grobljanski običaji

[Tihajeza]

Što se tiče jedenja na groblju, sada se praktikuje deljenje neke vrste lanč-paketa. Tamo gde se kupuje pogrebna oprema u ponudi su kutijice sa prigodnim printom, u koje se po dogovoru pakuje hrana- parče pite, mesa i onoga što bi se inače jelo po groblju.

[MayDay]

Ja bdila u Čačku.

 

Najbliža familija padne s nogu i onda stvarno moraš.

Edited April 17, 2015 by MayDay

[Malvo]

Zar ima drugačije? Doduše vrtim se u malom uzorku. Pokojnik je uvek kući, poneseš sveću/vino/kafu, otvorena kapija, pokriveno ogledalo. I u zgradama su otvorena vrata stana, ljudi primaju saučešće al nisam nikad išao da bi znao da li je tu i pokojnik ....

 

na manjem beogradskom uzorku, doduše, ali nikada nije. posle smrti se iz bolnice/hitne pomoći/whatever otprema u kapelu, dok se u unutrašnjosti nosi kući, kupa i stavlja u otvoren kovčeg (pod uslovom da nije neka nasilna smrt), pa tek neposredno pred sahranu izlaže u kapeli.

[Lord Protector]

našao na netu http://www.vojvodinacafe.rs/showthread.php/5855-Kult-mrtvih-kod-Srba, baš lepo objašnjeno

 

 

Kult mrtvih kod Srba

Prema mišljenju naših istaknutih etnologa i istraživača religije, narodna religija Srba najvećim delom počiva na kultu mrtvih.

Kult mrtvih kod Srba počiva na animizmu, shvatanju po kojem se ljudsko biće sastoji iz podvojenih delova - duše i tela. Duša je spojena sa telom dok je čovek živ, ali čak i tada, u određenim slučajevima, ona poseduje izvesnu samostalnost i može da napusti privremeno telo kada čovek spava ili je u transu, a trajno ga napušta kada čovek umre. Posle smrti čoveka telo se raspada, a duša nastavlja svoj samostalni put. Veze između živih i umrlih ne nestaju činom smrti, jer živi prema mrtvima imaju obaveze koje će pokojnicima omogućiti odlazak iz ovog u svet mrtvih, a zatim i one koje će im olakšati i poboljšati uslove na drugom svetu.

Putovanje umrlih na drugi svet traje godinu dana (po Slobodanu Zečeviću) i za to vreme veza živih sa mrtvim još je jaka.

U ovom periodu živi su u obavezi da mrtvima izdaju podušja ili daće i da im redovno donose hranu na groblja. Kada se navrši godina od dana smrti izdaje se poslednje podušje i tada pokojnik odlazi u carstvo mrtvih, odnosno iz reda pokojnika prelazi u red predaka.

Ovaj proces (po Dušanu Bandiću) naziva se posmrtno umiranje. Ono ima dve faze. Prva počinje od trenutka smrti pa do četdeset dana i naziva se pogrebni ritual, koji počinje paljenjem samrtne sveće. Ona se morala upaliti u pravom trenutku, jer bi inače duša pokojnika ostala u večnom mraku. Verovalo se da se sveća onome ko je umro bez nje naknadno može poslati preko sledećeg umirućeg iz porodice. Oplakivanje pokojnika takođe je obavezno, mada se naricanje nije smelo čuti pre nego što samrtnik izdahne, jer se verovalo da mu to može predvojiti dušu, pa bi se posle samrtnik mučio da umre. Prvih četrdeset dana duša luta u blizini kuće ili u blizini groba. Duša i kasnije dolazi blizu groba, što se vidi iz običaja da se sadi drvo na grobu, koje je, po verovanju starih Slovena, stanište za dušu. Istu ulogu ima i nadgrobni spomenik.

