumf nevinosti nad iskustvom, romantizma nad zdravorazumskom mudrošću Prosvećenosti.- Interaktivni internet ne samo da dozvoljava nego ohrabruje izmišljanje lažnih identiteta.- Mnogi od nas imaju čvrsta uverenja, mada je ogromna većina nas temeljito neobaveštena.Bilo je nekih takvih vremena ? srećom, nisam im prisustvovao ? kada je bilo bukvalno opasno po život biti označen kao "neprijatelj progresa": u sve nam diraj, samo nam u Progres i u Svijetlu Budućnost ne diraj... Danas ovakvog nasilnog antropološkog optimizma više nema na (glavnoj?) sceni, ali to još ne znači da nema nečega barem srodnog; recimo perfidno-nasilnog tehnološkog optimizma... Dobro, možda vas neće niko baš skratiti za glavu, ali biste mogli da doživite sasvim solidnu društvenu smrt ukoliko biste se usudili da se nekako zamerite Božanstvu Interneta, to jest da pomislite da bi u samoj strukturi world wide weba, ili barem onog najsavremenijeg, žešće "interaktivnog", nazivanog i web2.0, moglo biti nečega fundamentalno pogrešnog, istinski štetnog i razornog za najbolje standarde onoga što volimo da nazivamo "našom kulturom", što u ovom kontekstu i nije drugo nego presek onog najboljeg što je čovek do sada stvorio.Endru Kin (Andrew Keen), pisac knjige Kult amatera: kako današnji internet ubija našu kulturu (Cult of the amateur: how today's Internet is killing our culture; Doubleday/Currency 2007) nije samo vrlo lucidan, nego bogme i vrlo odvažan čovek: sam se samcijat, i to pod rođenim imenom i prezimenom (jebote, tako staromodno!), uhvatio u koštac s jednom Hidrom sa bezbroj miliona glava... Dobro, reći ćete vi, svakakvog sveta ima, neki veruju da fotografisanje oduzima dušu, drugi ratuju protiv filma kao šejtanovog izuma, treći razbijaju tranzistore tražeći u njima male, raspevane ljude, četvrti drže da je poslednja stvar koja je čoveku uistinu potrebna izmišljena negde u ranom 18. veku... Sve je to u redu, ali štos je u tome da Kin uopšte nije od onih čudaka i smarača zaraslih u brade koji idu okolo u sandalama i propovedaju "povratak prirodi" i tome slično, teatralno optužujući homo sapiensa da je neoprostivo sagrešio još onomad kad je ispuzao iz pećine. Naprotiv, Kin je visoko tehnologizovano ljudsko biće, iskusni sajber-preduzetnik, prekaljeni "insajder" Silicijumske doline, čovek koji je znao sve o onim nulama i kečevima kompjuterskih jezika (kako ono beše: bejzik, paskal... učio sam o tome tamo negde 1980/81, i mislio sam da ili me neko opako zajebava ili su u pitanju šifre za opštenje s Marsovcima) još dok smo mi ostali bili ubeđeni da se radi o nekoj čudnoj kombinaciji za loto...IDEOLOGIJA INTERAKTIVNOSTI: Endru Kin, dakle, nije ni eko-sanjar, ni otkačeni tehnofob, ni banalni katastrofičar bilo "hrišćanske" ili pak "levičarske" provenijencije. On je samo oštroumni socijalno-kulturološki opservator, koji ne krije da je uplašen, zabrinut, poražen i zgrožen već postojećim i i dalje rastućim, a pogotovo onim mogućim i potencijalnim kobnim kulturološkim učincima jedne impresivno narastajuće, a već gotovo totalitarne ideologije interaktivnosti, najrasprostranjenije i najodomaćenije baš u virtuelnom prostoru weba. Dakle, u epicentru te opasnosti je kultura, a ne tehnologija: ona istovremeno hiperegalitaristička i egomanijakalno-narcistička kultura samousredsređenog Ja današnjice u svemu ostalome ponajčešće beznadežno rastresenog i površnog, koje ideju demokratije (svi su ljudi ravnopravni) olako brka sa apoteozom mediokritetstva (svi su ljudi jednako pametni i jednako znaju, svaka i svačija reč podjednako je dostojna javnog prostora jer izražava neki delić bezobalnog, vrednosno iznivelisanog "pluraliteta", svako-ima-pravo-na-svoje-bezvezno-mišljenje i ostalo parademokratsko tra-la-la). Tehnologija je tu, kao i uvek, samo vrednosno neutralno sredstvo.U čemu je, dakle, problem? šta je jednog web-entuzijastu gurnulo u mračne vode renegatstva, disidentstva, opiranja Progresu, bacanja klipova u točkove nezadržive mašine web 2.0 "kulturne revolucije"? Endru Kin je, reklo bi se, jedan čestiti zatočnik civilizacije Prosvećenosti, tog čeda zapadnog kulturnog kruga; to će reći da on duboko veruje u to da svi ljudi imaju ljudska prava (u španiji, evo, i majmuni), ali da u taj korpus ne spada i "pravo" šarlatana i mediokriteta da budu tretirani na isti način kao i oni koji, uglavnom, znaju šta govore! Kin drži, recimo, da je nezamisliva hiperinflacija blogova, foruma i sličnih brbljaonica za neograničeno iživljavanje