How I lost my religion

[Meazza]

Mozemo da pretpostavimo da je za vecinu pagana onomad, uglavnom to bio paganizam u praksi, a kada proucavamo takve obicaje (koji mnogi od nas odrasli u 20. i 21. veku vise i ne znamo jer su tek u poslednjih 50-100 godina mnogi od tih obicaja zamrli), vidimo da je to jedan svet mracan, pun sujeverja, neznanja, ne-razumnosti, magijskoj razmisljanja, pa cak i u odredjenim stvarima manjka ljudskosti. To izbija cak i kada se cita neko ko je prema paganskom nasledju pozitivno raspolozen, a prema hriscanstvu kriticno (kao npr. Cajkanovic).

 

Nekada ljudi imaju tendenciju da paganizam izjednace se npr. neo-platonistickom filozofijom. To je greska. Ne samo zbog toga sto je dosta neo-platonizma zavrsilo i u hriscanskoj misli.

 

Sasvim verovatno, jer - i to je takodje religija i upravo zato je ne idealizujem. Ali molim te, izvoli pa uporedi to sa srednjim vekom: nista manje sujeverja, nista manje neljudskosti (stavise!), a vec kad je o neznanju rec jaz je ogroman.

 

Nista vise necu napisati o tome, jedna slika govori vise od hiljadu reci, a ti sam izvuci zakljucak:

 

 

EDIT: U stvari sam trazio ovu sliku. Reci mi sta vidis.

 

Edited September 2, 2016 by IndridCold

[hazard]

 

Sta je Had? Had nikako nije pakao u hriscanskom smislu. Iako je dosta mitova poklonjeno Hadu i iako je carstvo mrtvih opisano do geografskih tancina, sa Tartarom kao necim sto lici na nas pakao, ali kuda ne idu obicni ljudi, u grcko-rimskoj paganskoj religiji nije bilo opterecenosti zivotom posle smrti, niti je postojao koncept greha ekvivalentan onome u hriscanstvu.

 

Tartar jeste pakao vrlo slican hriscanskom (mesto na kome se zli kaznjavaju adekvatno). Na pocetku nije bio, ali je u kasnijim mitovima to postao. Imas to i kod Platona. Zapravo se kod Platona u evropskoj misli - dakle stotinama godina pre pojave hriscanstva - javlja jasan koncept najslicniji kasnijem raju i paklu. To imas na kraju Drzave, kada se opisuje zagrobni zivot. I cela poenta prica je da se nakon smrti dobri nagradjuju, a zli kaznjavaju.

 

U rimskoj mitologiji, Tartar je mesto na koje se salju gresnici.

 

Takodje, o cemu pricas tacno kada kazes ,,nas pakao"? Pravoslavni? Katolicki? Protestantski? Pakao ranog hriscanstva ili judaizma iz Isusovog perioda? Kao prvo, postoji velika razlika izmedju katolicke i pravoslavne koncepcije pakla. Ova katolicka je kasnije, kao deo zapadne popularne kulture, prosirena kao ,,univerzalna", ali je daleko od toga. I ta koncepcija nastaje dosta kasnije. Zapravo, ideja da je pakao fizicka lokacija unutar ili ispod zemlje dolazi direkt iz evropskih paganizama, gde je podzemlje (bukvalno, ne metaforicno) svet mrtvih. U pravoslavlju zapravo ne postoji jasna, dogmatska definicija pakla (kao kod katolika), a generalno se odbacuje ta katolicka slika fizicke lokacije. Katolicke koncepcije raja i pakla - u smislu njihohog izgleda - zapravo su dosta slicnije nekim paganskim koncepcijama zagrobnih svetova nego koncepcijama koje su postojale u ranom hriscanstvu (i koje su, koliko-toliko, sacuvane u pravoslavlju).

[Meazza]

Kljucno je koliko su paznje ljudi pridavali ideji zagrobnog zivota i koliko je ta ideja uticala na civilizaciju. U anticko doba - neuporedivo manje od srednjeg veka. Drugo, jos jedna kapitalna razlika je ideja (smrtnog) greha i njen uticaj koji je povezan sa ovim prvim. Ekstremno destruktivna prica.

