Vojna istorija (i teorija :isuse: )

[namenski]

 

Malo istorije, malo teorije, u svakom slucaju vredna knjiga, pisac covek koji interesantno i zabavno pise, obaska sto je - i pored hiperprodukcije poslednjih par decenija zivota - ostavio istoricarskog traga, modernizovao neke pristupe i nekim problemima pokusao da pridje sa druge strane.

 

The Face of Battle: A Study of Agincourt, Waterloo, and the Somme

 

Interesantan pokusaj da se problematici uzajamnog istrebljivanja ljudi pridje sa strane takozvanog obicnog ucesnika, da se stvari sagledaju iz perspektive individue, pojedinca i to sa point of maximum danger...

Uspeh te zamisli je, naravno, vise nego problematican, tema je vise predmet umetnosti nego istorije, vojne narocito, ali je knjiga u svakom slucaju vredna citanja.

Na stranu i to sto se lik dosetio da da uporedan graficki prikaz velicine mesta dogadjanja, takozvanih bojnih polja : od nesto jace od kilometra kod Agincourt-a, preko 10-ak kilometara kod Waterloo-a, do vec mamutskih prostranstava WW1, i na stranu neki vise nego problematicni zakljucci o sudbini same bitke u buducnosti, s obzirom da je knjiga prvi put objavljena 1976. godine.

 

Napomena: ne traziti je u Britanskoj citaonici, ako to jos postoji u Beogradu, moj primerak od davnina potice odatle .

[namenski]

 

Prevod 1 znacajne knjige iz vremena kada je Amerika porodila jos 1 vojnu  nauku: otkrila takozvanu logistiku i njen znacaj, i naravno, precenila ga bas onako po americki.

Knjiga zasnovana na taze iskustvima iz WW2, u ako na bas aktuelna^tm, ono svakako interesantna, obaska sto je dobro napisana i prepuna danas zaboravljenih, a bogami i namerno skrivanih podataka.

Kao, na primer, da je WW2 Amerika planirala da svog vojnika u taj rat, a preko mora, u Evropu, posalje natovarenog sa 32 kila opreme koja se smatrala neophodnom i to - bez puske.

Interesantnih poredjenja prednosti koje ima sovjetski pesadinac, sa malim rancem/vrecom na ledjima, korom hleba i konzervom, glavicom kupusa ili luka u njemu, prema na svaku udobnost i zgodu naucenom Amerikancu, na stranu znacaj obicne sekire i sposobnosti tenkovskih posada da na licu mesta, improvizovanjem od posecenih stabala, naprave dizalicu i zamene motor tenka za nekoliko puta krace vreme od svojih americkih ili nemackih konkurenata i to bez gomile skupocene opreme koja i nije bas uvek pri ruci.

Ali i podatak da je prosecni GI koji se iskrcao u prvom talasu na neko od od Japanaca jako branjenjih tihookeanskih ostrva, prvog, dakle najjaceg dana borbe, ispalio prosecno - 6 metaka.

 

Sve to na stranu, knjiga koja umnogome objasnjava nacin razmisljanja koji je diviziju organizaciono, a i na neke druge nacine, poistovetio sa industrijskim preduzecem i postigao uspeh, formiravsi milionsku i uspesnu vojsku i prevezao je preko mora da, u krajnjoj liniji - obavi neki posao^tm...

Ali i knjiga koja se jos inda zapitala da li ipak nesto nije u redu kada su 1 diviziji koja broji cirka 15,000 ljudi, samo njih 1,500 neposredni izvrsioci, dakle nose puske sa jedinim ciljem da pucaju u neprijatelja.

Ili - da ipak malo nismo - na ustrb udobnosti i podilazenja nasem nacinu zivota malo preterali  sa - logistikom.

[namenski]

 

Alfred Graf von Schlieffen

Kana

Danas mozda ne toliko interesantna knjiga, ali vredna citanja utoliko sto pokazuje kako sistemski antidogmatizam, nesto sto se stereotpino po pravilu ne vezuje za Nemce, pretvara u suvu dogmu.

 

Helmuth von Moltke der Ältere

Covek koji je govorio 7 jezika, naskitao se po svetu, ozbiljno bavio muzikom, poezijom, arheologijom, pobedio 1 Austriju pa Francusku, Danska se ne racuna, koji je stvorio modernu nemacku vojsku, pojam hladne efikasnosti, ali i covek koji je bezao od dogme glavom bez obzira, sazimajuci vestinu bijenja poznatu kao rat u prosto i jednostavno: nema plana koji ce da prezivi prvi ispaljeni metak...

Koji je ukinuo i do kraja insistirao na nacelu poznatom kao Auftragstaktik, pojmu kod nas prevodjenom kao direktivno komandovanje i po kome komandant daje, postavlja samo zadatak, a potcinjenima prepusta njegovo resavanje, ostvarenje.

Nacelo koje je podrazumevalo skolovane, u odlucivanju slobodne i samostalne potcinjene, Moltke matori je sazeo u njemu omiljenu izreku biti, a ne izgledati i postigao - a u tome se svi slazu - da nemacki oficir s kraja 19. veka bude intelektualno i po sirini interesovanja bude ravan najintelektualnijim duhovima svog doba.

 

I, samo par decenija kasnije, dogma, Kana, tlapnja o resavajucem unistenju protivnika udarom ili udarima po krilima protivnika, tacnije njihovim obilazenjem: izmisljotina koju je, davno, otkrio i vise nego uspesno primenio Hanibal odravsi nepobedive Rimljane k'o Musa jarca.

Izmisljotina koja je pretocena u plan, pravi ratni plan 1 ogromne drzave koja se za rat spremala itekako ozbiljno, na stranu sto je plan dobio ime po svom tvorcu tek posle rata.

Izgubljenog rata.

Plan koji za Nemacku znacio kamen oko vrata i vojno i politicki, ali koji je - planski - doveo u pitanje i takve medjunarodno pravne svetinje kakva je neutralnost, ovog puta belgijska.

