Najbolji od najboljih

[namenski]

 

 

Ove godine se obelezava 50 rodjendan auta poznatog i kao Bellissima: Lamborghini Miura, nastala – kazu – kada je ljutiti Ferruccio zavrsio sa obilaskom autosalona u Torinu i otisao kuci sa covekom koji se zvao Nuccio Bertone. Jeste da je, kako legenda kaze, traktorista Ferruccio krenuo da pravi automobile ne bi li dokazao da se Commendatore Enzo folira sa svojim Ferarijima i da se to moze bolje, ali jeste i da je tih 60-ih Ferrari bio spao samo na model 250, poterala orla zla godina, taj rad.
Tek, reseno je da se napravi novo auto i da to auto bude nesto nevidjeno.
I bio je: ostalo je zapisano da je gazda Fijata, onaj pravi i prvi Anjeli, videvsi ga, rekao svojim dizajnerima i tehnicarima nesto otprilike kao: jebite se, ovako treba da izgleda buducnost.

 

Ferruccio i Nuccio su znali sta rade: posao su poverili likovima od kojih je najstariji imao jedva 27 godina - Marcelo Gandini, Bertoneov dizajner,Gian Paolo Dallara, glavni inzenjer projekta, Paolo Stanzani, mehanicar sa jos dvojicom pridruzenih Abartovaca, Valentino Balboni, probni vozac i Bob Wallace, obavezni prisutni evropski Amerikanac, takodje probni vozac.
Dizajn je dizajn, ima ih dosta koji tvrde da je Miura jedan od najlepsih ili cak najlepsi automobil svih vremena: stoji da uspeh zahvaljuje raskidu sa pracenjem modnih trendova i uspehom da se prirodno, evolucijski takoreci, uklopi u liniju sportskih i trkackih automobila 50-ih i 60-ih godina 20. veka.
Imala je i uzore, priznaju i sami autori: Ford GT40, tadasnja Hondina F1 i – Mini.
Nista cudno kada se zna da se radilo o automobilu koji je imao osovinski razmak oe jedva 180 cm, dakle kao danasnji prosecan takozvani gradski auto.
Ostalo su tehnikalije: od problema sa smestanjem ogromnog V12 motora iza vozaca i obrtanjem radilice te u smeru kazaljke na satu, te obrnuto, te kvacila koje je moralo da se napravi u traktorskom OUR-u Lamborghini-ja, te ovo, te ono…
Ferruccio, kao svaki pravi znalac, nije voleo trke, pa se tako, zvanicno, zna za samo jednu Miuru koja je izasla na stazu: zato je voleo da se vozi i preziveli se i danas secaju kako su mu vikendom kuci odvozili fabricku Miuru na vozenje, a vracali se gazdinim Mini Cooper-om.
Covek koji je nacrtao Miuru, pomenuti Bertoneov dizajner Marcelo Gandini se danas pomalo pomodarski vajka zato sto je – tada – morao da dizajnira auto sa prednjim i zadnjim gumama/tockovima istih dimenzija, ostalom nema zamerke.

 

I tako, 1 auto, 1 motor, skoro 4,000 kubika i skoro 400 KS, motor sa pedigreom itekakvim – Bizzarrini.
Uostalom, kad pomenusmo Bizarinija, kakve automobile i njihove dizajne ocekivati od ljudi koji su se, kao pomenuti Bizzarrini zvali – Giotto.

 

 

 

 

I, sva je prilika da je Ferruccio, traktorista, ipak bio veci gospodin, pa samim tim i kako to vec biva - losiji biznismen, od izvikanog i uvek dobro udatog Enza: Miura je ubivena kada je traktorista, sakupivsi abere od dilera, zakljucio da preveliki broj ovih automobila, bilo novih, bilo polovnih, zavrsava u vlasnistvu takozvanih zestokih momaka, onih kojima auto dobro ide uz zlatni lanac.

Ili obrnuto.

Edited January 28, 2016 by namenski

[maheem]

lepotica Miura. ne znam da li bih nju pre posedovao ili gt40. Miura mi je gracioznija al gt40 opet vristi od moshusa i mislim da je bolji auto...

[ToniAdams]

lambo ipak > gt40 iako su oba lepotani.