Edited September 2, 2016 by IndridCold

[hazard]

Lepo napisano, samo sto od tog koncepta nema nikakve koristi, vec naprotiv, pravi ogromnu stetu. Jedni su "pravedni" i idu u raj, a drugi su "gresnici" i zasluzuju vecne muke u ognju. Koje su sve posledice takvog verovanja? Prva i najociglednija posledica je to da su svi "nevernici" automatski gresnici koji zasluzuju vecne muke osim ako ne promene veru. Treba li zaista danas, u doba ISIS-a, i nakon dve hiljade godina verskih istrebljenja, da se objasnjava koliko je takvo verovanje destruktivno?

 

Najveci greh hriscanstva i islama u poredjenju sa starom religijom Grka i Rimljana lezi u dogmatizmu, netrpeljivosti prema svemu sto odstupa od ucenja svetih spisa, verovanju u skori smak sveta i podredjivanju ovozemaljskog zivota i logike zagrobnom zivotu i dogmi. Mislim, "istorijske religije" koje unistavaju istoriju i spaljuju biblioteke, zaista sam impresioniran.

 

Ovaj, hriscani su u poznom paganskom Rimu bacani lavovima. Zbog svoje vere. O cemu pricamo. O dogmatizmu? Mislis da paganski verski sistemi nisu mogli da budu dogmaticni i kruti? Nije li Sokratu ,,ponudjeno" da popije otrov zato sto je ,,rdjavo" uticao na mladez Atine? I ne samo to, vec je optuzen za nepostovanje atinskih bogova? Sokrat je optuzen za ,,nepostovanje bogova koji grad postuje" kao i za ,,propagiranje novih bozanstava". I to zapravo nije bila sudbina samo Sokrata, vec su i mnogi drugi filozofi (npr. verovatno Anaksagora, koji je pripovedao da su zvezde, otprilike ono sto jesu, a ne magicna bozanstva) i istaknute licnosti bili optuzivani za bezboznost. U Atini je bilo nekoliko takvih sudjenja koji su ostali zabelezeni. Proganjali su ljude i zbog - ateizma.

 

Dosta grcke filozofije je u sustini - anti-religijsko. Tu je zacet naucni, logicni, materijalisticki pogled na svet. I ti ljudi su imali itekakav problem sa verskim zvanicnicima svoga vremena. Jednako su oni suprotstavljeni i paganizmu i hriscanstvu. Samo sto je jedno vreme (od renesanse do 19. veka) hriscanstvo uspesno koegzistiralo sa naukom, i naucni pogled na svet je isao ruku uz ruku sa pokusajima u hriscanstvu - narocito protestantizmu - da se ,,ocisti" od raznoraznih sujeverja i slicnih stvari za koje se smatralo da su pokupljeni iz paganizma i da su opterecivali ,,izvorno" hriscanstvo. Medjutim ta harmonija se raspala nakon sto je nauka odbacila potrebu za vrhovnim zakonodavcem (Bogom) koji ,,donosi" prirodne zakone.

[hazard]

Svestan sam svega toga, ali samo sam odgovarao na tvoju repliku gde si sa podsmehom napisao da paganizam sigurno nije bolji od hriscanstva. Medjutim odgovoricu ti jos ovo: upravo taj univerzalizam i jeste problem. On nastoji da pokrije ceo svet i ne pretpostavlja samo superiornost u odnosu na "varvare" (goje, jeretike, nevernike, kafire), vec i nesto vise od toga - dehumanizuje ih do najvece moguce mere.

 

Tacno, dopusta se i njihovo preobracenje, ali ono u ogromnoj vecini slucajeva, naravno, nije svojevoljno. (A zasto bi i bilo?) U stvari taj univerzalizam i jeste najveca pretnja drugima.