Plan koji je i danas predmet kontroverzi, obaska naravno cinjenica da je stvaran i razradjivan od strane poprilicno kvalifikovanih ljudi, ali pod komandom Generalfeldmarschall, Chef des Generalstabes, Alfred Graf von Schlieffen...

Kontroverze, Slifenova bolest, razvodnjavanje, ali i pre svega neodlucnost i nedoslednost u sprovodjenju.

 

I to od strane nikog drugog nego necaka^tm velikog Moltkea: Helmuth Johannes Ludwig von Moltke, Moltke der Jüngere, Chef des Großen Generalstabes.

Koji je to bio do 14. septembra 1914.

Kada se vec dogodila Marna i kada je postalo jasno da od brzog obaranja Francuske nema nista.

 

Dogodio se, doduse, i Cer: tamo su dobro naucili i proucili i usvojili nacela Moltkea starijeg; doduse, imali su priliku da ih, pre Cera, vezbaju i uvezbavaju u praksi i to u dva rata, ukapiravsi i da je lako moguce da i sama negacija, izbegavanje dogme - postane dogma.

I da to nikako nije dobro.

Edited June 5, 2018 by namenski

[namenski]

Jedna takoreci obavezna lektira, ne samo lokalno istorijski, nego i sire:

 

 

Kako je KuK napad na Srbiju izgledao sa druge strane, ili kako je obican KuK soldat doziveo i preziveo Cer, Macvu, Kolubaru.

I to, sto bi se reklo, iz pera 1 nimalo svakodnevnog lika: ako ne najveci , ono sigurno jedan od najvecih novinski reportera 20. veka, Egon Erwin Kisch, poznat i kao covek koji je, izmedju toliko toga, otkrio i javnosti predstavio aferu Redl, na stranu titula besnog i na sve spremnog novinara.

Covek po kome - cak i u ova za klasicne reportaze zajebana vremena - nosi ime najveca nemacka nagrada za reportazu koja je prezivela do danas.

Tek, teme topika radi, izuzetno vredan, mozda jedinstven dokument, znalacki i bez lakiranja pisan.

Mada, prilikom citanja treba imati na umu da je pisao covek koji se - nalazio sa druge strane.

[namenski]

 

Grognard dans le froid...

 

Nicolas Toussaint Charlet (1792 – 1845)

 

 

[apostata]

On 15.7.2018. at 15:26, namenski said:

Nisam bas siguran: Владимир Кириакович Триандафиллов i jos nekoliko oficira sposobnih teoreticara zaceli su ono sto se kasnije porodilo kao Blitzkrieg, ali Tuhacevski je bio na polozaju da ideju i razradu finte poznate kao теория глубокой операции promovise i uvede u pravila, provezbavanje, itd, itd...

E a kada ti nisi siguran onda sam ja zabrinut .... no svejedno ja opet mislim da je Tuhačevski strahovito prenapuhan.

 

Eto ja stvarno ne mogu da skontam kako je on mogao razraditi teoriju dubokih operacija, kada za njegovo vrijeme nije urađeno ništa na stvaranju organizacione strukture koja taj prodor izvodi. Gdje su artiljerijski tegljači? Pa nije ih moglo biti kada je Tuhačevski na sve moguće načine kočio rad na razvoju artiljerije. On je raspustio npr. artiljerijski konstruktorski biro ГКБ-38. Grabin nikada ne bi napravio svoj top od 76 mm da se nije obratio direktno Vorošilovu I Staljinu..

Početak serijske proizvodnje prvog sovjetskog tegljača on je praktički opstruirao od '31. do '34. i do '37. proizvedeno je samo 1/4 od ukupnog broja proizvedenih komada do '40. (kada će proizvodnja biti prekinuta u korist moćnijeg novog modela).

 

Gdje su onda jurišni avioni i  pikirajući bombarderi? Nema ih u njegovo vrijeme. Pa gdje je zatim mehanizovana pješadija? Transportera nema uopšte i neće ih biti ni poslije njega. Oklopnih automobila u njegovom vaktu (odnosno od '28. do '38.) napravljeno je oko 1800 kom, dok je npr. od '38. do '40. napravljeno novih 4000 kom.

 

Pisao je on o svemu, ne kažem ja, no ono što prvenstveno karakteriše njegovo vrijeme je "štancanje" tenkovske "željezarije". Kada je Staljinu i ostalima predložio napraviti 100 hiljada tenkova i 40 hiljada aviona bio je glat odbijen, ne zbog zavjere "konjanika" nego zato što je to bilo jednostavno nemoguće. Pred njim su (za razliku od njega koji to uopšte i nikada nije uzimao u obzir) stajali ljudi koji su i te kako dobro znali i industrijske i ekonomske potencijale SSSR-a.

Quote

 

Ali da u pripada zasluga za to, kao i na primer probe napolju nezamislivih vazdusnih desanata - nije fer sporiti.

 

Jeste to je bilo vizionarski, ali šta da radimo sa drugim stvarima? Šta da radimo sa artiljerijom? Još je ona dobro prošla u odnosu na minobacače, čiji je razvoj pod njim praktički bio zabranjen. Šta je sa automatskim oružjem, koje je on nipodaštavao, kao i rakete?

 

Kako da ocjenimo suludo forsiranje univerzalnih topova i opsesivnu fiksaciju bestrzajnim topovima, na čiji razvoj su otišla ogromna sredstva? Zatim tu je i gomila SF ideja o oklopnm traktorima sa mitraljezima, željezničkim tenkovima, lovcima na krilima bombardera itd.

 

Takođe tenkovi - do '37. SSSR je proizveo nešto ispod 25 hiljada tenkova od čega je malo preko 2% bilo srednjih i teških (čak je i tanketa bilo više, negdje oko 12%), a i ti tenkovi počeli su  razrađivati se prije njegovog dolaska na mjesto načelnika odjela za naoružanje. Stvaranje tzv. teške oklopne zaštite 1936. (противоснарядная броня) počelo je uprkos, ne samo njemu, nego i narkomatu odbrane (znači i Vorošilovu). Da Ždanov nije poslao genijalca Zavjalova na neko savjetovanje u Moskvu, na kojem se sasvim slučajno pojavio Staljin, ko zna kada bi SSSR počeo da radi na tom problemu.