narcističkih, egzibicionističkih, a neretko i agresivnih poriva anonimusa (ovde "anonimus" manje znači "neko ko nije šire poznata ličnost", nego pre svega: čovek koji sistematski krije svoj "pravi", "građanski" identitet iza nekog kretenskog nadimka/niknejma) dovodi do poraznih učinaka: u nepreglednoj šumetini krajnje nepouzdanih "informacija" posredovanih od onih koji ništa bitno ne znaju i totalno irelevantnih "mišljenja" proizvedenih od onih koji ništa vredno ne misle, profesionalno, ozbiljno i kvalitetno novinarstvo biva saterano u ćošak, gubi tiraže i prihode: verovanja i smatranja neodgovornih anonimusa, naime, imaju komparativne prednosti nedostižne ozbiljnim medijima: besplatna su, zavodljiva su za određenu vrstu konzumenata jer ne podležu apsolutno nikakvim standardima tačnosti, verodostojnosti, kvaliteta ili bilo čega drugog. Nadrndani amater koji mudruje za tastaturom sedeći u pidžami negde u Teksasu ima isto toliko toga da nam kaže, na primer, o Bliskom istoku, kao i Robert Fisk koji je tamo proveo decenije, napisao gomilu sjajnih reportaža i analiza, i pročitao valjda sve relevantno što je o tom delu sveta ikada napisano... Kin je, dakle, na beskrajno inteligentan način, uz niz ilustrativnih primera, čačnuo svetu mečku "građanskog žurnalizma", koji je zapravo tek (auto)romantizovano ime za poplavetinu nepodnošljivo beznačajnog (a samozaljubljenog onako kako to samo pretenciozne neznalice mogu da budu) brbljanja svih-o-svemu-uvek-i-svugde, a koje je danas, posle pornografije, postalo valjda glavni web-sadržaj. Opasan poduhvat, nema šta! Zameriti se Anonimnoj Web Gomili danas ume da bude opasnije, ili barem aprijatnije, od zezanja tajne policije i sličnih, već pomalo ocvalih institucija starih, analognih vremena! Naime, razume se da su ga armije pogođenih amatera rastrgle diljem weba, kofama svog bezveznjaštva genijalno potvrđujući sve njegove teze...PARAZITIZAM: Kinova kritika je, moglo bi se reći, i praktične i načelne naravi: s jedne strane, web 2.0 svojim sveprožimajućim parazitizmom (besplatan, uglavnom ilegalan download, besplatni medijski sadržaji etc.) polako ali sigurno krcka i uništava čitave grane moderne informativno-zabavne industrije (medije, naročito štampane; muzičku industriju; filmsku industriju etc.); ovo nije važno zbog toga što topi bogatstvo medijskih i ostalih mogula, nego zato što postepeno ostavlja bez posla armije kreativaca koji neće imati od čega živeti u svetu u kojem je sve što oni proizvode "besplatno", jer upravo rastu generacije web-parazita koje nikada nisu ni čule, a kamoli shvatile koncept intelektualnog vlasništva, dočim je sve što se ne može naprosto downloadovati ? na primer, hleb ili cipele! ? i dalje podložno starom, dobrom plaćanju. Na drugoj, načelnijoj strani, posledice su devastirajuće: umesto institucija ? nesavršenih, ali ipak ozbiljnih i načelno pouzdanih ? ozbiljnog, savesnog i kvalitetnog profesionalizma, javna scena se beskrajno fragmentizuje na neiscrpan i sasvim nepregledan niz minijaturnih niša u kojima stanuju Anonimni Narcisi koji mahom proizvode neupotrebljivo đubre, zahtevajući pri tome da ih se shvati ozbiljno. Izuzeci postoje, ali ko da ih nađe u tako nepreglednom okeanu smeća?! Ako jednom ostanemo bez "pravih" medija, izdavačkih kuća, bez profesionalno snimljene i izdavane muzike, filmova, radija, televizije... to će Ništavilo konačno trijumfovati. Samo što to, ni u najluđem ludilu, neće biti trijumf demokratije i permisivnosti, nego inkompetencije i mediokritetstva. Nema te civilizacije koja tu vrstu trijumfa može podneti na iole duži rok, i utoliko je Kinov gdegde pomalo "apokaliptički" ton sasvim razumljiv.Google (po Kinu, parazit koji ne proizvodi nikakav novi sadržaj ? samo distribuiše ono što je stvorio neko drugi), My Space ili You Tube (debela zavetrina za nepregledne globalne armije idiota koji tamo pohranjuju očajno lošu muziku koju niko ne bi trebao nikada da snimi ni da izda, moronski "kućni video", retardirane pošalice etc.) i sve druge Svete Krave weba 2.0 koje, uzgred, uništavaju postojeće poslove, a da ne stvaraju nove ? sve je to primereno obrađeno u Kultu amatera. Bilo bi sjajno da se neko udostoji da prevede ovu knjigu na srpski. Jer, Endru Kin, sudeći po ovoj srčanoj, a pametno vođenoj raspravi, spada u najplemenitiju autorsku sortu: onu koja za Istinom ide protiv Gomile, one koja je uvek rada da linčuje ili da zacipelari iz potaje. Na trgu ili na webu, njoj je zapravo svejedno.