 

U hriscanstvu, ako cemo teoloski, ne postoji dehumanizacija nevernika i gresnika - naprotiv. Mislim i da nema religije koja vise gresnika stavlja u fokus, koja vise priznaje ljudske nesavrsenosti i ogranicenja i poziva na prihvatanje istih. Poenta hriscanstva nije da se pravi nekakav idealan covek, ne-gresnik nadcovek (i ako je u nekim hriscanskim sektama na kraju doslo do takvih shvatanja), vec upravo da covek bude svestan svoje ogranicenosti, svoje gresnosti, svoje nemogucnosti da bude savrsen, i da kao takav trazi spasenje i oprost u Hristu. Hriscanstvo, izvorno, jeste religija ubogih, siromasnih, ogranicenih, gresnih.

 

Dehumanizacija drugog, stranog, medjutim je nesto sto postoji odvajkada, i sto je postojalo pre i tokom i posle hriscanstva. Ako je neko bio pun prezira prema drugacijima, onda su to bili anticki Grci, koji su izmedju ostalog i izmislili rec varvari, jer, jelte, svi koji ne govori grcki su im zvucali kao ovce. Hriscanstvo je jedna kosmopolitska religija u osnovi, i to nije ni cudno jer je nastala u kosmopolitskom poznom rimskom carstvu. Univerzalizam omogucava da svakog coveka vidimo kao jednakog; kao u sustini istog; i osnova je kasnijih koncepcija ljudskih prava i sloboda. Jer bez takvog univerzalizma mozemo lako zakljuciti da prava i sloboda pripadaju samo Helenima, ili Rimljanima, ili belcima, a da druge mozemo tlaciti.

 

Ono sto ti ne razdvajas kako treba je ono sto je doslo kao posledica hriscanstva samog, od onoga sto je doslo kao posledica drugih istorijskih okolnosti. I kao da ti izmice cinjenica da je hriscanstvo bilo proizvod svog vremena, da nije palo s Marsa ex nihilo, da je kao sto je uticalo na svet oko sebe, tako i svet oko njega uticao na hriscanstvo. Hriscanstvo kao sekta siromaha i hriscanstvo kao drzavna religija nakon Konstantina nisu isto, kao sto nije isto hriscanstvo u 6., 12., 15. i 18. veku.

 

Jasno mi je da tebi smeta ,,sudar" hriscantstva sa rimskom drzavom (i kasnije, drzavom uopste), i ja sve to kapiram, ali daleko od toga da ranije paganizmi nisu imali istu ulogu - da ucvrscuju drzavnu vlast. U slozenim drustvima, civilizacijama, ili ceo, ili dobar deo paganskih religija vrteo se upravo oko legitimizacije onoga koje na vlasti, tako da su oni koji su bili bezboznici automatski bili sumnjivi kao izdajnici i neposlusnici, a oni koji su bili izdajnici i neposlusnici su automatski optuzivani za bezboznistvo. Zasto mislis da u tom spajanju hriscanstva i rimske drzave, papa preuzima titulu Pontifex Maximus, naziv najviseg paganskog svestenika antickog rima? Nije to slucajno. Kao sto nije ni slucajno to sto je jedno vreme pre hriscanstva u antickom Rimu ovu titulu nosio samo car licno, a ne vise jedan od clanova svestenstva.

Edited September 2, 2016 by hazard

[Meazza]

Sve to stoji kad se tako napise. Ali pogledajmo malo detaljnije.

 

Tacno - u odredjenim periodima hriscani jesu bili smatrani veoma opasnom sektom koja izaziva nerede i otvoreno vredja drzavnu religiju i nipodastava samog cara i bili su proganjani i ubijani od strane nekih careva, ali to niposto nije licilo na Quo Vadis i slicne budalastine. Bilo koji pojedinac koji bi se rugao caru i javno proklinjao bozanstva bi prosao na isti nacin. Uostalom, i sam znas da je u Rimu postojalo bezbroj vera i sekti, a nisu sve tako prolazile. (Da li je pak tako sarenolika religijska situacija zamisliva u Srednjem veku?)

 

Stoji i sve sto si napisao o pritisku drzave i religije na filozofe i ostalle mislioce. Ali, u oba slucaja, sve sto treba da uradis je da pogledas do koje mere je sve to islo i sve ce ti biti jasno.