 

E sada gdje tu vizionar i gdje tu vizija? Hajde  narkomat - on se rukovodio ekonomskim razlozima, a Tuhačevski …  nema drugog objašnjenja osim svojom opsjednutošću lakim tenkovima - svako "podebljavanje" oklopa povečavalo je težinu tenka, zbog čega on više ne bi spadao u kategoriju lakih.

Tuhačevski je takođe bio protivnik partizanskog rata, rezervi, lažnih udara, pregrupisanja u napadu itd.  

Quote

Guderijan je taj koji je precenjen, mada mu se zasluge ne mogu poricati: popularisan je i precenjen ponajvise zbog posleratne dupeuvlakacke tvrdnje da se buducoj upotrebi tenkova ucio iz De Golove predratne knjizice*.

Razlika između Guderijana i njega ipak postoji - Guderijan je bio kreativni, a Tuhačevski bukvalno-vulgarni receptor. Veličina ovog švapskog kreativca je u tome što je on prvi od sviju skontao da prodori krupnih tenkovskih formacija u operativnu dubinu protivnika mogu biti efikasni samo u sadejstvu tenkova i to ne samo sa ostalim vidovima armije, nego i sa drugim njezinim rodovima. A da bi pješadija i artiljerija bile kooperativne sa tenkovima, oni moraju da se kreću brzinom tenka i upavo to je i imperativ i suština tenkovskog blickriga.

 

Guderijan kada je počeo nije imao ništa, on je u prvoj polovini 20-tih prve taktičke finte razrađivao sa kartonskim modelima koje su ispred sebe gurali vojnici, a Tuhačevski opet imao je na raspolaganju sve i ebga svejedno otišao u pogrešnom pravcu.

 

Dok Guderijan npr. (po mišljenju njegovog prvog nadređenog fon Nacmera) glumi budalu i maltretira vojnike, dok Trandafilov izdaje svoje glavno djelo Характер операций современных армий, Mihail Nikolajevič te iste godine objavljuje knjigu Скрипичные лаки ili ti na naški "Lakovi za violine".

 

Dvojica najvećih sovjetskih vojnih teoretičara u 30-tim - Svečin i Šapošnjikov, koji se inače ni u čemu nisu slagali, slagali su se jedino po pitanju Tuhačevskog. Tuhačevski je to znao i zato je Svečina šikanirao gdje god je stigao. Mrzio je on njega ne zbog toga što je znao njegovo mišljenje o sebi kao teoretičaru i inovatoru, nego i zbog toga što je ovaj dokazao da je Poljska kampanja Tuhačevskog bila suluda avantura i da 1. Konjička armija ne da ništa ne bi uradila i da je došla u pomoć, nego bi još i sama pala u okruženje.

Pokušao je Tuhačevski udariti i na Šapošnjikova, ali ovaj ga je  brzo spustio na zemlju, te je najmlađi crveni maršal procjenio da ipak nije pametno kačiti se sa čovjekom kojeg Staljin zove po imenu i očestvu.  

Quote

Jeste Tuhacevski povukao svoju dozu hruscovscine, ali mu se moraju priznati osobine sposobnog oficira, jednog sa velike liste onih koje je Revolucija izbacila na povrsinu i koji su - kao u svakoj Revoluciji vrednoj tog imena - revolucionisali delatnost kojom su se bavili.

Gledaj namenski ja njega i njegove operacije stvarno nisam proučavao. Ono šta o tome znam je u stvari dio onoga što znam o građanskom ratu i ja tu sposobnost u svemu tome teško nalazim. Simbirsk uzima iz drugog puta, kada tamo nema Kapelja. Čim se Kapelj vratio sa svojima iz Kazanja Tuhačevski napušta Simbirsk. Definitivno će Simbirsk postati crven tek iz trećeg puta, kada je komandovanje frontom praktički udvostručilo armiju Tuhačevskog i kada su se bijeli jednostavno povukli.

 

Na Južnom frontu neprimjetljiv. Tamo je i bez njega sve išlo kao po loju već duže vrijeme.

Na Istočnom frontu pod komandovanjem Frunzea njegova 5. armija uzima masu mjesta (ali dobar dio od njih je bio i napušten, a ono što je borbom uzeto, uzeto je, kako sam Frunze konstatuje uz ogromne gubitke). Kod Čeljabinska opet upada u zasjedu Kolčakovih generala i jedva će se izvući i to uz obilnu pomoć drugih armija fronta. Kod Tobola opet poraz i to težak (istina tada nije samo on naebo, nego i drugi djelovi Fronta).

 

Onda dobija komandu Kavkaskim frontom i zadatak uništenje Denikina. Sam Denikin u to vrijeme piše kako njegova vojska nije sposobna voditi nikakve operacije. No to izgleda nije važilo kada je riječ o Tuhačevskom. Tuhačevski je riješio uzeti sve lovorike i kreće u napad ne sačekavši 1. Konjičku armiju - rezultat teški poraz. Stvar će opet spasiti pomoć sa strane - ovaj put Budjoni.

 

I onda ide Poljska. Odmah u početku poraz, a nakon toga još i katastrofa. I dobro što je on optužio rukovodstvo Jugo-zapadnog fronta, no on se čak usudio da optuži Poljake, koji nisu bili tamo gdje je on mislio da jesu i gdje on odlučio da nanese glavni udar.

 

O Kronštatu i Tambovu bez veze je pričati, ali interesantno je da je on čak i za gušenje seljačkog ustanka tražio oklopne automobile, tenkove, avijaciju, oklopne vozove i artiljeriju. I na kraju je još i lagao Lenjinu da je ustanak ugušio, a nije.

 

Sve u u svemu, nekako mi je toga premalo za nekakvog genija.

p.s. I nisam mogao ranije stvarno - izvini.

Edited July 18, 2018 by apostata

[namenski]

 

Ajde prvo da zamolimo moderaciju da tvoj post premesti ovde, mislim da se nekako bolje uklapa.

