Permanentna kriza domaće ekonomije

[Sestre Bronte]

Koja pičketna 

[djeneralche]

Rugala se sova sjenici.

[Lord Protector]

makroekonomija 2016...bitno za domaću ekonomiju od 14:00, javni i privatni dug

 

Edited March 4, 2016 by slow

[Lord Protector]

наставак полемике

 

Неподношљива лакоћа бунта и протеста

Поводом текста Зорана Ћирјаковића, „Политика”, 29. фебруара

 

Аутор: Љубомир Маџар четвртак, 03.03.2016. у 08:15

 

Напис г. Ћирјаковића изненадио ме је и донекле збунио. Ватрено се и полетно устремио на професора Беговића, једног од најугледнијих економиста и научника који је стекао велики углед и у другим професијама, посебно међу правницима, градским планерима, урбанистима, па чак и историчарима. За Беговића зна цела Србија, а Ћирјаковићево име није се дало запазити у економској литератури, укључујући и ону ширу која задире у друге дисциплине и бави се ванекономским чиниоцима привредног раста. Не знајући овог писца, могу само да претпоставим да је реч о младом, амбициозном човеку пред којим је лепа професионална будућност. Велики број највећих умова са подручја друштвених наука – нобеловци Бјукенен и Фридман, као и Карл Попер, прави међаш у области политичке филозофије – били су најпре непоколебљиви левичари, чак марксисти, а потом су, интелектуално сазревајући, своје ставове мање-више дијаметрално преокретали. У острашћеној полемици које се латио, Ћирјаковића не могу да не перципирам са великом симпатијом: држећи да је млад, у њему препознајем себе самог из младих година, посвећеног правди којој ослонац није у појединцу и слободи која је више колективна творевина него индивидуална категорија. Пре пола века дубоко сам веровао у оно што тако снажно вибрира у његовом тексту, па сам тако и писао, можда још ватреније и надахнутије.

Велика је штета што се тај племенити ентузијазам безнадно ломи о тврди зид хладних и немилосрдних чињеница. Привредни раст је један несагледиво широк процес трагања за новим опцијама, иновирања и учења. Креативност и акумулирање знања кључне су речи које у крајњем објашњавају развитак привреде и друштва у целини. А креативност и учење су еминентно индивидуалне појаве и активности, па су незамисливе безиндивидуалне слободе која једина отвара просторе за право стваралаштво. Треба макар и овлашно осмотрити привредну историју: све три технолошке револуције – неки већ говоре и о четвртој – догодиле су се на Западу, у амбијенту колико-толико заштићених појединачних права и слобода. У свету ништа није идеално, па ни та заштита, али је засигурно била далеко јача и потпунија него у другим деловима света. Може ли г. Ћирјаковић да покаже ишта крупно и епохално са становишта свеколиког развоја да је дошло са Истока? Кинези су измислили барут, хартију и још понешто, али се прави развојни импулс по основу тих проналазака испољио тек касније, и то на Западу кад је исте ствари фактички поновно и независно открио.

 Велики број највећих умова са подручја друштвених наука били су најпре непоколебљиви левичари, чак марксисти, а потом су, интелектуално сазревајући, своје ставове мање-више дијаметрално преокретали

Чињенице су, као и увек, тврдоглаве. То што је Беговић рекао о конкуренцији и огромном развојном потенцијалу економских слобода јесу тврде научно доказане истине. Слобода је као ваздух и вода: не може бити ограничена само на неке. Кад би била истина оно што Ћирјаковић тврди о слободи за танушну мањину одабраних, америчка радничка класа не би, уз све узмаке и компликације, данас уживала виши стандард него у безмало свим државама света. Постојао је систем који је, на линији онога што тако тврдо верује г. Ћирјаковић, ишао за тим да благостање и „ослобођење рада“ оствари на колективној основи и уз најширу државну интервенцију. Доживео је свој епохални слом, а многи млади људи, попут г. Ћирјаковића, нису сагледали све његове импликације. Погрешно је код г. Ћирјаковића протумачено и искуство развојно успешних земаља у југоисточној Азији: те земље нису демократске, али су заједнице с великим и институционално осигураним економским слободама. Фамозна Јужна Кореја је земља у којој власт и држава нису кројиле капу пословном свету него су следиле његове идеје и потребе и током времена све више постајале његов просвећени сервис. Кључне речи током вишедеценијског успешног јужнокорејског развитка биле су либерализација итржиште а не држава и етатистичка доминација. И демократија је важна за економски развој, али не онако и онолико као слобода: важна је пре свега у мери у којој гарантује слободе.

