Igr(ic)e su umetnost ili nisu, nastavlja se

[roksi]

ma ne brini uopste;) all good, mate. (iskreno, potprcavanje uopste nije bilo maliciozno. koliko god to kontradiktorno zvucalo;)  zaista, samo sala.)

 

elem, okidok. sto se mene tice, svecano obecavam da cu se oglasiti na ovoj temi samo onda kada pogledam/odigram tog Vicera + Last of as;) 

 

za ovo drugo, sto je bazirano i stimulisano poenima/pobedama/etc.. zaista se ogradjujem. ne samo da nemam interesovanja za to, vec zaista ne mogu da sagledam (mozda je i do mene, ne kazem) kako bi to moglo da se dozivi kao umetnost. (neminovno se opet vracamo na razlicite definicije i tumacenja iste).

[Utvara]

Takmičenje može imati umetnički element. Tetris kao Tetris nije ništa. Postoji zilion verzija Tetrisa. Ako imaš najveći skor na svetu u Tetrisu DS, to je umetnički čin. Barem u Japanu.

 

Tamo postoji kultura doujinshi, ljudi koji sami prave svoje igre, hobistički. Među njima ističe se g. Team Shanghai Alice, tim od jednog čoveka koji pravi svoje danmaku-e od 2002 godine. Radi sve sam, programiranje, grafiku i zvuk. Na osnovu estetike njegovih igara nastale su fan-made slike, ilustracije, pa i stripovi i dugometražni video klipovi, priče i romani bazirani na likovima i situacijama iz njegovih igara. Dešava se da pojedine priče on posle integriše u zvanični kanon igara, u konverzaciji sa fanovima najpopularniji urat(d)ci se mogu naći u igrama, bilo da su ilustracije, sprajtovi, zvuk, neka druga grafika, itd.

 

Naravno, ove igre su bolesno teške, bullet hail-ovi u najautističnijem, najtipskijem i manirističkom obliku. Na Zapadu ovakve igre se igraju da bi se prešle, da bi se prošao taj narativni vizuelni tok, smenjivanje nivoa, settinga, novih neprijatelja itd. U Japanu se igraju na poene, i cilj je skupiti najviše poena iz jednog žetona, igrači koji to uspeju dobijaju posebne titule, zvanja i poštovanje u zajednici.
 

Za mene je to... neka vrsta umetnosti svakako. Performance art u najmanju ruku.

[Singer]

We are Homo Ludens (Those who play).

 

From the moment we enter this world, we instinctively invent ways to have "fun," and share our inventions with those around us. We are not asked to do this, nor do we need reasons to create. It is simply who we are.

 

We find one another and compete with one another. We laugh together and cry together; all while playing together. Our experiences bind us and liberate us. To share our most valuable experiences, we create stories, invent tools, and evolve the art of play. Play has been our ally since the dawn of civilisation.

 

"Playing" is not simply a pastime, it is the primordial basis of imagination and creation. Truth be told, Homo Ludens (Those who Play) are simultaneously Homo Faber (Those who Create).

Even if the earth were stripped of life and reduced to a barren wasteland, our imagination and desire to create would survive--beyond survival, it would provide hope that flowers may one day bloom again. Through the invention of play, our new evolution awaits.

 

Kojima Productions -- We are Homo Ludens. We are those who play.

 

Hideo Kojima

[bigvlada]

Ludo ergo sum.  ^_^

[bigvlada]

Više od igre

 

Ako se prihvati stav da umetnost jeste ili može biti igra, zašto onda igra ne bi mogla da bude umetnost?

 

 

Gotovo od trenutka kada su se video-igre pojavile, otpočele su polemike oko toga da li je u pitanju samo puka zabava ili je rođen i jedan novi vid umetnosti. Kako su s vremenom sticale sve veću popularnost, rasprave o tome postajale su sve burnije, a u toku su i dan-danas (jedna se odvija i na našem forumu – www.sk.co.yu/forum). Sâm fenomen igre kao estetskog objekta sve više zaokupljuje stručnjake iz raznih oblasti koji pokušavaju da dokažu da igre mogu biti umetnost, kao i da primene razna saznanja iz drugih nauka i stvore celovitu teoriju igara.