[Kudravi Gaucos]

polako ali sigurno krcka i uništava čitave grane moderne informativno-zabavne industrije (medije, naročito štampane; muzičku industriju; filmsku industriju etc.); ovo nije važno zbog toga što topi bogatstvo medijskih i ostalih mogula, nego zato što postepeno ostavlja bez posla armije kreativaca koji neće imati od čega živeti u svetu u kojem je sve što oni proizvode "besplatno", jer upravo rastu generacije web-parazita koje nikada nisu ni čule, a kamoli shvatile koncept intelektualnog vlasništva, dočim je sve što se ne može naprosto downloadovati ? na primer, hleb ili cipele! ? i dalje podložno starom, dobrom plaćanju.

Kako se on u stvari plasi celog tog 21. veka. Panicni strah da njegovo misljenje nece moci da se unovci ga cini skoro simpaticnim.

[DarkAttraktor]

zaista,ovaj prezadnji, korporativno-apologetski pasus mi bas ne lici nekako na teofila kakvog znamo =a to je buntovnika sa ipak dozom blagonaklonosti prema anarhiji [u najslobodnijoj interpretaciji iste]. narocito posto je on umnogome prototip tih 'kenjatora iz nise' koje je sad uzeo na zub.ma koliko na prvu loptu izgledalo kao otkrivanje tople vode - niko vise ne moze da zamisli internet bez googlea,myspacea ili youtubea

[Lale Gator]

Kako se on u stvari plasi celog tog 21. veka. Panicni strah da njegovo misljenje nece moci da se unovci ga cini skoro simpaticnim.

