A, pa slager nije priznavao Gvozdenu zavesu: festivali su nicali i preko^tm, Sopot je bio na glasu, mislim na onaj poljski, zvezde takodje, obaska sto je sovjetski slager 1 posebna i paznje vredna prica, a Pesma Evrovizije je dugo, dugo imala svoj hladnoratovski pandan - Pesmu Intervizije 

 

Ја мислим да је до још пре неколико година, у сваком случају у 21. веку, ишао редован годишњи концерт:

 

Jedna sjajna stara melodija koja je na prostoru bivše Jugoslavije rado obrađivana:

 

 

https://www.youtube.com/watch?v=20A_QTWw-jc

 

 

Ne mogu da nađem čuvenu scenu, kada Nina Andrejević ovo peva Bobi Popadiću u kafani :(

Ali, imao je slager i svoje doba kad je bio potrebit takozvanom malom coveku, valjda da mu skrene paznju sa marseva, propagande, udaranja u dobose, redom:

 

 

 

 

 

I, jebes ga, klasik: i nezaobilazan i vazan i sladunjav, bas kakav slager treba da bude, i pamtljiv i popularan:

 

Jedna sjajna stara melodija koja je na prostoru bivše Jugoslavije rado obrađivana:

 

 

Svaka cast  :)

 

Pomenuh malopre slager i CCCP.

I to onај CCCP-a. I predratni i posleratni, a bogami i ratni.

1943. su u CCCP dozvolili povratak Aleksandru Nikolajevicu Vertinskom (Александр Николаевич Вертинский), pevacu koji je zbrisao sa sve svojom klijentelom kada je u Rusiju stigla Revolucija.

Legenda kaze da je isti bio miljenik glavesina NKVD koji su ga zavoleli u godinama posle Revolucije, kada su slusali muziku sa njegovih zaplenjenih ploca koje su mnogi pokusavali da prosvercuju u radnicki raj.

Njegov povratak pao je u nezgodno vreme: u sred rata, kada su se budile nade u neku bolju sutrasnjicu.

Od toga, naravno, nije bilo nista: Partija je brzo stala na put takvim tendencijama, a na Vertinskog su ostali da se loze i po neki Visocki, na primer.

A sa Vertinskim, slager je, po ko zna koji put, dokazao onu geografiju od gore: bio je – bas kako se od Rusa i ocekuje – pomalo ekstreman naginjuci tome da kafanu i kafanske dogodovstine proglasi kljucnima za smisao sveta i zivota.

Nemci su, naravno, to uspeli da razdvoje, znajuci kad se radi, a kad se peva.

Sam Vertiniski je sudbina kakva moze da zadesi samo jednog Evropljanina; u svakom slucaju zasluzuje titulu pocasnog gradjanina Srednje Evrope. Izbegavsi iz Rusije, nastupao je u Istambulu, Parizu, Njujorku, Sangaju…

Onom Sangaju.

Kokain obaska.

 

 

https://www.youtube.com/watch?v=LVQ3TplZxMA

 

 

 

 

 

 

 

http://www.youtube.com/watch?v=WAaxkAgVkHQ

 

http://www.youtube.com/watch?v=E9W6m_PhXq4

 

http://www.youtube.com/watch?v=y5XXfBp7paE

http://www.youtube.com/watch?v=7wWiC0e3b2I

 

http://www.youtube.com/watch?v=E5gYF4ZGunM

Danas skoro pa klasika, ova i slicna predhodjenja^tm slageru su svojevremeno takodje izazivala podizanje obrva onih kojima se muzika delila na ozbiljnu i onu drugu, sa sve obaveznim pominjanjem jeftinoce, sunda kako se nekad govorilo.

Ipak, fukara je, drzeci se dobrog, starog use, nase i podase - uzivala.

 

 

https://www.youtube.com/watch?v=PIXRVUp2jkI

Samo na prvi pogled Off, inace itekako шлагерски, dakle:

 

Charles Roka
Charles Antonio Roka
Róka Károly
(1912 – 1999)

 

 

Princ kiča, princ Gipsy kiča: da nije sveprisutnog PC, mogao bi 'ladno i Ciganski kič, obaska sto Romski ne bi znacilo ama bas nista i obaska sto ovo Ciganski nema ama bas nikakve veze sa Romima, ali ima itekakve veze sa svim mogucim stereotipima o istima, dok je seksualno dodato kad su se ovog slikara dohvatili novopisaci i novocitaci svega i svacega; pre toga se seks podrazumevao kao nesto o cemu se ne govori ali i nesto sto se podrazumeva.