 

Kada raspravljamo o tome da li igra može da bude umetničko delo, zanimljivo je za početak prisetiti se nekoliko teorija iz davne prošlosti koje su definisale umetnost upravo kao igru ili je poredile s njome. Verovatno najpoznatija je bila Kantova teorija o umetosti kao „slobodnoj igri imaginacije”, ali vredi pomenuti i Šilera po kome se umetnik „igra prividima koje stvara” i „čovek nikada nije toliko ozbiljan kao kad se igra”. Mnogi estetičari su kasnije govorili da umetnost u svojoj suštini jeste igra jer sadrži isti bitan element – slobodu. Čovek se igra i stvara umetnička dela nesputan zakonima koji vladaju u drugim oblastima (moralnim, religijskim ili bilo kakvim drugim normama). Jedina pravila koja mora da poštuje jesu pravila igre, to jest unutrašnji zakoni samog umetničkog dela. Dakle, ako se prihvati stav da umetnost jeste ili može biti igra, zašto onda igra ne bi mogla da bude umetnost? Čovek je od davnina stvarao umetnička dela tražeći pri tom stalno nove načine da se izrazi, i tako su nastajale nove forme. Ako prihvatimo da je stvaranje video-igara jedan vid izražavanja, svakako je jasno da i igre mogu biti jedna forma umetnosti, naravno ukoliko imaju estetsku vrednost. Gotovo svaki vid izražavanja kroz istoriju prošao je kroz iste polemike. Setimo se samo brojnih rasprava o tome da li roman može biti umetničko delo, a od novijih formi i film i strip su morali da prođu kroz isti period osporavanja i branjenja.

 

Naučnici koji se bave igrama kao estetskim fenomenom uglavnom su koncentrisani na teoriju o interaktivnosti jer je upravo to ono što igre odvaja od drugih načina izražavanja. Dakle, narativ igre zahteva od nas stalnu akciju – priča se neće samo odvijati pred nama, već će zahtevati da i mi učestvujemo u njoj, a dalji tok će u manjoj ili većoj meri zavisiti od naših akcija. Dakle igra od nas zahteva interakciju s drugim igračima i/ili sa objektima u igri. No, vrlo brzo su se među proučavaocima ovog fenomena pojavile dve struje. S jedne strane su bili oni koji veruju da su igre dela u kojima je najbitniji element upravo narativ te da ih treba proučavati na isti način kao i književna dela. S druge strane, oformila se grupa naučnika koji se nazivaju „ludolozima” i tvrde da igre treba proučavati prvenstveno vodeći računa o specifičnostima koje one kao drugačija forma imaju, dakle koncentrišući se na gameplay. Konačno, kao što to često biva, pojavila se i treća struja, oni koji su pokušali da pomire prethodna dva mišljenja smatrajući da su oba pomenuta aspekta jednako bitna za analizu igara, dakle i narativ i igranje.

 

 

Međutim, ono oko čega se svi ovi proučavaoci slažu i što pokušavaju da dokažu u svojim studijama jeste da video-igre jesu umetnost. S jedne strane su stavovi po kojima video-igre sadrže muziku, elemente vizuelne umetnosti, literarne predloške... Dakle, to su sve već priznate forme umetničkog stvaralaštva, međutim, da li to znači da su igre samo neka vrsta mozaika drugih umetničkih formi? Igra kao celina ima vrednost ne samo ako su ovi pojedinačni elementi vredni nego i kad su nešto više od toga. Ukoliko ti segmenti nisu lepo ukomponovani i ne funkcionišu zajedno, ni celina neće imati vrednost.