Teofil Pančić, gubitnik tranzicije iz XX u XXI vek

[Zmitjkoe]

U pomenutom citatu Teofil uzima u zastitu kreative ljude, njihov rad i intelektualnu svojinu. Ili je i to mozda kaka? Kakav gubitnik, kakav buntovnik, kakvi bakraci?

[Kudravi Gaucos]

U pomenutom citatu Teofil uzima u zastitu kreative ljude, njihov rad i intelektualnu svojinu. Ili je i to mozda kaka? Kakav gubitnik, kakav buntovnik, kakvi bakraci?

Pa da, samo sto je njemu interesantan kreativan rad koji on radi. Nije mu prvi put da napada ideju "anonimnog pisanja svojih misli po internetu". Konstantno je u nekom strahu da ce njegovo radno mesto postati visak. Ne vidim ni jedan drugi razlog da svakih pola godine oplete po konceptu foruma, osim ako mu smeta njihovo postojanje, ovo sto prica o muzici je cisto uzgred.A, da, da ne zaboravim - svakako da su kreativni ljudi najcesce kaka. Posto se rec "kreativna" cesto koristi kao zamena za "nesposobna i nepotrebna osoba koja pravi budalu od sebe i smatra da neko treba da joj daje novac zbog toga". A Teofil nije uzeo u zastitu intelektualnu svojinu, nego ideju da je ta kreativnost moze biti unistena besplatnom konkurencijom. Itekako da moze. Itekako da treba.

[DarkAttraktor]

ne mora biti nuzno kaka, ali je u najmanju ruku diskutabilno koliko je to autenticna kreativnost [da se najblaze izrazim] sto navodno obitava u tim korporativnim krugovima, a koliko industrija ko i svaka druga. sve jeste decentralizovano, sve jeste downloadable, everybody is an expert i to je jednostavno realnost novog doba internet ere i malko mi je bilo cudno sto se Teofil [koga inace veoma postujem] stavlja na stranu izumirucih korporativnih dinosaurusa u njihovim ocajnickim vapajima pred nastupajuce Ledeno Doba. daj boze da se to desi [da ovi izumru i da se male, vredne zivotinjice popnu malo vise na 'lancu ishrane'], ali daleko od toga - oni samo kukaju jer jos uvek ne zele da se odreknu visoko privilegovanih pozicija i adaptiraju na postojecu situaciju.

[Kudravi Gaucos]

ne mora biti nuzno kaka, ali je u najmanju ruku diskutabilno koliko je to autenticna kreativnost [da se najblaze izrazim] sto navodno obitava u tim korporativnim krugovima, a koliko industrija ko i svaka druga. sve jeste decentralizovano, sve jeste downloadable, everybody is an expert i to je jednostavno realnost novog doba internet ere i malko mi je bilo cudno sto se Teofil [koga inace veoma postujem] stavlja na stranu izumirucih korporativnih dinosaurusa u njihovim ocajnickim vapajima pred nastupajuce Ledeno Doba. daj boze da se to desi [da ovi izumru i da se male, vredne zivotinjice popnu malo vise na 'lancu ishrane'], ali daleko od toga - oni samo kukaju jer jos uvek ne zele da se odreknu visoko privilegovanih pozicija i adaptiraju na postojecu situaciju.

Slazem se. Samo da razjasnim - nisam rekao "nuzno" nego "najcesce", a smatram da Teofil (koga i ja itekako postujem kao jednog od najnacitanijih ljudi koje sam ikada citao) ceo taj sistem koji se raspada ima potrebu da brani zato sto mu donosi `leba na sto. Mislim da se plasi da ce doci trenutak kad ce neko reci: "Hej, pa taj covek ne radi nista do kritikovanja, hajde da onda iskoristimo nekoga ko ce za dzabe da kritikuje". Naravno, taj strah je nerealan, a ako mogu dodati i tipican za tehnicki neobrazovane ljude danas. Samo se plase onoga sto ne razumeju.