Pa cemo se ћерати   

[namenski]

On 18.7.2018. at 23:13, apostata said:

E a kada ti nisi siguran onda sam ja zabrinut .... no svejedno ja opet mislim da je Tuhačevski strahovito prenapuhan.

 

Eto ja stvarno ne mogu da skontam kako je on mogao razraditi teoriju dubokih operacija, kada za njegovo vrijeme nije urađeno ništa na stvaranju organizacione strukture koja taj prodor izvodi. Gdje su artiljerijski tegljači? Pa nije ih moglo biti kada je Tuhačevski na sve moguće načine kočio rad na razvoju artiljerije. On je raspustio npr. artiljerijski konstruktorski biro ГКБ-38. Grabin nikada ne bi napravio svoj top od 76 mm da se nije obratio direktno Vorošilovu I Staljinu..

Početak serijske proizvodnje prvog sovjetskog tegljača on je praktički opstruirao od '31. do '34. i do '37. proizvedeno je samo 1/4 od ukupnog broja proizvedenih komada do '40. (kada će proizvodnja biti prekinuta u korist moćnijeg novog modela).

 

Gdje su onda jurišni avioni i  pikirajući bombarderi? Nema ih u njegovo vrijeme. Pa gdje je zatim mehanizovana pješadija? Transportera nema uopšte i neće ih biti ni poslije njega. Oklopnih automobila u njegovom vaktu (odnosno od '28. do '38.) napravljeno je oko 1800 kom, dok je npr. od '38. do '40. napravljeno novih 4000 kom.

 

Pisao je on o svemu, ne kažem ja, no ono što prvenstveno karakteriše njegovo vrijeme je "štancanje" tenkovske "željezarije". Kada je Staljinu i ostalima predložio napraviti 100 hiljada tenkova i 40 hiljada aviona bio je glat odbijen, ne zbog zavjere "konjanika" nego zato što je to bilo jednostavno nemoguće. Pred njim su (za razliku od njega koji to uopšte i nikada nije uzimao u obzir) stajali ljudi koji su i te kako dobro znali i industrijske i ekonomske potencijale SSSR-a.

Jeste to je bilo vizionarski, ali šta da radimo sa drugim stvarima? Šta da radimo sa artiljerijom? Još je ona dobro prošla u odnosu na minobacače, čiji je razvoj pod njim praktički bio zabranjen. Šta je sa automatskim oružjem, koje je on nipodaštavao, kao i rakete?

 

Kako da ocjenimo suludo forsiranje univerzalnih topova i opsesivnu fiksaciju bestrzajnim topovima, na čiji razvoj su otišla ogromna sredstva? Zatim tu je i gomila SF ideja o oklopnm traktorima sa mitraljezima, željezničkim tenkovima, lovcima na krilima bombardera itd.

 

Takođe tenkovi - do '37. SSSR je proizveo nešto ispod 25 hiljada tenkova od čega je malo preko 2% bilo srednjih i teških (čak je i tanketa bilo više, negdje oko 12%), a i ti tenkovi počeli su  razrađivati se prije njegovog dolaska na mjesto načelnika odjela za naoružanje. Stvaranje tzv. teške oklopne zaštite 1936. (противоснарядная броня) počelo je uprkos, ne samo njemu, nego i narkomatu odbrane (znači i Vorošilovu). Da Ždanov nije poslao genijalca Zavjalova na neko savjetovanje u Moskvu, na kojem se sasvim slučajno pojavio Staljin, ko zna kada bi SSSR počeo da radi na tom problemu.

 

E sada gdje tu vizionar i gdje tu vizija? Hajde  narkomat - on se rukovodio ekonomskim razlozima, a Tuhačevski …  nema drugog objašnjenja osim svojom opsjednutošću lakim tenkovima - svako "podebljavanje" oklopa povečavalo je težinu tenka, zbog čega on više ne bi spadao u kategoriju lakih.

Tuhačevski je takođe bio protivnik partizanskog rata, rezervi, lažnih udara, pregrupisanja u napadu itd.  

Razlika između Guderijana i njega ipak postoji - Guderijan je bio kreativni, a Tuhačevski bukvalno-vulgarni receptor. Veličina ovog švapskog kreativca je u tome što je on prvi od sviju skontao da prodori krupnih tenkovskih formacija u operativnu dubinu protivnika mogu biti efikasni samo u sadejstvu tenkova i to ne samo sa ostalim vidovima armije, nego i sa drugim njezinim rodovima. A da bi pješadija i artiljerija bile kooperativne sa tenkovima, oni moraju da se kreću brzinom tenka i upavo to je i imperativ i suština tenkovskog blickriga.

 

Guderijan kada je počeo nije imao ništa, on je u prvoj polovini 20-tih prve taktičke finte razrađivao sa kartonskim modelima koje su ispred sebe gurali vojnici, a Tuhačevski opet imao je na raspolaganju sve i ebga svejedno otišao u pogrešnom pravcu.

 

Dok Guderijan npr. (po mišljenju njegovog prvog nadređenog fon Nacmera) glumi budalu i maltretira vojnike, dok Trandafilov izdaje svoje glavno djelo Характер операций современных армий, Mihail Nikolajevič te iste godine objavljuje knjigu Скрипичные лаки ili ti na naški "Lakovi za violine".

 

Dvojica najvećih sovjetskih vojnih teoretičara u 30-tim - Svečin i Šapošnjikov, koji se inače ni u čemu nisu slagali, slagali su se jedino po pitanju Tuhačevskog. Tuhačevski je to znao i zato je Svečina šikanirao gdje god je stigao. Mrzio je on njega ne zbog toga što je znao njegovo mišljenje o sebi kao teoretičaru i inovatoru, nego i zbog toga što je ovaj dokazao da je Poljska kampanja Tuhačevskog bila suluda avantura i da 1. Konjička armija ne da ništa ne bi uradila i da je došla u pomoć, nego bi još i sama pala u okruženje.