Edited September 2, 2016 by IndridCold

[hazard]

 

 

EDIT: U stvari sam trazio ovu sliku. Reci mi sta vidis.

 

 

U kontekstu nase diskusije, ove dve slike govore vrlo malo :)

 

Sta hoces da kazes - da je hriscanstvo ,,izmislilo" patrijarhalni moral? Naravno da nije, on je postojao daleko pre njega. Neki rani hriscani su bili i anti-patrijarhalno, da ne kazem drustveno-revolucionarno raspolozeni, pa je cela prica ,,vracena" u ,,prihvatljivije" okvire.

 

Jednostavno, govorimo o jako kompleksnim istorijskim okolnostima i velikim promenama, gde je uspon hriscanstva samo jedna od tih promena (i posledica mnogih drugih promena). Nije hriscanstvo bacilo rimsko carstvo u srednji vek, nego kolaps rimske drzave. Prateci kolaps urbanog zivota je imao uticaja i na drustvene norme, kao sto je i eksplozija urbanizacije u industrijsko doba takodje imala uticaj na drustvene norme. Tu je suvise stvari isprepleteno, da bi se ukazalo na jednu ili dve hriscanske dogme kao kljucni uzrok bilo cega.

[hazard]

Kljucno je koliko su paznje ljudi pridavali ideji zagrobnog zivota i koliko je ta ideja uticala na civilizaciju. U anticko doba - neuporedivo manje od srednjeg veka. Drugo, jos jedna kapitalna razlika je ideja (smrtnog) greha i njen uticaj koji je povezan sa ovim prvim. Ekstremno destruktivna prica.

 

Koja ideja zagrobna zivotog u hriscanstvu? Koja koncepcija greha? To se menjalo kroz vekove, da ne govorimo o razlicitim hriscanskim sektama.

Neke dogme uoblicile su se tek nakon sto je hriscanstvo vec nekoliko vekova bilo dominantna i drzava religija.

 

Izvini, bez ljutnje, ali da bi donosio ovakve dalekosezne zakljucke moras jos mnogo toga da procitas. Ne kazem da sam ja sad procitao dovoljno - daleko toga, ja sam (mozda) procitao svojevremeno dovoljno da bi, sto bi rek'o Sokrat, bio svestan svog neznanja :)

[Meazza]

U hriscanstvu, ako cemo teoloski, ne postoji dehumanizacija nevernika i gresnika - naprotiv. Mislim i da nema religije koja vise gresnika stavlja u fokus, koja vise priznaje ljudske nesavrsenosti i ogranicenja i poziva na prihvatanje istih.

 

Ako cemo teoloski. Ali ako cemo prakticno, postoji razlika od 180 stepeni. A i to "teoloski" zavisi dosta od teologa. Recimo sv. Jovan Zlatousti je imao takve govorancije protivu Jevreja da se ni 1 Gebels ne bi postideo...

 

 

Poenta hriscanstva nije da se pravi nekakav idealan covek, ne-gresnik nadcovek (i ako je u nekim hriscanskim sektama na kraju doslo do takvih shvatanja), vec upravo da covek bude svestan svoje ogranicenosti, svoje gresnosti, svoje nemogucnosti da bude savrsen, i da kao takav trazi spasenje i oprost u Hristu.

 

Ne bih se slozio sa ovim do kraja. To se ne poklapa vec ni sa besedom na gori, da ne idemo dalje. (Budite dakle savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski.) Uostalom, da ti pravo kazem, djavo bi ga znao sta je poenta.

 

 

Dehumanizacija drugog, stranog, medjutim je nesto sto postoji odvajkada, i sto je postojalo pre i tokom i posle hriscanstva. Ako je neko bio pun prezira prema drugacijima, onda su to bili anticki Grci, koji su izmedju ostalog i izmislili rec varvari, jer, jelte, svi koji ne govori grcki su im zvucali kao ovce.