[Hella]

Oстрашћени Панчић поново провоцира Антонића и даје му повода за још једну наплату хонорара:

Noć crkotineTeofil Pančić02.08.2008.One večeri kada je radikalsko-narodnjački bašibozuk odigrao svoj bedni desant na Beograd, prijatelj mi piše: ?ala bije Ivica, čuje se od Doma omladine sve do Voždovca?. Okej, Voždovac je podaleko, no ja sam još mašala dalje, kojih sedamstotinak kilometara, ali na drugu stranu, evo me gde zurim u pučinu severnog Jadrana, a sve ono što se ovih dana zbiva Tamo, u Beogradu ? kako zapravo lako čovekovo Ovde postane Tamo! ? izgleda mi kao neki loš, prežvakani, izanđali vic, produkt odrtavelog smisla za humor nekog daljeg rođaka koji grohoće od smeha na svaku banalnu psovku, a vi se crveneći uljudno smeškate, tobože učestvujete u kretenskoj pošalici. Hoću da kažem, Srbija je i dalje jedno užasno egzotično mesto u kosmosu, dovoljno je da se samo malo izmaknete pa da vam sve to izgleda nadrealno, a bogme i sasvim bolesno u toj svojoj zaumnosti. Ne zato što bi Srbija i Srbi po nekom nepostojećem defaultu bili ?gori od drugih?, nego zato što Srbija živi kao zatočena u vremenskoj kapsuli, zato što je ona nekako jedina ? uz nesrećnu, raščerečenu Bosnu, ali na drugi način ? ostala da se bakće sa stvarima o kojima se više ništa suvislo ne može ni reći, ni učiniti ? koje naprosto treba prepustiti prirodnom odumiranju. Jer, ako to odbijete da učinite, možete se i sami zaraziti smrću, što je ionako sudbina koja je Srbiji sasvim nedavno i bila namenjena, i koju bi joj svi oni nadžidžani krvavi pajaci sa bine na Trgu Republike ponovo namenili, samo da mogu.Kako god, povremeno ćeš ipak nevoljko skrenuti pogled sa mreškanja slane vode, recimo ka televizoru: eno Nikolić Tomislava kako nešto bogorada, sterilno i glupo, sve kao biva moljakanjem i ulizivanjem zadržavajući Stoku da ne pravi sranje, ali to je uzalud jer Stoka je tu zato da pravi sranje, to je smisao njenog dvonožnog stočnog vegetiranja na svetu; za to Nikolić Tomislav i slični valjda i nisu odgovorni, ali zato jesu za to što Stoka uvek najviše voli baš takve, što takve trajno podržava: ima To instinkt, zna ko i šta mu je prirodni saveznik; dobro, verujem onima koji kažu da radikalima & co. to divljanje politički uopšte nije išlo u račun jer je samo do kraja ogolelo i kompromitovalo jad i čemer njihovog nasilničkog gubitništva, ali šta im to vredi: ne možeš propovedati politiku zla i divljaštva, a da s tobom i uz tebe ne budu baš takvi, zli i divlji, ukoljice i maroderi, psihopate i razbojnici. Nisu ti oni ništa krivi: kriv si ti, jer godinama činiš sve da ti takvi priđu, a da te svako normalan i častan prezre. Pa onda čujem Malog Marodera, Svetlaninu staru mušteriju ? u glumatavoj ulozi filmski, hičkokovski savršenog sociopate groteskno ponosnog na svoju navodnu huligansku karijeru - kako dobacuje policajcima da su, vau, ?miševi?. Pa vidim kako se unezvereni Todorović i Vučić susreću na posve haotičnom Trgu, šire ruke, bauljaju. Zašto ih, kao organizatore uličnih nemira, te večeri nije naprosto potrpalo u maricu i odvelo tamo gde im je mesto još od 1990, to samo Bog i ?Ivica? znaju.To su moje slike Beograda, to je ono što mi se vraća u san ovih mirnih toplih večeri, na mestu tako blagosloveno dalekom od kakofonične Buke i Besa poslednjeg čina jedne loše shvaćene Istorije. Ili možda Razistorije, kako je to kadgod lepo nazvao jedan od onih koji su, priznali to ili ne, sukreatori ovog sunovrata. Ljudi koji razgaćeno i bezbrižno bazaju uskim uličicama ovog gradića provlačeći se između kamenih kuća, dok im se nad glavama suši razapeti veš domorodaca, za koji će se dan ili nedelju vratiti u svoje Velike Prljave Gradove tačno znajući šta ih onde čeka; jedino povratnik u Beograd, u Srbiju, u to nikada ne može biti sasvim siguran. Okej, sigurno preterujem: nema više uistinu one ranije dramatične neizvesnosti, jer sve ono tamo, ono barem što sam mogao videti i čuti odavde, ipak se doima kao otužni završni čin, nema dalje jer nema dublje, stvar se spektakularno samopatosirala. Ovo je zasluženo nečasno crkavanje jedne politike zločinjenja i smrtoljublja, i to je prelepa vest, mada je jasno da će ta crkotina zaudarati još dugo. Zaudaraće, da, ali neće valjda više moći nikoga da ritne, jer je beštija crkla, krepala, u sopstvenom smradu lipsala te beogradske noći kada je ?Ivica tukao? onako strasno kako možeš tući samo i jedino bivšega sebe, i nikoga drugog.Nisu ovde više važni ni krvavi Karadžić, ni izgubljeni Nikolić, ni bedni Koštunica, ni u-reči-neprevodivi Ilić, ni sva njihova živopisna paracirkuska menažerija (koja, međutim, hoće i da ujede), mada ćemo se ovako ili onako baktati sa njima i ubuduće, nego je važno samo to da je te poznojulske noći u Beogradu svečano i radno sahranjena jedna epoha, ona u kojoj se razumno, pošteno, blago i dobro uvek besprizivno povlačilo pred zlim, nasilnim, patološkim i kradljivim. I u kojem je vitlajuća Mržnja uvek imala ?masu?, pa je onom drugom preostalo da se teši kako ima ?kvalitet?. Te su loše energije kljoknule o tvrdi asfalt Beograda, mamuzajući njih više se ne može postići ništa osim da budete dežurno strašilo. Možda se prerano radujem, možda je sve ovo halucinogeni učinak mora, borovine i terana, ali tako mi to odavde izgleda: bednije od bednog, sramnije od sramnog, ali nakon svega mrtvo da mrtvije ne može biti.Peščani sprudPeščanik.net, 02.08.08.

