grobljanski običaji

[Frank Pembleton]

pa došlo bi, ali kad? a treba živeti...

 

slažem se, to jeste šokantan trenutak. ali, po mom mišljenju, koristan.

Slažem se ali zaista ima nešto u tom spuštanju i pokrivanju zemljom, ne znam...

[levi]

Zavisi, meni taj trenutak nije bio ništa posebno, da li zato što sam se pripremio na najgore pa sam utrnuo emocije i sve ostalo. Najgore je posle nekog vremena kad se kao vratiš u normalu, pa te zatekne neka situacija nespremnog jebiga

[yolo]

samo kremacija. kakvo crno ukopavanje. bez popa, to pod obavezno.

[iDemo]

nego je l' bilo negde ono - i kapela, sauceshce/a, do groba, pa govor/i pa onda jelo & pilo da bi na kraju bilo i "volela baba da zapeva" i onda oshine muzika - i baba da je malo bolje cula iz groba bi ustala... To sam cuo dosta puta a jedno 2-3 puta i video - a ljudi sasvim trezni. 

[assück]

procitao "golmanski obicaji" i usao na topic 

[yolo]

pa to, ako umre neko star za kim je vise lepo secanje nego velika zalost. kad smo sahranjivali oca  nase drugarice koji je bio 75+, jedan nas ortak (miloš tomin, za one koji ga znaju) koji je onako prirodno lud ko struja, u jednom trenutku je krenuo da peva zajedno sa popom, zna sve reci i kako ide to sto se peva na grobu, da bi kako je pojanje trajalo on sve vise i vise preuzimao, pop ga je pogledao par puta sokirano dok se nije pomirio sa time da neko peva bolje od njega, a pola nas sto smo to gledali je moralo da se pomeri par metara unazad jer je postojala opasnost da eksplodiramo od smeha. meni to bila najjaca sahrana kojoj sam prisustvovao. i sad se nacerim kad se setim...

[iDemo]

I sta kazes  - "zna reci"???  :0.6:

[Miralem]

Bogami se ždere, i to dok se burag ne napuni.

 

Pokrije se grobno mesto, ono veliko, seosko, lanenim stoljnjakom, i tu se stave žito, činije sa mesom/ribom, parčad hleba, kolači, crni i žuti sok, gajba piva, vino, obavezna rakija. Poseda se unaokolo, i jede iz kartonskih tanjira, a mlađi svet je zadužen da nudi ljude pićem. U nekim delovima Šumadije ovo je svakodnevica na svim grobljima.

 

Najbliža porodica ne može da ode dok se ne udalji i poslednji posetilac.

e tako cemo i na tvojoj sahrani. a ako meni ostavis onaj zvucnik pustacu mejdene.

[gospa buba]

ko pomenu radjevinu i shumadiju, radjevina je shumadiji cirka do kolena. kad je taj zanimljivi obichaj u pitanju, radjevina je takoreci 1 etalon kulture i manira. ako se izuzme naricanje, ali to je druga pricha

 

ja sam nekad imala ideju da je ceo taj ritual sa pripremanjem hrane, dok se masovnije pripremala po kucama, a po selima svakako i danas, ponajvishe sluzio da ne lude ukucani okolo nego da se dogadjaju da neka struktura i rutina. pretpostavljam kao i sve drugo...

Edited April 14, 2015 by gospa buba

[manitu]

Licno sam za kremaciju i pa-pa, ali...
Bio sam prinudjen da vodim organizaciju dve sahrane (otac i majka) u malom mestu, gde se zna "sta je red". Naravno, posle toga su uslediloi i obicaji tipa - 40dana, 6 meseci, godina...
Par licnih iskustava:

 

- Posle sahrane postoji nesto sto se zove "podela". To je nesto tipa - ides sa sahrane pa dobijes da pojedes nesto "za dusu". I sada ti proceni koliko ce ljudi da dodje i koliko ce njih da to uzme jer "valja se". Nikako da neko ostane bez "podele" - da pukne bruka. Na jednoj od te dve sahrane lokalni lekar je trazio dve "podele" jer zena nije mogla da mu dodje.

 

- Oba roditelja su mi preminula u vreme posta. Dakle, "podela" mora da bude posna. E, tu su sada cari privatnog biznisa. Lik kod koga kupis sanduk i opremu ima pored te radnje ribarnicu. Narucis kolicinu oslica, on je ispece, isece i potrpa u zemicke lokalnog pekara. Priznajem da sam bio u iskusenju da delim i krisku limuna uz to al` mislim da bi bilo previse.

 

- Prvi je preminuo otac i ja sam postovao majcine zelje (ne bas sve naravno). Nismo pravili jedenje i pijenje posle sahrane, al` za sve dace jesmo. Za one najblize, ne vise od 20-25 ljudi, ali... Tu su morale da budu tri sofre - neparan broj obavezno!!!