Међу многима, постоји један посебно моћан аргумент који малтене све говори о свету зајемчених грађанских права и слободног предузетништва наспрам онога који би био обликован према Ћирјаковићевим представама: наши високо школовани млади људи, и то они најспособнији, листом хрле на Запад а не на Исток, у потрази за бољом судбином од оне која их чека у овој земљи. Они добро знају шта чине, а ваљда ћемо се и ми остали постепено дозвати памети и дићи на ниво њиховог разумевања.

Економиста, професор универзитета

Edited March 4, 2016 by slow

[Korki]

Да почнем од краја текста и нећу ићи више од ове приче око Ј. Кореје.

Људи, са факултетом и без њега, нажалост, одлазе на исток све више, од Дохе, Дубаија, уопште Емирата, Русије, Сингапура, Хонг Конга до Кине, у последње време. У Јужној Кореји, током њиховог великог раста, људи са факултетом нису могли масовно да излазе ван земље. Могли су само да добију стипендију да се школују на елитним факултетима напољу и да се врате у Јужну Кореју. Замислите то у Србији? Нема да се потроше хиљаде на твоје школовање а онда да ти то знање дајеш другим земљама, што је једна од основа развоја САД, скупљање талената широм света, неће сигурно они несрећници са $100 000 студентског дуга који заврше МБА да буду основа њиховог развоја. И уместо што се  то са поносом објављује на српским факултетима попут ЕТФ, ПМФ, Медицине, то би требало забранити, ако хоћемо да се развијамо као Ј. Кореја.

 

Што се тиче протекционизма. Јужна Кореја, као скоро и свака друга држава у Источној Азији, а раније САД или Немачка(ако мени не верује нека прочита чувеног немачког историчара Фрица Фишера и књигу: "Рат илузија" или нека погледа разлоге за Грађански рат у САД) су имале озбиљна ограничења потпуна или делимична за страну робу како би развили домаћу индустрију. Јужна Кореја је имала неке 4 кључне гране које су биле заштићене од стране конкуренције како би се развили.

 

There are many industries in East Asia that have benefited from protectionism. One of the most famous example would be South Korea. The country had set a quota, tariff and all methods of protectionism possible to grow one of the important industries. For example, the electronics industries have heavily benefited from the protectionism. From 1970-1990’s, the electronic companies such as Samsung or LG have had significant growth due to the protectionism. Thus, expanding economic growth within the country and lifting the standards of living of the South Korean people. If Korea did not use any kind of protectionism to bolster its core industries, they might be still suffering from poverty and low standards of living. This also includes Japanese, Taiwanese and other nation’s industries. These countries became wealthy by overcoming the lack of resources by protecting the important, lucrative industries.

 

То иде чак до данас, где се Ј. Кореја отворила јер је достигла висок ниво развоја

 

Is South Korea practicing protectionism?

http://thehill.com/blogs/congress-blog/foreign-policy/254045-is-south-korea-practicing-protectionism

 

Иначе сам текст је смешан, не зато што Ј. Којеја не користи протекционистичке мере, користи их, већ зато што САД то раде, протекционизам, и ово је био одговор Ј. Кореје на смешне тужбе Apple по САД, јер су широм света пале, против Самсунга.

 

Треба видети само колико су Индијци полудели на САД због тужбе у Светској Трговинској Оранизацији, против заштите прављења соларних панела у Индији, док то САД раде на нову савезних држава.

Edited March 4, 2016 by Korki

[Lord Protector]

Да почнем од краја текста и нећу ићи више од ове приче око Ј. Кореје.

Људи, са факултетом и без њега, нажалост, одлазе на исток све више, од Дохе, Дубаија, уопште Емирата, Русије, Сингапура, Хонг Конга до Кине, у последње време. У Јужној Кореји, током њиховог великог раста, људи са факултетом нису могли масовно да излазе ван земље. Могли су само да добију стипендију да се школују на елитним факултетима напољу и да се врате у Јужну Кореју. Замислите то у Србији? Нема да се потроше хиљаде на твоје школовање а онда да ти то знање дајеш другим земљама, што је једна од основа развоја САД, скупљање талената широм света, неће сигурно они несрећници са $100 000 студентског дуга који заврше МБА да буду основа њиховог развоја. И уместо што се  то са поносом објављује на српским факултетима попут ЕТФ, ПМФ, Медицине, то би требало забранити, ако хоћемо да се развијамо као Ј. Кореја.