 

Jedan od glavnih argumenata koje potežu oni koji se protive stavu da igre mogu biti estetska dela jeste to što su one pravljene da zabave. Niko ne može da spori da postoje igre koje su isključivo zabavne, ali to je slučaj i sa svim drugim formama umetnosti – uvek postoje i ostvarenja koja nemaju nikakvu umetničku vrednost. Isto tako postoje i naslovi koji nude i mnogo više od pukog zabavnog sadržaja. Slično je i sa onima koji u prvi plan ističu komercijalnu stranu igara. Činjenica je da velike kompanije prave igre sa prvenstvenim ciljem da ostvare profit, ali se često zaboravlja na nezavisne tvorce igara kojih ima sve više i koji stvaraju prava remek-dela. A i u velikim kompanijama sigurno ima pojedinaca koji rade na tim igrama imajući na umu i nešto više od novca. Činjenica koja se ne može poreći jeste da na tržištu trenutno postoji veliki broj igara koje sadrže i nešto više od puke zabave. Ako se malo bolje udubimo, videćemo različite slojeve, višestruka značenja... Jedina razlika u odnosu na ranije forme umetnosti sastoji se u tome što se sada koristi drugačiji medij, mada treba uvek imati na umu da kvalitet jednog dela ne zavisi isključivo od načina na koji je ono stvoreno. Da citiramo Henrija Dženkinsa, jednog od autora programa komparativnih medijskih studija na Kembridžu: „Kompjuter je samo alatka koja nudi umetnicima nove resurse i mogućnosti za komunikaciju sa javnošću; ljudska kreativnost je ono što stvara umetnost.”

 

O temi video-igara kao umetničkih dela moglo bi se još mnogo toga reći, međutim tu bismo već zašli u stručne rasprave koje verovatno ne bi bile preterano zanimljive većini naših čitalaca. Ukoliko vas zanima da nešto više saznate o ovoj temi, preporučujemo vam da posetite sledećih nekoliko sajtova koji se, svaki na svoj način, bave igrama kao estetskim objektima: www.game-research.com/default.asp, web.mit.edu/cms/People/henry3/index.html, www.gamestudies.org, www.digra.org...

 

Jovana ERČIĆ

 

http://www.sk.rs/2006/03/siak01.html

 

Case closed. Hvala na poseti i svako dobro.  -_-

[Singer]

toeto, samo još da se zaključa i pinuje

[Ariel]

reću ću samo da sam imao nešto uticaja u oformljavanju stavova izraženih u tekstu xexex

[bigvlada]

reću ću samo da sam imao nešto uticaja u oformljavanju stavova izraženih u tekstu xexex

 

Lepo :D Volim da čitam njene tekstove, retko se nalazi ženska osoba koja toliko voli i poznaje frp igre.  Još da neko nagovori njenu lepšu polovinu da uzme učešća na temi o postapokaliptičnom svetu, bila bi rasprava do jaja. :D 

[Ariel]

davno to beše, sada se preziva Kuzmanović, što nije moje prezime. ;)

[James Marshall]

Ali jeste kolege iz SK 

[Lord Protector]

AI u igricama, 

 

Demis Hassabis, Google DeepMind Technologies, nerd nad nerdovima

 

Edited May 12, 2016 by slow

[roksi]

AI u igricama, 

 

Demis Hassabis, Google DeepMind Technologies, nerd nad nerdovima

 

 

(oprosti prasline ali ne mogu da odolim.)

 

a gde je tu zapravo umetnost? nauka/algoritmi ili sport, OK, moguce. ali umetnost, bas tesko.

 

ako cemo o umetnosti, evo primera koji pluta u toj vrsti vizulene estetike ali zapravo jeste situiran (i to cvrsto) u umetnosti:

 

 

jess johnson

 

dakle, zabava ili smisao, that’s the (rhetorical) question. 

[roksi]

zaboravih da kazem da su (video) radovi jess johnson interaktivni, tako da se koriste metodologijom video igrica. dakle, nisu samo za pasivno posmatranje (da se posluzim tautologijom). 

 

 

edit: + 

Edited May 12, 2016 by roksi

[Hermetico]

On 9.2.2016. at 22:41, bigvlada said:

Više od igre

 

 

 

 

Ako se prihvati stav da umetnost jeste ili može biti igra, zašto onda igra ne bi mogla da bude umetnost?