 

Da se razumemo, ksenofobija postoji oduvek. Ali i varvarin je covek, samo nizeg ranga. Nevernik, jeretik, kafir, s druge strane, predstavlja djavolovog slugu, osobu na koju je gnevan sam Bog i vec ga samo njegovo postojanje vredja. Mislim da je jedno od ta dva neuporedivo gore.

 

 

Univerzalizam omogucava da svakog coveka vidimo kao jednakog; kao u sustini istog; i osnova je kasnijih koncepcija ljudskih prava i sloboda. Jer bez takvog univerzalizma mozemo lako zakljuciti da prava i sloboda pripadaju samo Helenima, ili Rimljanima, ili belcima, a da druge mozemo tlaciti.

 

Vec je Rimska imperija tezila univerzalizmu (kao uostalom i svaka imperija). Religijski univerzalizam je, kao sto vec napisah, stetan, jer konverzija moze biti samo prisilna, osim u manjini slucajeva.

Edited September 2, 2016 by IndridCold

[Meazza]

Koja ideja zagrobna zivotog u hriscanstvu? Koja koncepcija greha? To se menjalo kroz vekove, da ne govorimo o razlicitim hriscanskim sektama.

Neke dogme uoblicile su se tek nakon sto je hriscanstvo vec nekoliko vekova bilo dominantna i drzava religija.

 

Pa ti sve hoces da razvodnis i da ne ostane nista. Sad odjednom ne znas sta znaci ideja zagrobnog zivota u hriscanstvu i koncepcija greha. Kad se to napise sigurno ti ne pada na pamet Narnija i Snezana i sedam patuljaka.

 

 

Izvini, bez ljutnje, ali da bi donosio ovakve dalekosezne zakljucke moras jos mnogo toga da procitas. Ne kazem da sam ja sad procitao dovoljno - daleko toga, ja sam (mozda) procitao svojevremeno dovoljno da bi, sto bi rek'o Sokrat, bio svestan svog neznanja :)

 

E pa izvini ti, ali nece biti da su to samo moji zaključci i da sam ja otkrio toplu vodu.

[Meazza]

U kontekstu nase diskusije, ove dve slike govore vrlo malo :)

 

Sta hoces da kazes - da je hriscanstvo ,,izmislilo" patrijarhalni moral? Naravno da nije, on je postojao daleko pre njega. Neki rani hriscani su bili i anti-patrijarhalno, da ne kazem drustveno-revolucionarno raspolozeni, pa je cela prica ,,vracena" u ,,prihvatljivije" okvire.

 

Ne, ja necu to da kazem. Pre tih slicica sam napisao nesto, ali se ti nisi dovoljno potrudio da procitas.

 

Govorio si o realijama i bojama antickog sveta, o neznanju, mraku, sujeverju. Ja sam ti na to nesto odgovorio i postavio ove dve slike kao ilustraciju.

[hazard]

Sve to stoji kad se tako napise. Ali pogledajmo malo detaljnije.

 

Tacno - u odredjenim periodima hriscani jesu bili smatrani veoma opasnom sektom koja izaziva nerede i otvoreno vredja drzavnu religiju i nipodastava samog cara i bili su proganjani i ubijani od strane nekih careva, ali to niposto nije licilo na Quo Vadis i slicne budalastine. Bilo koji pojedinac koji bi se rugao caru i javno proklinjao bozanstva bi prosao na isti nacin. Uostalom, i sam znas da je u Rimu postojalo bezbroj vera i sekti, a nisu sve tako prolazile. (Da li je tako sarenolika religijska situacija zamisliva u Srednjem veku?)

 

Stoji i sve sto si napisao o pritisku drzave i religije na filozofe i ostalle mislioce. Ali, u oba slucaja, sve sto treba da uradis je da pogledas do koje mere je sve to islo i sve ce ti biti jasno.

 

Imao si u Rimu i zabranu Bahanalija i proganjanje onih, do osudjivanja na smrt, koji su u njima ucestvovali.