 

Што се тиче протекционизма. Јужна Кореја, као скоро и свака друга држава у Источној Азији, а раније САД или Немачка(ако мени не верује нека прочита чувеног немачког историчара Фрица Фишера и књигу: "Рат илузија" или нека погледа разлоге за Грађански рат у САД) су имале озбиљна ограничења потпуна или делимична за страну робу како би развили домаћу индустрију. Јужна Кореја је имала неке 4 кључне гране које су биле заштићене од стране конкуренције како би се развили.

 

То иде ча до данас, где се Ј. Кореја отворила јер је достигла висок ниво развоја

 

Is South Korea practicing protectionism?

http://thehill.com/blogs/congress-blog/foreign-policy/254045-is-south-korea-practicing-protectionism

 

Иначе сам текст је смешан, не зато што Ј. Којеја не користи протекционистичке мере, користи их, већ зато што САД то раде, протекционизам, и ово је био одговор Ј. Кореје на смешне тужбе Apple по САД, јер су широм света пале, против Самсунга.

 

Треба видети само колико су Индијци полудели на САД због тужбе у Светској Трговинској Оранизацији, против заштите прављења соларних панела у Индији, док то САД раде на нову савезних држава.

 

Znači bez parcijalnog protekcionizma nema razvoja nove industrije?

 

Samo kada si dovoljno jak, tj sa razvijenom industrijom i proizvodnjom, otvaraš granice i osvajaš nova tržišta sa isplativom proizvodnjom. Protekcionizam tako ispada kao privredni inkubator, upravo suprotno od preporuka pristalica otvorenog tržišta. Otvoreno tržište pogoduje samo industriji jakih, posebno onih koji su trenutno najjači.

Edited March 4, 2016 by slow

[Korki]

Тако некако. При чему се не тежи апсолутном протекционизму, то је велика грешка радити.

Богати траже да се отвара тржиште јер тако лакше пласирају своје производе и уништавају могућу конкуренцију домаћина.

[Korki]

Текст о историји развоја Јапана и како су одабицили САД предлоге о слободној трговини 1955,

 

 

Japan, the Forgotten Protectionist Threat

http://www.huffingtonpost.com/ian-fletcher/japan-the-forgotten-prote_b_850269.html

Everyone's worried about China today on the trade front. And they should be.

But let's not forget that China is only the most brazen player of one-way free trade out there. We ran a $273 billion deficit with China in 2010, but we also ran an $80 billion deficit with the European Union and a $60 billion deficit with Japan.

These rich-country trade deficits are in some ways more alarming than our deficit with China, because they are emphatically not the result of cheap foreign labor. In fact, nearly a dozen European countries now pay their manufacturing workers better than we do.

So let's look at Japan for a minute.

In the 1980s, Japanese industrial policy was the object of intense American interest, which has since waned due to the deliberately cultivated misapprehension that Japan is in economic decline (This illusion has been exhaustively debunked by the Tokyo-based Irish journalist Eamonn Fingleton; Japan is playing sick to get us off their back.) There was a flurry of books on the subject and for a while it seemed that America might acquire a serious industrial policy of its own (which never happened). But Japan remains much more relevant to America's situation than China, simply because Japan has wages comparable to the U.S., while China competes largely on the basis of a low-wage policy that is impossible for a developed nation to emulate. China is following Japan's old playbook anyway, so it is well worth examining Japan's trade history.

Japan's protectionism runs very deep in its political and economic system. The Japanese themselves certainly believe their economic success has been due to protectionism. No one in Japan of any standing in business, government, or academe believes that Japan's success has been due to free trade. In the words of economic historian Kozo Yamamura:

The cultural roots of Japan's repudiation of free trade are extraordinarily deep--as deep, say, as the roots that make America a capitalist culture. This was, after all, a nation which literally sealed itself off from the outside world for two centuries (1635-1853). This act is regarded by most Westerners as merely odd, but it was, in fact, profoundly consistent with the enduring character of Japanese civilization.

Protection from foreign competition was probably the most important incentive to domestic development that the Japanese government provided. The stronger the home market cushion...the smaller the risk and the more likely the Japanese competitor was to increase capacity boldly in anticipation of demand growth. This can give the firm a strategic as well as a cost advantage over a foreign competitor operating in a different environment who must be more cautious.

Japan's forcible opening to the modern world in 1853, when U.S. Commodore Matthew Perry sailed his famous "black ships" into Tokyo Bay demanding trading rights, added a new element to Japan's existing authoritarian social order: the need for economic and technological sophistication sufficient to defend its existence as an independent nation. Japan promptly set about engaging the modern world on terms congenial to its own political priorities--not those of outsiders.

The key slogan of the day was fukoku kyohei, "rich country equals strong army." Thus private economic interests have never, except perhaps for a brief liberal moment in the 1920s, been allowed to be the primary drivers of its national economy. Instead, private interests have been subordinated to the national economic interest under a system most succinctly describable as state capitalism. And protectionism is an innate part of that system.