 

 

 

 

 

 

 

 

Gotovo od trenutka kada su se video-igre pojavile, otpočele su polemike oko toga da li je u pitanju samo puka zabava ili je rođen i jedan novi vid umetnosti. Kako su s vremenom sticale sve veću popularnost, rasprave o tome postajale su sve burnije, a u toku su i dan-danas (jedna se odvija i na našem forumu – www.sk.co.yu/forum). Sâm fenomen igre kao estetskog objekta sve više zaokupljuje stručnjake iz raznih oblasti koji pokušavaju da dokažu da igre mogu biti umetnost, kao i da primene razna saznanja iz drugih nauka i stvore celovitu teoriju igara.

 

 

 

 

 

Kada raspravljamo o tome da li igra može da bude umetničko delo, zanimljivo je za početak prisetiti se nekoliko teorija iz davne prošlosti koje su definisale umetnost upravo kao igru ili je poredile s njome. Verovatno najpoznatija je bila Kantova teorija o umetosti kao „slobodnoj igri imaginacije”, ali vredi pomenuti i Šilera po kome se umetnik „igra prividima koje stvara” i „čovek nikada nije toliko ozbiljan kao kad se igra”. Mnogi estetičari su kasnije govorili da umetnost u svojoj suštini jeste igra jer sadrži isti bitan element – slobodu. Čovek se igra i stvara umetnička dela nesputan zakonima koji vladaju u drugim oblastima (moralnim, religijskim ili bilo kakvim drugim normama). Jedina pravila koja mora da poštuje jesu pravila igre, to jest unutrašnji zakoni samog umetničkog dela. Dakle, ako se prihvati stav da umetnost jeste ili može biti igra, zašto onda igra ne bi mogla da bude umetnost? Čovek je od davnina stvarao umetnička dela tražeći pri tom stalno nove načine da se izrazi, i tako su nastajale nove forme. Ako prihvatimo da je stvaranje video-igara jedan vid izražavanja, svakako je jasno da i igre mogu biti jedna forma umetnosti, naravno ukoliko imaju estetsku vrednost. Gotovo svaki vid izražavanja kroz istoriju prošao je kroz iste polemike. Setimo se samo brojnih rasprava o tome da li roman može biti umetničko delo, a od novijih formi i film i strip su morali da prođu kroz isti period osporavanja i branjenja.

 

 

 

 

 

Naučnici koji se bave igrama kao estetskim fenomenom uglavnom su koncentrisani na teoriju o interaktivnosti jer je upravo to ono što igre odvaja od drugih načina izražavanja. Dakle, narativ igre zahteva od nas stalnu akciju – priča se neće samo odvijati pred nama, već će zahtevati da i mi učestvujemo u njoj, a dalji tok će u manjoj ili većoj meri zavisiti od naših akcija. Dakle igra od nas zahteva interakciju s drugim igračima i/ili sa objektima u igri. No, vrlo brzo su se među proučavaocima ovog fenomena pojavile dve struje. S jedne strane su bili oni koji veruju da su igre dela u kojima je najbitniji element upravo narativ te da ih treba proučavati na isti način kao i književna dela. S druge strane, oformila se grupa naučnika koji se nazivaju „ludolozima” i tvrde da igre treba proučavati prvenstveno vodeći računa o specifičnostima koje one kao drugačija forma imaju, dakle koncentrišući se na gameplay. Konačno, kao što to često biva, pojavila se i treća struja, oni koji su pokušali da pomire prethodna dva mišljenja smatrajući da su oba pomenuta aspekta jednako bitna za analizu igara, dakle i narativ i igranje.

 

 

 

 

 

 

 

 

Međutim, ono oko čega se svi ovi proučavaoci slažu i što pokušavaju da dokažu u svojim studijama jeste da video-igre jesu umetnost. S jedne strane su stavovi po kojima video-igre sadrže muziku, elemente vizuelne umetnosti, literarne predloške... Dakle, to su sve već priznate forme umetničkog stvaralaštva, međutim, da li to znači da su igre samo neka vrsta mozaika drugih umetničkih formi? Igra kao celina ima vrednost ne samo ako su ovi pojedinačni elementi vredni nego i kad su nešto više od toga. Ukoliko ti segmenti nisu lepo ukomponovani i ne funkcionišu zajedno, ni celina neće imati vrednost.