Pokušao je Tuhačevski udariti i na Šapošnjikova, ali ovaj ga je  brzo spustio na zemlju, te je najmlađi crveni maršal procjenio da ipak nije pametno kačiti se sa čovjekom kojeg Staljin zove po imenu i očestvu.  

Gledaj namenski ja njega i njegove operacije stvarno nisam proučavao. Ono šta o tome znam je u stvari dio onoga što znam o građanskom ratu i ja tu sposobnost u svemu tome teško nalazim. Simbirsk uzima iz drugog puta, kada tamo nema Kapelja. Čim se Kapelj vratio sa svojima iz Kazanja Tuhačevski napušta Simbirsk. Definitivno će Simbirsk postati crven tek iz trećeg puta, kada je komandovanje frontom praktički udvostručilo armiju Tuhačevskog i kada su se bijeli jednostavno povukli.

 

Na Južnom frontu neprimjetljiv. Tamo je i bez njega sve išlo kao po loju već duže vrijeme.

Na Istočnom frontu pod komandovanjem Frunzea njegova 5. armija uzima masu mjesta (ali dobar dio od njih je bio i napušten, a ono što je borbom uzeto, uzeto je, kako sam Frunze konstatuje uz ogromne gubitke). Kod Čeljabinska opet upada u zasjedu Kolčakovih generala i jedva će se izvući i to uz obilnu pomoć drugih armija fronta. Kod Tobola opet poraz i to težak (istina tada nije samo on naebo, nego i drugi djelovi Fronta).

 

Onda dobija komandu Kavkaskim frontom i zadatak uništenje Denikina. Sam Denikin u to vrijeme piše kako njegova vojska nije sposobna voditi nikakve operacije. No to izgleda nije važilo kada je riječ o Tuhačevskom. Tuhačevski je riješio uzeti sve lovorike i kreće u napad ne sačekavši 1. Konjičku armiju - rezultat teški poraz. Stvar će opet spasiti pomoć sa strane - ovaj put Budjoni.

 

I onda ide Poljska. Odmah u početku poraz, a nakon toga još i katastrofa. I dobro što je on optužio rukovodstvo Jugo-zapadnog fronta, no on se čak usudio da optuži Poljake, koji nisu bili tamo gdje je on mislio da jesu i gdje on odlučio da nanese glavni udar.

 

O Kronštatu i Tambovu bez veze je pričati, ali interesantno je da je on čak i za gušenje seljačkog ustanka tražio oklopne automobile, tenkove, avijaciju, oklopne vozove i artiljeriju. I na kraju je još i lagao Lenjinu da je ustanak ugušio, a nije.

Zajebano, a i odlagao sam koliko se moglo  

Sve u svemu, mislim da si ga preostro cenio i ocenio: ono nesto teorijskih radova su premalo, Velikog rata se dohvatio nije, svi moji argumenti za coveka bili bi posredni: Frunze ga je cenio, bio mu je jedan od prvih zamenika, bas kao i pijani Zukov, ono nekoliko pravila sluzbe nastalih do pocetka 30-ih su njegov rad u najvecem delu i, kakva su da su, ta pravila sluzbe oznacavaju pocetak modernizacije PKKA na sasvim novim, u nekim stvarima nevidjenim detaljima, na stranu nezamislive teskoce sa kojima je trebalo racunati.

Preterivanja mu ne zameram, ali - a tu tesko da ima mesta primedbama - jedno stoji: skontavanje i to pre mnogih drugih da se nesto iz osnova promenilo i da naredni rat nece biti ni nalik prethodnom.

Kako bilo da bilo, greota ce biti zaboraviti ga u sazvezdju vojnih teoreticara koji su napipali, bili na tragu promenama koje dolaze i bili sposobni i spremni da ih primene.

Ostalo je politika.

Ali, ima nesto drugo, mozda najvaznije: mlade armije, revolucionarne, a sam izraz Revolucija je, kao i toliko drugih devalviran poslednjih decenija, radjaju nesto s cim ne moze da se meri ni jedna institucija niti u njima odgajani kadrovi^tm, dakle obrati paznju :

Lannes 31
Soult 31
Murat 33
Davout 30
Ney 31
Jourdan 28

Hoche 30

Rokosovski 45
Tuhacevski 43
Cernjahovski 36

Petar Drapsin 31
Koca Popovic 32

Giap 41

 

Za Francuze sam kao referentnu uzeo 1800. godinu, za Sovjete i Jugoslovene otprilike polovinu WW2, Vijetnamca u Dijen Bijen Fu, ali je bitna odrednica mladost i sposobnosti koje na povrsinu mogu da izbace samo drustvene kataklizme poput revolucija i koje bez greske dovode do pojave, tacnije pravila da priuceni vojnici, bivsi kamenoresci, krznarski kalfe, ucitelji, nesvrseni studenti, seljaci, tuku skolovane oficire i to samo tako.

Tuhacevski nije, i pored toga sto je skolovani oficir, nikakav izuzetak: mladost i nekonformizam su mu zajednicki sa nabrojanima i ne samo njima, ima ih onoliko.

 

[namenski]

15. novembar, dakle danasnji dan, ali 1314. godine, Morgarten, dakle 1 vukojebina u Svajcarskoj i 1 revolucija: Pešadija, Пешадија, Infantry, Пехота, Infanterie,... se na velika vrata vratila u ljudsku vestinu uzajamnog istrebljivanja poznatu kao rat.

Vratila se i ustolicila i to tako da je na vlasti ostala do danas, osim ako...

Posle Antike, zlatnog doba pesadije u vremena rimskih legija, svajcarski planinci su se dosetili nacinu da doakaju sminkerskim i za ozbiljne poslove malo upotrebljivim oklopnim vitezovima sa sve njihovim negovanjem kao bajagi kodeksa casti, romantike i ostalih тандараброћ gluposti; povremene i veoma upecatljive upade nomadskih vojski sa Istoka u ta vremena se ne racunaju - ti ljudi su imali neka druga posla i vodili neke drugacije ratove.