Japan in 1945 was economically crushed, its cities smoking ruins, its empire gone. It was poorer even than some African nations untouched by the B-29. It seemed so far behind the United States that there was no plausible way ever to catch up. It was widely expected that Japan would end up an economic also-ran like that neighboring island chain, the Philippines. And within the economic ideology America was promoting to Japan at the time, free trade according to comparative advantage, there seemed to be no way out, as Japan had comparative advantage only in low-value industries.

History records a fascinating exchange on this topic, which encapsulates the entire postwar free trade debate. In 1955, when the U.S. and Japan were negotiating their first post-occupation trade agreement, the head of the American delegation, C. Thayer White, told the Japanese to cut their tariff on imported cars because, in his words:

1. The United States industry is the largest and most efficient in the world.

2. The industry is strongly in favor of expanding the opportunities for world trade.

3. Its access to foreign markets in recent years has been limited by import controls.

4. Although the United States Government appreciates that it is necessary for some countries to impose import restrictions for balance of payments reasons...it would be in Japan's interest to import automobiles from the United States and ex-port items in which Japan could excel.

Upon Ricardian comparative-advantage principles, White was, of course, 100 percent correct. But the Japanese trade negotiator, Kenichi Otabe, replied that:

1. If the theory of international trade were pursued to its ultimate conclusion, the United States would specialize in the production of automobiles and Japan in the production of tuna.

2. Such a division of labor does not take place...because each government encourages and protects those industries which it believes important for reasons of national policy.

Needless to say, Japan did not choose to become a nation of fishing villages!

Instead, its rulers drew the same conclusion that Alexander Hamilton had drawn 150 years earlier and Henry VII 300 years before that, opting for protectionism and industrial policy. They closed Japan's markets to foreigners in industries they wished to enter, only welcoming foreign goods insofar as they helped build up Japan's own industries. They applied administrative guidance to key industries and rigged Japan's banking system and stock market to provide cheap capital to industry.

Tokyo instead protected its fledgling automobile industry in the 1950s, limiting imports to $500,000 per year. (In the 1960s, prohibitive tariffs replaced this quota.) Japan only allowed foreign investment insofar as this transferred technology to its own manufacturers. Today, it produces over two-and-a-half times as many cars as the U.S., mostly for export.

As Japan has historically been the economic leader for the whole of Confucian Asia (Japan, Korea, China, Taiwan, Vietnam, Hong Kong, and Singapore), its protectionist policies have been shared with nearby nations to a huge extent. The ultimate basis of these policies is an attitude towards economics that sees the economy not as an end in itself, but as an instrument of national power. As Harvard Asia specialists Roy Hofheinz and Kent Calder have written, "For more than a century, nationalist sentiments...have been a basic driving force underlying East Asian economic growth." Even today, Chinese industry is 30 percent owned by the state. Over a dozen strategic industries have been slated to remain under outright government ownership and control, including information technology, telecommunications, shipping, civil aviation and steel. Laissez faire this is not.

In relation to its neighbors, Japan has employed something called the "flying geese" strategy, christened thus by the Japanese economist Akamatsu Kaname in the 1930s. Japan breaks into an industry, wipes out existing Western competitors, then successively hands the industry down to less sophisticated neighboring economies such as Korea, Taiwan, Thailand, Malaysia, and Vietnam as they mature. This pattern has held for goods from garments to televisions for five decades. Japan's withdrawal from labor-intensive goods in the 1970s opened up space for Taiwan, South Korea, Singapore, and Hong Kong, and their ongoing withdrawal from these goods is opening up space for China.

Among other things, this nicely illustrates how rational protectionism is a dynamic, not a static, strategy, and does not consist in defending every job and every industry.
 

 

Занимљиво да је Јапан у "изгубљеним деценијама" од како средином 80их натерани од од САД да се више отворе(Плаза уговор из 1985 као почетна тачка, која је довела до краха почетком 90их у Јапану).

 

Само да издвојим ово

 

They applied administrative guidance to key industries and rigged Japan's banking system and stock market to provide cheap capital to industry.

Edited March 4, 2016 by Korki

[Luther]

Pošto slow odbija da nas prosvetli koga i o čemu konsultuje Nebojša Katić posla sam se prihvatio sam. Grizao me je crv sumnje da sam se ogrešio o čoveka i da se o njegove savete otimaju brojne svetske firme i pojedinci. Pa da vidimo kako Katićara špila na terenima kraljice babe.