П.С.Стоји Богољуб на аутобуској станици у Суботици, чекајући аутобус за Палић, ради аудиовизуелног ужитка на фестивалу филмова за паметне. Док ишчекује градски превоз, чита књигу. Долази аутобус за Палић, украшен, након проглашења тзв. независности чуке Србије, баш пригодним бојама и словима. Пригодна слова веле "И Европа зна - Koсово је Србија", а прикладне боје у позадини јесу заставе прекрасних држава које нису признале неовисност оне лажне државе. Панчић стрпа књигу у ранац, спрема се да униђе у прометало, спази, зачкиљи, затрепће, осмотри, разгледне и ипак одлучи да се врне на станицу, те сачека политички коректнији превоз, макар закаснио на пројекцију. Ин јо фејс, домаћини.

[Hella]

Jутрос одем до фрижидера да џукели насечем кереће саламе за фруштук, кад оно, налепница:којом ми Пророк наређује да обавезно поставим овај Књигофилов текст како не би било зачуђених погледа и цоктања ако, вољом Највећег, кисмет дугокосог ћафира буде скончавање у некој мистериозној саобраћајној незгоди. Опрост је, безбели, посве могућ ако се Друштву за заштиту Муслимана уплати сто евра и десетак пута очита ова илахија у првом јесењем "Пешчанику".