Dakle, Morgarten: udruzene zajedednice slobodnih domorodaca - tesko da je u tadasnjoj Evropi bilo divljijih i siromasnijih krajeva - postaju svesne da nema druge nego se silom braniti i odbraniti od pritiska feudalnog okruzenja koje bi da zagradi jos malo.

I ako seljaci, i ako planinci vicni fizickim naporima, kada su Svajcarci tog doba u pitanju ne radi se o miroljubivim pastirima i pastiricama: jos poodavno se odavde ide u pecalbu i to vojnu, a Svajcarci ce se upisati kao najbolji i najokrutniji najamnici koje je Evropa ikad videla, sve dok ih ne nadmase neke druge pesadije, jos uvek najamnicke, Spanci, Nemci i ostala evropska tevabija.

Dakle, Morgarten: habzburski vitezovi protiv mase seljaka koji poseduju 1 kvalitet, bitan, najbitniji: i uz drustvenu raslojenost, svi su svesni da se sloboda ne moze sacuvati nikako drugacije nego zajednickim svesnim naporom.

Iako u sustini prepad iz zasede, sacekivanje u tesnacu, sa sve stenjem koje se oburvava na samouverene i bahate sjajne oklopnike, ponovo se radja falanga kao osnovni oblik postrojavanja pesadije: svajcarska falanga koju neki izvori opisuju kao kvadrat sa 100 ljudi po sirini i 100 ljudi po dubini, dakle cirka 10,000 ljudi sto je svakako preterano, ali jeste sustina - nema te konjice koja se moze oduprti naletu te i tolike mase ljudi ili prodrti u nju, razbiti je, narocito ako oni tacno znaju sta hoce, ako im nije do sale, pogotovo ako znaju sta ih ceka ako popuste.

A sa srednjovekovnim vitezovima, cvetom feudalne aristokratije, sale nema: oni svoje protivnike, osim ako se ne radi o njima ravnima, nego o prostim seljacima i gradjanskom neplavokrvnom fukarom sastavljenom od zanatlija i trgovaca, prosto-naprosto - pokolju.

Oruzje, tehnologija je koplje i helebarda, jeftina i efikasna naprava kojom se moze i da udara kao sekirom ali i da bode.

Oko falange trckaraju carkasi, Verlorene Knechte, izgubljeni momci, koji ce da zametnu tucu i - ako uspeju - da se brze-bolje utope, utrce u falangu pre nego sto pocne prava tuca.

Dakle, Morgarten: Leopold I, habzburski vojvoda i Werner Stauffacher, gradjanin koji predvodi snage Konfederacije.

U ovom gradjanin lezi i socijalno objasnjenje za povratak pesadije: grad, ono malo svajcarskih gradova, u svest i organizaciju seljaka, brdjana i individualaca, unose element sistematizacije i organizacije, neophodan da se stvori organizovana i uspesna vojska.

I - rezultat je tu: Leopoldovih 2, mozda i 3,000 ljudi koji su posli da fukaru nauce pameti su do nogu potuceni, razbijeni i gonjeni.

Ostalo ih je izginulih, tu se svi izvori manje-vise slazu oko 1,500 dok su ostali uspeli da neslavno uteknu.

Izvori se slazu i da su se Svajcarci, njih ne vise od 4,000 sakupljenih iz 3 kantona, sa svima redom, pa i onima koji su casno i posteno bezali,  obracunali krajnje okrutno i nemilosrdno, vodjeni zdravom mrznjom prema feudalnim gospodarima ili onima koji bi to da postanu...

 

Naravno da nema veze ni sa izgledom, ni sa nastupom, ali - vekovna reputacija nije mala stvar:

 

Edited November 15, 2018 by namenski

[namenski]

Jes' doduse da je autor danas izasao iz mode, iako verovatno ogromna vecina nije ni pod moranje na raznim marksizmima^tm procitala ni par redova njega mu i kolege po ubedjenjima, ovo je knjiga vredna svake paznje sto se tice teme topika, naravno:

 

 

Rasni novinar i analiticar, kao izvestac za uglavnom ugledne americke i britaanske novine tog doba, poput International Tribune ili NYT, covek izvestava i analizira evropska vojna desavanja sredine 19. veka, pocev od neke 1848. pa zakljucno sa Francusko - pruskim ratom, Austro - pruski, Danski i ostale da ne pominjemo.

Bas kao i burna ulicna desavanja tog doba.

Buduci izvestac za novine, analiticar, uspeva da zadrzi objektivnost i analiticnost, bez obzira na nesto sto bi se danas zvalo ideolosko predubedjenje: clanci su prepuni detalja vidjenih okom savremenika i sigurno interesantnih i za danasnje citanje, a bojim se i nezaobilazni za razumevanje vojnih pitanja, pocev od taktike, preko tehnike pa sve do politickih i strateskih analiza, obaska sto bi i danasnji analiticari mogli puno toga da nauce u pogledu pristupa i tretiranja vojne problematike.

Deo knjige sadrzi i prepisku na vojne teme, uglavnom sa kolegom Karlom, ali i jos po nekim znacajnim imenima tog doba: tu je vec, donekle, druga prica, ali u svakom slucaju vredna procitavanja.

 

[namenski]

Nije sto je se na danasnji dan, 30. novembra 1942. godine, dogodila bitka kod rta Tassafaronga, tamo negde na boguizaledja Gvadalkanalu, nego sto je taj dogadjaj jedan od najjacih primera retko postizano, a toliko trazenog jedinstva doktrine/akcije, sna svake vojne sile, najcesce vlaznog. 

Postignuca koje se nikako ne sastoji od drila, mustranja, nego od nacina razmisljanja i delovanja u kome svi deluju - uprosceno - kao jedan.

Sam dogadjaj je pao u po Japan vec izgubljenoj kampanji na Gvadalkanalu - jednom od tri, pored Staljingrada i El Alamejna - preloma u Drugo svetskom ratu i to kao posledica ocajnickog japanskog napora da pokusa da bilo kako snabde svoje preostale jedinice na samom Gvadalkanalu.