 

Slow nam je dao jedan liink iz koga se vidi da je Katić direktor u dve firme.http://www.checkcompany.co.uk/director/9799588/MR-NEBOJSA-KATIC

 

 

 

MR NEBOJSA KATIC is a BUSINESS CONSULTANT from LONDON. This person was born in January 1955 and is 61 years old. MR NEBOJSA KATIC is BRITISH and resident in UNITED KINGDOM. This company officer is, or was, associated with 2 Companies.

Their most recent appointment, in our records, was to NITES ADRIA LIMITED on 2015-05-29.

Address  

QUADRANT HOUSE, FLOOR 6 4 THOMAS MORE SQUARE

LONDON

E1W 1YW

UNITED KINGDOM

+

 

 

CompanyName Company Status Role Appointed Appointment Status NITES ADRIA LIMITED Active DIR 2015-05-29 CURRENT ENIT SOLUTIONS LIMITED Active DIR 2011-08-04 CURRENT

 

Da je to naš Katić govori nam godina rođenja koja se podudara sa onom koju daje na svom blogu. Da vidimo sad šta mu rade firme u kojima je direktor. 

Podaci su preuzeti sa:

http://www.bizdb.co.uk/company/enit-solutions-limited-07729808/

https://www.endole.co.uk/company/07729808/enit-solutions-limited

https://check-business.co.uk/business/07729808/enit-solutions-limited

 

U firmi ENIT SOLUTIONS LIMITED je direktor od 04.08.2011. Firma je osnovana 2011 sa kapitalom od 15.000 GBP(15.000 akcija vrednih 1 GBP). Delatnost firme:Public relations and communications activities. Ima još jedan direktor Mr Thomas Nigg iz Lihtenštajna,ima 0 sekretarica, nema podataka o zaposlenima, aktivnostima i obrtu. U 2015 firmi je kreditni rejting smanjen sa A na C. Klasifikovana je kao mala firma.

Dobro sad kapital je nikakav, ali njemu je kapital u glavi, sekretarica je socijalistički relikt ionako sve može preko ipad-a, krediti mu ni ne trebaju a to što je two man band nema veze sigurno dobro zarađuje.Da vidimo šta kaže finansijski izveštaj:

https://beta.companieshouse.gov.uk/company/07729808/filing-history pa kliknuti na: Total exemption small company accounts made up to 31 December 2014 view pdf.

:ziga:  :ziga:  :ziga:

Svaka čast care, na kraju 2013 si imao cash in bank and in hand 1.800 funti, ekvivalent dnevnog pazara boljeg kioska u Borči. Profit je doduše sa vrtoglavih 5.200 funti u 2013 pao na još uvek solidnih 4.055 u 2014 ali je zato keš u banci porastao na 19.000. Sve u svemu iz aviona se vidi ono što slow kaže: Pa imao je desetine i stotine klijenata i firmi, sigurno. Sigurno.

 

Ova druga firma NITES ADRIA LIMITED je taze, nema ni godinu dana pa nema još finansijski izveštaj ni bilo kakve podatke, ali će i nju sigurno dobro da razradi. Tu je sam direktor pa će moći nesmetano da se razigra pogotovo što je osnovana sa kaptalom od 1(jedne) funte https://beta.companieshouse.gov.uk/company/09614985/filing-history pa Incorporation view pdf. 

Doduše u avgustu 2015 je dokapitalizovana sa 3.000.000 funti https://beta.companieshouse.gov.uk/company/09614985/filing-history pa Statement of capital following an allotment of shares on 11 August 2015 view pdf. O ovome kasnije.

 

Da vidimo sada ko su vlasnici ovih firmi, Katić je samo direktor. Za ENIT SL piše da je vlasnik 100% akcija Hilmija Drnda. WTF je Hilmija Drnda, zaličilo mi je na nešto iz Afrike možda Nigerije to bi se uklapalo u priču. Ali nije. Ing. Hilmija Drnda je poreklom iz BiH radi u Češkoj i radi za firmu NVision Czech Republic  a.s. http://rejstrik.penize.cz/hilmija-drnda,(glavni akcionar Ruska federacija)deo NVision Group koja za sebe kaže da:is one of the largest developers and suppliersof unique solutions and services in Russia’s informationtechnology market. Sajt im deluje veoma ozbiljno a možda će neko iz IT sektora znati nešto o njima. Dakle Drnda zaposlen u Nvision ničim izazvan privatno osniva ENIT(gde radi Katić) koji onda, a to umalo da mi promakne a ima na strani 3 finansijskog izveštaja koji sam linkovao osniva Enit doo Sarajevo http://bizreg.pravosudje.ba/pls/apex/f?p=183:25:122818828232765::NO:: čiji je 100% vlasnik. Firma se bavi softverom i konsaltingom.