VREME 920 21. avgust 2008.Pravo na blasfemijuOvde se ne radi o sukobu većine i manjine, Srba i Bošnjaka, hrišćana i muslimana, nego o samoj prirodi našeg društva. A tu "kompromisa" ne može bitiDa sam se malo potrudio, verovatno bih u nekoj knjižari našao Dragulj Medine. Ili možda ne u knjižari, nego ispod ruke, znate, čovek s godinama stvori izvesne veze u branši, he-he... Međutim, čemu se uopšte akati? Osoba koja je u stanju ovako da nazove svoj roman prvenac ? hebote, kao naslov iz nekog turističkog vodiča! ? sigurno ne računa na nekoga kao što sam ja kao na svog čitaoca; uostalom, izdavač koji je u stanju da je bez blama obdari onakvim koricama, taj sigurno ne računa na new wave estetikom in(f)icirane sredovečne kolumniste skromnotiražnih liberalnih magazina kao na svoju klijentelu. Jer, te korice naprosto vrište: "Radoznali prolazniče, ovo što si upravo ugledao jeste nepodnošljiva limunjara, i njeno konzumiranje može izazvati trajna oštećenja tvog dobrog ukusa! No, ako ti dobra i intelektualno zahtevna književnost izaziva alergijske reakcije na koži, ovo je pravo štivo za tebe, jer je savršeno dermatološki bezbedno!" A možda sve to uopšte nije tako jer, na kraju krajeva, štono bi rekli za onih vunenih vremena, "drugovi, ja to nijesam čit?o". A upravo se radi na tome da ni ubuduće ne dođem u takvu (ne)priliku.Sve ovo oko knjige stanovite šeri Džons može, dakle, da izgleda kao šala & komika, dokona avgustovska zanimacija, uklještena negde u info-sendviču između Gruzije, Euleksa i Đilasa. Međutim, ništa ne može biti pogrešnije od takvog utiska. Pravo da vam kažem, u izvesnom je smislu ova fertutma najznačajniji događaj u Srbiji ovog leta, ako ne i cele godine, i njenih mogućih dalekosežnih posledica treba biti svestan na vreme ? upravo zato da one nikada ne nastupe. Hronologija je poznata: mali izdavač Beobuk objavio je pre koji dan narečenu knjigu, i to kao svetsku premijeru; oko knjige se, i pre izlaska, u belom svetu nadiglo nešto sumnjive "kontroverze"; u romanu se na navodno škakljiv način obrađuje odnos poslanika Muhameda sa Ajšom, njegovom sedmom i najdražom ženom. Sudeći po onome što se može saznati iz štampe, Džonsova je pisala o svojim junacima kao o bićima od krvi i mesa, sa svim što uz to ide: sa stanovišta bilo kojih i bilo čijih Pravovernika, teško da ima veće blasfemije. Zato je Mešihat Islamske zajednice u Srbiji, onaj kojem je na čelu muftija Muamer Zukorlić, promptno zahtevao od izdavača da se izvini (!), da povuče knjigu iz prodaje (!!) i da se pokaje (!!!). Nije ovo ništa, revija uskličnika tek sledi: izdavač se uistinu izvinio (!!!!), možda i pokajao (!!!!!?) i svakako povukao knjigu iz prodaje (!!!!!!), pokorno obećavši da neće više biti nestašan. Čiča-miča & gotova priča... Pojela maca jezik. Sad je vidiš, a sad je ne vidiš. Muftija Zukorlić je tako, valjda bez namere, preko noći postao Veliki Inkvizitor srpskog književnog tržišta. I sve se to dešava u jednoj evropskoj, demokratskoj, sekularnoj zemlji na početku famoznog trećeg milenijuma.Nadam se da se razumemo: nije nevolja u tome što je Veliki Inkvizitor baš muftija; ne bi bilo ama baš ništa bolje da je u pitanju neki vladika. Ali, s druge strane, ne treba ni činjenicu