Prema priči starih seljaka iz okoline Smedereva, u određene dane lik mrtvog može da se vidi na spomeniku i tada je olakšano komuniciranje sa njim. Posle četrdeset dana počinje samrtni ritual, duša umrlog se rastaje od svoga staništa i kreće na put u carstvo mrtvih. Od ovog do onog sveta postoje brojni međusvetovi pored kojih duša umrlog mora da prođe. Na kraju ona stiže do uskog brvna koje je deli od raja, a koje služi da premosti veliku provaliju. Duše pravednika lako prelaze preko ovog brvna (koje se naziva i "rajski most"), a duše grešnika padaju u provaliju. Svi će na kraju doći u raj tako da i duše najvećih grešnika ostaju u jadu najviše sedam godina, a onda i one odlaze gde i ostali.

Sahraniti čoveka bez posmrtnog rituala veliki je greh. Duše koje nisu prošle kroz odgovarajući posmrtni ritual su nesmirene, ne odlaze u svet mrtvih već lutaju u blizini živih i nanose im zlo

. Takve su duše onih koji nisu sahranjeni, samoubica, nekrštene dece i utopljenika. Zbog ovakvog verovanja naši su seljaci u prošlosti sahranjivali pokojnikovo odelo u grob, kada nisu mogli da dođu do posmrtnih ostataka. Dešavalo se da se vojnik koji se dugo nije javljao kući vrati iz rata pa zatekne svoj grob i sazna da su mu izdali sva podušja. Veliki strah da će se ostati bez posmrtnog rituala u južnoj Srbiji doveo je do toga da neki sami sebi za života izdaju sva podušja, ako nemaju poroda ili ne veruju da će im potomci to savesno izvršiti.

Deo samrtnog rituala čine daće koje se izdaju na dan pogreba, prve subote, na četdeset dana, na pola godine i na godinu dana od pogreba. Daće se izdaju uveče, a na njima uvek prisustvuje i pokojnik za koga se tanjir postavlja u čelo stola. Obavezni su kolači od testa. Svako na daći dobije po jedanu poskuricu u koju je zabodena zapaljena sveća. Ove sveće gore za sve vreme večere i služe da duši pokojnika osvetle put do stola. Ovakav raspored daća pokazuje da se vremenom otežava komunikacija između živih i pokojnika. On dolazi sve ređe, da bi se posle godinu dana i poslednjeg podušja naselio u svetu mrtvih.

Posle ovog perioda komunikacija sa njim moguća je samo u zadušne dane, kada su vrata donjeg sveta otvorena.

Zadušnice su praznik mrtvih. Opšte se daju svim pokojnicima, a najvažnije su prolećne (Duhovske) i jesenje (Mitrovske). Specijalne zadušnice su vezane za određene praznike.

Onima koji su umrli bez sveće ona je slata o Trojici. Mrtvoj deci jabuke su slali o Petrovdanu, jagode u utorak po Duhovima, mladi kukuruz o Velikoj Gospojini itd. Sve što se o zadušnicama pojede i popije namenjeno je mrtvima. Osim jela i pića ranije je bio rasprostranjen običaj da se pokojnicima šalje pesma i igra, kolo. Ono se igralo noću, bez muzike, između Badnjeg dana i Božića, o Pokladama i u vreme časnog posta. Nazivalo se: "crno kolo", "sitan tanac", "noćno kolo" ili "pleti tanac".

 

i ovo, sukob gradskog i ruralnog u Vojvodini pre 300 godina:

 

 

''Nakon što je Novi Sad postao slobodan kraljevski grad, sekularne i crkvene vlasti ulagale su znatne napore kako bi ruralne običaje novopostalih građana dovele u sklad s tradicijama urbanih sredina. Toj prosvetiteljskoj misiji ogorčeno se suprotstavljao običan narod, koji se gotovo fanatično držao svojih vekovima osvećenih običaja, najčešće paganskog porekla, i potpuno neprimerenih gradskom životu. Novosađani su posebno bili osetljivi na ukidanje nekih tradicionalnih običaja vezanih za svečane momente u životu pojedinaca, kao što su svadbe i sahrane, i svako mešanje vlasti u tom smislu smatrali su za grubo kršenje religioznih sloboda, za koje su krvlju platili njihovi preci. …
… Mitropilit Mojsije Petrović je (Oko 1727.) neustrašivo ustao i protiv neprimerenih pogrebnih običaja. Pokušao je da ukine daće, na kojima su ožalošćeni "jeli, pili i opijali se, glumili i besčestvovali", i ponovo je istakao kako je bolje diskretno tugovati i nahraniti uboge. Pokojnici su kod kuće celivani i polivani vinom i uljem, nakon čega su u otvorenim sanducima nošeni kroz grad.