 

Mislim, kako da ti kazem, upravo je jedan rimski car uvideo prednost jedne religije kao vezivnog tkiva svojih podanika, jer je smatrao da mora postojati nesto sto ce ujediniti sarenolik skup ljudi (kojim stara rimska religija i obicaji vise nisu znacili mnogo), i onda je upravo taj rimski car (koji je, po predanju, hriscanin postao tek pred smrt) naredio hriscanskim svestenicama da se sastanu i dogovore oko jedne intepretracije svoje vere (te je tako sazvan prvi sabor u Nikeji) jer koja je poenta jedne ujedinjujuce vere, ukoliko njeni sami vernici barataju sa vise razlicitih interpretacija (sto je bio slucaj sa ranim hriscanstvom). Hocu reci, ta hriscanska ne-tolerancija koja ti toliko smeta (i to sasvim razumem) je jedan sustinski rimski fenomen, nastao zbog rimskih drzavnih potreba, u jednom specificnom trenutku, zbog specificnih drustveno-politickih okolnosti.

 

I sve vreme, u hriscanstvu, pitanje jedinstva dogme jeste pitanje jedinstva svetovne, politicke vlasti. I pitanje proganjanja jeretika jeste pitanje proganjanja politickih protivnika vlastodrzaca. To se dobro vidi i na pocetku sa Konstantinom, pa posle sa progonom monofizita u ranoj Vizantiji. To jedan sustinsko drzavni fenomen, i vrlo rimski, koji nastaje upravo iz te potrebe rimskih careva da vladaju sarolikom populacijom.

 

Hriscanstvo kao univerzalisticka drzavna religija je odgovor pozne rimske drzave na izazove vladanja multi-etnickim carstvom.

 

Onda na Zapadu imamo fenomen da, kada se drzavna vlast urusila, ulogu rimske drzave na sebe preuzima rimska crkva, koja tezi da bude sjedinjujuci okvir za novonastale ,,varvarske" kraljevine i arbitar njihovih odnosa.

 

U nekim drugim okolnostima, hriscanstvo bi, cak i kao dominantna religija, bilo znacajno drugacijeg karaktera.

[Meazza]

Imao si u Rimu i zabranu Bahanalija i proganjanje onih, do osudjivanja na smrt, koji su u njima ucestvovali.

 

Mislim, kako da ti kazem, upravo je jedan rimski car uvideo prednost jedne religije kao vezivnog tkiva svojih podanika, jer je smatrao da mora postojati nesto sto ce ujediniti sarenolik skup ljudi (kojim stara rimska religija i obicaji vise nisu znacili mnogo), i onda je upravo taj rimski car (koji je, po predanju, hriscanin postao tek pred smrt) naredio hriscanskim svestenicama da se sastanu i dogovore oko jedne intepretracije svoje vere (te je tako sazvan prvi sabor u Nikeji) jer koja je poenta jedne ujedinjujuce vere, ukoliko njeni sami vernici barataju sa vise razlicitih interpretacija (sto je bio slucaj sa ranim hriscanstvom). Hocu reci, ta hriscanska ne-tolerancija koja ti toliko smeta (i to sasvim razumem) je jedan sustinski rimski fenomen, nastao zbog rimskih drzavnih potreba, u jednom specificnom trenutku, zbog specificnih drustveno-politickih okolnosti.

 

Da, i to je bila greska. :) Ne kazem to zbog kasnijeg pada Rima, to si ti uveo u pricu, a ne ja. Kazem to zbog onoga sto se desavalo u samom rimskom carstvu i kasnijeg hriscanskog terora. A to je nesto sa cim je jako mali broj ljudi uopste upoznat.

 

 

I sve vreme, u hriscanstvu, pitanje jedinstva dogme jeste pitanje jedinstva svetovne, politicke vlasti. I pitanje proganjanja jeretika jeste pitanje proganjanja politickih protivnika vlastodrzaca. To se dobro vidi i na pocetku sa Konstantinom, pa posle sa progonom monofizita u ranoj Vizantiji. To jedan sustinsko drzavni fenomen, i vrlo rimski, koji nastaje upravo iz te potrebe rimskih careva da vladaju sarolikom populacijom.