 

elem, 1 je tvr

 

[namenski]

Ne dirajte mi u Engleze  , oni su druga prica, bas kao i Francuzi.

Sa ovim TVR si me podsetio na jednu zaboravljenu napravu, Marcos, ova Mantula na primer.

 

 

 

 

 

Jebiga, tuzno, auto je naprava 20. veka, umire polako, poslednja naprava kod koje su rucni rad i imaginacija pojedinca mogli i od najkonfekcije naprave nesto specijalno, nesto sto niko nema.

Pa makar to bila i ona leopardova navljaka za volan  :D

Edited January 28, 2016 by namenski

[Tresko]

Iz te generacije meni je bolji od svih Ghibli:

 

[Zavrzan]

Ne dirajte mi u Engleze 

 

Volim ove sa duplim kruznim farovima,jedan italian:

[Lancia]

lepotani.

[Razzmatazz]

Hvala 

[nesha taxista]

Od takvih najpre ovaj:

 

 

 

 

Ima i duple farove, a i Italijan je. Alfa Romeo Montreal je koliko znam bio auto s najmanjim V8, samo 2,6 litara.

Edited January 31, 2016 by nesha taxista

[namenski]

V8 je duplo manje od V16 i cirka 1500 ccm, paz ovo:

 

BRM V16, Ken Richardson, Folkingham, kraj 1949...

 

A u unutra srce u junaka:

 

 

 

U pola noci, probudjen, za ovo remek delo napamet: V 135 stepeni, Al legura, radilica sa 10 lezecih lezajeva, RR dvostepeni centrifugalni kompresor, 2 SU karburatora, Lucas elektrika, u varijanti Mk1 330 KS na 10250 o/min, vec godinu dana kasnije, 1950, 460 KS na 11000 o/min...

 

 

[namenski]

Gadno dozlaboga, u BRM-u je to otislo do takozvane H16 konfiguracije i 1 legende nad legendama, Lotus modela 43...

 

 

Koji su, kao i prethodno pomenuti, crtali i racunali cike sa slike, BRM board, ozbiljni ljudi za ozbiljne stvari, hommage za jednu majstoriju koje vise nema, bas kao i za neka davna vremena covekove vestine da napravi i vozi 1 mehanicku napravu, sam, bez pomoci elektronike i ostalih ortopedskih pomagala:

 

 

 

Edited January 31, 2016 by namenski

[Marcus Wulffings]

to bi bilo to...

 

 

[nesha taxista]

V8 je duplo manje od V16 i cirka 1500 ccm, paz ovo:

 

BRM V16, Ken Richardson, Folkingham, kraj 1949...

 

Mislio sam na normalne drumske automobile. Na trkačkim stazama je bilo svega i svačega.

[namenski]

Mislio sam na normalne drumske automobile. Na trkačkim stazama je bilo svega i svačega.

Ma izvini bre :) , nisam hteo da pametujem, samo si me cilindrovanjem^tmpodsetio na ova britanska remek dela, dok su se pravili motori s dusom, inzenjerski da tako kazem.

Samo da se obrade i do savrsenstva izglancaju izduvi onih motora, trebali su sati i sati rucnog rada.

Хоновање :D  je doslo posle.

[namenski]

Mercedes je, pored ostalog, znao i da bude peder^tm.

1899. godine, izdavac New York Herald-a – mnogo uticajan covek u ta vremena – po imenu James Gordon Bennett, krenuo je da celu stvar internacionalizuje, misli se na auto trke i dovodjenje Evropljana u Ameriku, pa je seo i napisao pismo glavnim nacionalnim auto klubovima onog vremena: pismo se svodilo na izazov, tacnije pozivalo je na takmicenje izmedju nacionalnih proizvodjaca i – na predlog Automobile Club de France – usvojeno je da svaka zainteresovana zemlja moze da ucestvuje sa po tri predstavnika. 

Pojavio se i problem: svajcarski i austrijski klubovi nisu mogli da prikupe, kompletiraju, tri nacionalna proizvodjaca, dok su Italijani imali visak pa se oko toga posvadjali i tako je stvar ostala da je resavaju Francuzi, Amerikanci, Nemci i Belgijanci.