Vlasnik 100% druge Katićeve  firme NITES ADRIA LTD je firma NITES S.R.O. iz Češke http://nites.eu/about-us-2/ koja se bavi: producer, developer and integrator of IT solutions for telecommunications, utilities and government sector. NITES S.R.O. ima ćerke firme u Beogradu, Banja Luci i Podgorici a join venture u Moskvi. Vlasnik firme je Miodrag Škrbić koji je istovremeno član nadzornog organa firme NVision Czech Republic  a.s. http://rejstrik.penize.cz/miodrag-skrbic iste one iz koje je Hilmija Drnda.

Čemu ovaj koloplet firmi postaje jasno kada se ima u vidu ovo:

 

Klupko kriminala u nabavci ličnih karata i vozačkih dozvola, koji je objelodanila zastupnica SDS-a u Parlamentu BiH Aleksandra Pandurević, a u koji su, prema provjerenim informacijama, duboko umiješani i SNSD Milorada Dodika, ali i SDP i to putem firmi „Milbauer" i "Nites", raspetljava se.

 

 

Nije samo posao sa IDDEEA-om taj koji povezuje Dodika i "Nites". Ta firma, naime, dobila je i milionski ugovor s Vladom RS za izradu softvera za obračun plaća zaposlenih, a posao je dodijeljen zahvaljujući, prije svega, ministru finansija u Vladi RS Zoranu Tegeltiji, koji je oženjen sestrom Dmitra Čičkovića, koji je sestrić vlasnika Miodraga Škrbića i donedavni direktor firme.

"Nites" je, također, dobio milionske ugovore sa "Elektroprivredom RS", "Elektrokrajinom" Banja Luka, "Elektro-Bijeljinom", Ministarstvom finansija, Ministarstvom trgovine i turizma RS.

http://istinito.com/index.php/bih/drustvo/item/22723-odmotava-se-klupko-kriminala-teskog-104-miliona-km-kome-ide-kajmak-od-dokumenata.html 

Ima o tome koliko ti srce ište http://slobodanvaskovic.blogspot.rs/2013/10/dosje-nites-1-zajednicki-privatni.html itd. Možda nije sve 100% tačno ali je osnovna priča jasna.

Meni izgleda da ova ruska firma NVision Group ,iza koje zbog osetljivosti posla stoji ruska država a time i zna se ko, jedina pravi softver i može nešto da implementira a svi ovi ENIT-i i NITES-i po belom svetu uključujući i London služe da se izvuku i prikriju pare koje su Div iz Laktaša i njegovi BiH ortaci opljačkali od građana preko državnih poslova. Deo tog lanca je i Nebojša Katić i to su jedine konsultacije koje on može da daje. Pranje opljačkanih para.

Do svega gore navedenog se lako dođe nako par sati pretrage. Danke Google iako neki tvrde da si ubio internet. Mene samo čudi zašto slow uporno insistira na Katićari, mada kad bolje razmislim i ne čudi me.

[Korki]

Ако постоји проблем око добијања послова са државним фирмама то није прање новца већ неки други криминал. Новац има јасно легално порекло није добијен нпр. шверцом дорге или проституциjo чак ни инсајдерском трговином, у конкретном случају изнад. Са тиме у вези Катић није укључен у прање новца, ако уопште ради било шта са новцем. Ми не знамо тачно шта он ради и да ли саветује где да се инвестира новац. на Лондонској берзи, или нешто пето.

Само ми чудно како си ово изоставио

 

Korać je dugo vremena bio jedan od miljenika režima Slobodana Miloševića, ali im se tokom 1996. godine u tolikoj mjeri zamjerio da je morao spasavati „živu glavu“ odlaskom u inostranstvo.

Prvo odlazi u SAD, gdje ima odlične kontakte u tamošnjem establišmentu, a u Republici Srpskoj se pojavljuje tokom 1998. godine, kada je Dodik postao premijer (prvi put) i od tada pa do danas stalno je uz njega. On je ministar za Dodikove privatne poslove. Korać, takođe, dovodi „investitore“ u RS, poput „Čeza“.

 

итд.

Edited March 5, 2016 by Korki

[Lord Protector]

Mene samo čudi zašto slow uporno insistira na Katićari, mada kad bolje razmislim i ne čudi me.

 

Šta si hteo da kažeš sa ovim?

Edited March 5, 2016 by slow

[Lord Protector]

 

 

Озлоглашен

Поводом текста „Богови су пали на земљу“ од 3. марта

Аутор: Борис Беговић субота, 05.03.2016. у 08:15

 

Нови прилог г. Ћирjаковића у рубрици „Погледи“ показује да се ради о доследном човеку. Све оне грешке које је учинио у првом тексту, поновио је у другом.