 

 

 

 

 

Jedan od glavnih argumenata koje potežu oni koji se protive stavu da igre mogu biti estetska dela jeste to što su one pravljene da zabave. Niko ne može da spori da postoje igre koje su isključivo zabavne, ali to je slučaj i sa svim drugim formama umetnosti – uvek postoje i ostvarenja koja nemaju nikakvu umetničku vrednost. Isto tako postoje i naslovi koji nude i mnogo više od pukog zabavnog sadržaja. Slično je i sa onima koji u prvi plan ističu komercijalnu stranu igara. Činjenica je da velike kompanije prave igre sa prvenstvenim ciljem da ostvare profit, ali se često zaboravlja na nezavisne tvorce igara kojih ima sve više i koji stvaraju prava remek-dela. A i u velikim kompanijama sigurno ima pojedinaca koji rade na tim igrama imajući na umu i nešto više od novca. Činjenica koja se ne može poreći jeste da na tržištu trenutno postoji veliki broj igara koje sadrže i nešto više od puke zabave. Ako se malo bolje udubimo, videćemo različite slojeve, višestruka značenja... Jedina razlika u odnosu na ranije forme umetnosti sastoji se u tome što se sada koristi drugačiji medij, mada treba uvek imati na umu da kvalitet jednog dela ne zavisi isključivo od načina na koji je ono stvoreno. Da citiramo Henrija Dženkinsa, jednog od autora programa komparativnih medijskih studija na Kembridžu: „Kompjuter je samo alatka koja nudi umetnicima nove resurse i mogućnosti za komunikaciju sa javnošću; ljudska kreativnost je ono što stvara umetnost.”

 

 

 

 

 

O temi video-igara kao umetničkih dela moglo bi se još mnogo toga reći, međutim tu bismo već zašli u stručne rasprave koje verovatno ne bi bile preterano zanimljive većini naših čitalaca. Ukoliko vas zanima da nešto više saznate o ovoj temi, preporučujemo vam da posetite sledećih nekoliko sajtova koji se, svaki na svoj način, bave igrama kao estetskim objektima: www.game-research.com/default.asp, web.mit.edu/cms/People/henry3/index.html, www.gamestudies.org, www.digra.org...

 

 

 

 

 

Jovana ERČIĆ

 

 

 

 

 

http://www.sk.rs/2006/03/siak01.html

 

 

 

 

 

Case closed. Hvala na poseti i svako dobro.  -_-

 

Sva umetnost je pravljena i da zabavi. I Ransijer citira Šilera (o igri) u svom tekstu The Aesthetic Revolution and its Outcomes i taj citat je teza čitavog teksta (po mom vrlo skromnom mišljenju jednog od najboljih tekstova o savremenoj umetnosti). Definitivno postoji veza i mislim da ne treba ni raspravljati da li jesu umetnost. Ja bih da podelim jednu, za mene prosvetljujuću, igru. U pitanju je situacionistička igra sf0 (zove se tako jer je nastala u San Francisku). Igra se bavi promišljanjem urbane sredine u kojoj živiš. Kad skupiš dovoljno poena ispunjavajući zadatke, možeš i sam da zadaješ zadatke. Zadaci se zadaju na sajtu, ali se ispunjavaju 'u stvarnom svetu'. Treba da uradiš to nešto, dokumentuješ fotografijama, opišeš tekstom i onda ti drugi igrači daju poene. Zadaci su, na primer: Da hodaš 3 sata s nekim, dok su ti oči sve vreme vezane (treba usput nekog da upoznaš i uradiš još neke stvari), da daš prasetu palačinku, da napraviš nešto kroz šta može da se protrči, da fotografišeš nešto u prostoru u kom je zabranjeno fotografisati i još mnogo različitih stvari kojih se neki tvoj kolega-igrač dosetio. Pre neku godinu su ispunjavali neki zadatak s jurcanjem kuda te svetla grada vode i napravili priličnu frku u San Francisku.  Gurnuli su nekog prolaznika ili nešto tako... Nisam još igrao, ali se spremam i igra mi je dala mnoge ideje za dečje radionice i tako. 

 

http://sf0.org/tasks/