 

- Jedenje na groblju mi je nekako bljak. Ipak, neke stvari nisam primetio dok nije preminula majka. Onda sam ja morao da organizujem grobljansko jedenje i pijenje za njenih jedno 15ak prijateljica, jer znam da bi one to same uradile da to nisam uradio ja. I bilo svega i od svacega, ali svaka koja je dosla je donela nesto. Neka pitu, neka kolace, neka voce... Par mojih drugara koji su bili prisutni i ja se samo gledali kad je krenulo zdranje, a posle su trpale jedna drugoj sta je ostalo da se ponese. Kuci sam vratio musemu i escajg. Hvala im!

 

Bilo je tu jos raznoraznih lokalnih obicaja, ali da ne smaram jer svako selo ima svoje obicaje. Ipak, ovaj mi je radikalniji...

 

Majka je imala prijateljicu u obliznjem selu kojoj je umrla majka. Mucena zena je da ispostuje obicaje godinu dana, svake subote, izlazila na seosko groblje pod punom ratnom opremom. Dakle, bilo je i posno i mrsno, i slano i slatko, i zuti i crni sok, a rakija i pivo se podrazumevaju...

 

Eto, da se upoznamo sa obicajima...

[adam]

mene je baba vodila na groblje kad sam bio mali i to mi je ostalo u vrlo lepoj uspomeni. napuni korpu, uhvati me za ruku i polako do groblja. tamo prostre krpicu i na nju stavi sve to sto je naspremala (obicno su tu bile slane i slatke pite, neko meso/riba, najcesce piletine, salate, hleba, sokova) bude i rakije koju ona cugne pa ostatak prospe po ploci, bude i kafa i zapali se cigara. tu nas dvoje sedimo, klopamo i cakulamo jedno pola sata, nekad i duze, onda pospremimo i polako nazad kuci. kao neki mini piknik. 

 

i meni se, kao i bubi, cini da je cilj tog spremanja i ishrane da se fokus bar na kratko prebaci na neku aktivnost sto i nije tako lose. intenzivno je to previse.

 

licni izbor nemam, sta god da mi se desi posle smrti ce tesko moci da me iznervira. 

[frit]

mislim da je najbitnije plvac ili neplivac

[Sestre Bronte]

ako mi ostane neki organ da valja, to sam da se razdeli kome treba

 

inače, mogu da me sarane gde god im je zgodno i kako god im je zgodno

 

može pop i ne mora pop, verujem da se neću buniti 

 

i mislim da bi na ovoj temi bilo dobro da postujemo posthumno, za života se ne važi, ko zna šta će da nam bude važno kad umremo

[duda]

Zavisi, meni taj trenutak nije bio ništa posebno, da li zato što sam se pripremio na najgore pa sam utrnuo emocije i sve ostalo. Najgore je posle nekog vremena kad se kao vratiš u normalu, pa te zatekne neka situacija nespremnog jebiga

to

tj. nema pravila

 

ja samo čula za taj običaj jedenja na groblju, nisam videla

 

ubosni (barem kako sam ja to shvatila) je sve nekako manje rigidno

ništa se ne jede na grobu, na izlasku iz groblja samo stoje dve osobe, 

jedna nudi rakiju (niko neće zameriti i ako se ne popije),  a druga hleb i so

uzme se parče hleba i malo se umoči u so

i to nije neka fka ako se ne uzme

 

meni kad je mama umrla, sve tako bilo, to rođaci sa sela hteli da se to obavi na groblju, ja se nisam protivila

ja sam, pak, organizovala zadušni ručak, bilo je ljudi koji su došli sa strane i koji su se isti dan vraćali, pa uključujući i mene i moje najbliže

 

bio je petak al' zadušni ručak nije bio posni (shvatila sam da u tom restoranu nisu baš sposobni da naprave dobar posni ručak,

a sa pečenjem je koliko-toliko sigurno) pa je pop odbio da jede

ja se zbog toga i nisam nešto potresla, dobio je lovu, post je ionako odricanje a ne ždranje

 

i nema više nikakvog jela, samo porodica dolazi na 40 dana, 6 meseci itd

a ja (pošto sam na 400 km udaljenosti) i nisam baš u prilici da isterujem sve to

[yolo]

 

 

ubosni (barem kako sam ja to shvatila) je sve nekako manje rigidno

ništa se ne jede na grobu, na izlasku iz groblja samo stoje dve osobe, 

jedna nudi rakiju (niko neće zameriti i ako se ne popije),  a druga hleb i so

uzme se parče hleba i malo se umoči u so

i to nije neka fka ako se ne uzme

 

 

 

tako je sve vise i u srbiji, na groblju samo loptice od zita i neko pice za dusu - ili voda ili rakija a jelo na drugom mestu. bio sad na 40 dana nekoj pseudo ujni u junkovcu tu kod topole a pre godinu dana u arandjelovcu na sahrani, tako bilo na oba mesta. sad zadusnice, qrac palac, verovatno se i dalje nosi na groblje.

Edited April 14, 2015 by yolo