Izabran je najnepovoljniji, ali i jedino moguc nacin: materijal je tovaren na otvorene palube razaraca, brodova izrazito nepodesnih za svaku vrstu transporta, pakovan u nepropusne posude koje bi na pogodnom mestu bile bacane u more u nadi da ce ih ono izbaciti na obalu i da ce ih se docepati oni kojima su namenjene.

O dogadjanjima oko Gvadalkanala je pisano i pisano: tek, te noci se niz takozvani Tesnac gvozdenog dna, sunjalo nekih 8 japanskih razaraca, natovarenih i pretovarenih, paluba zatrpanih provijantom,

Nije presudno bilo ni to sto su, kako su se pojavili u oblasti bijenja, bili komtono praceni radarima od strane nemerljivo snaznijeg americkog sastava od nekih 5 krstarica i pripadajucih razaraca.

Nije presudno ni to sto japanski brodovi nisu imali radare i sto je bio mrkli mrak.

Nije presudno ni sto su Amerikanci prvi zapucali.

Iz mraka, sa daljine od nekih 7 kilometara daljine, po savrseno, sto bi se reklo k'o ogledalo mirnom moru, i to posto su ih prethodno osvetlili.

 

Presudno je - za ovu pricu - to sto su japanski brodovi, svi kao jedan, jos dok je glavni izdavao komandu za napad, okrenuli ka neprijatelju i lansirali svoja torpeda.

Sa neverovatnom preciznoscu:

1 krstarica je potopljena, 3 tesko ostecene.

 

 

 

Mereno mirnodopskim merilima, svaka pojedinacno otprilike 4 puta teza od pojedinog japanskog razaraca i najmanje toliko puta jaca, sposobna da ga, po manevarskim merilima, ocas posla oduva.

 

Japanci imaju olaksavajuce okolnosti: sastav koji se te noci sunjao oko Gvadalkanala dugo je plovio zajedno i ucestvovao u poprilicno zajednickih poduhvata, bio uigran sto bi se reklo...

Imali su i jednog izuzetno sposobnog i upornog komandanta:

Raizo Tanaka, admiral.

 

Imali su i alat, bez alata nema zanata:

Naganami, jedan od pomenute ekipe, mozda najbolja japanska konstrukcija te vrste, sa sve torpedom kome se i danas dive i dugo ga se secaju,

 

Amerikanci su takodje imali jednu olaksavajucu okolnost: jos uvek nisu imali barut koji ne svetli kada se zapuca, tako da su, pripucavsi, bili uoceni dovoljno dugo da japanski nisandzije - nanisane.

 

Ali, sve tehnikalije na stranu, te noci se pokazalo koliko vredi i sta znaci misliti i reagovati isto, brzo i energicno, bez da ti neko izdaje ovakva ili onakva naredjenja ma koliko ona bila u skladu sa pravilima, takozvanim zdravim razumom, onim sto se ucilo u skoli...

 

 

 

[namenski]

A sad malo o pucanju, raboti bez koje vojske ne mogu nekoliko vekova u nazad pa sve do danas...

U neka davna vremena pokusavalo se da se utvrdi kako zaista stvari stoje sa pesadijskom vatrom.
Izreka koja se provlacila i postala klasika tokom cele druge polovine 18. veka i dobrano u 19. vek, dakle tokom perioda kada se itekako ratovalo, kaze da na daljini od 200 i vise metara niko od puske poginuo nije.
Hanoverske probe – danas bi se reklo testovi – iz 1790. godine, protiv cilja koji bi po dimenzijama odgovarao borbenoj liniji pesadije u jacini jedne cete, dakle nekih 45 x 1.8 metara pokazale su da na daljini od 100 koraka moze da bude i citavih 75% pogodaka. Na daljini od 200 koraka taj procenat je padao na 37, da bi se na 300 koraka kretao negde oko 33%.
U gadjanju na cilj dimenzija konjickog diviziona, sirine isto oko 45 metara, ali visine 2.60 metara, procenat pogodaka je bio 83, 50 i 37% na daljinama 100, 200 i 300 koraka.
Pruski testovi iz istog perioda davali su slicne rezultate: cilj sirine 30 metara i visine 1.80 metara pogadjalo je 60% zrna sa daljine od 70 metara, 40% sa daljine od 140 metara i 25% sa daljine od 200 metara.
U oba slucaja gadjala je jedinica koja je brojala jednu tadasnju pesadijsku cetu, dakle oko 100 za ono doba dobro obucenih vojnika.
Neki Müller, autor knjige naslovljene Elements of the Science of War, objavljene 1811. u Londonu, dakle kada je na raspolaganju bilo gotovo celokupno iskustvo Francuskih revolucionarnih i Napoleonovih ratova, pravi razliku izmedju dobro obucenih (well trained) i obicnih (ordinary) vojnika: na cilj koji predstavlja liniju konjice udaljen 100 jardi, tvrdi on, obuceni ce da smeste 53%, a obicni 40% ispaljenih zrna. Na 200 jardi, trenirani 30%, obicni 18%, a na 300 jardi 23 odnosno 15%....
Francuzi su testove izvodili sa ucvrscenom musketom gadjajuci cilj dimenzija 3 x 1.75 metara: na daljini od 75 metara bilo je 60% pogodaka, na 150 metara 40%, da bi na daljini od 225 metara bilo 25%.
Na 300 metara bilo je 20% pogodaka.
Pouzdani ili ne, ovi podaci se mogu dopuniti iz jednog izistinski autoritativnog izvora: pruski general i reformator, Gerhard von Scharnhorst objavio je uporedne podatke, i to imajuci u vidu nacionalne osobenosti, kako takticko-tehnicke, tako i neke druge sakupljane u praksi sirom Evrope Napoleonovog doba.