Objekt od jedne devojke, Ciganke, ponekad je prikazuje kao cedno polugolu, ponekad joj kosu boji u plavo.
Govoreci o njemu, obicno kazu uspesan (finansijski pre svega) kao slikar, promasaj kao umetnik.
Ono, kazu i da ga takozvani umetnicki svet nije voleo, ali da ga je volela publika.
Akademski slikar, to je obavio u Budimpesti, malo skita po Evropi – kazu da je u Marseju video devojku koja mu je kasnije, celog zivota, bila motiv.
Skrasio se u Norveskoj, 1937. godine i proveo godinu na tamosnjoj slikarskoj akademiji.
Stil – ako se to tako zove – jeste pomalo pin-up; slika i decu u travi, obicno sa ponekim kucnim ljubimcem.
Tu je i madjarski folklor: ne znam da li je njegovo slikarstvo stvorilo predstavu o nocima u pusti, sa cergama i vatrama koje plamte, u kojima neke vatrene zene igraju czardas, ili se Roka samo naslonio na predstavu koja je vec postojala.
Bice da je od svega po malo.
U vrlo malo podataka koji se o ovom slikaru mogu naci, nadje se i podatak da je imao izlozbe u Madridu, Barseloni – Lozani.
Mogu da se dosetim – odnekud – vremenu odrzavanja spanskih izlozbi; sram ga bilo ko zlo pomisli, osim da svaki totalitarizam ima svoj socrealizam.

A da ni jedan ni drugi ne mogu bez svoje doze malogradjanskog, malo prigodno nagnutog u jednu stranu, teska su vremena, taj rad...
Lozana se, prosto naprosto – uklapa.

 

 

 

Ipak, 2003. godine norveski Haugar Vestfold Kunstmuseum, kao prva i jedina od takozvanih pravih i uglednih institucija, organizuje izlozbu ovog slikara.
Fotografiju cete tesko naci, ali ima nesto u tome sto se slikar koji je sebe autoportretisao kao gore, celog zivota vracao motivu Ciganke iz Marseja.
Ako je i bilo necega izmedju njih dvoje, mislim naravno na virtuelno, to je moralo da bude nesto iz sveta crnokosih i vitkih istocnoevropskih ili srednjoevropskih hohstaplera – setim se uvek price o primasu jedne srednjoevropske kapele koji je nesto malo uoci WW1 zaveo kcer belgijskog kralja – ko ne veruje moze da pita Capeka.
Nekadasnji virtuelni svet romantike na nacin malogradjanina i vernih citalaca te vrste literature.
Svet koji je stvarao i ziveo u stereotipovima kakvi su Madjarska cardasa, Bec valcera, Rusija po kojoj jure trojke, svet ciganskih satri, vatri koje gore u noci i jos vatrenijih igracica….
A mozda samo svet kome je trebalo malo mira u nemirnom 20. veku.

Ako nista drugo, stvaranje ovog coveka nas je nacinilo strucnjacima, ekspertima za slikarstvo: znali smo odakle je ona sveprisutna Ciganka na sveprisutnim (Viler) goblenima….
A, da: Ciganka iz Marseja je imala plave oci.
Obaska sto je bila prva umetnost koja je u kuce, domove, nekih ljudi unela nesto umetnicko^tm.
Makar samo kao izraz potrebe da se stavi nesto na zid, nesto uramljeno i sto se - tamo gde je bilo srece - obicno pokazivalo kao dobar, dovoljan prvi korak na kome su vec sledece generacije pocinjale da slusaju neku drugaciju muziku, citaju neke drugacije knjige i interesuju se za neke drugacije slike.
Dirljivo i ambiciozno bas kao i one knjige kupljene na razne otplate i stavljene tamo gde je predvidjeno mesto za knjige u nekom prvom pravom namestaju.
Bas pored one osvetljene gondole koje nigde vise nema niti moze da se nadje, a koja je ponosno plovila dnevnim sobama, obicno postavljena na prvi crno-beli televizor...
Bas kao i onaj film.
Jedan dan zivota.
Ili neki drugi filmovi.

 

Sigøynerfest, ili Cigani vidjeni onako kako su trebali da ih vide Norvezani...