I, tu dolazimo na boje: u dogovorima se doslo do neobavezujuce preporuke da se svaka nacija pojavi sa svojom bojom, pa su tako Francuzi bili plavi, Nemci beli, Amerikanci crveni, a Belgijanci zuti.

Stvar je, sto bi se danas reklo zazivela, da bi se dvadesetih godina dvadesetog veka donekle modifikovala utoliko sto se bojama nisu obelezavali automobili proizvedeni u pojedinoj zemlji, nego automobili koji bi iz pojedine zemlje dolazili i u njeno ime se takmicili bez obzira na proizvodjaca.
Postala je i kodifikovana: vozila koja su dolazila iz USA imala su da budu bela, misli se na karoseriju, sa plavo obojenim ramom, odnosno delovima rama koji se vide, a plavi su imali da budu i brojevi.
Poljaci i Monegasi – to su oni koji zive u Monaku – imali su da nose belu karoseriju i ram, ali i da imaju crvenu traku oko celog vozila…
Ovde dolazimo na Nemce: legenda koju je stvorio Mercedes, odnosno koja je nastala na uspesima ove do sada najuspesnije trkacke marke i koja je srebrna – nije srebrna.
Nemacka boja, boja mozda najvecih uspeha u auto trkama je bila – bela.
Broj je imao da bude crvene boje.
Automobilski svet je dobio Mattweis, mat belu, sa nijansom boje slonovace sto je posledica Dajmlerove slobode u interpretiranju izbora boja.
Boje su se primile i – uslovno receno – nacionalni timovi su ih se drzali, a i publici je bilo lakse, obaska sloboda koju su novinari imali u poetskom opisivanju uspeha ove ili one boje.

 

Mercedes je poklekao 1924, na Targa Florio trci: zaplasen mogucnoscu da mu se u ta rana fasisticka vremena dogodi da trku zavrsi kao talac itekako aktivnih sicilijanskih bandita, odlucio se za mimikriju, odnosno za boju koju su koristili Italijani, pa je te godine na Siciliji nastupio obojen u takozvanu Mercedes crvenu.

 

 

Dogadjalo se, dalje, da je Mercedes izlazio na stazu neobojen zato sto je materijal buducnosti, aluminijum koji se vec dokazao na avionima, sve cesce i sve vise upotrebljavan u izradi trkackih automobila pa je tako Mercedes koji se pojavio u Indijanopolisu 1919. i koji je vozio Charles Kirkpatrick, iako neobojen, bio prvi Mercedes koji je nazvan srebrni.

 

1931. i 1932, kriza je stisla na sve strane pa je Mercedes zatvorio svoje trkacke pogone, poceo da pravi i pisace masine, ali dogadjaj koji se odigrao 22. maja 1932. zahteva posebnu paznju – tog dana je, naime, rodjena Mercedesova srebrna strela. Mercedes se, preko svog vodje svih trkaca, legendarnog Alfreda Neubauera slozio da pripomogne i stane iza jednog privatnika.

Radilo se o Manfredu von Brauchitsch-u koji je nameravao da svoj SSK opremi aerodinamickom karoserijom od aluminijuma za potreba nastupa na mnogo brzoj i mnogo zaboravljenoj berlinskoj stazi Avus.
Karoserista Vetter iz Cannstatt-a se prihvatio posla, ali boje nije bilo, pa je aluminijum ostao aluminijum, a poslednji od 15 krugova trke na Avusu u kome je Brauhicev Mercedes uspeo da obidje jednog Alfa Romea, freneticno i sto bi se reklo nadahnuto je prenosio radio reporter Paul Laven koji je stotinama hiljada Berlinaca i ostalih Nemaca opisao kako Brauhic dere Italijana.
Nije bilo vazno sto je Alfu vozio jedan Caracciola, ali je itekako vazno da je Brauhicev prosek na tom Avusu dugom 295 kilometara bio ni manje ni vise nego 194 km/h, prosecna brzina oko koje bi imali da pomuce i danasnji barbika trkaci.