Scharnhorst svoju komparativnu analizu zasniva na rezultatima gadjanja po cilju dimenzija 90 x 1.80 metara, dakle onoj liniji pesadije: gadja, po njemu, 10 vojnika i to ne zureci, dakle ne uzimajuci u obzir takozvane borbene uslove.
U tabeli su dati procenti od broja ukupno ispaljenih zrna.
Neke druge, na iskustvima zasnovane trupne maksime tog doba bile su mnogo pesimistickije: tako jedan pruski savremeni komentator prosto konstatuje da je za ubiti neprijateljskog vojnika potrebno na njega ispaliti njegovu sopstvenu tezinu u olovu – imajuci u vidu streljacku vatru, ali i njegovu desetostruku tezinu u gvozdju ako se to pokusava artiljerijom.
Kao sredina izmedju dva gore pomenuta ekstrema ostao je zapis izvesnog britanskog oficira prezimenom Hanegan, inace glavnog britanskog komordzije u bici kod mesta zvanog Vittoria tokom fransusko – britanskog ratovanja po Iberijskom poluostrvu.
Pomenuti komordzija je izracunao da su britanska i saveznicka pesadija tokom bitke ispalile 3,675,000 zrna.
Rezultat je bio oko 8,000 zrtava, dakle ubijenih i ranjenih, dakle pogodaka, sto daje rezultat od jednog pogotka na svakih 459 ispaljenih zrna.
Mana Heneganovog izvestaja je sto ne uzima u obzir efekte 6,800 artiljerijskih projektila ispaljenih tokom bitke, ali i takva kakva je, ostaje jedno od retkih savremenih svedocanstava.

Rekonstrukcije ili takozvane rekonstrukcije, ne racunajuci one pomodne, sa namrstenim likovima i pivskim stomakom, obucenim u nazovi uniforme iz starih vremena i sa sve novoistorijskim palamudjenjima i otkricima . koji glume istoriju, su od slabe vajde.

Mozda vredi - utiska radi - pogledati jednu od retkih uspelih, u svakom slucaju strucno i relativno korektno obradjenih rekonstrukcija koje prikazuju sudar vec pozne i razradjene revolucionarne i napoleonovske kolonske taktike u sudaru sa ruskom jos uvek vremenu nedovoljno prilagodjenom linijskom koja vec  prelazi u kolonsku, poprilicno sporo doduse i kada se ima u vidu vreme desavanja. Treba imati u vidu i da se napad ruske pesadije bajonetom visoko cenio sve do duboko u 19. vek, ali i da je borba pesadije pre svega sukob masa u kome pucanje nikako nije jedini, a ni odlucujuci argument^tm.

 

 

[namenski]

4 minutes ago, Minimoog said:

Svakako, to je verovatno bila najstrasnija ratna masina koju je svet video. 

Gilde koje su dale ljude za bitku kod Kurtrea:

1. Fishermen;
2. Glove makers;
3. Fullers;
4. Weavers;
5. Carpet weavers and ticking weavers;
6. Lambskin makers;
7. Smiths;
8. Brokers;
9. House decorators;
10. Greengrocers;
11. Hay merchants;
12. Barbers;
13. Mattress makers;
14. Masons;
15. Carpenters;
16. Purse makers;
17. Shippers;
18. Wine carriers;
19. Old fur merchants;
20. Fruit merchants;
21. Millers;
22. Candle makers;
23. Wool shearers;
24. Tailors;
25. Wine merchants;
26. Tilers;
27. Shoemakers;
28. Sawyers;
29. Dyers;
30. Tanners;
31. Butchers ...

 

 

[namenski]

 

Iako strogo uzev ne spada u temu topika, vredna svake paznje: kao uvid u arabijska dogadjanja tokom WW1 i to od strane em ostrookog posmatraca, em prvorazrednog pisca, kao deo objasnjenja moderne istorije Bliskog istoka, ali i kao deo pogleda i shvatanja gerile i takozvanog neregularnog ratovanja od strane pripadnika etablirane vojske i njene vrhuske...

Mozda i ponajpre, jedan od ponajboljih primera shvatanja rata od strane pripadnika zapadne civilizacije suceljenog sa pripadnicima i shvatanjima nekih tamo drugih i drugacijih.

Usput i mozda, WW1 verzija Meklinovog WW2 opisa ratovanja na Balkanu, mada je ovo drugo literarno neuporedivo siromasnije, sa u svakom slucaju manje licnog zagriza.

Ako nista drugo, prvoklasna lektira: Karijatide, Beograd, 1938, skracen, ali znalacki i kvalitetno, prevod Lorensovih Seven Pillars of Wisdom...

 

[namenski]

Inace, kad pomenusmo iskrcavanje u Normandiji, skolski primer kako odluka nekog anonimnog oficira ћате moze da ima dalekosezne strateske i politicke posledice, bez obzira na sve visoke strategije, politike i diplomatije.

Ali, i kako se Amerika, teturavim, pocetnickim koracima ucila da postane velika, globalna sila.

Naime, kako su americke jedinice pristizale u Britaniju, sa sve paralelnim planiranjem iskrcavanja, bile su smestane, prirodno, u zapadnim delovima Engleske i - jos prirodnije - odlukom nekog do danas neidentifikovanog nizeg oficira, pripali su im sektori iskrcavanja na desnoj strani normandijske obale, gledano iz Britanije.

To u tom trenutku nije izgledalo ni vazno ni toliko bitno, da se ulaskom u Nemacku, u prolece 1945, nije ispostavilo da ce americke jedinice napredujuci desnim krilom saveznickog fronta, zavrsiti, kao sto su i zavrsile, u juznim delovima Nemacke, Bavarskoj...

I dok u Vasingtonu nisu skontali da nemaju direktan pristup ni jednoj jedinoj luci na Severnom moru buduci da su te luke, pocev od belgijskih, holandskih i nemackih bile na levom krilu i kao takve pripale Britancima.

Ovo je dovelo do mozda najozbiljnije krize u saveznickim odnosima, sa sve ljutitom prepiskom izmedju Cercila i Ruzvelta i kompromisima koji nikoga nisu zadovoljili.

Stvar se, naravno, kako-tako resila, a ostace i danas sumnja da nije da Britanci nisu pre Amerikanaca ukapirali cemu vodi odluka pomenutog anonimnog oficira: ostaje cinjenica da americki oficir tih godina, za razliku od britanskog, jos uvek nije znao da - politicki misli.

Naucice.