grobljanski običaji

[namenski]

ripanj su izmislili zlobnici

A Рушањ?

[Tsai]

jos ako poneses svoju muziku, bog da te vidi.

Sto da ne

[Dagmar]

Zar ima groblje bez klopice

[Malvo]

slow je u pravu, u pitanju je čisto paganski običaj, kome se i gospoda popovi što u bradu što glasno protive, i koji je uspeo da se održi kroz vekove, što našoj kulturi daje prilično htonski karakter.

 

u mom kraju (istočna srbija) je nošenje hrane na grob i dalje potpuno uobičajeno, od stavljanja na grob pokojnika pa do posluživanja pored groba. na samu humku se obično stave mušema i stolnjak i tu se onda stavi hrana koja se poslužuje. ako ne posmatramo kao komunalni problem, sa tim nemam nikakvih problema, štaviše uvek se fino najedem i ne vidim ništa sporno nit se osećam loše. ono što se ne pojede vrati se kući (osim žita i, na sahrani, zanimljivo, svinjske/jagnjeće glave ili ribe, to se nikad ne vraća i uvek se pojede), smeće se prikupi i baci, ne pravi se rusvaj. nije ni ne znam kakva obaveza da se uzme; naravno, nije ni pristojno ne uzeti ništa, ali niko te sad ne sili da uzmeš od svega.

 

isto tako, mlađi ljudi iz beograda se često zapanje kad čuju da posle smrti pokojnik provede noć u kući i tamo se nad njim bdi cele noći, jednako jak običaj nošenju hrane je da sve vreme neko mora da sedi (budan) kod pokojnika, što ume da bude problematično u četiri ujutro kad nenajbliži odu kućama, a najbliži su mrtvi umorni ili psihički ispražnjeni. moja teorija, a igrom slučaja u porodici i bližoj familiji često pričamo o tome poslednjih godina, je da se u većim gradovima to nije zadržalo iz čiste nemogućnosti da se to radi po zgradama (nit možeš da ga spustiš sa petog sprata, nit da donosiš mrtvog čoveka na nekoliko metara od životnog prostora drugih ljudi, nit možda imaš gde sve to u 60 kvadrata), kao što je u ranija vremena situacija verovatno bila takva da pokojnika nisi imao gde do sahrane nego - kod kuće. u toj sobi se pali svetlost (sveća ili sijalica) kad padne mrak, narednih 40 dana. običaj kad se dođe u pokojnikovu kuću da se zapali sveća je da se donese nešto - ljudi čak i danas donose ulje, pirinač, kese nekuvanog žita i sličnih osnovnih potrepština i slatkih stvari.

 

teča je baš skoro, posle dedine sahrane, izrazio gotovo formalnu želju da se to ništa ne radi na njegovoj sahrani i da je sad do sviju nas da li ćemo ispoštovati njegovu želju ili nećemo, ali red bi bio :D što je naišlo na opšte negodovanje majke i tetke, ćale se nije usudio da mu javno pruži podršku, ali veoma deli njegov stav.

 

ako nekoga zanima, postoji odlična zbirka tekstova slobodana zečevića o pogrebnim običajima kod srba - doduše, više se fokusirao upravo na područje istočne i južne srbije, mada je ono i najinteresantnije. u nekim selima postoje i neki pomalo bizarni običaji, igranje smrtnog kola oko groba pokojnika (ne sećam se tačnog naziva), dovođenje trubača na sahranu i čitav sistem rituala koji se tiču omogućavanja pokojniku da pređe u svet mrtvih.

Edited April 16, 2015 by Malvo

[MayDay]

Meni ujna pričala da kad joj je deda umro, da se posle sahrane to nešto postavljalo u neparne sofre, da se ponapijali svi i da je kum njenog strica u nekom trenutku krenuo po trubače. True story.

[aram]

igranje smrtnog kola oko groba pokojnika (ne sećam se tačnog naziva)

žalno kolo

[Malvo]

da, može biti, mada pretpostavljam i da zavisi od dijalekatskih crta, pošto sigurno postoji u istočnoj srbiji i crnoj gori, a verujem i da ima neka geografska nit koja ih spaja, ne verujem da je običaj lokalnog karaktera, a ni da se baš zadržao iz prehrišćanskog vremena samo u tim predelima. u svakom slučaju je naopako, igra se u suprotnom pravcu nego inače, ako se dobro sećam, mada iskreno nisam čuo da se to i dalje praktikuje, možda u baš zabačenim selima.

[Dagmar]

Ovo sa bdenjem pored pokojnika je i u zapadnoj Srbiji.

[gagilija]

 mi smo tako pradedu i prababu morali kod kuce  jer nije bilo kapele na mirijevskom groblju i tako su svi radili dok konacno nisu napravili kapelu i salu za dace. jel i tamo nema kapele pa je to razlog ili bas eto obicaj je takav da mora kod kuce ?

 

sto se tice tog jedenja po grobljima, ja sam to bas gotivila. kao malu me prababa vukljala na groblje, nosila je na obramici dve bosce ili cegera i onda idemo nas dve. na groblju sve to rasprostre preko humke na stolnjak, i onda dolaze druge zene da "podele"....i jos kad se vratim kuci puna kesa slatkisa. nije mi gadno da jedem na groblju  ili ako neko donese s groblja. baba je jedno vreme pravila hranu  za zadusnice ili pobusani ponedeljak, dok je nismo odgovorili mada je i sama  uvidela da je besmisleno. sad iznese neku vocku ili cokoladicu, ostavi na grobu i to je to.zapali svecu,  okadi, zapali cigaru i ajd kuci...

[Sestre Bronte]

 zapali cigaru 

 

ja odem, upalim sveću i upalim mu cigaru i znam da je besmisleno

[gagilija]

slazem se, ali naspram "al se nekad dobro jelo" menija....

[čekmeže]

Ovo sa bdenjem pored pokojnika je i u zapadnoj Srbiji.

Zar ima drugačije? Doduše vrtim se u malom uzorku. Pokojnik je uvek kući, poneseš sveću/vino/kafu, otvorena kapija, pokriveno ogledalo. I u zgradama su otvorena vrata stana, ljudi primaju saučešće al nisam nikad išao da bi znao da li je tu i pokojnik ...od bizarnijih običaja sećam se "pranja" ruku u toplom pepelu po povratku sa groblja. Takođe je bilo i dosta bajanja, verovatno da se lijes ne bi vratio. Južni Banat.

[Lord Protector]

Na daćama se ostavlja tanjir i escajg za pokojnika, i to u vrhu sofre...

[ToniAdams]

meni ocu da se ostavi majin indeks.

[Аврам Гојић]

Pokojnik provodi noć u kući i u Šumadiji, rodbina se smenjuje pored odra.

Mnogo je to star običaj.