 

Hriscanstvo kao univerzalisticka drzavna religija je odgovor pozne rimske drzave na izazove vladanja multi-etnickim carstvom.

 

Onda na Zapadu imamo fenomen da, kada se drzavna vlast urusila, ulogu rimske drzave na sebe preuzima rimska crkva, koja tezi da bude sjedinjujuci okvir za novonastale ,,varvarske" kraljevine i arbitar njihovih odnosa.

 

U nekim drugim okolnostima, hriscanstvo bi, cak i kao dominantna religija, bilo znacajno drugacijeg karaktera.

 

Hoces da kazes da cela ta zavrzlama ima veze najvise sa prostiranjem moci? Pa ja se s tim apsolutno slazem.

[Meazza]

 

Hocu reci, ta hriscanska ne-tolerancija koja ti toliko smeta (i to sasvim razumem) je jedan sustinski rimski fenomen, nastao zbog rimskih drzavnih potreba, u jednom specificnom trenutku, zbog specificnih drustveno-politickih okolnosti.

 

Da se vratim na ovo. To je kao kad bi napisao da je nacizam jedan sustinski nemacki fenomen, nastao zbog nemackih drzavnih potreba u specificnom trenutku itd. Ali u tom slucaju je i demokratija takodje jedan u sustini nemacki fenomen. Samo zato sto su se oba fenomena desila (izmedju ostalog i) u nemackoj.

 

Prihvatanje hriscanstva kao zvanicne drzavne vere nije bila istorijska nuznost. Stavise, mnogi smatraju da je bila velika greska. Dogodio se taj covek (ja bih cak rekao da je upravo on, Konstantin, najuticajnija licnost u istoriji sveta, for better or worse).

 

Ali nasa prvobitna rasprava nije bila o tome. Pricali smo, onako, nacelno o prednostima i manama dve religije i uporedjivali ih. U principu sam napisao dovoljno da odbranim svoj stav, pa tesko da mozemo ubediti jedan drugog u nesto ako do sada vec nismo. Za neku duzu diskusiju potreban je konsenzus oko makar nekih osnovnih polaznih tacaka i jednako tumacenje najmanje dvosmislenih cinjenica, a nasa misljenja se gotovo u svemu dijametralno razlikuju.

 

Na kraju, nemam problem s tim da ostanes uveren da ovakvi stavovi poput mojih mogu biti samo proizvod neznanja i nedovoljne upucenosti. Nije mi stalo da pobedjujem na forumskim raspravama. Samo, eto, pozivam sve da citaju sto vise i da sami donesu sud, a to je zakljucak koji ces, siguran sam, i ti pozdraviti.

[Lord Protector]

 

Psychologically speaking, the belief in monotheism is the result of an archetypal or cultural search for a father – a source of being. This is certainly so of patriarchal cultures, which is to say, most of the world’s cultures. Mircea Eliade sees the monotheistic god as a sky god, as opposed to an earth god or goddess. In terms of psychic imagery and conception, the sky god is generally visualized as a male who creates ex nihilo – from nothing – that is, not from preexisting material but from his mind. And to one degree or another, we are said by the monotheists to have been created in God’s image, that is, with something of God’s creative mind, making it possible for us to continue the creative process. In short, monotheism is a metaphor for who we are, for what Carl Jung and others have articulated in the concept of Self or potential wholeness. Monotheism and the concept of Self imply a rational progress toward self-knowledge. But as world history demonstrates, it can also support tendencies toward exclusivism, intolerance, and lack of imagination – in short, lack of creativity. A father god who, through perceived sacred scripture and religious law, prescribes our actions might be seen as limiting our potential for psychological and emotional growth. It is for this reason that religious and psychological scholars such as David Miller and James Hillman have argued for a “new polytheism” that emphasizes more feminine and earth-based qualities such as feelings and emotions and intuition rather than obedience and unbridled rationalism. In this sense, polytheism stands as a metaphor for a life of many possibilities and perceptions, for tolerance, for freedom from what is seen as a limiting monotheism.