 

Silberne Pfeil, drao se Laven inace poznat po dramskim efektima svojih prenosa u ta vremena kada je radio bio sve i sva svetskih komunikacija i informisanja, i to je prva potvrdjena upotreba ovog obojenog termina koji ce ostati kao oznaka jednog vremena kada su trkaci bili trkaci, a automobili bili automobili.
Sam dogadjaj je oziveo krizom hibernizovane auto trke: pojavio se i novi Grand Prix propis, to je ona cuvena Formula, koja je – izmedju ostalog – imala za cilj da ujednaci tehnicke uslove, i koji je propisao nahvecu tezinu od 750 kilograma, bez goriva, ulja, vode i guma.
U Nemackoj su izazov odlucili da prihvate Mercedes i novonastali, krizom ujedinjeni Auto Union nastao od firmi sa itekakvim pedigreom kao sto su jedan Horch, DKW, Wanderer...
Prvi Auto Unionov trkac projektovao je niko drugi nego Ferdinand Porsche, covek cija ce zvezda tek da se uzdigne. Sasiju je radio zaboravljeni Erwin Komenda – ovde treba imati na umu da je stari Ferry imao obicaj da brzo i praveci se blesav predje preko svojih saradnika, pa i da ukrade ako treba, a zadnji spor koji je izgubio i po tom pitanju morao da se plati se vukao do u sezdesete godine 20. veka, s tim sto su pare otisle crvenim Cesima, naslednicima prava Hansa Ledwinke, coveka koji je izmislio Bubu i prec cijim je Tatra automobilom licno Adolf zastao i rekao Porseu da upravo takav automobil hoce za svoj narod.
Komenda se odlucio za kombinaciju aluminijuma i – platna.

 

Nije se saliti: Monza, Mercedes Benz W25, Caracciola i 500+ konja.

 

Kopirao je avione i platnom, radi ustede u tezini naravno, oblozio delove karoserije, tako da je na kraju i sve u svemu uspeo da bude citavih 20-ak kilograma laksi od propisane tezine.
Mercedes se takodje okrenuo aluminijumu i polirao ga, pruzivsi tako priliku svom vozacu po imenu Rudi Caracciola da se isprobavajuci novi W25 Mercedes odusevljava srebrno sivim projektilom.
Mercedes je tada objavio i brosuru na citave dve strane – bila su teska vremena – o novom automobilu, nadi nemackog auto sporta i u njoj koristio izraz srebrna strela, a stampa je uhvatila loptu u letu i Lavenovo Silberne Pfeil skratila u Silberpfeil.
Tako je rodjena legenda koja ce potrajati do sredine pedesetih, tacnije do onog katastrofalnog Le Mana kada je Mercedes odlucio da mu je trka dosta.
Samo, kod Mercedesa je bilo i problema sa tezinom: prve fomule su, ipak, posle proba bile obojene u belo kaze prica. Prica dalje kaze da se pokazalo da je vozilo pretesko, odnosno da prelazi dozvoljenu tezinu tako da se promptno prislo struganju boje koje je toliko ostetilo aluminijumski lim karoserije da je ovaj morao da se istinski polira.
O ovom svedoci Herman Lang, covek koji se kasnije itekako trkao, a koji je u to vreme bio Brauhicev mehanicar pa mu je – kao takvom – zapalo da struze boju.
Nemci su, sa dolaskom Hitlera na vlast, i promovisanjem trkackih automobila u jos jedno sredstvo za propagandu rezima uspeli da se uspesno suprotstave zahtevima da se vrate odredjenoj im nacionalnoj beloj boji.

Nojbauer se segacio na racun FIA, tvrdeci da ovoj nista ne smeta da srebrnu boju Mercedesovih vozila smatra belom ako joj je bas toliko stalo.
Bilo kako bilo, srebrna je i posle WW2 ostala zastitni znak nemackih trkaca: drzali su je se i Mercedes i Porsche, dve glavna igraca, sve dok se sezdesetih Porse nije okrenuo beloj na modelu Carrera 6 i zadrzao je sve do pocetka sedamdesetih kada je novi sponzor, Gulf Oil, rekao da tradicionalna bela mora  da bude plava i oranz.

Sezdesete su donele hipi i sponzorske prvo nalepnice pa posle sve ostalo, pa je cela prica postala sarenija.
Sve dok nije postala sarena laza.