Попут првог, и у овом тексту налазе се читави пасуси потпуно ирелевантни за предмет расправе, попут оног о првом председнику Сирије, бесмислено помињање Доналда Трампа и ламентирање над великим верницима. Какве то има везе са економским слободама и конкуренцијом, остаје мистерија. Пређимо на ствари које нису мистерија, већ незнање.

„Научни капитализам“ који помиње г. Ћирјаковић не постоји. Свако ко је прочитао било коју историју западног света то зна. Научни је социјализам, њега су стварали интелектуални гиганти. Капитализам су, својим интеракцијама, стварали обични људи жељни слободе – предузетници.

Закон о приватизацији је озлоглашен, каже г. Ћирјаковић. Зашто? Зато што он тако каже! А бројни су радови г. Ћирјаковићa на тему упоредне анализе модела и методa приватизације. А на моју самоироничну опаску о малом сопственом утицају, каже да сам утицао на оне који су донели тај закон. Како, е то г. Ћирјаковић не каже, па да откријем ту велику тајну. Књигом, коју сам написао са двојицом мојих колега, Бошком Мијатовићем и Бошком Живковићем, људима који нешто знају о приватизацији. Колико је био наш утицај? Да ли је г. Ћирјаковић прочитао ову књигу? Да ли је прочитао (озлоглашен) Закон? У чему се они разликују? Да ли је г. Ћирјаковић некада нешто озбиљно написао на ту тему? Већ чујем звук тишине.

Узгред, Вилијам Истерли, кога г. Ћирјаковић узима за сведока, човек је, што знају сви они који читају његове књиге и чланке, који се и те како залаже за економске слободе, за неспутану приватну иницијативу и за слободно предузетништво. Његова жестока критика Светске банке и ММФ-а критика је државне интервенције оличене у тим наднационалним институцијама и интервенционистичких политика које оне веома често заговарају. Морам да признам, Истерли је, уз све друге разлике које иду њему у прилог, већи економски либерал од мене – баш и није добар сведок против мене. Узгред, то што неко (попут ММФ-а) мења пројекције стопе раста у току године, пример г. Ћирјаковића, не мора нужно да значи да је погрешио, промениле су се околности. А пројекције нису спознаја стварности, него предвиђање будућности. То су различите ствари.

Г. Ћирјаковић очигледно не разуме суштину индекса економских слобода. Ради се о томе да се они добијају на основу егзактних одговора на серију питања која се постављају за сваку земљу и сваку годину. На пример, о висини царинске заштите, регулацији тржишта радне снаге или баријерама уласку нових предузетника. А на сва та питања може да се одговори ex post – људска цивилизација се заснива на писаним траговима. Не мора истраживање које се односи на 1970. годину да се обавља управо те године. Може знатно касније. Да није тако, не би ни могли да истражујемо нашу прошлост, још мање да примењујемо савремене методологије емпиријског истраживања на феномене из прошлости.

Наставићу да се залажем за економске и политичке слободе, све док ме неко не убеди у супротно. Наставићу да браним слободу свих оних који се са мном не слажу да исказују то неслагање

Узгред, рад у коме је систематски објашњен ниво економских слобода земаља које наводи г. Ћирјаковић и на који сам се позивао јесте „Economic freedom and success of the Asian tigers: an essay on controversy, European Journal of Political Economic (2003)“. Ту се, за оне који знају статистику, може видети нешто више о оним стварима о којим г. Ћирјаковић примењује предшколску анализу типа: ове године више, ове године ниже.

„Економија није физичка хемија“ (sic), тврди г. Ћирјаковић, па онда износи своје небулозно виђење емпиријских истраживања у друштвеним наукама, према коме не постоји никаква брана од утицаја идеологије, осим моралног интегритета истраживача. Парафразирајући речи Јозефа Гебелса – „неолиберали су склони да изваде пиштољ“ – г. Ћирјаковић сматра да они немају такав интегритет и због тога је све оно што тврде нетачно. Размишљање по моделу „две ноге лоше, четири ноге добре!“.