 

Zatvoren sanduk – nipošto

 

Kada su Mađarski dvorski savet i crkvene vlasti 1777. godine iz higijenskih razloga zabranili taj način odavanja pošte pokojnicima, narod je to shvatio kao tešku povredu vere. Gradski magistrat i županijske vlasti vršili su pritisak na novosadskog episkopa Arsenija Radivojevića da izvrši tu naredbu namesništva. Nakon nekoliko sahrana u zatvorenim sanducima, građani su se pobunili. Nezadovoljnici su episkopa optuživali da hoće da ih pounijati i nazivali ga izdajnikom, sve dok nije zaplakao i popustio pod narodnim pritiskom. Kada je čuo za pobunu, u Novi Sad je došao i mitropolit Popović. Revoltiran narodnom tvrdoglavošću, mitropolit je čak pozvao vojsku iz Petrovaradina u pomoć. Kada se pozvao na najvišu vlast, vođe pobune su ga pitale: "Zašto su naši ocevi prolivali krv, služeći carskoj kući?" Nemoćan, mitropolit Popović je takođe popustio i dozvolio da se pokojnici u otvorenim sanducima nose koroz grad. Činilo se da su građani pobedili. Uprkos naredbama vlasti, pokojni Novosađani su i dalje otkriveni nošeni gradskim ulicama i sve se završilo tako što su magistrati i mitropolit podneli izveštaj kraljevskom namesništvu.
Epilog ove drame nastupio je kada je istragu o ovom slučaju preuzeo sudija Adam Deri. Nekon te istrage, građani su se umirili i fatalistički prihvatili nove običaje. Vođe pobune Gligorije Popović, Mojsej Ognjanović i Vasilije Sarić u prvi mah su osuđeni "na robiju i 25 batina". Kasnije im je namesništvo oprostilo kazne. Najgore je prošao episkop Radivojević, zato što je po odluci kraljevskog namesništva morao da plati sve troškove parnice, koji su iznosili 225 forinti. Namesništvo je nesrećnog episkopa smatralo odgovornim zato što je svojom neodlučnošću podstakao pobunjenike.

 

Život za običaje

Kako su godine prolazile, potpuno se zaboravilo na pogrebne običaje zbog kojih je podignuta pobuna. Naredbe svetovnih i crkvenih vlasti su s današnje tačke gledišta bile više nego opravdane, pogotovo ako se ima u vidu da su u to vreme epidemije smrtonosnih bolesti odnosile hiljade života.
Pogrebni nemiri su, osim u Novom Sadu, izbili i u Somboru i Vršcu. Građani su svoje običaje branili toliko strastveno da su naredbe vlasti sprovedene tek nakon vojne intervencije. Tokom ovih izliva građanskog gneva, poginulo je nekoliko ljudi, dok je 36 ranjeno.''    ‘Građanski list’ 10.05.2009. Novinar: Srđan Ercegan

Edited April 17, 2015 by slow

[namenski]

Imaju svi ti obicaji, ma koliko poslednjih par decenija otisli u neke svadbarske i ispracajnicke krajnosti i jednu prakticnu, a poprilicno nezapazenu stranu, narocito u selima, manjim mestima, donekle i u gradovima: fizicki angazuju poprilicno i time ljudima omogucavaju neku vrstu psihickog ventila za koliko-toliko suzbijanje stresa izazvanog smrcu bliske osobe/ukucanina.