da se radi o muftiji ? dakle, velikodostojniku jedne u Srbiji manjinske verske zajednice ? koristiti za beslovesno vežbanje nakaradno shvaćene "političke korektnosti", koja od drveća ne razaznaje šumu. Nije muftija predstavnik neke "ugrožene manjine", nego je on taj koji svesno i agresivno ugrožava i krši prava drugih, tražeći za sebe i svoju pastvu posrednu nadležnost nad sveukupnim društvenim i kulturnim životom Srbije. A oni na to nemaju pravo ? ne zato što su muslimani nego zato što na to u sekularnom i demokratskom društvu nemaju pravo pripadnici bilo koje religijske, političke ili ne-znam-već-koje zajednice, pa taman i kad bi činili 99 odsto stanovništva.Probajmo da zamislimo da je neki Amfilohije, Atanasije ili Irinej učinio neku sličnu zukorlićevštinu: kao prvo, ne bi mu bilo udovoljeno, nego bi bio grohotom ismejan; kao drugo, na njega bi se digla i kuka i motika sa svih strana, od medija do političkih stranaka. I to sasvim opravdano, dabome. Ne postoji ama baš nijedan ozbiljan i principijelan razlog da sa Zukorlićem & co. bude drugačije. Jer ovde se NE RADI o sukobu versko-konfesionalne većine i manjine, Srba i Bošnjaka, hrišćana i muslimana i tome slično, nego o stvarima sasvim načelne naravi: radi se o samoj prirodi i suštini našeg društva. A tu "kompromisa" ne može biti. Srbija NIJE teokratija ? ni Isusova, ni Alahova, ni Budina etc. ? i u Srbiji se prava vernika moraju poštovati, ali u prava vernika ne spada to da vernici određuju "nevernicima" kako će živeti, šta će jesti, čitati, s kim će legati i ustajati... Evo vam lako razumljive analogije iz svakidašnjice: ti imaš pravo da ne jedeš svinjetinu iz verskih razloga; ja nemam pravo da te teram da jedeš svinjetinu; ali, ni ti nemaš pravo da meni zabranjuješ da jedem svinjetinu! Tvoji tabui nisu i moji tabui: ja možda imam neke druge tabue, ili se možda trudim da nemam nikakve tabue.Nema, dakle, u ovom žalosnom slučaju nikakvog čuda neviđenog, i ničega što se ne može principijelno rešiti. Naša se vajna "demokratska javnost", međutim, silno nešto uplašila, spetljala, zamuckuje i koluta očima u neprilici. Boji se a da ni ne zna tačno čega, snebiva se da oštro reaguje jer je većinom ubogo neuka i neupućena o čemu se u ovoj priči uopšte radi, jer je tužno provincijalna pa sve meri lokalnim merilima, Manjinama i Većinama, ovakvim i onakvim odnosima u Novom Pazaru, Sarajevu, Beogradu... Koješta: ovaj zukorlićizam daleki je odjek jedne uistinu globalne priče: setite se Satanskih stihova, setite se danskih karikatura... Sada smo i mi dobili nešto što ? strukturalno, ne i po dimenzijama ili, daleko bilo, sredstvima ? liči na to. Verovatno je otuda i reakcija tako smušena: nas tek čeka opraštanje s jednom neko vreme pomodnom vrstom "multikulturalizma" u ime čvrste (samo)odbrane tekovina Prosvećenosti, bez koje nema ni humanističke civilizacije kao takve. Poruka je, dakle, sasvim jasna: prste k sebi, komesare, generale, vladiko, biskupe, rabine, muftijo! A Dragulj Medine odma? na police! Evo, ako treba, obećavam da ću je prvi pročitati, uprkos koricama!

Пророк вам, у својој величини и милости, поклањa и пригодан звучни пејсаж који ваља укључити непосредно пре читања ове текстуалне гнусобе.