На крају, озбиљна логичка грешка. У последњем пасусу г. Ћирјаковић ми, онако покровитељски, предлаже да пробам „са неком од некапиталистичких хришћанских вредности, као што су скромност, понизност и саосећање“. Прво, духовни пастир моје породице је мој свештеник: с њим разговарам о мом односу према хришћанским вредностима, и не бих да га мењам за г. Ћирјаковића. Друго питање је гносеолошко. Ја не познајем г. Ћирјаковића, никада га нисам видео, нити имам жељу. Стога закључујем да ни он не познаје мене – никада ме није видео, упознао, никада разговарао сам мном. Али он зна да у мени нема „скромности, понизности и саосећања“. Он зна ко сам ја и какав сам ја, иако ме није ни упознао. Којим се методом спознаје користио? Контемплацијом, медитацијом или гледањем у кристалну куглу? Да није тужно шта све г. Ћирјаковић себи допушта, било би смешно. Треће, ово је велико финале логичке грешке познате као argumentum ad hominem. Будући да онај с којим се не слажем губав, озлоглашен, да у њему нема „скромности, понизности и саосећања“, нити ће их икад бити („неке ствари људи ни са годинама не могу да науче“), тај никако не може да буде у праву – његове тврдње, несумњиво, нису тачне.

Овај метод се шири Србијом, а његову дисеминацију се, видим, укључила и „Политика“, која је у рубрици „Погледи“ објавила последњи пасус текста г. Ћирјаковића. Тужно је, сматрам, када се националне институције, попут „Политике“, које треба да брину о пристојности дијалога у Србији, укључују у тако нешто.

Да закључим у нешто ведријем тону – програмски. Наставићу да износим своја виђења и аргументе којима их подржавам, ма колико то иритирало оне који се са мном не слажу. Наставићу да се залажем за економске и политичке слободе, све док ме неко не убеди у супротно. Наставићу да браним слободу свих оних који се са мном не слажу да исказују то неслагање. Наставићу да говорим оно што мислим. „И ту немам намеру ништа да мењам!“

Професор Правног факултета Универзитета у Београду

Edited March 5, 2016 by slow

[Prospero]

Uticajdžijska knjiga koju niko nije čitao

 

http://www.clds.rs/newsite/Novi%20model%20privatizacije.pdf

[Tribun_Populi]

 

Generalno me zabole ko je i šta radi u životu Nebojša Katić, nego me više zanima na koji način to, koga on savetuje i s kom sarađuje,? doprinosi diskusiji na zadatu temu?

 

Cenim da nije poenta da se ovde bavimo ičijim likom i delom.

[Tribun_Populi]

Uticajdžijska knjiga koju niko nije čitao

 

http://www.clds.rs/newsite/Novi%20model%20privatizacije.pdf

 

Čitao ja, i tu i još jednu uticajdžijsku koju potpisuje crème de la crème ondašnje državne uprave (da ne kažem vlasti). A iz samog uvoda ove prve uticajdžijske knjige (koju si ti citirao) se jasno vidi da je pristup bio ne samo ideološki, već i akademski nadmen do kovasjebemiznamobolje nivoa.

 

 

U našoj zemlji se diskusije o najboljem modelu privatizacije vode već celu deceniju i još nisu završene. Zanemarujući finese, može se reći da je osnovna podela bila na zastupnike vaučerske privatizacije i zastupnike akcionarstva zaposlenih. Prvi su naglašavali brzinu privatizacije i nepostojanje dovoljnog kapitala za kupovinu preduzeća po iole razumnoj ceni, a posebno zbog nemogućnosti priliva stranog kapitala u uslovima ratova i međunarodnih sankcija. Drugi su, implicitno, pretežno imali na umu političke motive, tj.smanjenje otpora privatizaciji od strane zaposlenih, tj. “socijalno prihvatljivu” privatizaciju, kako su je zvali. Prodaju preduzeća, odnosno društvenog i državnog kapitala, uključivali su u svoje modele i zastupnici vaučerske privatizacije i zastupnici insajderske privatizacije, ali bez elana, polazeći od ograničenih mogućnosti domaćeg finansiranja. mIntelektualno poreklo ovih dvaju modela lako je naći. Zagovaranje vaučera u nas deo je mpreovlađućih shvatanja među akademskim ekonomistima i u brojnim zemljama u tranziciji počevši od 1990. godine, a posebno posle uspeha, kako se činilo, prve faze češke privatizacije. Orijentacija na akcionarstvo zaposlenih vodi poreklo iz starog samoupravnog duha, koji vrlo postepeno slabi tokom 1990-tih godina.

 

Dakle, i među akademskim ekonomistima i među samoupravljačima preovlađivao je neki od modela insajderske privatizacije, ali smo mi odabrali treći put. Jebeš činjenicu da smo jedino bili uporedivi sa Slovencima i Hrvatima, jebeš činjenicu da su Slovenci govorili nemojte ljudi, jebeš i to što je ovde većina bila protiv toga...

Edited March 5, 2016 by Tribun_Populi