U masi stvari koje trebaju da se urade i pripreme angazuju se svi, tako da se nema vremena za sedenje i preterano razmisljanje.

Izgubio se obicaj da se prilikom smrti starijeg coveka okupe vrsnjaci, ispisnici, itd, itd, i celu noc presede u pricama koje je - usput budi receno - vredelo slusati, narocito za zivota generacija koje su pamtile desavanja u prvoj polovini 20. veka.

U unutrasnjosti Srbije je bilo nije bilo nista neuobicajeno da se za pojedine sahrane angazuje i ciganski orkestar koji bi svirao pokojnikovu omiljenu pesmu: interesantno je da se obicaj izgubio devedesetih i da je tome kumovala rigidizacija SPC sa sve insistiranjem na novokomponovanim protokolima.

Poslednjih par decenija je i u provinciji uveden obicaj izgradnje kapela i prostora za obedovanje na lokalnim grobljima opremljenih potrebnim priborom i posudjem sto je porodice oslobodilo potrebe da jedenje organizuju u kucama/stanovima: njihovo je bilo da pripreme i donesu hranu, a posle koriscenja su obavezni da stvari i prostoriju dovedu u red.

[Krampa]

nije red otici na onaj svet praznog stomaka 

[levi]

Kao da već nema dovoljno posla oko organizacije sahrane i pre toga oko negovanja starog/bolesnog, pa treba da se izmišljaju novi

[namenski]

Kao da već nema dovoljno posla oko organizacije sahrane i pre toga oko negovanja starog/bolesnog, pa treba da se izmišljaju novi

Na ovaj 'posao' sam i mislio.

Uvodni deo, sa negovanjem bolesnog, iznenadnim smrtima, itd, itd, je posebna prica, nema veze sa grobljanskim obicajima.

[Weenie Pooh]

Ja bdila u Čačku.

 

Najbliža familija padne s nogu i onda stvarno moraš.

 

Pa nije lako sedam dana i sedam noći da bdiš™. Jedino ako te neki Kingsguard odmeni.

 

[frit]

pasi sam bio na bdenju

ladili ga plasticnim casama sa vodom, a krv iz nosa i usiju mu zacepili guzvicom valjda od zavoja

[kizjah]

vlasi u istocnoj srbiji imaju joimare (veliki cetvrtak) kada svake godine na odredjen datum (ne mora biti cetvrtak) kupuju najvise slatkisa, nesto pica i kako to biva na post, malo ribe, tu na groblju se nameni i sve se podeli deci, secam se da mi je pokojna baba na pitanje a zasto se ovo radi, kratko objasnila a kako bi inace decu naterao da podju do groblja. 

naravno kao klinac taj sam praznik voleo da ispratim jer sam kuci nosio korpe slatkisa, a posto je dosta rodbine po drzavama zapada to je bila i divna prilika da tokom 90ih vidis nesto sto bas i nije moglo da se kupi u lokalnom supermarketu...

taj obicaj polako nestaje kao i ono sa keltskim krstovima, skoro sam bio na nekoj vlaskoj sahrani i vidim nije keltski pa aj rekoh pitam nekog lokalca sto to, covek rece zabranio pop.

 

Edited April 18, 2015 by kizjah

[Desmond Bojčinski]

Šta je keltski krst? Dok smo kod njih, jel se u vlahistanu postavljaju "bandere"(ne znam drugi naziv, "maypole" je engleski)

[kizjah]

@desboj: vidi sliku.

sta je vlahistan?

[Desmond Bojčinski]

Neće da prikaže na telefonu iz nekog razloga. Vlahistan iliti istočna Srbija iz milošte.

 

On topic, običaj u sremu je bio da kolona sa pokojnikom ide od kuće do groblja sa stajanjem na svakom ćošku kako bi pop otpevao. Brojnim peticijama se uveo ban na šetanje glavnim putem, a i kapela na groblju počinje da kvari koncept

[kizjah]

@desboj: a google images?